Godine tako prođu da nisi rekao ništa o parku i suncu i porodici. Bile su važnije političke teme o kojima nemaš pojma. Periferija uma, to što se čita i piše u novinama. Kakvo je to samo lažno predstavljanje. Drama koja nikog ne košta. Tragedija sa šampanjcem. Pisci se kriju iza zlobe komentatora, ovi se kriju iza zlobe pisaca, na kraju se dokucavaju u svjetlu telefona. 

Ovako bih to rekao: drhtim, čitam, radim, živim, a u novinama pišem sranja.  Umjesto da kažem suptilnu suštinu, da je život ne samo podnošljiv nego lijep, prozračan. I da je dužnost da se bude srećan. Nekako mi se čini da je to jedna zapuštena staza i pravi izazov za pripovjedača. Biti veseo, a ne dosadan. Biti dobar, a intrigantan. Cupkati od sreće. Jer gdje će današnji čitalac naići na sreću, a da nije teško stilsko sranje. Nešto zaslađeno da se povraća. U najboljem slučaju spomenarski snuff, Coelho i slična roba. Gdje je nježna, prava sreća, i da li ona uopšte treba da bude u pismu, pa još novinskom?

Umjesto odgovora ispričaću jednu priču. 

Prije nekoliko dana zatekao sam ispred kuće zelenu lutku. Visila je sa ograde, i bila prošivena zlatnim vezom. Saznao sam da je to lutka leptira monarh. Slutio sam da ga neću uhvatiti, ali kad sam konačno zatekao praznu ljusku, ipak sam bio srećan. Znao sam da se leptir ponovo rodio. Da leti naokolo. Činjenica da ga nisam vidio nije me rastužila. Danima sam o njemu brinuo, gledao i pratio kako lutka mijenja boju. Od grašak zelene do utaženog tona urme. To sam želio reći. Kakvo je zapravo čudo jedan običan leptir, i kako se čovjek stidi da to prizna. A stidi se, ko zna zašto, valjda jer čudu istinski ne prisustvuje. 

Mislim da je pisanje o leptirima opasno. Čak opasnije od pisanja o mafiji. Jer mafija će ubiti svakog desetog, a na leptiru će tek svaki stoti uspjeti nešto da kaže. Zahtjevni su leptiri, ali ih ima. U čaurama. Kao metkovi puni smisla. Možda ih ima u knjigama koje sam čitao, u Gogenovim dnevnicima, kod Zagajewskog, ili Danila Kiša… Pokušavam da napregnem mozak i sjetim se, ima li leptira kod kolumnista širom mog jezika, i jedino ih još nađem kod S. G. Ali on je ionako pjesnik. Ostalo mi se rijetko čita, jer je pametno, a to zna da zasiti. Zaslužno. Pitko i vispreno, potentno a nevažno. Dosadno i genijalno. Svake nedjelje, uglavnom samo seru. I seru. I seru. Iako pišu sve bolje. 

Od ironije se više ne može živjeti, ironija je postala postfaktualni ritual jedne kaste. Kolumnisti i ironija ne služi ničemu. Ironija je poslije činjenica. Nevažna je kao leptir onome koji ga ne vidi. To što se danas podvaljuje Krleža je izmislio prije stotinu godina, samo on nije bio ironičan već dinamitan, živio je u vremenu otvorenih karata. Danas su krugovi zatvoreni i rečenice tromije. 

Novinski pisci su se utopili  u doba koje slavi pseću odanost lajku i hormonu sreće putem algoritama internetskih interakcija koje se polako miješaju u sadržaj. Kibiceri diktiraju i samo negativni sadržaj zaista prodaje kupke na guglovim oglasima pored članka. Na taj način se oblikuje nova higijena i nova sajber estetika kuknjave oslonjena na slavnu tradiciju tužbalice. 
Nema potrebe da se čitaju novine, o leptirima je dosta toga rečeno u knjigama, to sam mislio da kažem. Leptiri simbolišu ponovno rođenje, ima ih na hrišćanskim slikarijama, u predočenim rukama djece. Ima ih u oblacima koji migriraju preko velikih voda, na žilavim krilima prolaze nautičke milje i niko ih ne vidi dok lebde prostorom punim wirelessa. 

Ugasi ekran i pogledaj, vidjećeš ih gore.

Iz knjige "Zbogom novine", Žuta kornjača, Podgorica, 2025.{.caption}








o leptirima

Monarh

Za sve vreme opstanka Miloševića na vlasti, propaganda njegovog režima zadržala je inicijativu u političkoj eksploataciji proslava Vidovdana, u čijoj organizaciji su predstavnici vlasti i dalje imali glavnu reč, uspevajući da pridobiju crkvene poglavare za saradnju radi usklađivanja svetovnog i crkvenog dela programa vidovdanskih svečanosti i zajedničkog izvođenja tih programa gde god je to mogućno. 

Cilj je bio da se ove svečanosti predstave kao izraz jedinstva srpskog naroda, njegove države, crkve i kulturne elite, jedinstva koje ratne prilike samo dodatno učvršćuju. Zbog toga je bilo važno pobrinuti se da u programima vidovdanskih svečanosti složno učestvuju predstavnci crkve, kulturne elite i vlasti, a da publiku koja ih prati čini narod pristigao iz svih „srpskih zemalja". 

Takav program i takvu publiku imale su vidovdanske svečanosti na Kosovu 1993. godine, koje su te godine trajale nekoliko dana. Najvažnija od njih bila je priređena u Gračanici, uz učešće najviših crkvenih ličnosti, ministra kulture u srpskoj vladi, rektora Beogradskog univerziteta i nekoliko poznatih književnika, a u prisustvu većeg broja gostiju, među kojima su bili kako navodi Politika - princ Tomislav Karadorđević, predsednik Srpske Republike Krajine Goran Hadžić i Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde. 

