Postpolitičko doba odlikuju okolnosti u kojima činjenice imaju daleko manje uticaja u oblikovanju javnog mnenja od konstantnog apelovanja na naša osećanja, afekte i lična uverenja.
Upravo zato, uprkos opštoj histeriji koju sveštenici neoliberalnog kapitalizma upućuju prosečnom neglasaču ili čoveku koji nije „politički angažovan“, uprkos opšteprisutnom preziru prema apolitičnosti u kojoj se traži krivac za sva ovozemaljska zla, više nego ikada je potrebno razotkriti šta to zapravo danas znači biti *političan*. 

U doba potpuno osujećene istinske političke participacije i moći odlučivanja ljudi, nasuprot neograničenim ovlašćenjima kriminalnih i korporativnih struktura vlasti i apsolutne medijske manipulacije, biti „političan“ naprosto znači biti permanentno afektivno investiran – iscrpljivati se u još jednom jalovom i iznurujućem poduhvatu proizvodnje tuđeg profita, perpetuirajući stanje sopstvene deprivilegovanosti, ranjivosti i nemoći.

*
Iako su nekada afekti i emocije bili tobože isključeni iz političke sfere u zapadnoj političkoj teoriji, danas je veza između afekata i politike ne samo prisutna i poželjna, već i neophodna. 

U studiji *Kulturne politike emocija* Sara Ahmed je već opsežno analizirala načine na koje bol ulazi u politiku, te kako fetišizacija ili kult rane (traume) učvršćuje buržoaske i državotvorne politike identiteta, jačajući reaktivne mehanizme koji određeni kolektiv pozivaju na osvetu. Budući da privilegovani subjekti imaju više pristupa i mogućnosti da kapitalizuju svoje narative bola u javnom diskursu, inicijacija bola u sferu politike više nego ikad zahteva izvesno odstupanje od fetišiziranja rane, kao i politike suprotne (auto)viktimizaciji i zaglavljenosti u poziciji žrtve, danas posve retke na ovim prostorima.

Sličnim mehanizmima, ekonomija mržnje proizvodi afekte u subjektima koji, zamišljajući *drugog* kako mrzi, počinju refleksno da mrze i sami, dok nas kultura straha u doba vladavine anksioznosti permanentno izmešta iz delatne sadašnjosti u apokaliptično sutra, čineći nas zaleđenima, preplašenima i paralizovanima. Strah na taj način osigurava ne samo kontrolu, već i homogenizovanje određenih pripadnika zajednice, njihovo „jedinstvo“, grupisanje i spremnost na mobilizaciju, što je posebno bilo vidljivo na primeru borbe protiv terorizma ili protiv migranata.

Oslanjajući se na Marksa, Ahmed emocije tretira kao vid kapitala – afekti se proizvode kao posledica kruženja znakova, a subjekt je uvek samo jedna prenosna stanica, nikako ne početna tačka niti krajnja odrednica.


*

Afekat se javlja naglo, ima jak intenzitet, dovodi  do „suženja svesti“, telesnih senzacija i promena, ometa intelektualne i kognitivne procese, kao i sposobnost samokontrole. Za [Žila Deleza](https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0354-32932101003D ), „afektivnost zauzima upravo razmak između potencijalnog dejstva opaženih stvari i virtuelnog delovanja koje se prema njima preduzima, interval između jedne uznemirujuće percepcije i jednog oklevajućeg delovanja.“

Afekat se neretko upoređuje sa brzom vožnjom ili kretanjem sa još nerazvijenim osećajem za pravac. Telo u afektu je uvek istovremeno u sebi i izvan sebe. Afekti nas vozaju i šire se instantno i viralno – možemo neometano osećati bezrazložnu euforiju ili krivicu onda kada uopšte nismo krivi, predavati se izlivima besa koji svoj konačni oblik imaju u besmislenom, repetitivnom (auto)destruktivnom pražnjenju, učestvovati u kolektivnoj paranoji i prenositi zaposednutost strahom – potpuno nesvesni da smo vođeni mehanizmima koje možemo ponavljati i aktivirati danima, pa i godinama jer smo u njima, bez uticaja volje, zaglavljeni. 

