Crnogorski slikar Vojo Stanić rođen je pre malo više od jednog veka, iste godine kada je u Parizu, jedan od njegovih uzora, metafizički slikar, Giorgio de Chirico, primljen u Nadrealistički pokret i oženjen ruskom balerinom i arheloškinjom, Raissom Gurevich. Preminuo je novembra 2024, u svojoj stotoj godini. Opredeljen za figuraciju, prizore mora, mediteranskih kuća, vetrova, prozora, susreta, snolike pejzaže s belim plahtama i čamcima, ostavio nam je slike upečatljivih detalja i mikropriča, prema kojima treba pristupiti pažljivo, jer, kako je jednom napisao, „opasnost vreba iz sitnica koje mogu da odvuku pažnju. Dok radiš detalje, misli na cjelinu.“

Stanićevo slikarstvo potvrđuje da je naivnost ništa drugo do disciplina novosti duha (prema njegovim rečima – duhovna svežina), kao i da je „podsvijest naša prava svijest, jer je spontana.“ S pravom je smatrao da sve što je vredno u umetnosti potiče iz podsvesti, a to što je *vredno* psihoanalitički se imenuje kao ništa drugo do istina.

„U čamcu“ je slika iz koje progovara upravo jedna takva višeslojna i kompleksna, ali potencijalno transformišuća istina. Ovo ulje na platnu pleni jednostavnošću i upornim pozivom na neiscrpna tumačenja.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/c0375753-1213-4b02-bc78-5bfa7f854930)

U središnjem delu slike su muškarac i žena – tačnije – žensko i muško telo. Iako su nagi, položaj njihovih tela sugeriše snažnije prisustvo tanatosa nego erosa. Sam čamac je nekakva rebrasta utroba kita, karikirana Nojeva barka, duboko uznemirujući nasukani splav koji u svojoj rasečenoj i okrvavljenoj materici nosi potpuno otvorenu, ali imobilisanu, gotovo neživu ženu, sa oreolom koji podseća na kacigu kosmonauta i ogrlicom nalik na pseću, sa bolnom grimasom grča, ugašenih ali svetlećih očiju koje kao da su progutale zvezde, nogu postavljenih u turski polused ili poluporođajni položaj. Prozirni omotač oko njene glave reflektuje nebeski svod, sa jasno istaknutim polumesecom, i raspršenom galaksijom. 

Njene butine i listovi sačinjavaju romboidan jastučak na koji se glava muškarca – Crnca – roba ili utopljenika, u položaju fetusa, blago oslanja. Na njegovom telu vidljiva su rebra, narukvica-tetovaža, a noge su mu položene tako da čine kontrast pozi koju zauzima njen donji deo tela. Šake je postavio u pomirljiv i ponizan gest, gest molbe, tihog obožavanja. U gornjem delu slike nema izvora svetla, niti horizonta, njihova nasukanost je potpuna. To nije predah, već čekanje da se gomila crnih stena obruši i da ih zatrpa. Iako u istom čamcu, čini se da ova dva ljudska tela ni ne vide jedno drugo, svako je zagledano u vlastite opscene i fantazije. Sluti se da bi jezik kojim bi progovorili doveo do nekog novog rascepa. Zato i ćute poput kamenja, snatre i levitiraju.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/48893f15-5046-4e5a-b82c-080f472b3948)

U trouglić savijeno platno ima crvene i bele pruge koje nedvosmisleno aludiraju na isečak američke zastave. Tačno oko nje opisana je kružnica mlečnomutnog svetla, jarbol-svetionik koji sa podvodnim, potopljenim objektima – školjkom i piramidom, čini nekakav trougao, nevidljivi, a ipak tako prisutni vigvam. Na ovoj slici odsutna je bilo kakva noseća pobuna protiv nepravde i prirodnih sila, na njoj nema mnoštva, nema isprepletanih tela koja u borbi protiv talasa, kao na Géricaultovom „Splavu Meduze“, pokušavaju da ostanu živa. Ostalo je samo dvoje, poslednji, razdešeni, par, od svih napušten, odsečen i usamljen.

Svetačka i misionarska ženska figura nešto prinosi, daruje, ali se i neizmerno usteže. Sluša ispovest, razmišlja o pomilovanju, ali joj nije dat san pravednika – roba. Ona ne može da zaspi, on ne uspeva da se probudi. Odustao je od priznanja i pobune iz straha od umiranja, osuđen da učestvuje u nekom magijskom, repetitivnom ritualu, omamljen i hipnotisan. Možda baje zagledan u svoje prste jer će tako održati trans meduze, odsutne majke, koja i sama, okićena draguljima, genitalije prikriva nekakvom kraljevskom kuglom ili verskom relikvijom, na dlanovima noseći taj sveti, zlatom optočen nar, puki označitelj moći, podsetnik na praroditeljski greh.

Zloslutna barka ne plovi, njeno sidro je skliznulo u noćnu morsku plavet, planktonsku masu punu bodljikavih ježeva, nalik na minsko polje. Muškarac i žena, ili prosto dva tela, melanholični su taoci Levijatana. Tu, u odsustvu njihove plovidbe i komunikacije, iskrsava pitanje same mogućnosti odnosa i prepoznavanja.

*

Godine kada je nastala ova slika (1971), posada Apola 15 se vraća sa 77 kilograma uzoraka Mesečevog tla, a Južnovijetnamske snage napadaju Laos, uz punu američku vazdušnu i artiljerijsku podršku. New York Times otkriva dokumenta koja potvrđuju kompletnu istoriju američke upletenosti u sukob u Vijetnamu. Australija i Novi Zeland povlače svoje vojnike, trupe se drastično smanjuju, a u vojnim redovima širi se razočaranost, dezerterstvo i sve veća upotreba narkotika. Iste godine John Kerry svedoči pred američkim Senatom o ratnim zločinima, navodeći iskaze preko stopedeset američkih vojnih veterana, od kojih su njih šesnaest u znak protesta okupirali Kip slobode. Američki poručnik William Calley osuđen je na doživotni zatvor zbog masakra civila u vijetnamskom selu Mi Laj tokom 1968, a antiratni protestni marš u Washingtonu broji pola miliona ljudi.

Ovaj umetnički efektno zgusnut paradoks progresa zabeležen je u pesmi „Stope po mjesecu“, Radovana Zogovića, u kojoj pesnik trijumfalno klicanje pohodu na Mesečeve predele jukstaponira sa, od bombardovanja u kratere pretvorenim, vijetnamskim toponimima. 

*Stope, čovječje, k Moru tišine, uz najlukaviji njegov zaliv –*

*malo sive, pomalo crne, crvene; rebraste kô trag tanka.*

*Provjerite, šetači po trgu Mjeseca, nijesu li vam greškom dali*

*čizme nagaravljene, napepeljane, krvave od Bu Pranga?*

Zastavica na jarbolu koju okružuje mesecu nalik sfera nije samo označitelj moći američke imperije, već i sveprisutnog kolonijalizma i svih njegovih posledica, novih bojnih polja i mnogobrojnih utopljenika.

Slikarstvo Voja Stanića često se karakteriše vedrim, mediteranskim duhom, humorom, naivnim ali i setnim svakodnevnim prizorima, postupcima i detaljima uporedivim sa slikarstvom Chirichoa ili Magritta. Međutim, na ovoj slici, groteskna atmosfera ipak pre nalikuje platnima Boscha ili Ilije Bosilja, iako na njoj nema mitoloških, zloslutnih i dijaboličnih stvorenja. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/395c1d5e-18cb-44e8-87cd-8a784941f963)

Ono što je na njoj najintrigantnije jeste upravo to što su ljudska bića predstavljena kao čudna, strana i vanzemaljska, kao odraz u kojem vidimo svoje ogoljeno, ništavno, ali istinito ljudsko stanje. U tom ogledalu, naša otuđena ljudska priroda, sama alijenacija, isprečila se kao uslov i usud postojanja. Drama nije ljubavna, ni lična, već društvena, pa i civilizacijska.





Slikarstvo Voja Stanića često se karakteriše vedrim, mediteranskim duhom. Međutim, na ovoj slici, groteskna atmosfera ipak pre nalikuje platnima Boscha ili Ilije Bosilja

vojo stanić (1924-2024)

Slika koja otkriva dramu čovječanstva


Svakih nekoliko dana u novinama osvane tekst o maloljetnicima koji prebijaju drugu djecu, o maltretiranju i nasilju. Navikavamo se na tu novu normalnost i refleksno slavimo neko nejasno vrijeme kad je nasilja bilo manje. 

Neću lagati, i sama često uzdižem period svog djetinjstva, vrijeme koje smo proveli na biciklima, na igralištima, u lutanjima. Prijatelj mi protivurječi, kaže da je nasilja bilo i tada, ispred zgrade, jer su eto, primjera radi njega stalno maltretirali.

