To je ona poslanica Nedović koja se proslavila žalopojkom o patikama. Čuli smo: prsti su joj oticali kao strašni znamen siromašnog djetinjstva. Godinama je nosila tijesne crevlje, mučenica DPS režima, što je stavilo u ravan Svete Marije Egipatske koja je nosila košulju od kostreti; ili bliže nama, blažene Ozane, koja se ranjavala za opšte dobro. I kao što tijelo svetice u pokori oslobodi duh da se srodi s Hristom, tako je poslanica Nedović postepeno prepoznavala svoje božanstvo – đeda, u užem smislu, biološkog đeda koji joj je ostavio kuću i livadu, o čemu je obavijestila fanove u reportaži "Upoznajte parlamentarce", na skupštinskom TV kanalu.

E sad, kako je došlo do promjene i na koji način je Nedovićeva dok si rekao PES pokidala veze sa đedovinom, to još ne znamo, elem, prije neki dan je rekla ono što smo dobro čuli. Naša draga poslanica bi, kaže, svoju đedovinu dala Muhamedu Alabaru, pa bi mu rekla, komotno zidaj zgradu a meni ostavi sprat! 

Samo da je kao mala dobila bolju crevlju, ko zna, možda bi do danas obnovila đedovu kuću, nastavila porodičnu tradiciju, uključila se u lokalnu zajednicu i radila na razvoju bjelopoljskog kraja. Možda bi držala nešto ljubimaca, sadila začinsko bilje, uživala u istom potoku gdje su joj babe zahvatale vode. Možda ne bi krenula da se bavi politikom i na tako skup način po sve nas krenula da nadoknadi stara lišavanja. 

Kako god bilo, situacija je sljedeća - umjesto da broji šljive ranke i vodi zajednicu ka održivom razvoju, ova se Skarlet O Hara zariče na vlastitom ranču da više nikad neće biti gladna (čitaj: da će do kraja života imati za patike). A to, u prevodu sa skupštinskog nadgornjavanja, znači da se ruši đedova kućerina, da se prihvati Alabarova stanogradnja u kojoj se rađa  vrla nova klasa. Poslanica ište cijeli sprat, logično, jer ona bi u kastu rentijera. Zamislila je ne samo da joj nožnom palcu bude komotno nego da joj i pozadini bude meko - na visokom prizemlju stanari će zvoniti svakog prvog da prilože kovertu i plate boravak na đedovini njenog prevashodstva. 

Lako je zamisliti sliku - ništa nije ostalo od starog imanja, potok je kanalizaciono valorizovan, međa je dobila betonsku plombu, voćke su iskubane, okućnica srušena, nema ni traga od đedovog svijeta. Ispalo je da vezu junakinje i njenog đeda ne čini stvarni život, ni potok ni suhozid, ni duboka povezanost, ni obzir. Baš suprotno,  jedina veza sa đedom je geometrija, ploha na prodaju i želja da se imanje ogradi, izmjeri i prospe. 

A zašto? 

Pa da bi ponosna vlasnica dosegla mitološku sigurnost rente, ostvarila san svoje generacije, da stiče od tuđeg rada. Bez učešća u vlastitom razvoju, kao izdana parcela, jedna porodična priča tako dolazi do svog kraja. Da bude gore, mi taj kraj čujemo iz usta osobe toliko moćne u vlastitoj obijesti, da misli kako je deset spratova arapske investicije neće  poništiti, promijeniti i ukinuti joj pravo da sebe naziva imenom đeda koji završava na otiraču. Kao što nije razumjela zašto roditelji nemaju para za patike, sad ne razumije cijenu đedovine. 

Nekad sam mislio da su ljudi poput poslanice Nedović prosto budale. Ali danas mislim da im treba  pomoć, da shvate kako život ne znači novac i kvadrat, nego razvoj unutrašnje slobode i povezanosti sa drugim ljudima. Ta povezanost nije merkantilna, ali to mnogi gonjeni svojim mukama prosto ne vide. Naprotiv, prodajom i uništenjem starih ekosistema i porodičnih tradicija, rušenjem geografije koja je oblikovala socius i čovjeka ovih prostora, gradimo betonski nadgrobni spomenik samima sebi. Kezimo se nebu. Otuđujemo zemlju  – život se vodi pokidano, ždere se, trguje, ulaže i budvanizuje, promašuje se svrha boravka na planeti koju ti je đed ostavio da je čuvaš.

Problem buduće borbe za Veliku plažu jeste kako ove jednostavne istine zabosti u cinizmom presvučena uha. Kako građanima objasniti da su žrtve rendera i animacija, lažnih slika napretka koji svuda gdje se pojavio pumpa profit za manjinu, dok zemlji i ljudima ostavlja zidove od kojih se ne vidi rijeka, obala, proplanak. Kako im objasniti da ne žive u reklami. Da rad nije važan zbog novca nego zbog organizacije vrhovnog blaga zajednice, života svih nas, po mjeri čovjeka. 