Nije reč o tome da je čovek upavši u krizu poverenja, postao sam po sebi ciničan, apatičan, i poslovično apolitičan, koliko je beznadežno zatomljen u parasferi parapolitičkog delovanja. Poput hrčka koji se besomučno vrti u točku afektivnih prostora društvenih mreža i strogo kontrolisanog protoka informacija, stalno iznova iniciran za izjašnjavanje, opredeljivanje, potvrđivanje svojih filija i fobija, osuđen je da, tako atomiziran u pseudoprostoru i pseudozajednici, nikad ne utoli žeđ za političkim delovanjem, a da se ujedno svakodnevno napija vode sa izvora lažnog aktivizma i pobune. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/8791673a-b923-470d-bbde-93a9049d5da7)
Rad Srđe Dragovića{.caption}

Iako su medijski sadržaji i vesti doživljavane kao nešto „objektivno“, a mišljenje kao nešto „subjektivno“, danas se i sama objektivnost doživljava/posreduje afektivno jer je i sama deo globalnog tržišta, čime se dodatno dovodi u pitanje liberalna pretpostavka autonomnog subjekta.

*

Današnji politički subjekt nije nikakav racionalni *homo economicus* sa svojim neograničenim kapacitetom za proračunatost (ako je to ikada i bio), već čovek ozbiljno osujećenih kognitivnih i emotivnih mogućnosti, čvorna tačka u radu afektivnih ekonomija, deo umreženih subjektiviteta i javnosti koje se svakodnevno naizmenično materijalizuju i raspadaju. 

Reaktivnost i resantiman glavna su obeležja postpolitičkog čoveka koji obitava u pseudookruženju – javnim mnenjima koja se neometano multiplikuju, algoritamski proizvode i kontrolišu, povezujući se ili demarkirajući kroz spontano prepoznavanje sentimenata, impulsa i habitusa. Proliferacija potrebe da se na sve „reaguje“, od velikih kataklizmi i ratova do lokalnih kriminalnih pljački, skandala, nepočinstava i zločina, simulacija je mogućnosti da se na bilo šta suštinski politički odgovori, da se bilo šta, na koncu, zaista promeni. 

Postpolitički čovek je, poput svakog drugog konzumenta, potpuno nemoćan da se odupre invazivnoj, adiktivnoj i eksplotacijskoj prinudi da bude pasivni svedok (voajer) sveta koji se raspada, dok je istovremeno zaposednut iluzijom da i sam u tom svetu učestvuje, da sve od njega u svakom trenutku zavisi, da je on njegov stvarni aktivni i delatni činilac.

*

Slavoj Žižek u tekstu *[Postpolitički denkverbot](https://radiogornjigrad.blog/2013/11/03/dijalektika-univerzalnog-i-globalnog-ili-zasto-je-moguce-slavoja-zizeka-promatrati-kao-postpolitickog-delikventa/)* piše da „postmoderna politika identiteta partikularnih (etničkih, seksualnih, itd) životnih stilova odlično pristaje uz depolitizirani pojam društva u koje je „uračunata“ svaka partikularna grupa i u kojem ona zadobiva svoj specifični status (žrtve) priznat posredstvom afirmativne akcije ili drugih mjera određenih da garantiraju „društvenu pravdu“  postavljajući pitanje „šta ako su zagovornici postpolitike jednostavno u pravu? 

Šta ako autentični politički angažman danas jednostavno više nije moguć?“
Umesto gesla da je *lično – političko*, danas treba priznati da je političko, u dominantno ispoljenom i opšteprihvaćenom vidu, postalo lično, sasvim lično, i to u onom najgorem – sitnosopstveničkom i reakcionarnom smislu. Apolitičnost je utoliko samo prirodna posledica tako shvaćene političnosti.

Otuda „apolitični“ mogu postati nosioci istinskog otpora spram navedenog političkog monopola  – neprekidnog lobiranja, fanatizma i kriminala vlasti, pasivnog prepuštanja samoeksploataciji na tržištu afektivnih politika i ekonomija, društvene pornografije, spektakla, digitalnog upravljanja i nasilja – i tako, bar privremeno, stati na put političkoj smrti i vlastitom političkom samoukidanju.