Sjećam se da sam u nekoliko prvih razreda osnovne škole išla sat ranije u školu kako bih sa drugaricama igrala lastike prije nego počnu časovi. Često bih išla kod drugara i oni kod mene, igrali bismo se u dvorištima kuća, slavili rođendane uz kasetofon i slatkiše. Ipak, da sve nije bilo tako slatko, pokaže pokoji bljesak straha. Recimo, pijani profesor fizičkog me je umjesto Kavarić prozvao "Kravarić", pa je  godinu dana trajalo mukanje nekoliko nedovoljnih đaka, dječaka iz odjeljenja. Nije me to naročito doticalo, niti sam se kome požalila. Tad sam slušala Marčela i njegovi stihovi su me bodrili.

Iako dvorišno orijetisano dijete, dio djetinjstva sam provela igrajući *Sega Mega Drive* igrice na malom televizoru. Bila sam ekspert za Super Marija i Kontru. Ipak, priroda tih zanimacija bila je ograničena. Pređeš staze, obrneš igricu, i gotovo.

U međuvremenu se TV uređaj uvećao najmanje 4 puta, rezolucija je gurnula naše oči na 6k, pa se naše prastaro igranje teško može zamisliti. Mislim da je fizičko uvećanje i sveprisutnost tehnike znak agresije  koja je davno prevazišla opasnost televizije na koju su upozoravali neki od najvećih filozofa poput Adorna, ali i umjetnika i književnika poput Sabata. Prije više od dvadeset godina, negdje u periodu kad sam imala desetak godina, Sabato je očajavao nad zavisnošću od ekrana, zato što anastezira čula, umrtvljuje um i škodi duši. 

Veliki pisac nije dočekao sveopštu upotrebu kompjutera, premještanje radnog vremena u slobodno vrijeme, što odgovara iznošenju računara iz kancelarije u internet kafee, gdje se spaja ugodno i korisno, pa se radi uz kaficu. Danas se došlo do toga da posao nosiš u porodični ambijent, a sa njime i tenziju. Ta tenzija je odlika svijeta koji veći uspjeh pojedinca naplaćuje sve većom nehumanošću, sve više nevidljivim radom i psihičkim opterećenjem. Uspješni ljudi su za posao uvijek dostupni. Ipak, posao nije život, posao bi trebalo biti uslov za veći kvalitet vremena nakon radnog vremena, koje je već odavno prešlo granicu intime. Da li je provjeravanje mejla u slobodnom vremenu skrnavljenje neradnog dana i zašto nas taj nevidljivi rad, taj spontani klik užasa ne alarmira?

Sad se već pitate kakve veze ima odrastanje i  moje drevno djetinjstvo sa novim tebnološkim zakonitostima koje nam određuju svakodnevicu? Postoji veza, rekla bih dvoguba, koju ću ovdje pokušati da predstavim.

Djeca se sa ekranom srode prerano, jer je usljed hiperpritiska uspjeha i zarade roditeljima lakše zabaviti dijete pametnim telefonom, nego “žrtvovati” vrijeme i osmisliti kvalitetniji sadržaj. Baš tu je zamka i za obrazovane roditelje i za roditelje koji su prinuđeni da fizički rintaju kako bi preživjeli. Slobodno vrijeme košta, postaje luksuz bogatih koji mogu priuštiti da jedan roditelj ne radi i provodi vrijeme sa djecom. Ukoliko je riječ o slabo plaćenim poslovima  – ne možemo rizikovati glad, da bismo provodili vrijeme sa djecom. Siromašni moraju raditi i prepuštati dijete grubo osmišljenom vremenu. Nedovoljno bavljenje djecom nije izbor nego prisila nad kojom se ne može držati moralna lekcija. 

No, problem prevelike upotrebe ekrana i činjenica da djecu odgajaju online sadržaji nije samo muka siromašnih ili manje obrazovanih. Ovdje govorimo o nadnacionalnom fenomenu, koji je stvar novog tehnorealiteta, toliko dominantnog da ga svi lako prihvataju. Samo da savjest bude mirna, "uspješni" roditelj djetetu natovari nekoliko trendovskih obaveza, kurseva, aktivnosti i spremanja, koja će tati ili mami donijeti malo predaha, a djecu dodatno opteretiti. Dakle, i djeca moraju pratiti mit društvenog napretka i sazrijevati u skladu sa njim.

Istraživanja nedvosmileno pokazuju da je u najrazvijenijoj zemlji neoliberalizma SAD, sedmoro od desetoro djece pod stresom, a taj stres stručnjaci objašnjavaju velikom kompeticijom i sistemom koji djecu opterećuje očekivanjima. U zadnjih deset godina, broj depresivne djece sve brže raste, pa je npr. u SAD više od 10 odsto djece sa dijagnozom anksioznosti i 4 odsto sa dijagnozom depresije u dobu izmedju 3-17 godina. 

U odnosu na ranije dekade, porast mentalnih oboljenja i problema u ponašanju kod djece je veći od 40 procenata. Takođe, upotreba društvenih mreža i neselektivno gledanje video-sadržaja utiču na smanjenje empatije kod djece. Prevelika upotreba ekrana dovodi do redukcije susreta, interakcije uzivo, što dodatno doprinosi smanjenju osjećajnosti za druge. 

Ne mislite valjda da se ovo dešava negdje tamo preko okeana i bez opasnosti po vaše dijete. Jer zahvaljujući globalizaciji i metateritorijalnosti internet prostora, više nije važno na kom polu zemljine kugle živite.

Iako empatija zavisi i od mnogih drugih faktora, veliko je pitanje mogu li roditelji uopšte ponuditi sadržaje dovoljno jake da neutralizuju stresni udar novog tehnološki uslovljenog odrastanja. Ipak, odgovornost roditelja je ključna. Zato se u posljednje vrijeme nasilna djeca smatraju zanemarenom, jer prepuštanje djece online rutinama jeste zanemarivanje. Možda vaše dijete nije gladno, možda ima najnovije adidas patike koje su hit na Tiktoku, možda pije novo piće koje reklamiraju teen influenseri i možda gleda najnoviju Netfliksovu seriju jer je ona sad u trendu. Ali zanemarivanje više nije stvar fizičkog i u tome i jeste štos. Manjak empatije znači povećanje agresije. Agresivna djeca nijesu srećna i ona maltretiraju drugu djecu. U našoj zemlji nasilje raste, a naše škole više nijesu bezbjedna mjesta. Da politizujemo prave stvari, to bi bio najveći problem u Crnoj Gori i početak svake reforme koja bi iz škole prešla na cijelo društvo. Nasilje u školama je sistem zapuštenog pojma društvenosti koji se raspada nasumično i lomi u dušama djece koja istinski pate.

**

*Tekst je dio projekat koji realizuje NU Alumni akademija Pravnog fakulteta Univerziteta Crne Gore. Projekat je podržan je od strane Centra za građansko obrazovanje u okviru programa „SRCE: podrška osnaživanju i otpornosti mladih danas“, u partnerstvu sa Regionalnom akademijom za razvoj demokratije. Projekat finansira EU, a kofinansira Ministarstvo javne uprave.*




Da li je društvo postalo nasilnije nego što je bilo prije recimo dvadesetak godina? Što znači nasilno društvo i kakva je uloga obrazovno-vaspitnih ustanova i roditelja u tome?


vrli novi svijet

Nasilje visoke rezolucije

Novinar Slavko Ćuruvija 1990. objavljuje knjigu „Ibeovac: Ja, Vlado Dapčević“ – životnu priču revolucionara i komuniste, učesnika NOB-a, a potom izdajnika, golootočkog zarobljenika, neprijatelja broj jedan, emigranta, i konačno slobodnog, ali umornog sedamdesetogodišnjaka. Ona je sačinjena od intervjua snimanih magnetofonom, tokom sedam dana u Belgiji, u trajanju od sedam do osam sati svakog dana, uz minimalne naknadne autorske intervencije. U pogovoru stoji da je knjiga jedinstvena u prikazu događaja i ličnosti vezanih za 1948. godinu i da je njena vrednost u tome što je u njoj po prvi put, „necenzurisano, „jedan okoreli ibeovac“ ispričao svoju priču, svoju istinu, onako kako je on vidi“. Vlado Dapčević koji je više od pedeset šest godina proveo u aktivnoj političkoj borbi, a od toga četrdeset osam godina u zatvorima, ratu i emigraciji, priču zaključuje rečima da je umoran, slabog zdravlja i da je za njega sve završeno.

Da ipak nije bilo tako i da za ovog revolucionara predaja nije bila opcija, svedoči i nedavno objavljena knjiga naslovljena Sa nama, Vlado Dapčević, minimalističkog dizajna, bele naslovnice sa utisnutom crvenom petokrakom između naslova, koja se nalik suncu pomalja iznad planinskih vrhova. Dočekala me je u poštanskom sandučetu, bez najave, poput partizanske konspirativne poruke koju treba preneti dalje.

