Ljudi se ne pokreću informacijama, već delima i obećanjima, a još češće i efikasnije silom

Ćurčić/gajić

Mirni protesti mogu uspjeti, samo ako su politički

Za pravu društvenu kritiku danas u kapitalizmu vam je potrebno znanje iz ekonomske istorije - i tačka.

litijumska kriza

Matković: Istina kapitalizma je u otpadu

**Zašto je današnji feminizam potisnuo klasno pitanje, a prigrlio identitetske politike i borbe?**

Današnji feminizam podržava se na osnovu resursa i diskursa tranzicijske privatizacije, koja je uzrok neravnopravnosti, uključujući one prema ženama. I ove resurse, kao ni čitav diskurs, ne sme da dovodi u pitanje. Ne može se biti deo tranzicijskog privatizacijskog aparata i baviti se klasnim pitanjem. Zbog toga feminizam prebacuje svoj fokus. Umesto da se bavi politikom na nivou strukture i realnog, on – kao što sam rekla već pre po pitanju politike „levice i desnice“ – počne da se bavi poljem imaginarnog. Tako počinje čitav program akademskog feminizma i rodnih studija na univerzitetima – kojeg, naravno, finansira državni obrazovni sistem tranzicijske privatizacije  –  da bi mi mogli saznati kako stoje ženska književnosti i film u trećem svetu ili Simone de Beauvoir pre pedeset godina. Ovako nastaju instituti za istraživanje nasilja prema ženama, ženska udruženja za političku agitaciju, kružoci za pomoć, pa sve do ženskih kvota u politici „rodne ravnopravnosti“. 

No, glavni uzroci nasilja i neravnopravnosti prema ženama njih uopšte ne zanimaju. A nije da ih samo ne zanimaju – ne smeju da ih zanimaju. Jer ako bi ih zanimali, prvo bi morali da dovedu u pitanje tranzicionu privatizaciju iz koje problemi realno potiču, a to ne mogu, jer su deo nje. Umesto toga, operišu na nivou pitanja identiteta, koja su, kao što sam malo pre naglasila, konfliktna i agresivna. Međutim, kao subverzivna politika, savremeni feminizam je potpuno mortifikovan jer je u suštini potčinjen. To je takođe razlog zbog kojeg je čak i gori od onoga što je nekada bio patrijarhat. On je ogledalo najgoreg mačizma, njegov jednako agresivni, ali politički jednako izveštačen „drugi pol“.

**Rob zna mnogo stvari, ali ono što bolje zna je „šta gospodar hoće, čak i ako ovaj to ne zna, što je obično slučaj, jer bez toga ne bi ni bio gospodar“. Koliko smo kao subjekti (potčinjeni) uhvaćeni u zamku nagađanja ili pogađanja šta gospodar hoće?**

U istoj meri u kojoj je neko uhvaćen u zamku fantazama da je gospodar. Dijalektika roba i gospodara zahteva međusobno priznanje. Oni se međusobno podržavaju. Međutim, to šta je želja gospodara prvenstveno je pitanje neurotičara. Neurotičar je neko ko autoritet ne crpi iz sebe. Zbog toga enigmu vlastite želje prebacuje na drugog, od kog očekuje odgovore na pitanja: Ko sam ja? Šta želim? Šta treba da radim? Šta drugi želi? Gde je u toj želji mesto za mene? I najbitnije, kao što sam već pomenula – kako bi tim gospodarom zapravo mogao da vladam? To je suprotno od perverzije u kojoj ovake anksioznosti nema, a umesto toga postoji poriv prema davanju naređenja, koji dolazi iz želje, da bi sebe mogao videti kao subjekta bez manjka, čime bi utajio vlastitu kastraciju. Zbog toga su perverznjak i neurotičar zapravo idealan par. Ali infernalan par. Na štetu neurotičara, naravno. Zbog toga je u kliničkom radu vrlo važno ispitati mesto želje neurotičara u takvoj relaciji – ljubavnoj, porodičnoj, poslovnoj – da bi iz ove opasne zamke mogao da izađe. 