Proliferacija potrebe da se na sve „reaguje“, od velikih kataklizmi i ratova do lokalnih kriminalnih pljački, skandala, nepočinstava i zločina, simulacija je mogućnosti da se na bilo šta suštinski politički odgovori, da se bilo šta, na koncu, zaista promeni

kapitalne emocije

Postpolitička afektivna vozanja

Britanski istoričar umetnosti, pisac i kritičar, Džon Berdžer, koji je čitav svoj opus posvetio savremenim društvenim problemima, a pre svega problemima eksploatacije, i švajcarski dokumentarni fotograf, Žan Moro, sada već daleke 1975. godine prošlog veka, objavljuju žanrovski intrigantnu studiju o migrantskom radu naslovljenu *Sedmi čovek*. Ova „knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi“, na posve specifičan način pokazuje kako je 60-ih godina 20. veka ekonomija bogatih evropskih država postala u potpunosti zavisna od radnika iz siromašnih zemalja koji su počeli, često ilegalno, prekovremeno i za minimalne nadnice, obavljati najteže i najrizičnije poslove, tako stvarajući novu klasu *potproletarijata*. 

Ideja vodilja u ovom zajedničkom poduhvatu bila je učiniti vidljivom neslobodu koja je povezana sa iskustvom onih koji su u njemu zarobljeni, a suštinsko pitanje koje knjiga postavlja jeste *da li je moguće videti kroz neprozirnost reči?*

Budući da jezik prećutkivanjem reprodukuje podele koje proglašava za prirodne, Berdžer našu pažnju usmerava na perfidnost ideologije koja operiše iskazima koji mogu biti tačni, a istovremeno neistiniti, jer nešto skrivaju ili su previše uopšteni. Strategija kojom se služi, direktno intervenišući izjavama migrantskih radnika, svedočanstvima brutalne eksploatacije i dehumanizacije kojoj su izloženi, ima za cilj da u opšteprihvaćene istine uvede pukotinu i time ih unekoliko sabotira.Tako čuvenoj rečenici Henrija Forda, koji je tvrdio da medicinskim pregledima nije utvrđeno da monotonost fabričkog rada može izazvati bilo kakve telesne nepravilnosti, Berdžer suprotstavlja svedočenje stranog radnika iz jedne klanice koji usled svakodnevnog pristizanja „novih reka glava koje treba oprati“, počinje da halucinira da mašine zapravo umnožavaju životinje, od jedne praveći stotine.

Tempo rada i repetitivnost čine da telo radnika „gubi pamet u tom pokretu“. U mrtvom mehanizmu fabrike, radnici znaju da je sve ono što rade „odvojeno od svake veštine kojom raspolažu“. Strani radnik stupa u polje stvarnosti u kojem je sadašnjost koju živi u stalnom raskoraku sa njegovim viđenjem vlastitog sna. Stoga se on ispostavlja kao košmar. 

**                     

[U Gardijanu](https://www.theguardian.com/world/2023/jul/26/the-bombs-wont-stop-us-business-brisk-at-ukraines-surrogacy-clinics?fbclid=IwAR3IcuT2RSGpS9HDvf2KkQ36Vjevvn_kbYy0RWgCnvnUU-DnC0e2zEGjcDI) se krajem jula pojavio tekst naslovljen *Bombe nas neće zaustaviti*, koji govori o tome kako ruska invazija na Ukrajinu nije odvratila na stotine parova – potencijalnih roditelja –  iz raznih delova sveta, da putuju u ratom razoreni Kijev ili druge centre u kojima postoje klinike za surogat majčinstvo, budući da im je to jedina preostala šansa da postanu roditelji. 