Poslanicu Nedović ne treba grditi nego je blago podučiti. Ali kakav hristolik pojedinac treba da budeš pa da imaš snage za to! Da tu količinu žudne bahatosti i gladne frustracije ne nazoveš prikladnim imenom. Na putu svog ostvarenja takvi kao da ruše i rasipaju da bi dosegli svoje sumnjive satisfakcije. Oni bi preko noći, na brzinu. Taj mentalitet straha i otimanja je najveći protivnik Crne Gore, nikakav Alabar nije problem, njegove mašine rade na pogon lokalnog goriva. 

Moja želja je da govorim i da se bunim koliko mogu, da budem čist i kažem da đeda jedva pamtim, ali znam da je svako slovo koje sam napisao, i svaki domet koji će moje dijete osvojiti, dio zajedništva ne samo moje porodice nego svih ljudi, rijeka, ptica, brda i dolina koje nisu placevi za prodaju nego povezana cjelina jednim staromodnim osjećajem što ga zovemo ljubav i jednim prostim imenom kakvo je Crna Gora. 

Jača je ta ljubav i to ime od svih patika svijeta, ali naša Keri Bredšo iz Rodijelja želi pun ormar patika, želi da bude sigurna na vazdušnom đonu, u vodenom krevetu, na prvom katu, naša poslanica radi protiv sebe, a da toga nije svjesna. Nije to sasvim loše, jer Nedović jednako radi za nas koji je vidimo i prepoznajemo tren da se takvima ne da ni zrno pijeska, ni milimetar zlatne obale; javi se želja da ljudima tumačimo Korziku, Kvarner, Sardiniju, Jugoslaviju, ili neko drugo ime u vremenu i prostoru gdje je razvoj planiran i pravdan politikama za ljude a ne tajkunčine i bezdušnu slavu njihovog prokletog novca. 

Polako, ova borba će potrajati, koristićemo riječi, ali i tijela. Ako mene pitate konačno se imamo za šta boriti. 


Na koji način je Nedovićeva dok si rekao PES shvatila novu funkciju porodičnog imanja

velika plaža

Dajem đedovinu za nove patike

U mesecima za nama, često smo u Srbiji imali prilike da slušamo o problemima ujedinjenosti, jedinstva, sloge i solidarnosti. Navedeni i njima slični pojmovi figurirali su u javnosti u vezi sa studentskim blokadama i protestima, te opštenarodnom pobunom. Dakako, čim se govori o nekoj društvenoj opštosti odmah iskrsne i pojam koji upućuje na neku vrstu jedinstva i homogenosti – da, u pitanju je narod. Radi se o učestalo korišćenom i pomalo izlizanom konceptu, ali on i dalje kruži... Pitanje je da li možemo govoriti o društvenim opštostima na takav način da to ne bude „prazno“, da uspeva da pojasni nešto i da nas orijentiše ka konkretnim praksama jednakosti.

**Konkretna i delatna Vs apstraktna jednakost**

Narod je, dakle, prečesto rabljena i neretko mistifikujuća konstrukcija. Relativno neodređena i razvezana predstava koju imamo pri pomenu naroda veoma je prikladna za različita projektovanja – svako, u zavisnosti od svoje (političke) pozicije može da u to neodređeno polje naroda učitava ono što bi tu želeo da ugleda. Tako se o narodu govori i kada je u pitanju Pionirski park u Beogradu (u kojem su „studenti koji se protive blokadama“), ali i kada se, na primer, radi o stanovnicima manjih mesta koji dočekuju studente, potom o seljacima koji dovoze svoje traktore na proteste koje organizuju studenti, kao i o „domaćinima“ čiji su traktori upotrebljeni kako bi se Pionirski park ogradio.

Kategorija naroda kao da sve to bez nekih većih problema trpi. Radi se, na kraju krajeva, samo o tome da je „moj narod veći i istinskiji od tvog“ ili da „to što ti nazivaš narodom zapravo nije narod“ ili o tome da određena predstava „naroda“ za sobom ne povlači dovoljno „patriotski“ element pa time i nije „pravi“ narod, i tako dalje.

Uz oznaku naroda, takođe, povlačimo izvesnu predstavu jedistvenosti i (barem neke okvirne) složnosti po pitanju interesa i načina života. U tom smislu „narod“ pre funkcioniše kao antikoncept koji čini nevidljivim čitav niz razlika koje kuljaju unutar društvenih odnosa, razlika koje jednim potezom pokušava da obuhvati i usisa. Tako kategorija naroda, u spontanoj upotrebi, primera radi, često na površan način poistovećuje sve ljude koji se bave poljoprivredom: čini nevidljivim da postoje oni koji na svom zemljištu zapošljavaju brojne radnike i radnice i profitiraju na eksploataciji njihovog rada, pored onih koji imaju male obradive površine koje im uglavnom služe radi obezbeđivanja relativne prehrambene autonomije, dok sami i dalje rade u nekoj fabrici u blizini (ili možda baš na zemljištu ovog prvog), kao što postoje i oni čiji traktor košta i preko 100 hiljada evra i oni čiji traktori su daleko jeftiniji. Njihovi interesi i način života (ako izuzmemo to da oboje imaju neke veze sa obradom zemlje) se u suštinskom smislu višestruko razlikuju. 