**O pomoći Ukrajini se medijski izveštava isključivo u kontekstu daljeg slanja oružja. Vi ste među retkima sa ovih prostora koji su posetili Ukrajinu u jeku intenziviranja ruske agresije, obilazili bolnice, razgovarali sa ljudima... Da li biste nam mogli reći nešto više o toj preko potrebnoj mreži solidarnosti na ljudskom, svakodnevnom nivou?**

Izuzetno je važno da se bude solidaran, jer je ljudima u teškim okolnostima to stvarno potrebno. Opšta solidarnost ne postoji. U vreme brutalnosti, kada je u ime rata moguće da jedan život bude ubijen, najvažnija je odgovornost jedan na jedan, ili, kako ste lepo rekli, solidarnost na ljudskom, svakodnevnom nivou. Dok sam zimus radila u ratnim zonama Harkiva, Lviva, Kijeva i u gradovima nekoliko kilometra od ruske granice upravo su me te misli pratile. A onda sam nakon Nove godine posetila Buču, gde se na početku rata dogodio masakr nad civilima. Gradske oblasti odvele su me na Jablonsku ulicu, gde su počinjena ubistva, a zatim do masovne grobnice ispred crkve Svetog Andrija. Tamo sam srela mladu devojku od oko 19 ili 20 godina. Ispričala mi je da njeni roditelji žive u zgradi ispred crkve i da je bila svedok zločina koji su se tu dogodili. Pitala sam je: „Kako to da si još uvek ovde? Mogla si da odeš u inostranstvo, da budeš na bezbednom...“ A ona mi je odgovorila: „Ja ne mogu da idem na front i borim se kao muškarci. Ali ostajući ovde, već svojim prisustvom vodim bitku.“ 

Vidite, u tome je sve. Biti tu, biti prisutan. To je najdirektniji izraz odgovornosti prema drugome. To je materijalna, konkretna, etička dijalektika priznavanja drugog. To je način da se etika zapravo otelotvori. Jer u takvim okolnostima ništa od toga se ne podrazumeva. Kako ljudi mogu da žive u ratu, a da ne žele umreti, ubiti se ili poludeti? Kako živeti u društvu bez zakona koji bi štitio život? I, iznad svega, kako živeti kad čovek izgubi ne samo stabilnost, nego samu ideju mogućnosti stabilnosti ubuduće? U takvim okolnostima se samo prisustvom može pružiti svedočanstvo o tome šta znači veza među ljudima i šta nas može povezivati u vreme nasilja i odsustva svake etike u međuljudskim odnosima. Biti tu znači pružiti verovanje da ova međuljudska veza još uvek može da postoji. Ne zbog višeg ideala, jer u takvim okolnostima ideali ne postoje, već zbog otpora prema propasti međuljudskih odnosa. Kao što je rekla devojka iz Ukrajine: „Samo time što sam ovde, vodim bitku.“ I to su takođe reči oca iz knjige Put Kormaka Makartija, o kojoj će na ovogodišnjem programu „Novi simptomi u vreme političkih kriza: Rat“ govoriti naš predavač, Massimo Rekalkati. Protagonista ove knjige je čovek, koji se u vremenu zla odupire propasti međuljudskih veza i kaže svom sinu: „Tako rade dobri ljudi. Uvek pokušavaju i nikad se ne predaju.“

**Slovenija je, uz Španiju, jedna od malobrojnih zemalja Evropske unije koja je zvanično priznala palestinsku državu. Treba podsetiti da je prva država koja je priznala Palestinu još 1988. bila Alžir. Usledila su, između ostalih, priznanja Ukrajine i Srbije (nekadašnje SFRJ), te Bosne i Hercegovine 1992. godine, Crne Gore 2006. (nakon što su i same proglasile nezavisnost), dok Hrvatska to još uvek nije učinila. Koja je uloga i šansa Zapadnog Balkana u antiratnim protestima i borbi protiv imperijalizma danas?**

Naglasila bih da je svaka država prvo imperijalistička iznutra, bez obzira na to da li je velika ili mala. Drugim rečima, država je već imperijalizam kao takav jer je uspostavljena na nekom narativu, nizu običaja i jezičkih pravila, koje je neki broj ljudi u nekom trenutku i na nekom prostoru nametnuo drugima. Ovo nametanje ima dvostruke posledice. S jedne strane omogućava priču vlastitog porekla, nacije, identifikacije, niz zakona koji određuju prava i slobode, i time osećanje pripadnosti, udobnost tradicije... Ali s druge strane država već u trenutku svog nastanka uspostavlja neravnopravnost i antagonizam između dominantnih i podređenih. 