U tekstu se navode reči jednog italijanskog para čija imena su izmenjena, tačnije, pedesetpetogodišnjeg muškarca, Rema: „Već deset godina pokušavamo da postanemo roditelji. Ni bombe, ni rat nas neće u tome zaustaviti. ... Ovo će biti naš poslednji pokušaj. Da bismo u tome uspeli, bili smo spremni na sve, pa čak i da rizikujemo vlastite živote. ...Naš fokus je na deci. Našoj deci. Ništa drugo nije važno.“

Američki par (Džordž, 57 i Kler, 46) je, poput italijanskog, posle desetak neuspelih pokušaja veštačke oplodnje, prošlog maja doputovao u Kijev kako bi preuzeo svoju bebu: „Svaki roditelj bi uradio isto. Ako je surogat majka mogla da nosi bebu devet meseci u ratnim uslovima, onda i mi možemo da rizikujemo jedan mesec naših života dolaskom u Kijev.“ 

Ukrajinske klinike žustro nastavljaju svoje poslovanje i tokom rata. Od početka ruske invazije rođeno je oko hiljadu beba, a više od polovine njih upravo u jednoj od najvećih klinika ovog tipa u Evropi – BioTexCom-u. Prema navodima direktora te klinike potpuno opremljene za ratne uslove, „potražnja za uslugama je veća od ponude“ i ista je kao i pre početka rata. 

U tekstu je krajnje šturo pomenuta procedura koju prolaze zainteresovani parovi pre odabira surogata i sklapanja ugovora, a zatim se daje glas samim surogat majkama. Većina tih žena ima troje ili četvoro dece, sada već više nema krov nad glavom, kuće su im razorene, muževi ili partneri na frontu. Tamila, 36, je surogat majka već treći put. Ponosna je na to što može da pomogne parovima koji ne mogu da imaju decu. Njena vršnjakinja, Dana, koja ima četvoro dece i čiji muž je takođe mobilisan, pristala je da bude surogat majka samo zbog novca, jer nema drugog načina da prehrani svoju decu. Tarifa za usluge surogat majčinstva iznosi oko 40 000 evra, od čega, po rečima direktora klinike, polovina sume ide surogat majkama. Pred sam kraj članka, stoji rečenica-podsetnik da je godinama unazad izveštavano o mnogobrojnim primerima nehumanog i nasilnog tretmana prema ovim ženama. 

**

Ukrajina je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Trećina ukupnog stanovništva je ispod granice siromaštva, preko 100 000 dece u rezidencijalnim ustanovama, od kojih je, od početka ruske invazije, oko 16 000 prisilno deportovano u Rusiju.

Komercijalne surogat klinike su legalne, ali „fantomske“ – one nisu registrovane u Ukrajini, već uglavnom u *ofšor* zonama, recimo – na Sejšelima.

Osim Ukrajine, surogat majčinstvo je legalno i u Kaliforniji, do nedavno je to bila praksa u Indiji, a planirano je da se ono zakonskim regulativama, uz „umerenu nagradu“, omogući i u Srbiji. Iako se dominantni narativ neretko služi tezom da žene svojevoljno biraju surogat majčinstvo, nije zabeležen niti jedan slučaj surogat majke iz srednje ili više klase. 

BioTexCom klinika uglavnom regrutuje žene koje žive u najsiromašnijim ukrajinskim oblastima, na ivici egzistencije. Poput prostitucije, za surogat materinstvo se žene odlučuju onda kada nemaju više ništa da prodaju sem svojih tela.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/2ea33a12-0da8-4d96-ab73-cbbd57f1c780)
Foto: Normalizuj via Maison Schiaparelli{.caption}

Stopa postporođajne depresije neuporedivo je veća kod surogat majki. One nemaju nikakvu pravnu niti psihološku podršku i pomoć, a suočavaju se i sa snažnom osudom okoline. Mnoge su već svedočile o svojim iskustvima, o tome da u klinikama nisu tretirane kao ljudska bića, već kao pokretne materice. Osim što svaka naredna trudnoća nosi veći zdravstveni rizik po ženu, u ovom slučaju još izvesniji zbog veoma agresivne hormonske terapije, neretko im ubacuju i po nekoliko embriona. Surogat majke ispunjavaju zahteve klijenata koji se tiču kontrole i ograničavanja kretanja, prinuđene su na carski rez, prekide trudnoće, kremiranja mrtvorođene dece.

Bebe koje se rode sa moždanim ili drugim oštećenjima parovi često nikada ne preuzmu. One su osuđene na limbo. Ne samo da su lišene roditeljske ljubavi i pažnje neophodne za razvoj, već je upitan i njihov pravni status, čime su kao bića praktično svedena na prebrisane, otpisane ili ilegalne.