Iako usredsređen na poslednju deceniju života Vlada Dapčevića (1990-2001), od trenutka njegove odluke da se vrati u ratom zahvaćenu Jugoslaviju i da se politički angažuje, pa sve do njegove smrti, autor knjige Role Kovač, suosnivač Partije rada i sudeonik mnogih opisanih događaja, ovaj samizdat ne definiše kao biografiju, već kao „autobiografsko kazivanje“. Knjiga obuhvata dokumentarnu građu (novinske, radijske i televizijske intervjue Dapčevića i citate), osnivanje pomenute Partije rada i njeno delovanje tokom ratnih devedesetih, sećanje na rad i druženje, kao i anegdote drugih savremenika i drugova. 

U uvodnom delu opisan je Vrbas, rodni grad autora knjige, zanimljive etnografske strukture, nakon Drugog svetskog rata masovno naseljenog crnogorskim porodicama, tako da je „svako pleme dobilo jedno selo opštine“, a neka i zasebne ulice. Ideološka podela nakon 1948. bila je oštra, kidala je porodične, bratske i prijateljske veze i dovodila do izolacije. Autor beleži simptome nadolazeće promene političke paradigme nakon Titove smrti, nadirući nacionalizam koji nezaustavljivo počinje da zahvata i cepa društveno tkivo. Čitaoci se kroz faktografsko nizanje događaja upoznaju i sa mnogim pozadinskim detaljima, reakcijama ljudi, njihovim političkim opredeljenjima ili naglim metamorfozama. Od zloslutnog Memoranduma SANU, 8. sednice Saveza komunista Srbije 1987, kada Slobodan Milošević preuzima partiju, obračuna sa pokrajinskim rukovodstvom Vojvodine 1988, do eskalacije u pravcu oružanih sukoba. 

U Crnoj Gori se postavlja novo rukovodstvo, pod vojnim i policijskim pritiskom ukida se autonomija Kosova, nakon čega protestuje osam stotina rudara Starog trga. Sledi pljačka veka u kojoj Milošević preko noći iz Narodne banke Jugoslavije prebacuje dve i po milijarde maraka na račun Narodne banke Srbije, miting na Gazimestanu, i konačno 14. Kongres Saveza komunista Jugoslavije održan u Sava centru, na kojem se eksplicitno sukobljavaju dva koncepta uređenja Jugoslavije – centralističkog, pod dominacijom Beograda, i konfederalnog, koji su favorizovale druge republike. Ubrzo dolazi i do snažne potrebe za jednim drugačijim i odlučnijim političkim antiratnim delovanjem, kao kontrateža tadašnjoj jedinoj alternativi oličenoj u Građanskom liberalnom savezu, što se poklapa i sa povratkom Vlada Dapčevića u zemlju.

U ratnohuškačkoj klimi, iznošenje beskompromisnih i doslednih internacionalnih stavova i sposobnost da se oni brane, predstavljalo je samu srž otpora. Jezgro političkih istomišljenika i aktivista koje će ubrzo prerasti u Partiju rada nije protiv rata bilo samo deklarativno, već i odlukom da njeni članovi ne smeju da učestvuju u mobilizaciji i da se odazivaju pozivima vojnih odseka. 

Osnivačka skupština održana je 28. marta 1992. i prisustvovalo joj je oko pedesetak članova. Prethodili su joj dugi razgovori i dileme povodom budućeg naziva. Upravo zbog svesti o kompromitaciji svega što ima komunistički predznak, Vlado Dapčević odbacuje predlog naziva Komunistička partija internacionalista, i predlaže naziv Partija rada, uz obrazloženje da je pojam rada jedan od temeljnih principa Marksove teorije. Rad na partiji bio je „rudarski i neprekidan“, a Bilten partije je izdat ilegalno, u državnoj štampariji, preko simpatizera koji je noću krišom štampao partijski propagandni materijal. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/c0db788b-1a88-468c-99db-fbdbc3b68a38)
Policijski karton Vlada Dapčevića, Hrvatski državni arhiv{.caption}

Stav Partije rada je da je 1948. Jugoslavija prešla sa proleterskog internacionalizma na jugoslovenski nacionalizam, koji se kasnije nužno preneo na republike i regione. Jugoslavija je bila „fleksibilna tvorevina“, čija je unutrašnja protivurečja  Zapad držao pod kontrolom sve do sloma Sovjetskog Saveza, kada gubi interes da dalje finansira postojanje tog „sanitarnog kordona“. Nova politika Zapada sastojala se „u mrvljenju državnih tkiva bivših socijalističkih zemalja“, jer mu njihovo usitnjavanje obezbeđuje dominaciju nad novim državama-tržištima. Odbacivši komunistički i internacionalni princip, nacionalne birokratije ubrzale su raspad Jugoslavije, postavši nacionalne buržoazije, odnosno kompradorske elite.

Partija rada se zalagala za jedinstvenu BiH i protiv pretenzija „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“, ističući da je BiH „kamen-temeljac i zalog svake moguće buduće zajednice naših naroda“, za suverenu Crnu Goru, a protiv velikosrpskog nacionalizma, za nezavisno Kosovo, podržavajući albanski studentski pokret i njihovog tadašnjeg vođu Albina Kurtija, obilazeći usled represije po kućama izmeštene prištinske škole i univerzitete i prateći razvoj otpora albanskog naroda od gandijevskih metoda do oružane borbe. Partija rada je branila pravo svakog naroda na samoopredeljenje i nezavisnost, organizovala tribine i partijske obuke, pokušavajući da, uprkos svim poteškoćama, deluje i lokalno i internacionalno.

Vlado Dapčević nam se predstavlja iz raznih, ponekad sasvim intimnih uglova, kao drug, saborac, brat, suprug i otac, strastveni pušač i ljubitelj crnog čaja i baklava, čovek neverovatne memorije i vitalnosti, koji je jednom prilikom držao izlaganje mladim partijskom članovima punih četrnaest sati, što je bio trening koji nisu svi izdržali. Knjiga čuva od zaborava i delovanje manje poznatih ličnosti, a posebno drugarica, nekadašnjih logorašica, ali i mladih snaga bez kojih bi partijski rad bio nezamisliv. Tu su i pojedine (auto)ironične, gotovo nadrealne epizode, kao što je priprema kongresa Partije, kada osamdesetogodišnji Dapčević, zajedno sa autorom knjige, po tropskim vrelinama poput „dvije spodobe donkihotovaca“ obilazi antikvarnice, tražeći marksističku literaturu koju bi delili novim članovima. 

Vlado Dapčević je preminuo 12. jula 2001, istog datuma kada je, šest decenija ranije, u Crnoj Gori doneta odluka o dizanju ustanka protiv fašističkog okupatora, u kojem je i sam učestvovao. Sahranjen je u rodnom Ljubotinju, u kamenjaru, divljini, a autor ove knjige koji je tada održao govor, istakao je: „Bio je so ove zemlje, jer da nije takvih ljudi, da nije tih rijetkih zrnaca soli, zemlja bi obljutavila (...).“

Ostati dosledan marksističko-lenjinističkim stavovima i politički delovati iz krajnje manjinske i defanzivne pozicije, u vreme policijske države, neočetništva i pod naletom revizionističkog antikomunizma bilo je unapred osuđeno na propast, što u knjizi slikovito ilustruje metafora „bacanja rajsnegli po putu“.

Ipak, baš kao što je 1998. Partija rada pokrenula omladinski list „Otpor“, u čijem zaglavlju je stajala pesnica, da bi, nakon nepunih mesec dana, stilizovana pesnica postala glavni simbol studentskog i đačkog pokreta otpora u borbi protiv Miloševića, tako bi se i danas moglo reći da je svojim uverenjima i delovanjem makar anticipirala sve masovnije, antirežimske i antikorupcijske aktuelne proteste kao novi vid Balkanskog pokreta otpora! 





Role Kovač, "Sa nama, Vlado Dapčević", samizdat

sa nama

Bio je so ove zemlje i simbol otpora

Ratibor Trivunac je anarhista iz Srbije. Od 2006. do 2009. godine je bio generalni sekretar anarhosindikalističke internacionale. Jedan je od osnivača Anarhosindikalističke Inicijative (ASI). Zbog svojih anarhističkih angažmana, koji bi se mogli okarakterisati kao propaganda dijelom (eng. *propaganda by the deed*), odnosno direktne akcije koja za namjenu ima da utiče na političko mnjenje, je više puta privođen i hapšen. Još 2009. godine je optužen za krivično djelo međunarodnog terorizma, u procesu u kome je nakon 10 godina suđenja u potpunosti oslobođen tih optužbi. 

Sada se bavi antikvarnim poslom i izdavaštvom. Nedavno je pokrenuo i internet emisiju Osmatračnica, kojeg vodi sa Ivanom Zlatićem; gdje komentarišu političke događaje jedan iz anarhističke, drugi iz socijaldemokratske prizme. 

U intervjuu za Normalizuj smo razgovarali o globalnim događajima, lokalnoj politici, ideji i praksi djelovanja iz anarhističkog ugla. 