To je posebno važno naglasiti u vreme rata i političkih konflikta kojima svedočimo danas, jer neprepoznavanje najbližih agresora – ili ako mogu da kažem tim rečima „imperijaliste u svojoj državi“ – ima opasne posledice po život ljudi, kako u oružanim konfliktima u zaraćenim zemljama, tako i u našoj svakodnevici. Umesto da se, bez obzira na to koji narativ im je bio nametnut u njihovom prostoru, ljudi povezuju u borbi protiv onih koji u njihovoj državi protiv njih samih koriste pozicije moći, ljudi počnu da se povezuju na razini narativa koji su im nametnuli njihovi vlastiti imperijalisti i idu protiv jednako neravnopravnih ljudi u drugoj državi koji takođe žive pod uslovima svojih imperijalista. Rezultat toga nije ni malo epski. Prosečni građanin Izraela, koji je ceo život pošteno radio, tuče prosečnog Palestinca, koji je ceo život pošteno radio. A elite Izraela, kao i elite Palestine profitiraju. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9f1ec248-7bd9-40cf-8f6e-39eb320738b5)
Krajnik, foto: Matej Pušnik{.caption}

Tako neprijatelj zapravo postaje neko drugi, umesto onaj koji vam je suštinski neprijatelj. Ne onaj koji eksploatiše vaše znanje, potencijale, kvalitete, vreme, rad, vaš puki život na kraju krajeva… Niti onaj kome je u vašoj državi više dozvoljeno nego vama, onaj koji ima lakši pristup novcu nego vi. Neprijatelj postane vaš komšija jer voli drugačiju klopu od vas. To smo videli na prostoru Balkana jako demonstrativno u vreme stvaranja nacionalnih država. Profitirali su privatizeri društvenog vlasništva svih novonastalih država, a gubitnici su bili ljudi na sve strane. I danas je još uvek tako, čak i gore, jer su se ove pozicije vremenom još više utvrdile.

Suštinske borbe protiv imperijalizma zbog toga ne vidim na način klasičnih međunarodnih odnosa. Odnosno, borba protiv imperijalizma u parlamentarnom sistemu koji je podržan kapitalom nije moguća. Danas postoje samo predstave borbe protiv imperijalizma koje vole da igraju takozvani kritički nastrojeni intelektualci, kulturni radnici, aktivistički performeri, političke stranke svih boja i brojni drugi, koji, ruku na srce, stvarno obavljaju važnu funkciju. Ona se zove sakrivanje suštinskih interesa gospodara. Za male pare – jer intelektualci su jeftina radna snaga  – stvaraju fantazmagorije borbe protiv megalomanskog svetskog imperijalizma i time obezbeđuju da se u samom izvoru imperijalizma – to jest u njihovom najneposrednijem sistemu u kome žive – ništa ne promeni. 

Paralelno s tim, javni sektor srednje klase mesto tog unutrašnjeg imperijaliste podržava sa drugog ugla, jer se podmuklo nada, da će napredovati u hijerarhiji, i zbog toga udara na sve koji se nalaze niže i koji bi želeli preokret. Ovo je način utvrđivanja neravnopravnosti u entitetima zvanim države, u kome ljudi rado učestvuju i veoma su zadovoljni sami sa sobom, najčešče ne znajući da su zapravo najveći gubitnici oni sami.

U tom smislu je priznanje Palestine jednako kapitalo-parlamentaristički čin. To nikako ne relativizuje ili umanjuje odgovornost za zločine protiv čovečnosti koji se tamo dešavaju. Ali to što hoću naglasiti je da su priznanje ili nepriznanje Palestine još uvek samo dva lica istog krivičnog sistema, koji nužno ide u smeru stvaranja novih podela, kao što su prvo one između dominantnih i podređenih građana, a koje se onda samo prošire na odnos između dominantnih i perifernih država na globalnoj razini. Ali krivica ostaje, jer ona izvorno leži u srcu države kao takve. Izrael je postao država brutalno mučenih žrtava Drugog svetskog rata i svet je osećao pravednim da se nakon genocidnog zločina bez presedana u istoriji čovečanstva konačno stvori sigurno utočište za one koji su preživeli i da se ovakvi zločini više nikad ne ponove. Da li je uspeo… Državna politika Izraela je danas odgovorna za to što ta zemlja nije sigurno utočišče ni za Jevreje, a kamoli za druge, jer nije destruktivna samo prema drugima, nego i prema sebi. 

Jedina borba protiv imperijalizma koja bi bila moguća bi bila realna borba protiv takvog sistema. Ali koliko su ljudi zainteresovani za to mi nije potrebno posebno objašnjavati. Zarad udobnosti svakodnevnog života ih se u jednom potezu ućutka, a moralnu svest operu uz malo mudrovanja. I svet se vrti dalje. 