Svečanost je počela jutarnjom molitvom u manastirskoj crkvi i opelom kosovskim mučenicima i knezu Lazaru, koje je služio patrijarh Pavle, uz „činodejstvovanje" mitropolita Amfilohija, episkopa Artemija i episkopa Pahomija, a nastavljena je književnim programom pod naslovom „Vidovdansko pesničko pričešće" i dodelom medalje „Majka Jugovića" Srpkinjama sa Kosova i Metohije koje su imale četvoro i više dece.

Kad se prisutnima na ovoj svečanosti pozdravnim slovom obratio ministar kulture Đoko Stojičić, doživeo je neprijatnost, jer je njegov govor bio prekidan uzvicima „Hoćemo Arkana". Pominjući ovo, izveštači Politike sa proslave Vidovdana u Gračanici, nisu rekli da li je Ražnatović izišao u susret ljudima koji su želeli da ga čuju, ali njegova reč u tom trenutku i na tom mestu ne bi bila neočekivana, kao što nije bilo neočekivano ni njegovo prisustvo u Gračanici. Jer on je u međuvremenu stekao reputaciju hrabrog i odlučnog zaštitnika srpskog naroda, ratnika i vernika koji se u svojim ratnim pohodima u Hrvatskoj i Bosni rukovodi učenjem Srpske pravoslavne crkve i kosovskim predanjem.

Prilikom stupanja u njegovu Gardu, dobrovoljci su polagali zakletvu, sastavljenu slobodnom obradom „Lazareve kletve", stihova iz Vukove zbirke narodnih pesama, koji u njegovom zapisu glase: „Ko ne dođe u boj na Kosovo / od ruke mu ništa ne rodilo/ ni u polju bjelica pšenica / ni u brdu vinova lozica". Od toga je napravljena zakletva Arkanove garde: 

„Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i koljena, a ne poš'o u boj za spas Srpstva, ne imao od srca poroda, ni muškoga, nídevojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, krstom mu se ništa ne krstilo, rđom kop'o dok mu je kolena, borba časna zlu krv neka menja, za budućnost sviju pokolenja. Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetog krsta, život dajem za spas Srpstva". 

Svečano stupajući u Arkanovu gardu, dobrovoljci su, pored teksta zakletve, morali da izgovore i tekst molitve Hristu i Majci Božjoj, specijalno sročenu za tu priliku: 

„Sine božji! Ti si položio dušu Svoju, da nas spaseš. Ti si zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru svoju. Naoružaj me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako, pak, bude volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom Carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod pokrovom tvojim. Amin!" 

Na ovaj način Arkan se stavljao u ulogu novog Lazara, predstavljajući svoje dobrovoljce kao nove kosovske junake, a njihovo pljačkaško pustošenje Slavonije i Istočne Bosne kao nastavak Kosovskog boja. I mogao je da se pohvali da njega i njegovu Gardu tako vide i najvažniji političari, crkveni velikodostojnici i mediji u Srbiji i u novim srpskim republikama, koje su u to vreme bile proglašene u Hrvatskoj i Bosni. Kad su patrijarha Pavla upoznali s tim da Arkan govori da jedino njega priznaje kao svog komandanta, patrijarh je to primio kao naivnu šalu, ali i kao znak da je reč o čoveku koji se odrekao greha i krenuo putem vrline, kao onaj preporodeni grešnik o kome u Svetom pismu govori Parabola o bludnom sinu 

Odlomak iz knjige "Smrt na Kosovu polju" Ivana Čolovića, podsjećanje na upotrebu kosovskog mita devedesetih

crkva, politika, kriminal

S kim je Arkan slavio Vidovdan 1993?

Na Vidovdan, 28. juna 2025. godine, Beograd je ponovo postao epicentar građanskog nezadovoljstva. Trg Slavija, simbolično i prostorno srce prestonice, bio je mesto okupljanja hiljada građana, studenata i aktivista koji su, vođeni parolom Vidimo se na Vidovdan, izrazili otpor prema aktuelnoj političkoj i društvenoj atmosferi u zemlji. Ovaj skup predstavlja kulminaciju višemesečnih studentskih protesta koji su započeli kao reakcija na tragediju u Novom Sadu, ali su se tokom vremena razvili u širi pokret s jasnim političkim zahtevima i društvenim porukama.

Iako okupljanje na Slaviji možda nije imalo simbolički naboj ili energiju istorijskog 15. marta, njegova struktura, retorika i brojnost pokazali su da je studentski bunt prerastao u artikulisani građanski otpor. Govori na protestu, podrška akademske zajednice, kao i prisustvo nezavisnih javnih ličnosti ukazali su na pokušaj oblikovanja novog društvenog konsenzusa onog koji se temelji na odgovornosti, izborima i pravu na slobodno izražavanje.

Ovaj analitički osvrt ispituje ključne poruke govornika, simboliku samog datuma, reakcije vlasti, kao i potencijalne političke i društvene posledice događaja na Slaviji. Cilj je sagledati protest ne samo kao trenutak javnog izraza nezadovoljstva, već i kao indikator dubljih društvenih tenzija koje se gomilaju u današnjoj savremenoj Srbiji.

Iako je protest na Vidovdan najavljen i organizovan kao izraz građanskog i studentskog otpora prema autoritarnoj vlasti i urušavanju demokratskih institucija, deo govora koji su se čuli sa bine izazvao je nelagodu, pa i zaprepašćenje kod jednog dela prisutnih. Posebno se izdvojio istup profesora Mila Lompara, čije prisustvo nije bilo puko akademsko, već duboko ideološko i programsko.

Lompar, dugogodišnji promoter narativa o srpskom „duhovnom prostoru“, zagovornik srpskog integracionizma i čovek koji se otvoreno poistovećivao s likom i delom Radovana Karadžića, ratnog zločinca osuđenog pred međunarodnim sudovima uspeo je da sa bine protesta, organizovanog od strane mladih i formalno nestranačkih aktera, iznese poruke koje više pripadaju nacionalističkoj mitologiji nego savremenom demokratskom diskursu. Za mnoge posmatrače, to je predstavljalo ozbiljan ideološki zaokret. Očekivanja da će studentski pokret ostati dosledno pluralan, demokratski i okrenut univerzalnim vrednostima, poljuljana su u trenutku kada je protestna govornica ustupljena osobi čiji je narativ često bio suprotan upravo onim vrednostima koje su studenti do tada isticali: otvorenost, solidarnost, antiautoritarnost i antinacionalizam.