**Zdravo, druže. Hvala što si prihvatio razgovor za Normalizuj. Dolazak Trumpa na vlast izgleda da dekonstruiše mit o benevolentnoj imperiji. Iz meke moći, SAD počinje da se uzda isključivo u čistu silu. Gdje to vodi samu Ameriku i sve zemlje koje su u nekoj vrsti kolonijalnog položaja naspram nje?**

Prešlo se sa *soft powera* na otvoreni gangsterizam. Ukinut je USAID, ali je ostala čitava gangsterska struktura koja stoji iza toga. Meni je bilo jasno da su sve te strukture ukupno uvek bile gangsterske, ali su imali neke naizgled okej stvari, poput doprinosa u borbi protiv malarije. Što je ipak samo *cover* za imperijalističku politiku. Sada se stvari otvoreno brutalizuju. 

Frakcije vladajućih klasa imaju dva argumenta koji ih dovode u tu poziciju. Prva je potpuno bizarna i nenaučna ideja, izolacionizma – ideja da oni mogu da budu glavni ako se bave samo „sobom“, a ne „ostalima“. U pitanju je potpuni promašaj. Ako hoćeš da kontrolišeš svet moraš da kontrolišeš evroazijsku ploču. Moraš imati vojsku na oba kraja tog dela sveta. Čini se da Trump nema to razumevanje.

Druga stvar je što on ne vidi potrebu za glumatanjem benevalentnosti putem USAID-a i sličnih programa. Te politike su načelno odrađivale neke dobre infrastrukturalne stvari državama, zarad čega su ojačavali modus geopolitičke kontrole. Taj modus se gubi i kreće se u otvorenije sukobe. Primjer toga može biti sastanak sa Zelenskym i brutalni plan za resort u Gazi.
Sada se stvar svodi na Evropu. I strah me je da će u Evropi se javiti problem evropskog nacionalizma. Ako je nešto nadnacionalno nije nužno antinacionalističko. Evropski nacionalizam, kao i svaki nacionalizam, u početku glumata emancipatorsku ulogu, jer pruža šablon da nije u pitanju forma država-nacija, već koalicija različitih država.

Politički čelnici će istovremeno koristiti kartu podrške Izraelu da javnosti pokažu kako šatro nisu fašisti. U stilu: „Kako sam ja fašista, kad podržavam Izrael?“. AfD, Marin Le Pen i tu desničarsku ekipu je podržala Jevrejska zajednica. Izraelska uloga nije samo odvratna što se tiče Palestinaca, već i na globalnom nivou nude svoju zastavu kao plašt kojim se fašiste ogrnu da kažu da ne mogu biti fašisti kad vole Jevreje. To je dodatni razlog zbog koga je Izrael izgubio bilo kakav legitimitet za svoje postojanje i zbog čega će rješenje bliskoistočnog pitanja nužno podrazumevati nestanak Izraela u formi u kojoj postoji danas. 

U svemu tome, ja se samo nadam da Evropa nije u stanju da napravi vojne strukture, jer su to najave novih ratova. 

**Pored Amerike i Evrope, gdje u priču tačno ulazi panslovenstvo i model Ruskog mira? I kakva je uloga Kine, kao još jedne svjetske sile?**

Rusija je hegemonistička sila koju predvodi beskrupulozna konzervativna klika koja pokušva silom da dobije ravnopravnu poziciju u globalnom kapitalističkom poretku eksploatacije i smrti. I iako ona ne ispunjava sve uslove za to da bi naučno bila klasifikovana kao imperijalistička, kao i u slučaju Prvog svetskog rata, ona igra ulogu imperijalističke sile. Putin je, po mom mišljenju, čovek kompromisa koji je nateran u rat proširivanjem NATO-a i nedozoljavanjem zapadnih imperijalista da njegovoj gansterskoj zajednici tajkuna obezbedi "fer" uslove za komadanje i eksploatisanje masa. Čim se privid takve situacije stvori verujem da će se Putin okrenuti Zapadu u borbi za održavanje ovog i ovakvog sistema.

S druge strane, Kina je jedina velika sila koja je protiv rata u svetu. Iz razloga što oni u mirnom kapitalizmu pobeđuju, jer je planska ekonomija uvek efikasnija od slobodnog tržišta. Njima jedino ne odgovara rat, jer svi ostali gube u ovom trenutku. Ako se ne dogodi globalni rat, centar sveta se premešta u Kinu.

**Znamo da je jedan od tvojih najvećih fokusa borba protiv imperijalizma. Koji od ovih imperijalizama treba da bude glavna politička meta za napade u Srbiji?**

Mete treba birati prema strukturalnim stvarima vezanim za kapitalizam, ne kroz kulturološke elemente. Kada govorimo o geopolitici, svi svoj uticaj šire zbog profita, ne zbog nekih vrednosti. 
Tako da je meta onaj ko održava sistem koji živimo na vlasti. U ovom slučaju to je Evropa. Pogotovo sada nakon što je Trump krenuo da pravi sranja sa izolacionizmom.

Države Evropske unije su te koje imaju najviše kapitala, a samim tim kontrolišu kolonijalnog upravnika – najsposobnijeg srpskog bužoaskog političara Aleksandra Vučića.
Vučić glumata za narod da je on proruski element, ali on je čovek Angele Merkel. Tako je od samih početaka. Dok je je Evropa imala neki subjektivitet bio je eksplicitno evropski pion, a kada se težište sa Merkel prebacilo na Bidena - on se preorijentisao na one koji su glavni, odnosno na Ameriku. 

Sada, kada je na stolu bilo glasanje UN-a povodom evropske rezolucije o osudi napada Rusije na Ukrajinu, se direktno videlo koja je njegova linija. I to nema veze sa ideologijom, nego isključivo sa investicijama. Najviše kapitala u Srbiji ima Evropa. I kao pravi kolonijalni upravnik, Vučić radi ono što odgovara Evropi. Mi smo kolonija svih, naravno. Ali smo najviše kolonija onih koji imaju najviše novca. 

Sa druge strane, radi naroda koji bi se razbesnio zbog sluganstva EU, Vučić se pravda da je u pitanju greška i da on nije stigao to da proveri. On nije stigao da proveri glasanje u UN-u? Čovek koji kontroliše sve poput Staljina, od karikatura u novinama do izjava svakog člana stranke. 
Politički i stukturalno je sasvim jasno koja je njegova linija, a samim tim i gde treba centrirati političku borbu da bi se režim, koji je samo oličen u Vučića, srušio. 

**To dalje otvara pitanje koja je tačno uloga velikosrpskog nacionalizma?**

Ja ne mislim da velikosrpski nacionalizam može bit ugrožavajući faktor. Jer ne postoji nacionalna, već isključivo kompradorska buržoazija; koja radi za druge, a krade za sebe. Nemaju svoju ideju šta hoće da postignu, već će raditi sve ono što druge nacionalne buržoazije žele da rade (s trenutnim izolacionizmom Amerike, to bi bila njemačka i francuska buržoazija). Radiće sve što evropska „elita“ želi da rade dok god im oni dopuštaju da ostanu na vlasti.

U Srbiji su ljudi protiv Evrope. Mi možemo sada da psihoanaliziramo i da razmišljamo iz kojih je pobuda nastao taj stav, da li nacionalističkih, ličnih ili nekih trivijalnih razloga. Politički gledano to je manje bitno. Politički nivo nije ono što se dešava u glavama, već ono što što društvo u praksi radi. Ako ćeš ti izaći da se boriš protiv Evrope, mene ne zanima razlog. Mi treba da koristimo stvari koje ljudi misle, koje odgovaraju našem stavu. Ne da ulazimo u popovanja, rasprave i dokazivanja da oni to ne misle iz pravih razloga. Bitna je praksa. Mi kao anarhisti možemo dosledno da se borimo za ono što ljudi smatraju da treba da se desi. To je način na koji ćemo te ljude privući. Ne popovanjem.

Pozadina formiranja mišljenja je bitna za stvari unutar organizacije ili unutar prijateljstva, ne i za političku propagandu. To važi i za manifestne verzije velikosrpskog nacionalizma.
Kad neko kaže da je nacionalista, postoje samo dve vrste likova: ili je nacista, pa ne sme to da kaže, ili je tu samo zbog para. Makar kada govorimo o javnim figurama, ne o „običnim“ ljudima. 

**Kakav ti je stav o normalizaciji velikosrpske ideje ili nacionalističke retorike i stavova?**

Nacizam se ovde ne može više normalizovati nego što je to bila stvar za vreme rata. Tada je bio peak i ja mislim da sada više ne može da dođe do tog nivoa šovinizma. Nacionalizam je kao takav uvek problematičan, ali to je jedna u nizu otrovnih stvari kojima oni nas truju. U skladu sa tim, treba procenjivati kada se na njega treba fokusirati i udariti, a kada sačekati pravi momenat. 

Meni su ranih dvehiljaditih glavna tema bili nacisti. Tako da te potpuno razumem, jer se tada dešavalo u Srbiji ono što se sada dešava kod vas: savez popova i nacoša. Tada su uvodili razne zakone, veronauku u školama, pravoslavni fakultet unutar univerziteta itd. U tom trenutku je to bila legitimna glavna tema. Sada je sve to što postoji više-manje normalizovano, ali se ne ide dalje. Sve je stvar konteksta i trenutka, a od same analize zavisi što je glavna opasnost i problem. 