Pored klasne razlike, a sa njom u vezi, možemo govoriti i o političkim razlikama koje se time neretko previđaju: neko je, uprkos siromaštvu i drugim problemima, uspeo da ostane izvan direktnog domašaja vladajuće partije (jedne od najvećih partija u Evropi), pa svoj traktor (ako uopšte poseduje takvo sredstvo) nije morao da ustupi u svrhe čuvanja parka, a neko je, pod pritiskom ucena ili iz ubeđenja upravo to učinio. Neki traktori su u znak solidarnosti doveženi u gradove kako bi čuvali one koji protestuju od gaženja (dok su ih studenti, takođe solidarno, noćima čuvali na kampusima univerziteta), a neki traktori su morali doći po zadatku, ucenjeni prihodima za vlastitu egzistenciju i ko zna čime još.

Kada je reč o narodu, radi se dakle o apstraktnom jedinstvu koje samo po sebi malo toga govori, a još manje objašnjava. Još jedna slična upotreba ideje jedinstva se, kako su sada već mnogi zaključili i objasnili, odnosila na studentske grupe. Uprkos političkim i solidarnim namerama, studenti su heterogena grupa koju malo toga uvezuje u čvrste okvire. Radi se o ljudima različitih klasa (mada je udeo studenata iz radničkih porodica upadljivo mali) i identiteta, potom o ljudima koji dolaze iz različitih mesta, koji, pored svega toga, studiraju sasvim različite stvari, imaju želju da se bave različitim poslovima itd. Nije nevažno napomenuti i da se radi o tranzitivnoj društvenoj kategoriji, društvenoj grupi kratkog vremena trajanja – dok studira, zbog čega se dodatno otežava politizacija studentskog subjekta.

I ovde možemo videti zanimljive razvoje i diferenciranja ove kategorije na političkoj razini: oni koji blokiraju i oni „koji žele da uče“. Čak je bilo reči, što je posebno simpatično, o studentima 2.0, sa njihovim zahtevima (može biti, zahtevi 2.0). U svakom slučaju, opet smo na razini prevelike apstrakcije koja, iako ukazuje na određena račvanja u pravcu nekih konkretnih razvoja, ne daje mnogo materijala za konkretniju analizu i političku praksu. Štaviše, podvlačenje heterogenosti često se koristi kao argument protiv daljeg organizovanja i istrajavanja u ciljevima: studentskim blokadama se zamera njihova sopstvena heterogenost na koju se gleda kao na nemogućnost artikulacije konkretne opozicione političke opcije i „stupanja u političku arenu“, pa to valjda treba da rezultira nekakvom svešću o neophodnosti da se stvari predaju u ruke realno-postojećoj opoziciji. Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda? I može li uopšte biti neke istine u homogenom jedinstvu ili se ono artikuliše samo kada se uspostavljaju jasne razlike? 

Ovde ćemo se vratiti na neke dijalektičke, ali i istorijske poente društvenih pokreta, te podsetiti kako se pokret može misliti kroz vezu jedinstva i razlike. Umesto jedinstva koje maskira, mistifikuje, koje ne dozvoljava da stvarne razlike dođu do izražaja, moguće je govoriti o drugačijem i produktivnijem obliku jedinstva, jedinstva koje nije proizvod analitičke lenjosti ili potrebe za pojednostavljenjem (jer se pretpostavlja pukim prelaskom preko svih razlika i zanemarivanjem svih ograničenja), jedinstva koje neće figurirati kao fetiš koji se ne sme dirati... To je ono jedinstvo koje se aktivnim zalaganjem njegovih činilaca stvara, odnosno ostvaruje kroz praksu.

**Po sebi i za sebe**

Jedna od važnih tačaka u razvoju marksističkih teorija klase svakako je Marksova distinkcija na poslednjim stranicama *Bede filozofije*, ona o „klasa (ma) prema kapitalu“ (ili po sebi) i klasama za sebe. Bez ulaženja u probleme i dublje razrade vezane uz ova mesta, treba napomenuti da su se čitave tradicije promišljanja klasne strukture kapitalističkog društva razvile na klackalici između ova dva određenja. Vrlo grubo i pojednostavljeno: neki su u svojim analizama davali primat onome što se uobičajeno naziva strukturnim pojmom klase, a neki onome što bi upućivalo na jedinstvo, o kojem ovde pokušavamo da govorimo. O čemu se radi? 