Ne ulazeći u motivaciju organizatora,  da li je riječ o taktičkom kompromisu, pukoj nepažnji, ili o neizbežnom ideološkom infiltriranju ostaje činjenica da je deo javnosti doživeo Lomparov govor kao pokušaj da se autentični studentski bunt preusmeri u pravcu političkog projekta koji mnogo više duguje prošlosti nego budućnosti. Jedan od najupečatljivijih, ali i najkontroverznijih trenutaka Vidovdanskog protesta bio je povratak na narativ Kosovskog boja, ne kao istorijskog događaja, već kao arhetipske matrice „krvi i časti“, „odbrane hrišćanstva“ i večite borbe između „Srba i Osmanlija“. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9d1ead9c-8b94-4f73-86d0-7a85ae23be30)
Lompar za govornicom, foto: N1 screenshot {.caption}

U govorima koji su zazvučali gotovo liturgijski, prizivani su Miloš Obilić, Murat, Bajazit, a Kosovo je još jednom postalo sveobuhvatna metafora,  ali ne slobode, već stradanja, žrtve, i nacionalne čistoće. Ovo je bila Vidovdanska litija i to u punom smislu te riječi: povorka istorijskog mita, nacionalnog simbolizma, i duhovne restauracije pod maskom modernog političkog otpora. U toj litiji, stari narativi su pronašli novo telo, mlado, naivno, gladno promene, ali ideološki nezaštićeno. Ako se taj obrazac ne prepozna i ne prekine, studentski pokret neće postati nosilac društvene transformacije, već njeno poslednje ognjište, neprohodan put kojim stari duhovi idu u susret još jednoj propuštenoj prilici.

To što se ovakav diskurs čuo na skupu koji su organizovali studenti, mladi ljudi rođeni sredinom dvehiljaditih, generacija za koju se verovalo da je simbol raskida sa nasleđem devedesetih, sa mitovima o herojstvu, i sa politikama smrti  izazvalo je osećaj nelagode i razočaranja kod jednog dela javnosti. Upravo ta generacija, koja je odrastala uz internet, globalnu kulturu, Erasmus programe, instagram kulturu, pokazala je neočekivanu spremnost da bez otpora primi narativ koji je godinama oblikovao politiku nacionalne izolacije, verske ekskluzivnosti i istorijskog revizionizma. Ili, preciznije: da pruži prostor njegovim nosiocima i govoriocima bilo iz nepažnje, bilo iz taktičkog kompromisa, ili iz stvarne, a zastrašujuće identifikacije.

Taj trenutak kada je istorijski mit upotrebljen kao savremena politička platforma označava simbolički pomak koji bi mogao presudno oblikovati dalji tok protesta. Umesto da mladi formulišu novu društvenu imaginaciju, oslobođenu bremena prošlosti, deluje da su makar privremeno dozvolili da ih mitovi prošlosti zarobe, da se pod kišobranom univerzitetskog bunta pojavi staro lice srpskog nacionalizma, samo sa drugačijim dekorom.

Latinka Perović je jednom rekla: „Milošević nije trebao Srbiji, Srbija je trebala Miloševiću.“  i ovde je sadržana suština istorijskog obrasca koji i danas, tri decenije kasnije, izgleda nije promenjen. Kao da društvo ne samo da trpi regresivne politike i autoritarne figure, već ih aktivno proizvodi kao da im stvara prostor, traži ih, priziva. U tom svetlu, Lompar se ne pojavljuje kao strano telo u telu studentskog protesta, već kao njegova tiha predispozicija. Ne kao nesporazum, već kao simptom. Umesto da artikulišu novu paradigmu, odjednom se nalaze unutar stare disciplinovane, istorijski opterećene, i ideološki zatvorene.

Zato protest na Slaviji, bez obzira na brojnost i energiju, ostaje u opasnosti da se pretvori u još jednu potvrdu da je težnja ka slobodi u Srbiji često limitirana , i represijom vlasti, koliko i dubinskim kulturnim obrascima u kojima „sloboda“ dolazi sa fusnotom: pod uslovom da ne dira mitove. Jer ako je Lompar ono što studenti mogu da iznesu kao moralni i idejni autoritet, onda je možda najveća iluzija upravo ona da je pred nama neka „nova Srbija“. Možda je pred nama, ista Srbija, samo sa mlađim licima.

Postoji i drugačije tumačenje pojave profesora Mila Lompara na protestu, ono koje polazi od pretpostavke da studenti nisu bili pasivni ili instrumentalizovani, već da su svesno otvorili prostor jednom tipu narativa koji je do sada bio rezervisan za političku desnicu. Da li su time želeli da povrate kontrolu nad „patriotskom pričom“, da je usmere ka novoj generaciji i pretvore u nešto inkluzivno, progresivno, univerzalno? 

Ako je to bio cilj  da se inkluziivni nacionalizam gradi na temeljima kosovskog mita i srpskog integracionizma, onda se radi o veoma rizičnom ideološkom eksperimentu. Jer u praksi, takvi mitovi gotovo po pravilu odbacuju inkluzivnost. Oni zahtevaju čistoću, kontinuitet, večnost, i žrtvu. Teško je na tom terenu govoriti o različitosti, pluralizmu, pravima manjina ili sekularnosti bez da se mit istopi ili iskrivi do neprepoznatljivosti.

Postoji i dodatni problem: svaki pokušaj „preuzimanja“ mitoloških narativa od desnice neizbežno jača njihov legitimitet. Time se ne potkopava hegemonija mita već se ona potvrđuje. Ne pravi se alternativa, već samo druga verzija iste priče. U tom svetlu, ako je cilj bio da se „patriotizam“ otme manipulantima i redefiniše kao građanski osećaj za zajednicu, pravdu i odgovornost onda je neophodno jasno distanciranje od mitoloških temelja i ideoloških figura koje ih simbolizuju. U suprotnom, studenti rizikuju da ne redefinišu patriotski narativ, već da postanu njegovi novi nosioci s istim zastavama, ali drugim rukama. 