Kada pričamo o Crnoj Gori, treba naglasiti da ne postoji nikakav subjektivitet ekipe iz bivšeg Demokratskog Fronta (DF-a). Oni rade ono što im kaže Vučić. Oni rade za vladajuću klasu ljudi iz Srbije; ali ti ljudi iz Srbije ne rade za Srbiju. Nego rade za Nemce, Amerikance, Kineze, Ruse… I to je bitno za razumevanje jer treba znati na koga čovek treba da udara. 

Ako vi udarate na DF i pozivate se na Evropu, to je potpuno debilno. Jer DF, preko Vučića, rade ono što im Evropa kaže. Koliko god bila floskula, treba pratiti trag novca. 

**Dakle, ako padne Vučić, Crna Gora i dalje nema čemu da se nada? Jer će te ispostave da samo nađu novog-starog gazdu?**

Ljudi treba da shvate da nije u pitanju „Vučićev režim“. Stavljanje krivice isključivo na ličnosti je pravdanje sistema. Vučić je samo operativac. Ja sam već mnogo puta iskusio tu liberalnu priču da samo treba da dođu neki drugi „pošteniji“ i „pristojniji“ i da će sve biti drugačije. Očigledno neće biti bolje kad dođe neki sljedeći. 

Trebaće neko vreme da ljudi to shvate, ali je na nama da u međuvremenu to ukazujemo – da ljudi ne bi bacali energiju na tu priču promene političkih lica. Ja sam recimo bio na Happy TV sa četvoro nacista, uključujući Milicu Zavetnicu. Tema su bili imigranti. Samo sam im okrenuo priču: Vi hoćete da stavite ograde da migranti ne mogu da prođu? Vi ste samo NATO-ovi puppeti koji „štite“ Evropu od migranata. Ja hoću da ti ljudi prođu i da sruše sistem koji je razorio njihov dom. 

Ponavljao sam im da su klasični desničari koji uvek rade za okupatore, kao četnici u II svetskom ratu. Tako da sada štite NATO i EU. Oni su tu morali da se brane da nisu za NATO i EU, i samim tim su bili deklasirani.

Da sam krenuo *diversity and inclusion* priču, to bi bilo mnogo teže. Jer to nije nešto sa čim neko ko nije „politički obrazovan“ da se lako identifikuje. Jednostavno uvek treba raditi sa razumevanjem nivoa svesti onih sa kojima se komunicira, i u toj njihovoj svesti naći stvari koje su i nama, revolucionarima, prihvatljive. Zatim treba na tome insistirati i pokazati se kao najdosledniji borac za tu stvar. Tako ćemo oko sebe okupiti mase.

**Kako bi onda tačno opisao strategiju tvoje političke borbe kao anarhiste?**

Zahteve da se unište država i kapitalizam je veoma teško prijemčivo ilustrovati. U pitanju su apstrakcije. Zato ja uvek kopam ko iz naše vlasti ima veze sa NATO-om i kakav je odnos u pitanju. S obzirom da je u pitanju kolonijalna uprava, to nije teško. Onda iz te pozicije kao anarhista koji mrze NATO, mi dajemo dalji legitimitet ostalim idejama anarhizma. Jer jedino levičari mogu biti dosledni antiimperijalisti. Deluje mi da to u Srbiji radi posao.

**Da li imaš bojazan da će pravi razlozi zašto su ljudi protiv NATO-a negdje izaći? Po iskustvu iz Crne Gore, oni koji su, zarad neke emancipacije, pokušali da zauzdaju konja velikosrpskog nacionalizma bili su zbačeni sa sedla, pregaženi i premlaćeni.**

Izbor reči je veoma bitan; kako nešto kažeš. Ja možda mogu da delujem kao da pokušavam da zauzdam nacionalističkog konja, ali ako proveriš moju retoriku – ni jedna jedina moja rečenica nema znake nacionalizma u sebi. 

Bilo kakvo jahanje nacionalističkog konja vodi u katastrofu. On se ne može zauzdati. Zato ja nikad ne kažem „Mi Srbi…“, nego „Govna NATOvska!“. Sa tim će se onda složiti i nacionalisti i ljudi koji to nisu. Ponavljam, govorimo o „običnim ljudima“. Smatram da to ima određeni emancipatorski potencijal u praksi, videćemo naravno, vreme će pokazati. 

Radije ću govoriti o zlostavljanju od strane gazdi, nego o nekoj teoriji i idealu da svi treba da budemo jednaki. Sa tim je u ovom sistemu teško rezonovati, ako niste već u određenom političkom habitusu. 

Zato su studentski plenumi aktuelnog studentskog pokreta u Srbiji neverovatno bitna stvar. Jer rade anarho-praksu, koja onda postaje *mainstream*. U pitanju je proces. Ja hoću da anarhizam bude mainstream, kao u Kataloniji dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Ne samo subkultura ljudi koji se lože na Kropotkina. Već da obični seljak, običan radnik djeluje po anarhističkoj praksi slobode i solidarnosti. Onda to može da bude i prostor za ideološki rad. 
Kada čovek nauči od tebe da čita i da piše, mnogo će lakše da prihvati tvoje ideje. A ne samo da se pojaviš i kažeš „ej, ja imam bolje ideje od tebe“.

Na primer, anarhosindikalisti su ovde napravili Solidarnu kuhinju i hrane hiljade ljudi svake nedelje. Nisu svi bili anarhisti pri početku, ali se konekcija vremenom stvorila. Svi ti ljudi su sada u prvim redovima da nahrane studente i da iskažu solidarnost. 

**Malo je reći da je Crna Gora oskudna sa lijevim pokretima. Iako se meni čini da kroz narod i dalje živi jak sentiment prema socijalističkoj Jugoslaviji i ideji egalitarnosti. Šta bi preporučio kao određeni put koji bi se mogao implementirati u praksi da neke anarho-komunističke ideje zažive?**

To što si rekao je mnogo bitno. Ja sam delio novine ispred fabrika, i došao mi je neki čovek i kazao „Šta je to? To nešto kao Tito?“. Ja bi, kao anarhista, mogao da mu kažem „Ne, Tito je bio autoritarni vođa, bla bla bla..“. Ali ja samo kažem „Kao Tito, samo bolje!“. Nema potrebe da idemo u analizu.

Tako i u Crnoj Gori. Može se pozvati na prošlost „Znamo da smo nekad živeli bolje, što znači da možemo ponovo“. Time govoriš objektivnu istinu. Svako ko nije idiot zna da je nekada bilo bolje. 

**Kako da se iz toga posadi klica za neke masovnije pokrete?**

Mislim da je ključna stvar da ne zaglibimo u kulturološkim ratovima, nego da se vežemo direktno za ekonomske teme.

Da me ne shvatiš pogrešno, ja sam bio na prvom Prajdu u Srbiji i ja i dan danas od tog mlaćenja imam pomeren bubreg. Došlo je hiljadu DB kontrolisanih huligana koji su me umlatili. Tako da ja apsolutno smatram da su LGBTQ+ prava veoma bitna. To se ne dovodi u pitanje. 
Već sledeći Prajd je organizovala država sa kordonom policije, u svrhu „evroatlantskih integracija“. I od tada se više nisam pojavljivao. Jer smatram da upravo to kod ljudi stvara određenu dozu otpora. 

Kada zaronimo ispod pojavnog nivoa, u Srbiji, koja ima svakakve konzervativne elemente, ljude zapravo boli kurac. Etnička Hrvatica lezbejka je premijerka. Pa kada je „ta lezbejka“ za Vučića, a to u glavama ljudi znači da nije za NATO, onda može.

U tom kontekstu je onda jako bitno da, kao što rekoh, kada komuniciramo sa svetom van naših organizacija, da mi kao levica pre svega razumemo nivom političke svesti koje imaju i u tom okviru tražimo vezu. Naravno, bez pravljenja kompromisa sa sopstvenom ideologijom.

Da sumiram, mislim da treba da se bavite socijalnim temama, a ima prostora i za antiimperijalizam i retoriku „Dosta je više da nam drugi odlučuju“. Samo treba birati reči. I imati na umu da su ljudi generalno okej. Ljudi nisu oni što kažu. Neko će ti reći da mrzi Muslimane, samo jer je njegova ideologija da to kaže. Ako nastupimo tako i shvatimo da ljudi nisu generalno govna, nego da sa svim svojim manama mogu da naprave pozitivna čuda, stvara se prostor za političko delovanje.

Zamisli da si uhvatio nekog partizana sa sela 1943. i da to što kaže uzimaš kao merilo ideologije partizana. Tu bi moglo da bude svakojakih ideja. Ali bitno je što on djeluje u borbi i što shvata da treba oterati naciste. 

Ono što on misli će se svakako promeniti kroz zajedničku borbu. 