**

Možemo razumeti da muka i očaj ljude koji godinama pokušavaju da postanu roditelji čini spremnim na sve, pa i na to da rizikuju vlastite živote, što ih ne čini manje odgovornim za činjenicu da time i druge živote stavljaju u opasnost. 

Njihova želja je nemerljiva. Oni su spremni na žrtvu. Njih bombe neće zaustaviti. 

Ali bismo morali da napravimo *pukotinu* u svetosti i neprikosnovenosti te želje kojoj poredak u kojem živimo dodeljuje neupitnu vrednost po sebi. Kao što bismo morali da budemo u stanju da vidimo kroz *neprozirnost reči* kojima su članci poput ovog u *Gardijanu* satkani.

U suprotnom, bićemo kao feministkinje kojima su puna usta *Sluškinjine priče*, a koje volšebno zaneme kada je reč o surogat majkama izloženim strahovitoj eksploataciji i nasilju jer – to je njihov izbor. Ili kao birokrate, tehnokrate i reakcionari, svi ujedinjeni i privilegovani nosioci univerzalnih demokratskih vrednosti, za koje ginu – drugi. 

Bizarna je, naime, i problematična već i sama postavka da su, u sred ratom razorene Ukrajine, među mrtvim i obogaljenim ljudima, siročadima, ženama masovno primoranim na pakt sa sumnjivom i kriminalnom zonom surogat materinstva ili prostitucije ne bi li preživele, istinske žrtve i heroji sa kojima treba da saosećamo bogati parovi iz raznih delova sveta koje bombe neće zaustaviti u ostvarenju svoje želje, bila ona i najplemenitija na svetu.








Surogat majčinstvo i rat u Ukrajini, paradoks liberalnih vrednosti koje za sobom ostavljaju nepravdu i patnju

TRGOVINA NADOM I BOLOM

Vidjeti kroz svetost (buržoaske) želje


**UVOD –
PARAPOLITIČKO PREDUZETNIŠTVO**

Ukoliko bismo pokušali da na današnji apolitični jezik savremenog i od mišljenja ispražnjenog političkog konzumenta i nesubjekta prevedemo jednu plemensku (a kasnije dakako buržoasku) parolu koja je nekada glasila *čiji/čija si ti?* (od kog si roda), ona bi zasigurno zvučala kao vid te iste plemenske svesti koja u ponešto izmenjenoj varijaciji i spoljašnjoj manifestaciji glasi: *nije bitno kakav si, već za koga si.*

Reč je o davno formulisanoj i neumrloj karlšmitovskoj sentenci: *Ako nisi za nas, onda si protiv nas* i njenom odveć lukrativnom uverenju da ne postoji pojedinac i njegova odgovornost, niti mogućnost imaginiranja zajednice koja bi prepoznavala interes u nečemu što je opšte i javno dobro, već samo probitačna pripadnost i odanost – plemenu, naciji, ili stranci. To je ta tačka stapanja tradicionalnog šovinizma i neoliberalnog tačerizma, to je mesto tog jednom prepoznatog i zauvek neraskidivog amalgama toksičnog, sveprisutnog bešćutnog parapolitičkog preduzetništva. 

Poznat mi je takav stav. Znam njegove mehanizme odbrane, njegov nepregledan glib i mulj. U Srbiji takav stav znači gaženje po masovnim grobnicama, a suprotstavljanje takvom stavu ravno je borbi sa bagerima koji prekopavajući grobnice grade i sade *shopping* centre i fudbalske stadione. Oni nepripadajući, oni nesaborni koji se ne prepoznaju u ponuđenim parapolitičkim i suštinski kriminalnim opcijama, oni koji bi da budu izuzeti iz nakaradnog impliciranja i prebrojavanja, jer bi radije da kreiraju ili makar pokušaju misliti druge politike, političke prakse i saveze, kao sasvim nepodobni su izopšteni, egzistencijalno gurnuti na rub, a javno inkriminisani ili prebrisani. 

Iskusila sam dakle, mnogo puta, posledice odupiranja tom cunamiju na kom jašu svi koji idu linijom manjeg otpora, a, opet, ne mislim ni da politika ima mnogo veze sa našim pojedinačnim vapajima i afektima, resantimanima, lepim citatima i pozitivnim mislima. 