Narativ koji profesor Milo Lompar nosi sa sobom jeste nesumnjivo otrovan. Utemeljen na kosovskom mitu, srpskom integracionizmu, duhovnom ekskluzivizmu i istorijskom revizionizmu, taj narativ više zatvara nego što otvara, više izdvaja nego što povezuje, više ukopava nego što oslobađa. Ali upravo u tome leži njegova snaga: on nudi jednostavne odgovore na složena pitanja. I zato Srbija, ili bar njen veliki deo, taj narativ treba. Treba ga da bi objasnila svoje neuspehe kao izdaju, svoje gubitke kao žrtvu, svoju stagnaciju kao dostojanstvo. I studenti, možda nesvesno, možda taktički, možda iz potrebe da povežu generacije, pružili su mu prostor. 

Omogućili su mu da se interpretira ne sa margine, već sa same bine pobune. U tom trenutku, protest je napravio ključni obrt: umesto da otvori novo značenje politike, on je dozvolio da se stara priča ponovo čuje ovoga puta sa mladim licima u publici. I time je, možda nehotice, pokazao da se u Srbiji promena često ne dešava kao raskid, već kao reciklaža. Da ono što je otrovno postaje deo svakodnevne političke ishrane, jer bez njega sistem, pa ni bunt, izgleda ne može da funkcioniše.

Jedna stvar mora biti potpuno jasna  Aleksandar Vučić neće raspisati izbore pod pritiskom protesta, niti će ustupiti pred studentskim zahtevima bez izražene institucionalne potrebe ili političkog interesa. Bez obzira na moralnu snagu studentskog bunta, broj ljudi na ulicama ili medijski pritisak, režim koji gotovo deceniju funkcioniše na logici kontrole i kalkulacije neće pristati na naglu redistribuciju moći. To, međutim, ne znači da borba gubi smisao. Naprotiv najvredniji resurs koji studenti i opoziciona scena trenutno imaju jeste vreme. Vreme da se ne iscrpe u kratkoročnim simboličkim gestovima, već da strateški grade pokret: organizaciono, logistički, programski i, što je najvažnije, kadrovski.

Jer izbori će doći  redovni ili vanredni, pre ili kasnije. Ali pitanje je: hoće li u tom trenutku postojati dovoljno snažni i kredibilni akteri koji mogu da prepoznaju energiju građana i pretoče je u političku ponudu? Protest bez političkog izraza ostaje moralni čin, ali bez političkog efekta. A Vučić to zna. On može da čeka. Može da igra na zamor materijala, na pad motivacije, na frakcije i ideološke pukotine, što se već naziralo i na Slaviji.

Zato studenti, ako žele da njihova pobuna ima dugoročnu vrednost, moraju razumeti da je njihova najjača karta upravo ono što vlast nema , vreme koje ne trebaju  koristiti za pripremu ozbiljne infrastrukture koja će u trenutku izbora biti spremna. 




Svaki pokušaj „preuzimanja“ mitoloških narativa od desnice neizbežno jača njihov legitimitet. Time se ne potkopava hegemonija mita već se ona potvrđuje

tiha predispozicija

Vidovdan, studenti i staro lice srpskog nacionalizma

Prije par sedmica sam sa najboljim neljudskim prijateljem, psom Leom, otišao na večernju šetnju Zagoričem. Naišli smo na grupu tinejdžera koja je bila opremljena maltene “ratnom opremom”. Mislim da su mi nešto u prolazu dobacili, ali sam bio previše udubljen u svoje misli da bi čuo što. Nisam ni bio siguran da li je bilo meni upućeno, pa sam samo prošao.

Samo dva dana kasnije, vidio sam prilog u kojem se govori o maloljetnim delikventima sa Zagoriča koji se okupljaju da bi organizovali grupne tuče i snimali ih za TikTok. Možda sam uspješno izbjegao bejzbolku u glavu ili šutiranje po podu. Vjerujem da se možemo složiti da bi bilo otužno da me je, na pragu mojih tridesetih, izbila grupa klinaca. A još patetičnije bi bilo da su me *išklepali* radi nekog TikTok *challengea*. 

Šalu na stranu, mi ni nismo toliko daleko. Kao što njih puca pubertet, tako i mene puca kriza kasnih dvadesetih. U moru kriza, ljude samo zapljuskuju talasi sa novim značenjima i nazivima. Iz krize se ne izlazi, ona se samo transformiše. Elem, pošto smo neđe na sličnom: ne znamo skoro pa ništa o sopstvenom identitetu, preispitujemo odnose, (buduću) karijeru i mjesto stanovanja –  vjerujem da je u neku ruku lakše da ja o ovome pišem nego neki bumer.
Makar ja ne mogu prosipati onu priču da je u “moje pero” sve bilo drugačije, niti je moguće da se upustim u dosadno moralisanje prošlog vremena. 

Jer na koncu, i moja generacija je svašta radila. Nismo baš glumili mafiju i organizovali tuče sa rekvizitima, ali “bože moj” – ko sam ja da im sudim. Nismo bili cvjećke. To su standardne (post)tranzicione priče radničke klase na urbanoj periferiji. Besparica piše nove *real life* sezone *The Wire*. A onda – paf! Probudiš se jednog jutra, ustaneš da se umiješ, i u ogledalu ugledaš lika koji više nije šesnaestogodišnjak. Za to te niko nije pripremio. Niko ti nije rekao kad je tačno počeo “odrastao život” i kad je prije ta adolescencija prošla.

Roditelji stare, drugovi se sele i zasnivaju porodice, primjećuješ da ti pas teže hoda, a život te pritiska tenzijom da si odavno trebao odlučiti “šta ćeš da budeš kad porasteš”. Ono što je nekad bilo redovno blejanje kroz komšiluk, sad se svelo na polupijanu nostalgičnu šetnju koju opališ s nekim od bliskih drugova kad se zateknete u istom gradu. Što se više trudiš da zadržiš i usporiš sate, to ti oni brže izmiču. Tu vrstu temporalnosti ne možeš baš da dokučiš dok ti se ne desi, a tad najčešće bude prekasno. 