 


Samo se nadam da Evropa nije u stanju da napravi vojne strukture, jer su to najave novih ratova... 

vrijeme gangstera

Ratibor Trivunac: Vučić glumi ruskog čovjeka, ali Srbija je evropska kolonija

Posljednjih godina, svjedočili smo pojavi brojnih bizarnih supkultura. Recimo, moja „omiljena“ su bili *inceli* (kovanica nastala spajanjem riječi *involuntery celibate* – prinudni celebat). Ovi nesrećni mladi, bijeli, strejt muškarci iz tzv. razvijenih zemalja (najčešče Sjedninjenih Američkih Država) su propagirali tezu da feminizam uništava „Zapadni“ svijet i njegove vrijednosti; te da su zbog tog društvenog kolapsa u prinudnom celibatu, odnosno da ne mogu da pronađu partnerke za seks. Stvorili su određenu vrstu novog diskursa i terminologije. Tako su pričali o izlasku iz Matriksa, plavim i crvenim pilulama, i putevima kroz koje dobijaju konačnu realizaciju da su muškarci samo žrtve svijeta potčinjenog ženama kroz „vještačke norme feminizma“.

**IGRICE I KAČKETI**

Na tom kulturološkom talasu mizoginije uzjahali su mnogi self-help gurui i toksični tipovi. Sličnom energijom, a modifikovanom pričom i strategijom su taj narativ dalje multiplikovali. U akademiji je to bio Jordan Peterson, a na internetu Andrew Tate. Prvi je nakon svog propovjedanja o uspjehu završio kao zavisnik od benzosa i liječio se po Srbiji i Rusiji, a drugi je optužen za nasilno podvođenje i uhapšen u Rumuniji, gdje se neko vrijeme krio. 

Elem, iz mračnih uglova *8chana* i marginalizovane zajednice onih koji su ostavljeni na dno ekonomski struktura, prešlo se u svojevrsnu supkulturu vladajuće klase. Iz nekulture incela izrodio se novi, socijalno prihvatljiviji i kapitalizmu podobniji vid idolopoklonstva: supkultura *tech brosa*. "Brogrammer" ili "tech bro" su sleng termini koji označavaju stereotipne programere obavijene toksičnim maskulitetom. Na našem jeziku mogli bismo govoriti o terminu tehnološke braće ili, ako želimo da budemo semantički bliži gadluku pravog prijevoda, *tehno-burazengiji*. 

Burazengije su postali „idoli“ koji su svoje štreberstvo nadogradili novcem i moći. Rani znaci ove potkulture se mogu vidjeti negdje pri pojavi prvih kompjutera u masovnoj upotrebi. Za razliku od bankara i finansijskih menadžera, mladi programeri su se inicijalno prikazivali kao srednji prst u oko korporacijskom sektoru prepunom bogatih muškaraca koji se oblače u odijela, nose aktovke i sjede pri dugačkom konferencijskom stolu. Široj javnosti je bila primamljiva ideja mladih štrebera, dječačkog ponašanja i „neozbiljnog“ oblačenja, koji malo rade, dosta zarađuju i zabavljaju se igricama u toku slobodnog vremena. 

Napumpavali su neke, za nas bizarne, identitetske odrednice koje u prvom planu kombinuju kačkete, video igrice, proteinske šejkove, kripto valute i podkaste. (Dokle važnost ovih identitetskih komponenti može da ide, ogleda se u slučaju kada su novinari otkrili da Elon Musk plaća druge gejmere da pod njegovim pseudonimom igraju *Diablo IV* i *Path of Exile 2*, da bi on kasnije mogao da se hvali kako je visoko na ljestvicama; iako u realnosti jedva zna i osnove samih igrica.)

**PRODOR U POLITIKU**

Ipak, što su se više kompanije mijenjale i rasle, više novca je dolazilo u IT industriju. To je značilo i više dioničara, ulaganja na berzama i ogromnih bonusa. Pojavio se i eksplicitni interes investitora. Tako su tech bros prešli put od kreiranja vrijednosti putem tehnologija, sve do ekstrakcije novca kroz monopole. Postali su sve što su obećali da neće biti. 

Ljudi generalno više ne vole tehno-burazengije. Prodaju i sakupljaju njihove podatke putem kolačića, prijete da će ih ostaviti bez posla nauštrb vještačke inteligencije, dižu cijene nekretnina, ili ih, kao šefovi, tjeraju da u pauzama uriniraju u flaše. 

Tech bros su generisali profit i pretvorili ga u političku moć. Još od samog uspona, uvijek su uz političku elitu - bile to demokrate ili republikanci. Oni svoje informacije i kapital koriste za svrgavanje režima, uticaj na politike ili oblikovanje javnog mnjenja. Tako je prije desetak godina buknuo skandal *Cambridge analytice*. Tada se otkrilo da je Facebook je sakupljao privatne podatke i bilježio online aktivnosti svojih korisnika, te prodavao firmama koje su kasnije krojile i modifikovale političke kampanje, između ostalog za izlazak Britanije iz EU (Brexit) i prve izbore gdje je nastupio Trump i dobio mandat.

Pravo od Silicone Valleya se izrodila kandža koja drži monopol tehnofeudalizma – FAANG. Facebook (META), Amazon, Apple, Netflix i Google su napravili tehno-oligarhiju. Kasnije su se pridružili TikTok, OpenAI, Tesla i drugi. Iako se ovi likovi hvale da su self-made milijarderi koji su krenuli sa dna, radi fenomenološke analize treba dublje pogledati njihove biografije. 

**PRVA POSTAVA**

Recimo, Jeff Bezos nije baš običan tip koji je počeo da prodaje knjige u svojoj garaži, kako često voli da kaže. On je za pokretanje biznisa od roditelja dobio investiciju od 245 hiljada dolara u 1995. godini, što je, složićemo se, dosta pozamašna i „neobična“ suma. I Mark Zuckerberg je od samog starta uprljan aferama. Osim što je ideju za Facebook ukrao od braće Winklevoss, a prilikom početnih investicija prevario koosnivača i najboljeg druga Eduarda Saverina, vrijedi napomenuti da je prvobitni Facebook u svojoj srži bio ništa drugo do toksična, mizogina platforma. Naime, Mark nije napravio FB da bi umrežio studente svog univerziteta, kako je više puta naveo, nego je ta platforma kreirana da bi se ženske osobe rangirale po seksipilu, odnosno „who’s hotter“. 

Na kraju, najgori od svih je onaj koji je najmoćniji, Elon Musk. Ni njegova priča nije rađena po šablonu „od blata do zlata“. Njegov otac je vlasnik rudnika smaragda u Južnoj Africi. Svi znamo kako je izgledao aparthejd, te sa kakvom eksploatatorskom i rasističkom osnovom su se pojedinci u tom sistemu dohvatili novca. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/0a7e2955-1885-431d-a37b-76314d60b3f2)
Trumpova inauguracija, foto: AP{.caption} 


Da ne kopamo svima po biografiji, ubrzajmo par godina do inauguracije Donalda Trumpa. Iako je većina bila u dobrim odnosima i sa Demokratama, to je u ovom trenutku manje bitno. Ideologija je sekundarna, novac je primaran. Na Trumpovoj gala večeri su bili svi iz krem de la krem brogramerske ekipe: Elon Musk (vlasnik X-a/Twittera i Tesle), Mark Zuckerberg (Facebook/Meta), Sundar Pichai (Google), Jeff Bezos (Amazon), Shou Zi Chew (TikTok), Sam Altman (OpenAI), itd.

I onim malobrojnima, koji su godinama nakon tehnološke revolucije, još uvijek vjerovali da su tech bros nonšalantni tipovi koji igraju igrice i programiraju je bilo jasno je da su burazengije postali oligarhija, oblikovana kroz fuziju države i komercijalne moći koja čini novu vladajuću klasu.

Kada govorimo o ekonomiji, čak po kapitalistističkim mjerilima, burazengije su mnogo gore od „običnih“ monopolista. Oni svoje bogatstvo gomilaju i ne stavljaju nazad u privredne tokove. U knjizi *Tehnofeudalizam: Šta je ubilo kapitalizam?* Yanis Varoufakis iznosi analizu kojom pokazuje da najveći kapitalistički konglomerati (poput ExxonMobila) na plate i nadnice zaposlenih troše otprilike oko 80 odsto prihoda kompanije. S druge strane, ranije pomenute big tech firme troše manje od 1 odsto. Razlog toga je što se ove kompanije ne oslanjaju na rad zaposlenih, nego na besplatan doprinos milijardi ljudi koji postavljaju storije, dijele linkove, tvituju i pregledaju sadržaj. 

Ne samo da eksploatišu radnike, već i svakodnevno eksploatišu konzumere, koji toga nisu ni svjesni. Prešli su igricu. 

**SJENE NAŠE...**

Na kraju, da se sa strukturalnog nivoa vratimo na identitetski. Čak i tu je očigledno da ljevica gubi bitke na više polja, od gejminga (gdje preovladava fraternity kultura) do tehnologije i programera. Izuzeci su svakako jaki, ali rijetki i odveć „stari“. 