**PROKAZIVANJE DEZORIJENTISANIH**

Praksa prokazivanja i totalitarna praksa lova na veštice oduvek je svoj siloviti zamah imala perpetuirajući narativ o ugroženosti, neprestanim legitimisanjem, neobuzdanim proizvođenjem i progonom neistomišljenika, što u prevodu na prost i jednouman današnji govor [dezorijentisanih](https://www.bloomsbury.com/uk/theory-of-the-subject-9781441159595/#:~:text=Theory%20of%20the%20Subject%20is,uncompromising%20and%20most%20revolutionary%20book),  kako ih je imenovao francuski filozof Alain Badiou, znači – progonom onih koji nisu za jednu od dve podjednako loše izborne opcije. 

Ta praksa neumorno i u dosluhu sa svim ideološkim aparatima radi na pogon moralne panike koja svoj simbolički i ne tako bezopasan višak isisava na logičkom previdu da ukoliko nismo za jednu opciju koja je naprosto „manje zlo“, onda smo nužno za onu drugu, koja predstavlja apsolutno potonuće, apokalipsu i pad. 

Svako ko se *odrodio* od ovakve postavke stvari, ko ne vidi više ništa logično niti smisleno u tim verbalnim i intelektualnim gimnastikama jer su one suprotne njegovim klasnim interesima, svako ko unosi sumnje i postavlja pitanja, ili svako čije je pamćenje malo dugoročnije od gliste, pretnja je i izdajnik, s tom razlikom što se to izdajništvo rolovano pozamašnom dozom krivice danas bez problema inicira i proglašava mahom od strane onih koji tvrde da su zakleti antifašisti. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9d557784-965c-4560-8f71-0ca9766ce8d6)
Brano Mandić, Slavno je za otadžbinu mreti{.caption}

Takozvana levica preodevena u ruho liberala lagodno i bez ikakvog otklona po potrebi preuzima desničarske strategije legitimisanja, histerije i paranoje. Nemojmo se, dakle, bojati da po njihovim kriterijumima budemo štetni – to vrlo često samo znači da nismo poslušni.

**PODSETNIK – 
ČEGA JE IME ANTIFAŠIZAM**

Postoji samo **jedan** antifašizam – partizanski i internacionalni. Onaj antifašizam koji je, pre svega, uveo ideju  **neprivilegovanja porekla** kao suštinske determinante, u nastojanju da čoveka više nikada ne svodi samo na **ethnos** (na to da bude rob svog porekla, predaka ili loze, dakle na kastinski i podanički odnos prema samom sebi) već da otvori jednu malu pukotinu, prostor za **ethos** ili etiku u ovom datom kontekstu otelotovrenu kroz: 1. klasnu borbu 2. internacionalizam i rodnu ravnopravnost i, 3. (ne manje bitno), permanentnu kritiku i autokritiku. 

Antifašizam, ukratko, ne postoji bez prakse antifašizma. Pa, ukoliko naši klasni neprijatelji već ne odustaju od toga da se razmahuju preuzimanjem ovog pojma, moramo prvo razjasniti i u praksi pokazati da on za nas nije samo prazni označitelj, besmisleniji od karanfila ili značke na reveru. 

Antifašizam koji u sebe usisava sve, a koji ne stoji ni iza čega, jer se odrekao svojih temelja – klasne borbe, internacionalizma, permanentne kritike i autokritike – odnosno, svoje prakse, ne razlikuje se ni malo od Putinovog pojma „denacifikacije“ i njegove smrtonosne zloupotrebe kojoj svedočimo. Ne postoji, dakle, nikakav crnogorski antifašizam, kao što ne postoji ni srpski. Pojmovi nas ne smeju tek tako zavoditi i mobilisati tamo-amo, ukoliko smo politički pismeni, etički subjekti i nikada nije zgoreg najpre ih definisati, bez hiperbola, personifikacija i opisnih metafora. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/7af4158e-b069-4933-820c-95110f796b60)

Antifašizam nije ono što mi moj predsednik kaže da jeste, jer taj pojam u sklopu buržoaskih parlamentarnih programa jednostavno ni na koji način više nije operativan. On je tek puki ukras, mašna-povodac poklon-paketu nemišljenja koja dobro dođe da zavede i manipuliše. 