Neka vrsta „ujedinjenosti“ se pretpostavlja na nivou svih radnika/ca na osnovu njihovog mesta u proizvodnji – svi oni moraju prodavati svoju radnu snagu zarad sopstvene reprodukcije, kako bi preživeli: kako bi imali da jedu, piju, zadržali krov nad glavom itd. Ta zamrznuta slika jedinstva  na osnovu strukturnog mesta se može rabiti kao osnov analize i razumevanje samih struktura, ali nam ona ne daje ono što je istorijski bilo pokretački osnov za pobune i promene. Ne daje nam ono što E. P. Tompson (Edward P. Thompson) u naslovu svog čuvenog dela naziva *The making of the English Working Class*. Dakle, stvaranje. Na taj aspekt nam ukazuje ovaj drugi momenat „za sebe“: tek kada se na osnovu sličnog interesa, u susretu koji je, na primer, inspirisan istom željom za poboljšanjem uslova rada ili, u radikalnijem smislu, zbacivanjem čitave strukture koja proizvodi takve odnose poput radnik i gazda (kako god ga zvali), tu tek nastaje nešto što može biti delatno i konkretno jedinstvo, (samo)organizacija (tačnije, preduslovi za nju). Jedinstvo koje čini da se stvari menjaju. Jedinstvo koje može da izmeni čitave okvire borbe. Možemo reći i da tek kroz zajedničku borbu i organizaciju nastaje jedinstvo koje čini da stvarne razlike dođu do izražaja.

Studenti, dakako, nisu homogena grupa. Narod nije homogena kategorija. Ali to n
ikako ne znači da se unutar ovih kategorija ne mogu pojaviti delatni i konkretni oblici jedinstva. Plenum na fakultetu kao centralno telo samoorganizovanog pokreta, u koordinaciji sa drugim plenumima, (potencijalno) ostvaruje taj oblik jedinstva u kojem se kolektivno staje iza većinski izglasane odluke i jedinstveno se pristupa njenom izvršenju. Argumenti usmereni na opravdanje teze da plenum ne zastupa sve studente fakulteta, jer mnogi nisu prisutni, apsolutno promašuju, jer plenum je otvoren i za sve one koji nisu tu. Svi mogu da dođu i iznesu ono što smatraju da je važno. To što se mnogi ne pojavljuju ne govori ništa o principu demokratske otvorenosti plenuma za sve studente fakulteta.

Zborovi u narodu, takođe, mogu biti oblik jedinstva koje se može izgraditi i biti delatno. Na njima se narod može dogovoriti o onome šta bi trebalo da budu njegovi interesi koje će, ovaj put (za razliku od dosadašnje političke pasivnosti oličene u izborima), aktivno zastupati i boriti se za njih. Dakle, umesto predstave naroda koja u svojoj neodređenosti smera na sve i ništa, možemo od same heterogenosti onoga što imenujemo tim imenom očekivati pojavu nečega što se probija  ka artikulaciji nekih interesa iza kojih tek treba aktivno da se stane. 

Usled prethodno natuknute nekoherentnosti interesa i političkih pozicija ne možemo reći da postoji nešto takvo kao što je narod-za-sebe (čak ni, primera radi, u situacijama poput NOB-a, jer znamo da je i tu bilo više sukobljenih strana ), ali odmakom od statične predstave naroda možemo razumeti narodno i(li) studentsko jedinstvo iz drugačije optike, te uvideti da se u ovom pokretu događaju neki – tokom proteklih (neoliberalnih) decenija – gotovo zamrli oblici organizovanja. To da neko može da dođe na zbor i ne samo da govori o lošim uslovima rada i ogavnom tretmanu (lokalne i državne) vlasti, već da se o tome glasa i odlučuje zajedno sa ostalim stanovnicima, te nešto povodom toga zajednički preduzme, nikako nije mala stvar.
Sa druge strane, pojavu razlika, sporova i razilaženja unutar ovih okvira ne treba uvek videti kao narušavanje jedinstva, već pre kao put ka njegovom dostizanju. 

Drugim rečima, „narušavanjem“ apstraktnog jedinstva, tek se otvara prostor za uspostavljanje stvarnih i legitimnih oblika jedinstva na raznim nivoima. Tu postaju moguća i iznenađujuća prekoračenja zdravorazumski shvaćenih okvira interesa određenih grupa: kada studenti u svom četvrtom zahtevu utiru put ka besplatnom obrazovanju, to se ne može ograničiti samo na njihove neposredne interese, već se na taj način njihova borba smešta u okvire borbe za pravednije društvo u celini u transgeneracijskom smislu. Na delu je opšti i javni interes čitavog društva, ne samo poboljšanje uslova studiranja za postojeće studente, već i otvaranje više mogućnosti za studiranje onih koji dolaze iz nižih klasa. Isto važi i za ostale zahteve. 

Nije samo reč o tome da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice i pogibiju šesnaestoro ljudi, već da nam se tako nešto više ne događa u budućnosti. Radi se o nečemu što uključuje sve ljude koji hodaju ulicama ove zemlje i svakodnevno koriste javnu infrastrukturu. Na drugoj strani stoje interesi vlasti, kapitalista i privatnih kompanija (podizvođača i izvođača radova) u direktnoj suprotnosti sa životom ljudi koja je do izražaja došla upravo u tom padu i obrušenju. Jedinstvo u žalosti, zahtevima i borbi upravo znači insistiranje na ovoj suprotnosti i razlici.