Jedan od najvećih „običnih heroja“ anarhizma 21. vijeka je upravo došao iz IT branše. Aaron Swartz je bio internet hactivista i jedan od osnivača reddita.  On je 2011. godine uhapšen od strane policije MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) jer je u jednom od ormara na univerzitetu sakrio laptop putem kojeg je skidao naučne članke sa JSTOR-a. Te članke je htio besplatno ustupiti javnosti. Htio je da nauka bude dostupna ljudima i zbog toga je uhapšen i osuđen na 35 godina zatvora i 1 milion dolara novčane kazne. Kada je njegova žalba odbijena, dvadeset šestogodišnji Aaron je počinio samoubistvo. Malo je brutalnijih slučajeva od ovog.  

I tako… Nedavno čitam, izašla je vijest da je Mark Zuckerberg preko META-e ilegalno downloadovao preko 80 terabajta knjiga sa različitih naučnih sajtova. Da bi istrenirao META-in AI model... Kako djeluje, zbog toga neće snositi posljedice.

Nema leša, samo tužna priča. Aaronova sjena luta serverima, ali se gospoda ne plaši.
Tehno-oligarhija je pobijedila. 


Kako je kroz fuziju države i komercijalne moći oblikovana nova vladajuća klasa

tehnološka braća

Kandže tehnofeudalizma

Lamentiranje nad sudbinom crnogorskih materica, odnosno stepena njihove boli tokom mjesečnog ljušćenja, ukrasilo je osmomartovsko jutro. Najava poslanice Jevrosime Pejović da nam za ovaj višestruko važan dan sveden na preskupe karanfile i jeftine poruke poklanja inicijativu o menstrualnom odsustvu izazvala je burne reakcije na internetu. 

Pohvalno je čuti da se poslanica koristila resursima Istraživačkog centra Skupštine Crne Gore, te ne sumnjam da su iskazani nalazi izvedeni na osnovu temeljne analize. Ipak, nama običnim građanima i građankama su na raspolaganju resursi koji zavise od pojedinačnog stepena digitalne pismenosti i domena novinarsko-istraživačkog duha. Stoga pretpostavljam da je menstrualno odsustvo bio poprilično tražen *google search*, odmah nakon „jeftini buketi podgorica“.

U kontekstu teme, jedina zemlja u Evropi koja je zakonom definisala menstrualno odsustvo je Španija – ako vas „baš boli“ možete odsustvovati 3 do 5 radnih dana. Statistika, kao generalni pokazatelj uspješnosti neke javne politike, daje poprilično nezavidne cifre. Za godinu dana od implementiranja zakona svega 1559 puta  je zatraženo menstrualno odsustvo u državi koja broji čak 49 miliona stanovnika. 

Iako promovisano kao ultrafeministički korak naprijed u ženskim (radnim) pravima u periodu usvajanja zakona, ne djeluje da je menstrualno odsustvo doživjelo svoj puni procvat. Sagovornice britanskog Gardijana navode da svaki put kada žena sa dijagnostikovanom endometriozom zatraži odsustvo, ona biva u riziku od otkaza. Da li će ipak biti da se, radi regulisanja bolnih menstruacija, prvo moraju regulisati ženske radne boli?

Poslanica Pejović na svom Instagram profilu objašnjava da će žene morati jednom godišnje, najkasnije do 31. decembra, pribaviti potvrdu od ljekara da pate od sekundarne dismenoreje, ili narodski rečeno bolnih menstruacija, koje bi bilo dokaz onemogućenosti za rad. Uprkos tome što je bol u ovom slučaju individualna/subjektivna kategorija, a za šta kao dokaz prilažem svoju medicinsku bibliju (sestru doktorku) i muškarce prikačene na spravu koja indikuje menstrualne bolove, neki stručnjaci će ipak morati da ocijene vaše uvijanje i da na papiru napišu da li zadovoljavate pravo na odsustvo.

Ostaje nejasno da li se po potvrdu ide upravo u periodu krvarenja, kako bismo svojim bljedilom, tromošću i vrtoglavicom dokazale da nam je potreban slobodan dan u toku mjeseca. Možda će biti potrebno popuniti upitnik sa pitanjima na primjer koji tip uložaka koristimo, koliko tableta zgutamo za tih 7 dana ili šta sve moramo da radimo u toku dana pretvarajući se da nismo pred izdahom snaga. Na kraju krajeva, šta ćemo mi što se geslajtujemo godinama da nam nije ništa - ali tek nakon table brufena od 600 miligrama?

Nije bilo davno kad se na ovom portalu mogao pročitati veoma ličan i još sjajniji tekst mlade autorke Hane Rastoder o njenom iskustvu odlaska kod ginekologa, stoga ću ostaviti čitateljkama da na osnovu njenog i sopstvenih iskustava daju malo mašti po gasu i zamisle jedan odlazak kod ljekara po potvrdu da vas jajnici ipak bole malo više nego što bi trebalo…

Nisu potrebni istraživački timovi da bi se, shodno praksi, sagledao položaj jedne žene na crnogorskom tržištu rada. Dovoljno ironično, momenat kada menstruacija ode na makar 9 mjeseci i dalje predstavlja najveću opasnost po radni status, a ne još da se, u ovom kontekstu, sada „drznemo“ da odsustvujemo po jedan dan mjesečno zbog kojekakve boli u donjem stomaku.

Tema menstrualnog odsustva otvara i pitanje vraćanja na mala vrata ideje o ženama kao slabijem polu, a na čijem istrjebljenju aktivno radimo gotovo cijeli vijek za nama. Da li će žene koristiti  ovo pravo od straha od otkaza, i da li će poslodavci sada imati dodatni razlog da prazno radno mjesto popune muškarcem? Na kraju krajeva otvara se i pitanje prava na privatnost -zašto cijela kancelarija mora da zna kada menstruiram?

Primjena i uspjeh neke javne politike umnogome zavisi od socijalnog i vrjednosnog ambijenta zajednice u kojoj se primjenjuje. Stoga, i ovog osmog marta se pitamo koliko još stepenika je potrebno da pređemo da bi se otvorila normalna debata o ovim i sličnim pitanjima…









Jedina zemlja u Evropi koja je zakonom definisala menstrualno odsustvo je Španija, ali statistika nije pokazala uspjeh takve javne politike

menstrualno odsustvo

Radni bolovi i oni dani

Sastanak Trumpa i Zelenskog u ovalnom salonu Bijele kuće istrorijski je događaj kojim je stavljena tačka na diplomatiju kao vještinu sakrivanja. Zapravo, ono što su građani svijeta rekli prije desetak godina povodom afere Wikileaks - baš nas briga  -  Donald Trump je ponovio javnom demonstracijom gole sile. 

Politički skeč rađen je s namjerom da bude prenesen do svoje najtananije emotivne nizine, a Trump je radio ono što zna da radi, glumatao je, dok se Zelenski za jedne držao kao heroj, za druge kao pizda.

Primorani smo da analiziramo govor tijela, zato što Trumpova komunikacija sa javnošću počiva na scenskom izrazu, a poruke koje šalje tako snažno rezoniraju upravo zbog dramskog talenta kojim ga je đavo obdario. U jednom trenu razgovor je zaličio na prijetnju, u drugom na reketašku urotu, dok je Zelenski pokušavao da pronađe pravu riječ, odnosno da do riječi dođe. Ipak, tek kad je izustio nešto jeretično, Trump je sasvim pustio glas.

Zelenski: Prije svega, tokom rata svi imaju probleme, čak i vi. Ali vi imate lijep okean i ne osjećate (te probleme) sada. Ali osjetićete ih u budućnosti.

Donald Trump: Vi to ne znate.

Zelenski: Bože sačuvaj, da ne budete u ratu.

Trump: Nemojte nam govoriti kako ćemo se osjećati. Mi pokušavamo da riješimo problem.

Zelenski: Ne govorim, samo odgovaram na pitanje...

Trump: Niste u poziciji da diktirate kako ćemo se osjećati. Osjećaćemo se vrlo dobro.

Zelenski: Bićete pod uticajem...

Trump: Osjećaćemo se vrlo dobroi vrlo snažno. Vi trenutno niste u dobroj poziciji. Dozvolili ste sebi da budete u veoma lošoj poziciji.

Šta se ovdje desilo? Trump je poskočio i podigao ton na pomen rata, odnosno kako bi Amerika mogla imati rat, ili makar ratnu konsekvencu na svojoj zemlji. Ko je god šetao nekim boljim dijelom Los Angelesa, na primjer, poznaje taj osjećaj kad se oko tebe proteže bogatstvo i raskoš krajolika netaknutog ratom. Taj mitološki kredo da Amerika stoji izvan rata dok ga proizvodi, ojačan je upravo sličnim prizorima pobjede arhitekture i pejzažnog dizajna. Brendira se to kućansko obilje, ošišana ograda i precizna linija travnjaka kao savršeni mirnodopski tapet, kome nikakva imaginacija niti izbjeglička kletva s druge strane planete ne može nauditi. 

A može li, zapravo? 