**EGZORCIZAM I LAŽNI SILOGIZAM**

Svojevrsni postupak egzorcizma koji se nada mnom kanio sprovesti nedavno nastupio je nakon što sam na krajnje bezazlen i igriv način dovela u pitanje upravo jedan javan primer vulgarnog izjednačavanja antifašizma i same Crne Gore sa likom i delom jednog jedinog čoveka, crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, odnosno izrečene tvrdnje da svako ko se njemu na bilo koji način protivi iskazuje ništa drugo do čistu mržnju prema antifašizmu i Crnoj Gori.

Navedeni (dvojezični) skoro pa naivan status postavljen je kao svojevrsna tautologija (iskaz koji je uvek tačan, bez obzira na okolnosti) – a, ujedno, i lakmus, šah-mat jedne pseudopolitike i pseudomišljenja, koje iz krnjih teza izvlači podjednako krnje univerzalne i civilizacijske istine, hineći da usputno proseje „prave antifašiste“ od ostalog političkog i ljudskog radioaktivnog otpada. 

**

*To što se manifestuje i predstavlja (i u Crnoj Gori i u Srbiji) kao mržnja prema crnogorskom predsjedniku Milo Đukanović u stvari je suštinski i na prvom mjestu čista mržnja prema antifašizmu i prema samoj Crnoj Gori.*

*What is manifested and presented (both in Montenegro and in Serbia) as hatred towards the Montenegrin President Milo Đukanović is in fact essentially and first and foremost pure hatred towards anti-fascism and towards Montenegro itself.  
Long live the one and only Montenegro.* 

**

Mržnja ne bi bila mržnja, da nije čista. No, pogledajmo koji primer lažnih silogizama, ne bismo li uočili izvesne sličnosti (i/ili može biti razlike) sa datim iskazom i zaključkom koji nam se nesažvakan gura u usta:

Premisa 1: Svi ljudi imaju oči.

Premisa 2: Mačke imaju oči.

Zaključak: Dakle, mačke su ljudi.
                                                                                                                                                                           
- - - - -

Premisa 1: Kineska zastava je crvena.

Premisa 2: Crnogorska zastava je crvena.

Zaključak: Dakle, kineska zastava je crnogorska zastava.

- - - - - - 

Premisa 1: Milo je antifašista.

Premisa 2: Milo = Crna Gora.

Zaključak: Dakle, svi koji mrze Mila mrze antifašizam i samu Crnu Goru.

- - - - - - - 

Stvar je, ipak, za nijansu gora. Ne kaže se čak ni svi koji mrze Mila, nego „ono što se manifestuje i predstavlja kao mržnja“... Ono neimenovano a sveprisutno, sama pretnja, i metafizičke aveti. 

Moj kratak i ironičan komentar na prethodno navedeni status je za cilj imao puko ukazivanje na legitimno postojanje mogućnosti da je neko antifašista, da ne mrzi Crnu Goru, ali da ne izjednačava te dve stvari nužno sa afinitetom prema politici Mila Đukanovića. Rekla sam da je to krajnje smelo izjednačavanje, dodavši da se sa tim (izjednačavanjem) Crnogorka u meni ne slaže, duhovito pokušavajući da nagovestim svoju benevolentnu poziciju. Na tu repliku sam dobila odgovor u vidu nekog linka (ili fotografije) sve samih desničara i fašista, srbočetnika i putinofila uz otrovan komentar (parafraziram): Jesi li sigurna da se se samo Crnogorka u tebi buni? Da nema još nekog sem nje? 

Gospođa ne samo da nije razumela poentu mog komentara, već je svom silinom nastavila da jaše na nepodnošljivo lakoj jednosmislenosti svog lakmus-statusa, ne prezajući od toga da mi automatski sruči svakakve odurne srbočetničke i rusofilske glave, sugerišući valjda, samo njoj znanom slalom logikom, da se u meni bije bitka šizme prave, čistokrvne Crnogorke (koja to valjda može biti samo ako je miloljubiva) i legla četništva koja prebivaju u ponorima mog političkog bića, čekajući prvu priliku da se, eto, baš na njenom statusu, jednom i zauvek razotkriju.