Vjerujem da je upravo u protoku vremena zajeb koji dovodi do (re)produkcije jednog tipa nasilja.
Franco Bifo Berardi je kazao da je mit o budućnosti mrtav. Neđe krajem XX vijeka, tik pred rođenje klinaca iz teksta, naša kolektivna mašta se urušila, a s njom i ideja o boljem sjutra vođena napretkom, tehnologijom i političkom revolucijom.

Berardi tvrdi da je budućnost otkazana –  ne u bukvalnom smislu protoka vremena, već u simboličkom i afektivnom domenu. Vjerovanje u utopijsku budućnost zamijenjeno je nesigurnošću, anksioznošću i stagnacijom. „Budućnost“ kao kulturni i politički horizont više nije vjerodostojna.

No, kad Bifo piše o tome da je nestala ideja napretka, on ne misli samo na velike priče – revolucije i ideologije. Nestala je i mala, lična budućnost. Ostaje samo beskonačno *sada* koje se ponavlja. Tehnologija rastvara naš osjećaj vremena –  nema više razlike između rada i života, dana i noći. 

Paradoksalno, “maloljetni delikventi”, kako ih mediji nazivaju, kroz svoj TikTok fazon “mafijanja” postaju mladi kognitivni radnici. *Child labour* koji se ni ne percipira kao takav. Oni svojim nasiljem, za kojeg misle da je buntovno, osim što nanose fizičke i psihičke povrede vršnjacima, ne donose ništa drugo no profit tehnološkim koorporacijama. Svaki *like*, *view* i *share* samo povećava dionice kapitalističke korporacije.

Ovo nije samo "fizički" rad na fabričkoj traci, već semiokapitalizam, u kojem rad podrazumijeva iscrpljivanje znakova, informacija i emocija. Ali i tu nastaje alijenacija: kognitivni radnici ne pripadaju više sebi, ni zajednici, ni vremenu. Pripadaju ritmovima mreža, ekranima i notifikacijama. I upravo je to tlo na kojem dijalektički buja ono što zovemo vršnjačkim nasiljem – na tlu otuđenosti i nezadovoljstva, kao simptom generacije kojoj je oduzeta mogućnost da zamisli svijet koji ima smisla. 

Osim alijenacije i ukinute budućnosti, svu priču možemo do sjutra racionalizovati i pronalaziti razloge i izgovore: od društva koje glorifikuje ratne zločince i kriminalce, preko militarizacije, pa do srozavanja ekonomije i smisla.  Ali u nekom trenutku žrtve prelaze granicu razumijevanja i ulaze u zonu zlostavljača. Možda baš onda kad objave video u kojem nekom boksom lome facu ili ga tizerom omamljuju uz osmijehe. 

Jednog dana će se ti tinejdžeri, sa druge strane objektiva, probuditi ispred ogledala iz kojeg pilji lice odraslog čovjeka. Prolaziće im kroz glavu greške koje su pravili prema ljudima, kojih već tada, neće biti tu – zbog samoubistava, zloupotrebe narkotika ili alkohola. Možda će nestati jer su se se “slomili” baš onda kad su ih, kao adolescente, prebili i snimili za TikTok video koji je otišao viralno. Neki će živjeti otkazanu budućnost, dok drugima čak ni ona neće biti dostupna. 
Ali ko će sad o tome da razmišlja… Istovremeno je i prerano i prekasno. Ne razbijajte glavu, neko će vam je već razbiti.

Like, share, comment, subscribe.

**

*Tekst je dio projekat koji realizuje NU Alumni akademija Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore. Projekat je podržan je od strane Centra za građansko obrazovanje u okviru programa „SRCE: podrška osnaživanju i otpornosti mladih danas“, u partnerstvu sa Regionalnom akademijom za razvoj demokratije. Projekat finansira EU, a kofinansira Ministarstvo javne uprave.*




Oni pripadaju ritmovima mreža, ekranima i notifikacijama. To je tlo na kojem dijalektički buja ono što zovemo vršnjačkim nasiljem

zago-reach

Ne razbijajte glavu o budućnosti, neko će vam je već razbiti

U martu 1984, Horhe Luis Borhes i argentinski pesnik Osvaldo Ferari snimili su seriju radijskih intervjua. Ove godine, 45 tih razgovora u prevodu na engleski Džejsona Vilsona objaviće Seagull Books, pod naslovom Conversations, Volume 1. 

**Ljudi se pitaju da li verujete u boga, jer im se ponekad čini da verujete, a ponekad da ne.**

Ako je bog nešto što u nama teži dobru, da. Ako je zamišljen kao osoba, onda ne. Verujem u moralno ustrojstvo, možda ne univerzuma, ali svakoga od nas. I kao Blejk verujem u estetsko i misaono ustrojstvo čoveka. Mislim da se ni kod njega to ne odnosi na čitav univerzum. Setio sam se Tenisonovog stiha o „Prirodi okrvavljenih čeljusti i kandži“. To je napisao nasuprot tadašnjem veličanju Prirode kao sušte blagosti.

**Potvrđujete moj utisak da je vaše dvoumljenje o veri u boga povezano sa pitanjem da li je bog pravedan ili ne.**

Letimični pogled na svet oko nas vodi zaključku da on svakako nije pravedan. Setio sam se Almafuerteovog stiha: „Nežno milujem svakog gmizavca, pravda je suvišna u svetu bola“. U drugom stihu on kaže: „Tražim samo pravdu, ali bolje je ne tražiti ništa“. Tražiti pravdu je preveliki zahtev.

