Poslednji telefonski razgovor s Danilom – rak mu se tada već proširio i na kičmu, iskrcao se iz aviona i počelo je užasno da ga boli, još je samo morfijum bio od nekakve pomoći. Za samoubistvo više nije imao snage, nije se već bojao smrti, samo telesnog bola, naglo je slabio, teško je govorio, bolničkim kolima je svakodnevno prevožen na zračenje. Rekao je da dobro postupaju s njim, Bernar Anri Levi je za njega obezbedio najboljeg lekara u Parizu, preostalo mu još nekoliko nedelja. Te godine je u teksaškom Ostinu umro i Donald Bartelmi, takođe od raka.
Šta da kažem Danilu? Za njega postoji samo sadašnjost, bol i neznanje. Samo položaj tela, čekanje na bolničarku i na ubod igle. Šta radiš? Danilo: Evo, umirem.
Grobnica za Borisa Davidoviča, Bašta, pepeo, Enciklopedija mrtvih – sve same projekcije smrti. Ovaj detinjasti, zabavno razuzdani, protegnuti veseljak dubokog glasa i zlatnog srca, ovaj mudri i veliki pisac, ovaj sjajni, do smrti dečački razbarušeni muškarac u svojim knjigama neprestano lebdi oko smrti. Otac, mađarski Jevrejin, pravnik, bio je ubijen; mati ga je krstila u pravoslavnoj veri i povela ga sa sobom iz Mađarske u svoju rodnu Crnu Goru. I ovde i tamo, Danilo je živeo na prostorima gde se mnogo ubijalo. Majka mu je umrla od raka kostiju, posle višegodišnjih muka, za to vreme dvanaestogodišnji Danilo bio je njen oslonac i njena uteha.
•
Danilo je imao veoma razvijeno osećanje za smrt, a imao je hrabrosti i za to da se ne stidi svog straha od smrti. Susan Sontag je pokušala da ga nagovori da se obrati njenom, čuvenom lekaru koji ju je izlečio od raka, Danilo je to uporno odbijao: taj čovek govori bespoštedno, kako je on čuo, plaši svoje pacijente, dok je njegova lekarka krajnje ljubazna, razume njegov strah od smrti. Površnost i ravnodušnost su, vrlo verovatno, uslovi preživljavanja. Nismo u stanju da shvatimo smrt naših prijatelja. Niti želimo, uistinu, da shvatimo. Živ čovek izbegava pomisao na smrt.
•
Sretali smo se u Budimpešti, Njujorku, Jerusalimu, Lisabonu. Konferencije koje su korisne samo za to da se na njima sretnu pisci. I u tim prilikama svega ima previše. Više desetina ljudi s kojima bih rado porazgovarao, ali sa svakim posebno, lagano, bez žurbe. Kad su u mnoštvu, u piscima baš i ne možete da uživate. Zašto bi pisci međusobno razgovarali o književnosti? Čovek pročita knjigu svog kolege, može da kaže o njoj možda dve-tri reči. Težište teme je sklono da sklizne u politiku. Danilo Kiš i Adam Mihnjik bivaju predstavljeni jedan drugom i smesta postaju dobri prijatelji. Zvone, čovek ulazi u salu, stavlja na uši slušalice, crta gluposti u svesku ili piše, zaboli ga glava, šapuće, mangupira se, kao u školi, jasno da je čitav život jedna paklena glupost. Danilov lep, dubok, pomalo promukli glas prate bljesci njegovog neverovatno radoznalog pogleda. Dugonog momak željan zabave, malo je već umoran, štaviše, sva je prilika da je veoma umoran, ali ako je društvo po njegovoj volji, veoma rado će i u tri ujutro da mu se pridruži na još jedno piće u hotelskom baru. Raspakivanje-pakovanje, check in, check out.
Možda će Danilo da prihvati poziv i na jedan drugi seminar, ako ga budu uporno pozivali, jer i to će biti jedna velika zanimacija, on će i tamo da nađe nekog s kim će moći sa zadovoljstvom da razgovara i ko će ga slušati s divljenjem. Ako se okupi i dovoljno inspirativna publika, promoliće se iz njega vrsni glumac koji će na svom podrumskom glasu sjajno predstaviti cvrkutanje neke naivne gospodice dok ona s jelovnika u otmenoj gostionici na Sen Žermen de Preu s đavolskom preciznošću bira najskuplja jela i prateće akonije, s tako katastrofalnim ishodom u pogledu novčanika našeg kavaljera da je sutradan u jugoslovenskim krugovima u Parizu predmet opšteg veselja: evo, i Danilo je izveo na večeru tu cvrkutavu ptičicu. I kako se menjao u ulogama, on je bio i cvrkutava gospodica i konobar, bio i on sâm i, naposletku, čitav onaj krug prijatelja koji mu se smejao. Pravo književno remek-delo, on je bio sve.