Do svega ovoga, naravno, i to treba stalno imati na umu, ne mora nužno da dođe. Jedinstvo o kojem smo govorili se stvara i gradi, ali se i aktivno razara i razgrađuje. Do značajnijih dogovora i odluka ne mora da dođe. Sve to, usled pritiska države, ali i zbog unutrašnjih razilaženja i protivrečnosti, može da izostane. U tom smislu, situaciju treba sve vreme razumeti kao otvorenu, bez ikakve zablude da će stvari prepuštene svojim tokovima i bez aktivnog učešća, dovesti tamo gde nam se sada čini. Jer to i jeste polje politike: neuredno, zbrkano, određeno praksom i organizacijom, ali i nametnutim ograničenjima.

Na kraju, i priča o heterogenosti, kao i ona o jednakosti/jedisntvenosti, mnogo je složenija i produktivnija nego što nam se na prvi pogled čini. Ovo je samo poziv na preispitivanje ovih kategorija s obzirom na trenutno stanje i procese koji se pred nama razvijaju, procese kojima svi u manjoj ili većoj meri, čak i kao pasivni posmatrači, doprinosimo.


Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni u Srbiji ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda?

o narodu

Problem jedinstva i homogenosti

Na premijernom izdanju festivala Satiranje, održanom od 16—18. aprila u Podgorici, nagradu Zlatni jarac za izuzetan doprinos satiri i društvenoj kritici dobio je hrvatski novinar, satiričar i autor Domagoj Zovak.

Zovak, najpoznatiji po emisiji *Prime Time* koja već godinama secira političku svakodnevicu Hrvatske i regiona, prepoznat je kao glas razuma u vremenu sveopšteg apsurda. Njegova sposobnost da kroz humor i britku ironiju ogoli licemjerje, korupciju i sistemske besmislice, učinila ga je jednim od najvažnijih savremenih satiričara na prostoru bivše Jugoslavije. Ipak, zbog sistemskog pritiska koji je pravdan tržišnim razlozima, Zovak nije mogao nastaviti da radi kao satiričar, već je napustio emisiju i zaposlio se u portalu Nove TV kao "običan tipkač contenta". 

„Satira je sjajna i satira je neuništiva“, rekao je Zovak primajuću nagradu. 

„Satira je živjela među našim narodima i narodnostima još dok smo bili samo plemena, pa kasnije kmetovi naših cijenjenih kneževa, knjazova, kraljeva i careva. Uvijek smo se znali sprdati s njima, satirali smo ih kroz priče, pjesme i viceve. Kasnije kad smo otkrili da smo mi kao neki narodi, satirali smo svoje novostvorene političke vođe, čak i kad je to bilo strogo zabranjeno, pa se išlo u zatvore i logore. Danas su metode malo sofisticiranije, danas ćete ugušiti sveto tržište na kojem eto nisi uspio, ali naše političke vođe su zbog nekog razloga i dalje na satiru osjetljive baš kao da su oni srednjovjekovni pomazanici božji“, rekao je Zovak.

Festival Satiranje pokrenut je kao reakcija na nedavnu prekršajnu prijavu crnogorske policije protiv pisca Brana Mandića, koji je prve večeri festivala predstavio svoju knjigu “Zbogom novine”. Posljednje večeri nastupili su “satirični reklamožderi”, Random i Brčko koji su analizirali reklame crnogorskih političkih partija. 

Pilot faza festivala opravdala je očekivanja i za tri večeri okupila više od pet stotina posjetilaca. 


Satira kao odgovor na sve pritiske koje slobodni ljudi trpe

FESTIVAL SATIRANJE 2025

Nagradu Zlatni jarac dobio Domagoj Zovak

Pozivamo poslanike da danas u Skupštini ne izjašnjavaju o Predlogu zakona kojim se potvrđuje sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima u oblasti turizma i razvoja nekretnina. Smatramo da je neophodno sačekati stavove Evropske komisije, Agencije za zaštitu konkurencije i Agencije za sprečavanje korupcije.

Ovu poruku je, tokom protesta ispred parlamenta, uputila Jovana Janjušević, direktorka Centra za zaštitu i proučavanje ptica. Protest je organizovan pod okriljem inicijative "Velika plaža ili Velika laža".

"Za manje od 20 dana od potpisivanja (sporazuma) mi ga imamo na dnevnom redu Skupštine. Danas se u Skupštini odlučuje ne samo o Velikoj plaži, već o suverenitetu zemlje. Problematičan je sporazum kojim će bilo koji investitor koji dolazi iz UAE, imati status povlašćenog investitora. Velika plaža je jedan od najvrijednijih ekosistema koje možemo pronaći na obali", istakla je ona i dodala da će ova lokacija postati "Natura 2000" stanište ulaskom u Evropsku uniju.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/2a91ebbe-ee69-4c6e-b2c3-cb18bfd320c8)
Foto: AntenaM{.caption} 

Koaliciju "Velika plaža ili velika laža" čine: Centar za zaštitu i proučavanje ptica (CZIP), NVO EnvPro, NVO Parkovi Dinarida, Centar za istraživačko novinarstvo (CINCG), NVO KANA, Dr Martin Schneider-Jacoby Association (MSJA), CEE Bankwatch Network, NVO Crnogorsko društvo ekologa, NVO Green Home, NVO MogUL, Portal Ulcinj info, NVO Mreža za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), Biciklo.me, Expeditio, NVO Gradionica, Centar za građansko obrazovanje (CGO).