**Ali vi ipak priznajete postojanje sreće u svetu – možda u čitanju, ali i u nekim drugim stvarima.**

Rekao bih da je sreća nešto trenutno i kao takva je česta pojava. Verovatno će se pojaviti i u ovom razgovoru. Postoji nešto što većinu pesnika navodi na pomisao o drugom svetu, odvojenom od ovog. U samoj poeziji postoji nešto što nas vodi izvan napisanih stihova.
To „izvan“ se projektuje onim napisanim ili osećanjima koja dovode do pisanja poezije. Taj drugi svet je možda samo divna ljudska izmišljotina.

**Ali možemo reći da nas poezija približava nečem drugom, izvan reči i predmeta.**

To je zato što jezik ne može da dosegne složenost stvari. Mislim da je filozof Vajthed govorio o paradoksu savršenog jezika, o zabludi da sve reči skupljene zajedno u neki idealni rečnik iscrpljuju stvarnost. I Česterton je pisao o tome koliko je apsurdno pomišljati da sve nijanse ljudske svesti, koja je gušća od prašume, mogu da se obuhvate mehaničkim sistemom zvukova koje ispušta neki berzanski trgovac. To je apsurdna pomisao, pa ipak ljudi govore o nečijem savršenom ili bogatom jeziku. U poređenju sa našom svešću, jezik je veoma siromašan. Mislim da Stivenson na jednom mestu kaže da ono što se u nama odigra za deset minuta, prevazilazi ceo Šekspirov opus. (smeh)

**Kroz vaša dela provlači se zamisao božanskog, uključujući natprirodno. U našem prethodnom razgovoru ste prihvatili Mureninu ideju lepote koja nam prenosi onostranu istinu. Kao da priznajete postojanje transcendentalnog, ali odbijate da to nazovete bogom.**

Bezbednije je to ne zvati bogom. Ako kažemo da je to bog onda, prema doktrini o svetom trojstvu, treba da zamislimo neku trojnu osobu. Meni je to teško zamislivo. Neka druga reč, možda manje precizna, manje živopisna, bliža je istini – ako je približavanje istini uopšte moguće. Možda je najbolje ostaviti tu reč neizgovorenom.

**Vi ne imenujete boga, iako verujete u percepciju druge realnosti, pored ove obične.**

Nisam siguran da je ova realnost obična. Ne znamo čak ni da li univerzum pripada realizmu ili fantastičnom žanru, jer ako su idealisti u pravu i sve je samo san, onda je realnost u osnovi onirička. Šopenhauer je to zvao suština, bit (oniričko zvuči previše pedantno). Znači, snolika suština života. Oniričko sugeriše nešto tužno – kao psihoanaliza. (smeh)

**Pored vere ili njenog odsustva, da li univerzalnu ljubav smatrate silom nužnom za ispunjenje svrhe života?**

Ne bih znao da li je nužna, ali jeste neizbežna.

**Ne mislim na ljubav između dvoje ljudi, nego na ono što ljudi primaju, kao vazduh ili svetlost. Mislim na ljubav koja je u tom smislu natprirodna.**

Osećam se misteriozno zahvalnim kada dobijem ideju koja će kasnije, nažalost, postati priča ili pesma. Tada imam osećaj da nešto dobijam. Ali ne znam da li mi se to daje od nekog ili nečeg, ili prosto pokulja iz mene, samo od sebe. Jejts je zastupao doktrinu velikog sećanja i smatrao je da pesnik ima obavezu da iskusi što više toga, jer je i on nasledio sećanja svojih roditelja, dedova, pradedova. To se umnožava geometrijskom progresijom, sve dok čovek ne nasledi sećanja celog čovečanstva. Onda mu se otkriva to „nešto“. De Kvinsi je smatrao da je sećanje savršeno, odnosno da mi u sebi nosimo sve što smo ikada osetili i pomislili od svoga detinjstva, ali da mora postojati odgovarajući podsticaj buđenja tog sećanja. On je bio hrišćanin i smatrao je da u trenutku zadobijanja te knjige ukupnih sećanja za čoveka nastupa sudnji dan. Posle toga ga čekaju raj ili pakao. Ova mitologija mi nije bliska.

**U ovim razgovorima nas dvojica razmenjujemo sećanja. Naši razgovori mi liče na dijalog dva sećanja.**

Ako uopšte jesmo nešto, onda smo sopstvena prošlost, zar ne? Naša prošlost ne staje u pisanu biografiju. Naša prošlost su naša sećanja. Ona mogu biti nejasna ili skrivena, ali postoje. Mogu biti i lažna, ali i ta laž je deo naše prošlosti, deo nas.

**Ljude na protestantskom i katoličkom zapadu vekovima je mučio problem spasa duše. Čini mi se da su ga novije generacije prosto ukinule.**

Gubitak moralnog instinkta ili osećaja je zabrinjavajuća pojava. Prevladala je tendencija ili navika da sudimo o nekom delu po njegovim posledicama. To mi se čini nemoralnim, jer kada nešto činite, vi znate da li su vaši postupci dobri ili zli. Što se tiče posledica nekog čina – one se granaju, množe i na kraju mogu da potru jedna drugu. Na primer, ne znam da li su posledice otkrića Amerike dobre ili loše, jer ih je previše. Naš razgovor je još jedna od njih. U tom smislu je apsurdan pokušaj da se o nekom postupku sudi na osnovu posledica koje je izazvao. Ali ljudi rade baš to. Na primer, o nekom sukobu ili ratu donose sud prema uspehu ili neuspehu svoje strane, a ne prema tome da li je on bio moralno opravdan. A posledice su promenjive, vremenom će se možda izjednačiti, pa možda ponovo postati nejednake. To je kontinuirani proces.

**Ukidanjem ideje o spasenju i prokletstvu gube se i ideje dobra i zla, greha i čestitosti. Pojavljuju se drugačija tumačenja koja zaobilaze raniji pogled na svet. Ljudi se sada pitaju da li je nešto korisno. Razmišljaju o stvarima kao da budućnost ne postoji, ili kao da postoji samo ona neposredna. Deluju u skladu sa onim što je važno u datom trenutku. I ta zaokupljenost neposrednošću pretvorila nas je u neposredna, takoreći besmislena bića.**

Sasvim se slažem.