Šta se desilo poslije 9/11 nego ratno stanje preneseno u svijest okovanu luksuzom američke posebnosti. Šta je bila korona nego pokazna vježba poveznanosti svijeta po zlu. Je li čitao Trump jednog starog profesora sa Harvada, pjesnika Czesława Miłosza koji je pisao o Poljacima i kako su tridesetih godina gledali slike sa dalekih ratišta, ne sluteći da se njima sprema isto. Male su šanse da je Trump čitao drugog Poljaka Herberta koji u pjesmi *Livijevi preobražaji* veli: 

*Moj otac je dobro znao i ja takođe znam*

*da će jednog dana na dalekim krajevima*

*bez znakova na nebu*

*u Panoniji Sarajevu ili Trapezuntu*

*u gradu na hladnom moru*

*ili u Panširskoj dolini*

*buknuti lokalni požar*

                                                                            .
*i da će carstvo pasti.*


Rečeno poezijom, ili ekonomskog statistikom, tkivo koje povezuje svijet je takvog soja da se ne može prekinuti, te je Trumpova želja da prekine Zelenskog uzaludan pokušaj da se Amerika sačuva, izoluje u dobrobiti, predstavi kao drugačiji soj, savršeni svijet netaknut uslovima opšte propasti. Ideologija snage ima svije granice, a imperijalni kič je porculanska predstava za javnost. Ali znakovita je Trumpova refleksna odbrana i promjena tona koja otkriva više nego što bi govornik htio. U trenutku kad je prekinuo Zelenskog, Trump je zapravo pokazao da je slika ratnog dejstva za Amerikance opasna, onostrana, i da se mora sjeći u korijenu, precizno producirati u Hollywoodu kako bi što manje ljudi povjerovalu u rat kao realiju. 

Samo vodeći politiku spektakla koji rat izmješta u polje mašte, samo tiranskim potčinjavanjem medija i gramzivom trgovinom pažnje preko platformi svojih internetskih paževa, Trump može održati svoju distipiju živom. Ipak, život će probiti svojim špicastim krakom koji nazivamo rat, preveslaće mora i okeane i stići do svake obale. I to je Zelenski pokušao da kaže – povezani smo i pitanje je vremena kad će se potres prošetati, sprženu zemlju zamijeniti drugom, obujmiti novu teritoriju koja se do juče činila sigurnom. 

Nema sigurnosti na svijetu i Trump to zna, zato mu je i važno da svoji političku snagu lažira u bahatom tonalitetu nedodirljive sile. Naravno da je Amerika sila, to niko ne spori, ali kao takva nemoguća bez umreženog odnosa sa drugim carstvima u usponu, među kojima će uvijek biti trenja, rata i propasti. 

Amerika nije izuzetak od tog prokletog pravila.


Nema sigurnosti na svijetu i Trump to zna, zato mu je i važno da svoji političku snagu lažira u tonalitetu nedodirljive sile

veliki požar

Svijet je proklet i Amerika nije izuzetak

Uprava policije Crne Gore pokrenula je postupak protiv mene pred Sudom za prekršaje u Podgorici zbog navoda iz kolumne u kojoj kritikujem javni govor profesora Univerziteta Crne Gore Aleksandra Stamatovića. 

Sud me je pismeno obavijestio da se moram pojaviti na saslušanju 16. 04. 2025. u 16.15 časova, ili može izdati naredbu o mom dovođenju. Uz sudski poziv primio sam policijski Zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, sa potpisom službenika Alekse Rečevića. U Zahtjevu piše da sam prekršio Zakon o Javnom redu i miru Crne Gore, i to u članu 7 stav 1: „Ko na javnom mjestu vrijeđa drugog ili se drsko ponaša, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 100 eura do 400 eura ili kaznom zatvora do 30 dana.” 

Kroz posebnu napomenu, u istom dokumentu, obaviješten sam da je Osnovno državno tužilašto  procijenilo da u mom pisanju nema elemenata krivičnog djela koje se goni po službenoj dužnosti.

Kolumna [O čemu govorimo kada govorimo o sisama](https://normalizuj.me/praxis/o-cemu-govorimo-kada-govorimo-o-sisama) objavljena je 18. oktobra 2024. godine na portalu Normalizuj. Pisana je naglašeno satiričnim tonom, uz korišćenje literarnih konvencija kao što su parabola i fiktivni zaplet. U članku kritikujem Etički odbor Univerziteta Crne Gore, nakon što je opravdao lascivne aluzije profesora Stamatovića u programu Adria TV, upućene urednici emisije u kojoj je gostovao. 

Sporni dio kolumne objavljen je na mojoj autorskoj FB stranici, koju godinama koristim kao službeni novinarski alat. Uz objavu je istaknuto uputstvo (link za tekst je u komentaru), kao očigledan znak da je pred čitaocem dio novinske proze, a ne neka vrsta lične prepiske. 

Sporni citat glasi: 

“…Kakva sreća za jednu novinarku da bude cilj ili po grčki *telos*, a ne po srpski *telo*, odnosno objekat žudnje jednog matorog jarca koji omladini pokazuje kako bez njega nema udarca niti emisije bez kafanske dosjetke kojom ćemo relaksirati atmosferu pošto smo još napeti od trodecenijskog antisrpskog proganjanja. Ako nam napetost dalje naloži, možemo reći i da je to ispod suknje cilj, a ne objekat, pa pohvaliti i oko gaća, i ispod kaiša i oko struka, jer tako to mi na Palama po Grigoriju Palami tumačimo, a u Nikšiću po svetom Nilu Sorskom.”

Sam po sebi, odlomak je slabo razumljiv, jer je direktan komentar prethodno iznijetog stava Etičkog odbora da Stamatović novinarku nije gledao “kao objekat” već “kao cilj”, te stavova samog Stamatovića koji se u podnesku Odboru proglasio srpskim disidentom koji je htio da relaksira atmosferu u studiju. 

Da me je g. Stamatović tužio za uvredu u građanskom procesu, rekao bih da je citirani pasus dio narativne strategije u kojoj se miješa fiktivno i istinito, kako bi se naglasila apsurdnost i neodrživost jedne društvene situacije. Da je g. Stamatović zamjerio zbog sintagme “matori jarac”, lako bih mu dokazao da je i ona data metaforično u skladu sa širim značenjskim slojevima tekstualne cjeline. Od mitoloških satira, dionizijskih svetkovina, pa sve do popularne kulture i “Žikine dinastije” matori jarac se drži kao simbol ritualne plodnosti i pretjerane seksualne konotacije, koju na koncu Stamatoviću u tekstu zamjeram, naravno, isključivo u svjetlu njegovog univerzitetskog zvanja. 

Ali ne, nisam tužen privatno, nego je država Crna Gora u dva koraka, prvo preko policijske prijave, a onda preko sudskog poziva na saslušanje, zaključila da moje autorsko pismo valjda remeti javni red i mir, ili što Zakon kaže “vrijeđa moral”.  Tu već dolazimo do problema koji nema veze sa ishodom ovog slučaja, ali ima sa granicama slobode izražavanja u profesiji koju smo nekad vidjeli kao temelj slobodnog društva. 

Ako postoji mogućnost da službenici policije i suda nisu čuli da se dvije decenije pokušavam baviti novinarstvom, onda su makar morali čuti da je g. Stamatović mnogo duže javna ličnost *par excellence*, nacionalni tribun, političar, TV debater i agilni profesor. Shodno tome i brojnim presudama iz Strazbura koje svi vrapci znaju, treba dodati da su javne ličnosti podložnije kritici, da moraju shvatiti novinarski govor kao dio kreativnog izraza kojim se nadograđuje društvena savjest. Činjenica da je Etički odbor UCG propustio da ispuni svoju dužnost i makar simbolično usmjeri g. Stamatovića na vlastiti kodeks, bila je moj jedini motiv da napišem tekst, ne sluteći da ću time poremetiti javni red i mir.  

Važno je istaći, jer se ne dešava prvi put – policija je ušla u tumačenje novinskog članka preko društvenih mreža, a članak nije tretiran kao javno dobro i stilizovani politički tekst, već kao bukvalna opaska, povreda ličnosti i u konačnom – šteta za zajednicu. Nadam se da je ovdje riječ o neznanju, ali plašim se da je ovakvo djelovanje države pokušaj da se slobodna kritika zakine do mjere blaziranosti koju propisuju političari, istoričari i ostale malterdžije našeg oštećenog javnog diskursa.  

Nevoljno ulazim u sudski proces kroz obraćanje javnosti, ali moja dužnost prema kolegama je da prijavim ovaj neobični pravni tok u kome sam se našao kao okrivljeni. Vjerujem da će Sud postupiti u skladu sa razumnim pretpostavkama, ali ponavljam da je već i ovaj vid državne kontrole i agresije prema meni kao piscu i novinaru neprihvatljiv. Pritisak policijskog aparata vidim kao solidan povod za jedan žustri odjeb koji ovim putem šaljem. Pod uslovom da takvo što smijem reći, a da ne povrijedim svetost javnog reda i mira, koji tako uspješno čuvaju.
 


Pomislio sam da je to nevjerovatno, ali papir u mojim rukama ne laže.

racija

Zašto mi je policija upala u tekst?

Kako društvena i politička zajednica u Crnoj Gori zanemaruju činjenicu da su Romi vjekovima dio ovog prostora