Protiv sporazuma koji ne podrazumijeva odgovornost investitora povodom moguće gradnje na Velikoj plaži

protest

Ne damo Veliku plažu

Godine 1938.  nacisti zauzimaju Austriju, upadaju u stan Sigmunda Frojda, pljačkaju i oduzimaju lična dokumenta, nakon što su nekoliko godina pre toga u Berlinu javno spalili njegove knjige. Otac psihoanalize napušta Beč i odlazi u London, gde će, godinu dana kasnije, zamoliti lekara da mu ubrizga smrtonosnu dozu morfijuma. 

Iste godine u Beogradu je osnovano Psihoanalitičko društvo. A jedan od njegovih osnivača, Frojdov učenik, Nikola Mikloš Šugar (1897-1945), lekar, psihijatar i prvi jugoslovenski psihoanalitičar, školovan u Pragu i Berlinu, koji je pisao na mađarskom, nemačkom i srpskom, delovao u Subotici i Beogradu, a vojsku služio u Crnoj Gori, u tom periodu objavljuje jedinstvene političke  članke iz primenjene psihoanalize, nedugo pre nego što će psihoanaliza u Kraljevini Jugoslaviji biti praktično zabranjena kao „jevrejska nauka“. 

Iako pravoverni frojdovac i redovni član Bečkog (a potom i Budimpeštanskog) psihoanalitičkog društva, Nikola Šugar se nije zatvarao u okvire privatne kliničke prakse, isticao je ulogu ekonomskih i društvenih faktora u psihičkim smetnjama i budno pratio i analizirao tadašnje lokalne i globalne društvene pojave. Pisao je o problemima nerešenog stambenog pitanja, zalagao se za legalizaciju abortusa i za kontracepciju, objavljivao je u priznatim međunarodnim časopisima i uviđao značaj multidisciplinarnog pristupa. Iako nije bio član predratne Komunističke partije, novčano je pomagao porodice uhapšenih radnika koji su bili akivisti KPJ.

Njegov članak *Međunarodna vojna industrija* (1936) počinje raskrinkavanjem jednog naivnog, prostodušnog uverenja da „oružje koje služi suzbijanju neprijatelja, vojna industrija svake države, po logici stvari, proizvodi samo za sebe“, jer bi, u suprotnom, jačala tog istog neprijatelja. Davanje oružja u ruke neprijatelju zapravo se tretira kao protivzakonito samo ukoliko to čine pojedinci, ali kada to čine moćne privatne kompanije – stvari stoje potpuno drugačije. Šugar naglašava da je vojna industrija ranije skrivala svoje međunarodne veze, ali da su posle Prvog svetskog rata isplivali kompromitujući podaci o njenom „internacionalnom karakteru“. S obzirom na to da je jedini interes ove industrije goli profit, ona se služi svim sredstvima – vojnim kreditima, korišćenjem i zakupljivanjem štampe (odnosno medija), izazivanjem panike, plasiranjem neistina, podmićivanjem političara, ministara i admirala, ali i režiranjem sukoba i državnih udara, što potkrepljuju mnogobrojni primeri „instaliranih“ diktatora u zemljama srednje i južne Amerike. 

Posebno je zanimljiv primer zauzimanja francuske tvrđave Duomon tokom Prvog svetskog rata, kada su se nemački vojnici upleli u bodljikavu žicu koju je preko Švajcarske, tamo dopremila upravo nemačka (magdeburška) fabrika za proizvodnju žica i kablova. Sukobljene firme su stvorile zajednički centar u Švajcarskoj i tako, kako piše Šugar, unapredile ovaj „blagosloveni“ i unosan posao. Hemijska industrija, odnosno njene vodeće korporacije takođe su toliko isprepletane svojim interesima da „ruku pod ruku proizvode otrovne gasove kako za istrebljenje tuđih, tako i za uništenje svoga naroda“. Uzrok mržnje prema drugom ne treba tražiti ni u kakvim nepomirljivim razlikama u pogledima na svet – ti razlozi su mnogo „intimnije“ prirode – a vođeni su od srca krupnog kapitaliste do izvora novca, odnosno naftnih resursa.

Ključno mesto u ovom Šugarovom članku ne tiče se razotkrivanja konkretnih kompanija vojne i hemijske industrije koje u tom trenutku imaju apsolutni monopol, premda ih navodi poimence, već jasnog imenovanja „krvave internacionale“ koja, proizvodeći oružje, permanentno proizvodi i same ratove. Želja za uništenjem neprijatelja tako neizbežno radi na pogon samouništenja.