**


[darkocvijetic.blogspot.com](https://darkocvijetic.blogspot.com/)

transcedencija

Borhes i bog

Ponavljanje je majka znanja: nepismenom odlukom Savjeta RTCG ugašeno je dopisništvo Javnog medijskog servisa u Herceg Novom. Osim pojedinaca i pojedinki iz struke, medijski pismenih i osvješćenih građana i građanki, niko se nije mnogo osvrnuo na ovu činjenicu. Naprotiv, ova nepismena odluka naišla je na ćutanje hercegnovske lokalne vlasti, ćutanje političara i političarki kojima je zapalo da, privremeno, osmišljavaju javne politike u Herceg Novom. Tišina apartičika - i pravi trenutak da se zapitamo: zašto?

Sličan se sličnom raduje - kao odgovor na prethodno pitanje ili kao još jedna poslovica koja, simbolički, može da objasni zašto je zatvaranje dopisništva u Herceg Novom idealna situacija za lokalne moćnike. Moćni u bahatosti, egocentričnosti i zastrašivanju, a impotentni u znanju, profesionalnom autoritetu i moralnom integritetu, političari najviše vole one koji ne postavljaju pitanja: vlast ne voli kad novinari pitaju ono što ne želi da odgovori, vlast ne voli kad se novinari sjećaju prošlih obećanja, vlast ne voli kad novinari znaju više od onoga što je na papiru koji podmeću. Dakle, gašenjem hercegnovskog dopisništva i posljedičnim otkazom novinarki Nevenki Macan, vlast je dobila ono što najviše voli: mikrofone i kamere bez pitanja, prenosioce PR informacija i serviranih medijskih sadržaja. "Herceg Novi nikada nije bio zastupljeniji na TVCG", kao da izgovaraju njihovi aplauzi jedni drugima.

Međutim, šta smo zaista dobili – kao publika Javnog medijskog servisa, kao finansijeri nacionalnog javnog emitera, kao Novljani i Novljanke, odnosno - kao građani i građanke? 

Zatvaranje jednog dopisništva nije samo premještaj ili preseljenje. To je presijecanje komunikacije između lokalne zajednice i nacionalne javnosti, to je gašenje jednog važnog izvora informacija izvan Podgorice. To je još jedan korak ka centralizovanom, ispeglanom i medijski sterilnom prostoru u kojem se, na kraju, čuje samo ono što političarima odgovara da se čuje – po mogućnosti u formi saopštenja i marketinške plastike. Zatvaranje dopisništva znači da lokalna zajednica više nema „svoje“ oči i uši u Javnom medijskom servisu, da se lokalni problemi više neće slati iz Novog – već možda iz Tivta, ili iz Podgorice, da će informacije o životu ovog grada dolaziti filtrirane, sa distance, bez nijansi i bez konteksta. Više nema neugodne redakcije na terenu, više nema nezgodnih pitanja o neriješenim komunalnim problemima, buci i prljavštini, o partijskim zapošljavanjima, o zagađenju, neredu, bahatosti i ćutanju koje ovdašnji politički život već godinama praktikuje kao normu ponašanja. Umjesto toga, sad mogu da se obrate „javnosti“ preko mikrofonâ koji sami prenose – bez da ih iko pita „ali zašto?“, „kako?“ i „šta to znači za građane?“.

Još jedna stvar koju političari vole: institucionalni i građanski zaborav. I baš zbog toga da podsjetimo da su gašenje hercegnovskog dopisništva i otkaz Nevenki Macan samo posljednje aktivnosti unutar strategije koja ima cilj da pokori sve medijske slobode i isporuči samo jednu "istinu" – dizajniranu u političkim i partijskim kabinetima. Temelj ovim aktivnostima dalo je osnivanje Televizije Herceg Novi - bez elaborata ili strateškog plana, bez javne rasprave, bez poštovanja procedura i sa velikim protivljenjem struke, zaposlenih i sindikalnih organizacija. Radio Herceg Novi nije bio dovoljno poslušan niti je imao sliku – a egocentricima treba baš to: da se vide, da prošetaju novi sako ili nove cipele, da ih pohvale komšije, da pokažu snimak asfaltiranih sto metara puta... 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/0285e5e2-9fca-40e6-80df-ecdc4099a81b)
Nevenka Macan{.caption}

Konačno, nije pitanje samo gdje će raditi novinari iz Herceg Novog. Pitanje je – šta će iz Herceg Novog uopšte biti ispričano? Ako se i dalje bude ćutalo, odgovor će biti jednostavan: ništa. I nikome. Jer bez dopisništva, bez lokalnih novinara sa ugledom, bez profesionalca koji znaju svoj grad – javni servis postaje samo još jedna stanica u lancu centralizovane propagande. U toj tišini – najviše gubi javnost. A to nije pravna, već duboko politička i društvena greška.

Na kraju, želim da vjerujem da je medijska realnost u kojoj se nalazimo posljedica neznanja, odnosno da je ispravan naslov ovog teksta – Esej o neznanju. Ne bih volio da moramo da ga preimenujemo u – Esej o bezobrazluku i korupciji.

PS: Jedna od osnovnih funkcija medija je i – edukativna. Pa zašto da ne pokušamo da edukujemo one koji su na čelu tih medija, a uostalom – i na čelu naših opština i države? Lijepo je čitati. Predlažem da počnete od knjige slovenačke filozofkinje i sociološkinje Renate Salecl *Strast prema neznanju* (Fraktura, 2022). Jer, ako je "strah od znanja" jedan od uzroka autoritarnih sistema, onda je "strast prema neznanju" – politika.


Zatvaranje jednog dopisništva nije samo premještaj ili preseljenje. To je presijecanje komunikacije između lokalne zajednice i nacionalne javnosti

Esej o neznanju

Kako je RTCG napustio Herceg Novi

“Da sam pitao ljude šta žele, rekli bi brže konje.”

Nije Henry Ford. Citat je valjda nastao 2001. godine, a autor je neki marketinški strateg. Trebalo je odmah da provalim, čim sam prvi put čuo kako Fordu prišivaju ovu rečenicu. Ali, opet, djelovalo je uvjerljivo, jer svi smo mi odgajani na mitu o geniju, na priči da postoje izuzetni pojedinci čije će ideje okrenuti tok istorije.