•
Bio je zahvalan za svako toplo osećanje. Ako mu je neko bio simpatičan, taj je i mogao da oseti da ga Danilo simpatiše. Bio je neverovatno slobodan u ispoljavanju svojih osećanja. Rado je sklapao prijateljstva, zanimali su ga pisci, ta neobična međunarodna banda. Pažljivo je pročitao sve što je o svakom od njih pisalo u priloženim informativnim sveskama, bio je prijemčiv, svakog bi pažljivo saslušao, svakom je posvetio deo svog vremena. Ako je nekoga voleo, Sontaga, Miloša, Zagajevskog, Encensbergera, zablistao bi i zračio. Posmatrali smo Miloša kako sa suprugom prolazi aulom hotela, Danilo mi se okrenuo: „Zar nije zlatan?“ Godilo mu je što je glava srednjoevropskog klana muškarac na svom mestu. I kako je prolazio, ruku pod ruku sa svojom gospođom, kao kakav predsednik republike. Poslavši nam pri tom jedan dečački osmeh, zadržavši, međutim, prikladnu distancu.
•
Šetali smo uskim ulicama starog gradskog jezgra Jerusalima, njega je manje zanimala arapska četvrt nego mene, taj ambijent, muslimanski bazar, bio mu je poznat od kuće, iz Bosne, s druge strane, međutim, izvodio je ozbiljne opservacije o tome da je zadnjica izraelskih žena tokom protekle decenije primetno odmakla od tla, to jest da su im noge duže no kad je Kestler tu boravio posle rata, kada su zadnjicu nosile niže no što je oku bilo ugodno. Ogovarali smo izdavače koji nikad nisu siromašni, za razliku od pisaca koji su skoro uvek siromašni. On je upravo prebrodio manju operaciju, i bio je umorniji nego ranije, čitao je u sobi ako nije bio s nama i ako ga Jugosloveni nisu nekud odveli. Veruje da su Mađari složniji, ali i oko njega je uvek obletala srpsko-hrvatska jezička zajednica. U Jerusalimu, u gostinskoj kući Mishkenot Sha'ananim, bili smo susedi, dokono smo pili izvrsno vino salezijanskih monaha i razgovarali pod arkadama terase, ali već je zvonio telefon i već su ga vodili u neki kibuc gde su neke jugoslovenske Jevrejke, njih pet, već vremešne žene, htele da mu ispričaju svoje živote. I one su bile zatočene na Golom otoku, i tek kad su oslobođene, mogle su da se isele u Izrael. I pre nego što umru, volele bi da mu ispričaju svoje sudbine, njemu, baš njemu, da ih on napiše. Danilo uopšte nije mislio da piše o tom ostrvu koje je u njegovoj domovini najednom postala pomodna tema, inflacija logorskih romana, a Danilo ne pliva ni s jednom vladajućom strujom. Ali te žene su, požurujući ga, uznemirile. Pisaće nešto, rekao je, okolišno, o dubrovačkim Jevrejima iz šesnaestog veka. Šta će sad sa ovim staricama? Vratiće se, pa će njihove ispovesti snimiti na magnetofonsku traku. Imao sam osećaj da se to neće desiti. (Godinu dana kasnije: desilo se – napravio je s njima odličan televizijski film u poslednjoj godini svog života.)
•
Bio je emigrant na fin način, vraćao se u Beograd s vremena na vreme, ali se u njemu nije osećao kao kod kuće. Tamo su svi pali u etničko-nacionalnu groznicu, pa je Danilo, kao polujevrejin i polucrnogorac, ostao jedan od onih malobrojnih koji su se još izjašnjavali kao Jugosloveni. Tako je sedeo između dvojice kolega, jedan je bio Srbin, drugi Slovenac, izbegavali su jedan drugog, pa su se javno sukobili, ali su obojica bili privrženi Danilu, uvidevši da je posve nepodesan za bilo kakav angažman u plemenskim konfliktima. Njegova sarkastična osetljivost na kič i neukus, njegov osećaj za humor i lucidnost nisu mu dozvoljavali da se pridruži nacionalnim besovima i oholostima. Video je on već i lice i naličje ovakvih strasti, umeo je da saoseća, ali i da se zasiti njima. Neko vreme bi slušao, to bi ga strašno zamorilo, pa bi se tiho isključio.
•
U odlično skrojenom sakou od najboljeg tvida, sa izvrsnim francuskim, s rukama u džepovima, ljubazno ili se sarkastično smeškajući, prošetao je zemljama i gradovima. Kao dobar putnik, s malo prtljaga; svuda otvoren i suzdržan. Ovde, u Budimpešti, bio je nešto manje suzdržan. Ne znam da li je imao mnogo prijatelja među francuskim piscima, ali ovde u Budimpešti su ga okružili i voleli. Njegov mađarski bio je jezik njegovog detinjstva, i od toga bi na mađarskom postao više dečak, više mangup i više vilovit. Kad je hteo preciznije da se izrazi, prelazio bi na francuski. Ali u njegovom znanju mađarskog bila je sadržana i lektira, poslednjih godina života otkrio je Kostolanjija, a od Endrea Adija do Đerđa Petrija svoje oduševljenje nekom njihovom pesmom izrazio bi na taj način što ih je učinio svojim: preveo bi ih. Bio je jedan od nas, bio je naš brat. Kad se okrenem polulevo od mog pisaćeg stola, u stolici visokog naslona sedi Danilo, neuhvatljivo ozbiljan.
(1989)