Drugi važan i za promišljanje danas itekako aktuelan članak objavljen je upravo 1938. godine, a naslovljen je *Pravo i sila*. Glavna Šugarova teza je da pravo i sila nisu suprotstavljeni pojmovi, već da prvo proističe iz drugog. Sila, kao ekskluzivni način rešavanja konflikta interesa u životinjskom svetu, kao i u prvobitnim ljudskim zajednicama (gde su snaga mišića i gola moć, a kasnije oružje, bila jedino sredstvo nametanje volje) „svoj cilj postiže najefikasnije onda kada protivnika trajno ukloni, tj. ubije“. Želja za ubistvom može se „pripitomiti“ jedino idejom da se neprijatelj može korisno upotrebiti, kada osvojeni postaje potlačeni. Sila jedinke može se slomiti jedino udruživanjem i upravo tako nastaje pravo koje Šugar imenuje kao „sila zajednice“. Uslov da to udruživanje bude dugotrajno jeste da sama zajednica bude trajna i organizovana, da donese propise, odnosno zakone i stvori svoje institucije. 

Zanimljivo je da Šugar ovde koristi sintagmu „institucije vlasti“ misleći na „pravne institucije“, a ova, uslovno rečeno „omaška“ kao da još više naglašava čitavu aktuelnu simptomatiku, dovodeći nas do same srži problema.

Pravo koje proizilazi iz zajednice lišeno je apstrakcije već samim tim što zajednicu ne čine jedinke jednake moći nego npr. muškarci i žene, odrasli i deca, pobednici i pobeđeni u ratovima, odnosno „gospodari i robovi“. Ne samo da je pravo „odraz nejednakih odnosa moći“, već se i pomeranja u odnosima moći dešavaju stalno, usled raznih ekonomskih i istorijskih razloga. Potlačeni nastoje ne samo da zadobiju veću moć, već i da je legalizuju. A težnja moćnika da se oslobode propisa i pravila koja važe za sve, svoju paradigmu i vrhunac naći će u ovdašnjem rasprostranjenom sindromu nekažnjivosti vlasti.

Šugar nije optimista. On smatra da se nasilno rešavanje konflikta interesa unutar okvira jedne zajednice ne može izbeći, dok se van njenih okvira, konflikti gotovo uvek rešavaju drugim vidom nasilja koje zovemo ratovima. Jedini način da se to izbegne podrazumevao bi stvaranje neke „centralne sile“, nalik Kantovom konceptu mirne zajednice naroda, kojoj bi se jedinoj dalo pravo intervencije u svakom konfliktu, što bi bilo učinkovito samo ukoliko bi ona istovremeno imala i svu moć. Autor ovde navodi propali primer Lige naroda, nekadašnjeg ekvivalenta Ujedinjenim nacijama, koja nema nikakvu realnu moć kojom bi garantovala pridržavanje propisa ili predloga koje donosi.

Šugar je u doba jačanja nacizma osetio skliznuće iz vladavine prava u vladavinu sile, zaključujući da se „u poslednjih nekoliko godina odnos prava i sile opasno pomerio u korist sile“ i da „eventualni trijumf nasilja preti svim našim kulturnim tekovinama“. 

*

Nakon bombardovanja Beograda, Nikola Šugar, koji je svoje tekstove često potpisivao pseudonimima, pešice se uputio ka Subotici, noseći samo jedan mali jastuk. Njegova biblioteka i stan u kojem su se održavali psihoanalitička okupljanja, opljačkani su i opustošeni. Zajedno sa subotičkim Jevrejima, deportovan je u stočnim vagonima, a umro je u terezinskom logoru, na samom završetku rata. Galopirajuća ratna pretnja i prodor nasilja navele su ovu svestranu i enigmatičnu, a potom gotovo potpuno zaboravljenu ličnost, da analizira i društvene simptome od kojih je i sam stradao. „Opasnost od koje nam se valja braniti“ danas nije nikakav imaginarni neprijatelj, niti nuklearna pretnja, već sama činjenica da su simptomi koje je Šugar detektovao još uvek tako hronično relevantni.

*Oba članka, koje je sa mađarskog jezika preveo Marko Čudić, objavljena su i dostupna u izvanrednoj studiji [Nikola Mikloš Šugar, Zarazna omaška, psihoanalitičke studije, članci i kritike 1925-1941](https://ifdt.bg.ac.rs/knjiga/zarazna-omaska-psihoanaliticke-studije-clanci-i-kritike-1925-1941/), koju su priredili Borislav Mikulić i Srđan Damnjanović, Institut za Filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2024.* 


Struktura nasilja

Put mržnje vodi do izvora novca

Zahtjev koji je nešto malo više od 6000 građana, kroz peticiju, podnijelo skupštinskom Odboru za obrazovanje, a koji traži uvođenje vjeronauke u crnogorske osnovne i srednje škole, kao nepatvoreni demokrata poštujem kao legitiman. Međutim, njegovo ispunjenje, u formi u kojoj je to zahtjevom predviđeno, smatram neostvarivim.