**KRITIKA AUTOCENZURE**

Sprovedimo, naposletku, i krajnje nužnu samokritiku. 

Neka vrsta poraznog osećanja da me žena koja me bar deset godina ima za virtualnog prijatelja i koja je, godinama unazad, mogla sasvim transparentno da vidi moje političke stavove, ni manje ni više nego ugurava u ešalon mojih vlastitih najvećih političkih neprijatelja, ponukala me je da prebrišem svoje komentare, u činu svojevrsne naknadne autocenzure. Taj malograđanski čin sada pokušavam bar delimično da ispravim ovim naknadnim tekstom, utišavajući malograđanski ton u meni koji simptomatično stalno ide u pravcu argumenta da nemam prava da se izjašnjavam jer nisam građanka Crne Gore, mada motivi za moj komentar nisu ni bili na liniji baš nikakvog davanja za pravo sebi da utičem na politički izbor crnogorskih građana (koja budala bi to radila?), koliko reakcija na notornu besmislicu personifikacije i pretvorbe vascelog antifašizma u lik jednog jedinog čoveka, ugroženog, premda permanentno u vlasti i na vlasti, Mila.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/43fddf2b-8dd5-4467-84e9-7550011d8860)
Brano Mandić, Poklonjenje mudraca{.caption}

Ma koliko kriminalna i kompradorska elita volela da veruje da niko ko im ne ljubi skute ne bi trebalo ni da postoji, a kamoli da se usudi da misli, ma koliko bili ubeđeni i pozvani da vam, ako niste ljubitelj Mila,  (ili vam se smučio uvek isti teatralno-histerični scenario glasanja) prebrojavaju krvna zrnca, sprovode dubinsku pretragu porodične loze, ne bi li se nekako ustanovio srbočetnički gen koji je razlog za tu vašu anomaliju, ma koliko se ljudi koji sebe doživljavaju antifašistima neće libiti da bezmalo tretiraju DNK kao politički kod mišljenja i političkog vjeruju, tražeći neku nedostajuću kariku kojom umišljaju da bi mogli da vas diskredituju, istina je da tim svojim očajničkim strategijama ta elita jednostavno sama sebi puca u noge, veoma slikovito i dirljivo razbijajući svoju konvertitsku, ulepšanu sliku o sebi samima – sveže namalani billboard antifašizma lišenog svoje suštine. Postavljajući pred nas lažne dileme i lažne dihotomije , oni jednostavno samo poručuju: 

nama, da bismo mogli biti antifašisti, stalno trebate vi – putinovci, desničari i velikosrpski litijaši – postojali vi ili ne, jer samo tako i samo pod tim uslovima, samo u uslovima večite pretnje crne ruke koja se nad nas nadvija, možemo, iako krimosi, u svojim očima biti veliki antifašisti i veliki rodoljubi. Tu počinje i završava sva njihova od političkog mišljenja isprana demagogija.

**p.s. bonus**

Da me je u bilo kom smislu i u bilo kom periodu života zanimala ideja velikosrpstva i nacionalizma koja se odavno uvukla u sve pore srpskog javnog, političkog i akademskog života, imala bih nebrojeno mnogo prilika da u skladu sa tim delujem i da to u svakom mogućem smislu kapitalizujem. Izvesno je, dakle, da pored toliko prilika za domaći oportunizam, pored živog i zdravog četništva u Srbiji, ne bih čekala proleće 2023. da doživim epifaniju i tek tada krenem na džihad protiv antifašizma kao takvog, protiv nezavisne Crne Gore i svega lepog, milog i svetog što se sastalo u liku bezgrešnog i svemogućeg, nekada, doduše, ruku na srce, velikosrpskog, ali već dugo ipak samo ugroženog predsednika.


Pre nego što se pozabavimo konkretnim, paradigmatičnim primerom vulgarnog izjednačavanja antifašizma sa likom i delom crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, nužno je da se osvrnemo na samo značenje ovog pojma i da ga oslobodimo svih opskurnih i nakalemljenih elemenata 

Postpolitička afektivna vozanja

Vidjeti kroz svetost (buržoaske) želje

Antifašizam & plemenska svijest