Ove sedmice sam predvodio svoje studente u svečanoj diplomskoj ceremoniji. Divna prilika da se obilježi prelaz u životu i oda priznanje timskom trudu bez kojeg se ne može dalje. Jedna moja koleginica vodila je prvu generaciju diplomaca novog četvorogodišnjeg programa. Bili su to brucoši — studenti spremni da povjeruju u srž ideje tog obrazovanja, jer još nemaju starije kolege da im prenesu iskustvo. Novaci moraju sami krenuti da krče svoj put. Vjerujem da postoje izuzetni pojedinci, ali i da velikim misliocima treba zajednica da njihove ideje sprovede i podrži. Potrebni smo jedni drugima.

Taj lažni Fordov citat pogađa i našu Ahilovu petu — ultimativni FOMO (strah da ćemo nešto propustiti). Tu su i one uvredljive etikete koje lijepimo jedni drugima: “Bojiš se promjene. Zaostaješ.” Obično se uz to provuče i doza ejdžizma —  novo je uvijek najbolje, a staro zastarjelo.

A šta ako ne povjerujemo u taj hajp? Šta ako istaknemo da ono što prolazi kao “genijalnost” zapravo nije ništa drugo do lažna slika “nadčovjeka”?

Loše ideje postaju gore kada u njih povjeruje više ljudi. To je današnji cilj svih koji imaju interes da nam prodaju novu tehnologiju. Od Sama Altmana do Sala Khana, svi oni nastupaju s misionarskim žarom, s idejom tehnološkog imperativa, a sve to začinjeno ličnim finansijskim interesom.

Ali ne vodimo mi bitku protiv svemoguće elite — mi se svakog dana borimo sa samim sobom i  sopstvenim izborima.

Moj komšija, recimo, ima tri kćerke mlađe od 14 godina. Napravili su stanicu za punjenje telefona pored ulaznih vrata i kupili starinske budilnike. Nijedan telfon ne ide gore, u spavaće sobe.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/93a0a2e8-1cca-49eb-8a71-8190a3eaeffa)
Rumeno lice, itaracije{.caption} 

Sinoć sam doživio nekoliko minuta tehno-terora kada mi je eksterni hard disk pokazao da je prazan. Sedam godina rada – možda izgubljeno.

Najviše me uznemirila mogućnost da su izgubljene sve iteracije. Završne verzije radova sačuvane su na drugim mjestima ili poslate klijentima — ali svi oni eksperimenti, pokušaji, skice, koraci do konačnog rješenja — mogli bi zauvijek nestati. To je kao ledeni brijeg — najveći dio je pod vodom. To je najinspirativniji i najfrustrirajući dio stvaranja umjetnosti — moramo pokušavati, griješiti, ponavljati.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/ae4a725a-271a-454c-b00c-5d0b2e8295c1)
Uništenje i Iteracija: Ista tabla — slike obrisane{.caption} 

Sviđa mi se obrt I.A. (iterative art — iterativna umjetnost) nasuprot A.I. (artificial intelligence — umjetna inteligencija). Treba nam neka naša, jednako zvučna skraćenica.

Ne može zamijeniti onaj osjećaj kad zaprljamo ruke, dok prevrćemo zemlju našeg rada. Umjetnost raste samo u na plodnoj njivi maštarija, punoj hranjivih sastojaka haosa koje unosimo u čin stvaranja i izražavanja vizuelnih ideja.

Dobrodošli u doba I.A.

Članak je preuzet sa autorovog bloga.{.caption} 

[Eyedrop Weekly](https://joemorse.substack.com/)

Ništa ne može zamijeniti onaj osjećaj kad zaprljamo ruke dok prevrćemo zemlju našeg rada. Umjetnost raste samo na plodnoj njivi maštarija, punoj hranjivih sastojaka haosa koje unosimo u čin stvaranja

iterativna umjetnost

I mi IA za trku imamo

Nevladino udruženje ŠkArt poziva mlade umjetnike/ce, aktiviste/kinje i studente/kinje umjetničkih fakulteta da se prijave za učešće u četvrtom ciklusu umjetničkih rezidencija škART REZIDENT, pod nazivom Začinjeni prostor slobode, koji će se održati od 21. do 26. jula 2025. godine u Tivtu.

Ovogodišnji program otvara pitanja tijela kao prostora borbe, otpora i izraza u savremenom društvu obilježenom digitalnim nadzorom, političkom represijom i erozijom identitetskih prava. U fokusu je simbolika crvene paprike – kao začina, zaštite, otpora i provokacije – kojom istražujemo kako tijelo može ponovo postati prostor slobode.

Program okuplja mlade koji žele kroz umjetničke i aktivističke intervencije promišljati tijelo izvan normativnih okvira, uz teorijsku i praktičnu podršku mentorki Adrijane Gvozdenović (umjetnica i istraživačica) i Bojane Popadić (umjetnica, NVU ŠkArt).

Program uključuje smještaj, hranu i radni prostor tokom rezidencije, mogućnost rada na različitim lokacijama u Tivtu, materijale za realizaciju intervencija, dokumentaciju i promociju rada na mrežama i u medijima. Program ne uključuje putne troškove, zdravstveno osiguranje, tehničku opremu (računare, kamere, fotoaparate).

Tokom šestodnevnog programa učesnici/e će razvijati individualne umjetničke i aktivističke intervencije koje će biti predstavljene u javnom prostoru Tivta.

Za više informacija o programu i načinu prijave, posjetite veb stranicu [udruženja](www.skartskartskart.com/aktuelnosti/). 

Projekat je podržan preko Javnog konkursa za raspodjelu sredstava za projekte nevladinih organizacija za 2025. godinu, Sekretarijata za društvene djelatnosti Opštine Tivat.


Tokom šestodnevnog programa učesnici/e će razvijati individualne umjetničke i aktivističke intervencije koje će biti predstavljene u javnom prostoru Tivta