U državnim školama izučavaju se školski predmeti koji su utemeljeni na naukama, odnosno naučnim disciplinama. Nauke svoj korpus znanja stiču kroz naučna istraživanja, a naučna istraživanja podstiču sumnju i konstantnu doradu. Otvorena su za intervencije i za bolje dokaze. Vjerska učenja, suprotno tome, zasnivaju se na dogmi, nepobitna su, ne dozvoljavaju sumnju i insistiraju na vjeri. U jednom sistemu obrazovanja nedopustivo je imati cjeline zasnovane na pristupima koji su u međusobnoj koliziji. To bi učenike, naročito u mlađem uzrastu, prilično zbunilo.

Uvesti vjersko obrazovanje u državne škole, pored svega ostalog, značilo bi i upošljavanje velikog broja novog kadra u državne škole, a na teret budžeta. Jer, vjeronauku ne može biti raspodijeljena postojećem kadru, već bi ovaj predmet morali predavati specifično obrazovani kadrovi – ljudi koji su završili vjerske fakultete. U nekim školama za to bi trebao jedan a u nekim i tri nastavnika, zavisno od konfesija prisutnih u toj sredini. Potom, ne zaboravimo, pored tradicionalnih konfesija moramo voditi računa i o jevangelistima, adventistima i svim onim vjerskim zajednicama koje se javljaju u crnoj gori jer, prema Ustavu, svi imamo ista prava.

Nemala sredstva u proteklih nekoliko godina usmjerila su se iz državnog budžeta ka vjerskim školama. U isto vrijeme, državne škole su se guše u skučenim prostorima, mrzne u hladnim učionicama, nisu imale elementarnih uslova u vidu fiskulturnih sala, opremljenih kabineta, pomagala i sredstava za odvijanje nastave imanentne bar  drugoj polovini XX vijeka. 

Vjerske zajednice, ne sumnjam, polaže veliku pažnju svojim mladim vjernicima. A djeca i mladi koji su željni saznanja o svojoj vjeri, puno bolje informacije i obrazovanje na tom polju dobiće u vjerskim objektima, od svještenika spretnih da im to znanje preneu u onom vremenskom trajanju koliko i jedni i drugi smatraju potrebnim. Jedan čas izborne nastave jednom nedjeljno ni izbliza nije dovoljan. 

Od izuzetnog je značaja stalno i svuda napominjati da se odbijanjem uvođenja vjeronauke u državne škole apsolutno ne krše ničija prava niti se diskriminiše bilo koja vjerska zajednica. Ispovijedanje vjere je Ustavom zagarantovano, vjerujuću imaju svoje objekte i svoje svještenstvo u njima, vjerske službe su pristupačne svima koji žele prisustvovati. Čak, kako se najavljuje, broj tih objekata u skoroj budućnosti će biti pozamašno uvećan. Saberemo li sve navedeno, insistiranje na uvođenje vjerskog obrazovanja u državne škole dobija i malo drugačiji prizvuk od gole želje za obrazovanjem.

Na kraju, ono što smatram jako bitnim je da se u ovu priču, pored građana, nevladinog sektora, medija, obavezno moraju uključiti Ministarstvo prosvjete, nauke i inovacija, kao i Zavod za školstvo, koji po ovom pitanju moraju izraziti jasan, nedvosmislen i precizan stav, tako da svako lutanje i „slobodna interpretacija situacije“ u startu budu sasječeni.

Od izuzetnog je značaja stalno i svuda napominjati da se odbijanjem uvođenja vjeronauke u državne škole apsolutno ne krše ničija prava

stav profesora

Zašto vjeronauka u crnogorskim školama nije ostvariva

U emisiji "Zavidavanje" autora Lada Tomičića, novinar i pisac Brano Mandić govorio je o crnogorskom političkom trenutku i odnosima u regionu. 

Zavidavanje je dostupno na Youtube kanalu Vida TV, kao jedna od gledanijih emisija toga tipa u kojoj su gostovali mnogi pisci, novinari, umjetnici i naučnici sa prostora bivše Jugoslavije.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/eMinVYyCeZw?si=PUs2YbFzX4AN9N4R" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>

Urednik portala Normalizuj Brano Mandić bio je gost zagrebačke Vida TV

Zavidavanje

Mandić: Jugoslovenska ideja je preživjela

Đulija Perišić - Jutro je, na muzičkoj sceni, aktivna već nekoliko godina, od singlova „Bistra“, „Reli“ i „Pakser“, preko zapažene numere „Ođe ja čuvam” sa „Domaća Rabota“ kompilaciji do učešća na „ANEMOI“ himni. Poslije solo singlova „Karakondžula“ i „Drangulija“, Jutro predstavlja novi singl i prvi solo video.

Po riječima autorke „Pjesma i spot "Šik" šalju poruku da od svih dogmi i vrijednosti iz prošlosti kultivišemo one koje centriraju filantropiju i vedrinu. Takođe se provlači zov za slobodom od onih koji nas sputavaju u autentičnom funkcionisanju koje nam svima služi.

Tekst potpisuje sama autorka, muziku i produkciju podgorički Knowere2run tim dok je za muzički video bio zadužen Novljanin Remetybeat.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/KJGWh2C18nY?si=xwWyofN7y_4eSHeC" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>



Novi singl i video, mlade hercegnovske repereke