**Prema Lacanu, „realno se uvek vraća na isto mesto, kao traume ili zvezde“. Zaključili ste da su pitanja na koja bi ovdašnje politike trebalo da se vraćaju da bi razrešile svoje simptome – tačka raspada Jugoslavije i pitanje privatizacije. Da li je za tako nešto potrebna temeljna promena strukture? I koji način suočavanja, odnosno vraćanja na te neuralgične tačke bi bio lekovit i učinkovit?**

Potrebna je apsolutna i beskompromisna promena sistema. Bez toga, bilo kakvi angažmani su samo kozmetičke korekture koje prikrivaju pravi izvor problema. Upravo to ćutanje i skretanje pažnje na teme istorije pre početka privatizacije tokom devedesetih već su simptomi sami po sebi. Privatizacija društvenog vlasništva, koja je počela s trenutkom raspada Jugoslavije, je izvorni greh svih država Zapadnog Balkana, jer je nanovo uspostavila neravnopravnost. Ovoj ekonomskoj privatizaciji sledila je privatizacija u jeziku, koju je tokom 90-ih sprovela intelektualno-kulturna sredina, kreirajući novi simbolički narativ i s njim novu kulturnu hegemoniju. A kulturna hegemonija utiče na to kako neko razume sebe. 

Kao konkretan primer, u Sloveniji je pobedu u procesu privatizacije društvenog vlasništva odnela politika brendirana kao „levica“, koja je za svoje ideološke saputnike uzela one koji su, koristeći državne poreske fondove, mašući ljudima pred očima zastavama „revolucije“ i Marksa prikrivali pljačku levih privatizera, i na taj način, iskorišćavajući „levičarski“ sentiment, ljudima krali budućnost. Svako ko nije poverovao u taj apsurd bio je proglašavan fašistom, kao da je upravo pre pet minuta stigao iz Drugog svetskog rata. Naravno, postoje nijanse među državama bivše Jugoslavije, ali model je isti, a otuda i rezultat. U svakom slučaju imamo totalitaristički happy end, što znači potpunu dominaciju jedne političke struje nad svim ostalima. 

Zato nije iznenađujuće što se ljudi danas osećaju beznadežno i iscrpljeno, kao da više ne postoji mogućnost za promenu. Logor se može izgraditi i na psihičkom nivou.
Za učinkovitost je stoga najpre potrebno probiti narativ apologeta ove privatizacije. Ali to se ne može postići pod parolom „borbe protiv kapitalizma i neoliberala“. Upravo je „borba protiv kapitalizma i neoliberala“ glavna ideološka lozinka ovih istih apologeta privatizacije društvenog vlasništva. Ta parola je štit, koji opet lažno sugeriše da su vaši neprijatelji oni koji vredno rade na tržištu, a ne oni koji su – zvanično pravno, a u suštini nelegitimno – prisvojili ono što na društvenom nivou pripada svima. Danas je ta borba još složenija, jer upravo ti privatizeri i njihovi apologeti koriste žargon preokreta, koji su takođe uzurpirali. Stoga je najpre potrebno raditi da tome, da se prepozna razlika. Samo na taj način ljudima se može vratiti mesto realnog preokreta, koje je sada uzurpirano.

Ali za lekovitost neophodna je borba protiv ideoloških mistifikacija kliničkih pristupa. Ideološke mistifikacije se prepoznaju po tome što se „klinički stručno“, „naučno proverljivo“, „akademski blagoslovleno“ i „po svim profesionalnim i etičkim kodeksima birokratski ispravno“ bave lečenjem simptoma i pružanjem pomoći ljudima. Naći ćete ih u svim oblastima, od psihijatrije, psihologije, psihoanalitičke psihoterapije... 

Međutim, izvor tih simptoma u privatizaciji društvenog vlasništva, zbog koje ljudi pate i koja je uzrok njihovih poteškoća, ni za živu glavu ne bi doveli u pitanje. Naprotiv, ideološke mistifikacije kliničkih pristupa bi tom sistemu dodatno pomogle, potčinjavajući mu se i marljivo kopajući po dijagnostičkim kategorijama i terapijskim savetima, putem kojih bi ljudi konačno „otkrili“ u čemu je problem s njima, a ne sa sistemom. Njihova poruka je sasvim jednostavna: „Nemojte preispitivati sistem. Preispitujte sebe i razmislite kako možete biti korisni tom sistemu. Jer, kao što dobro znate, to na kraju najviše koristi upravo vama.“ Jedino gore od neznanja su lažna znanja.

Sad, kako tu promenu konkretno postići... Hegel je glorifikovao rat, tvrdeći da rat ne samo da podiže moral, već i pročišćava stvari. S tim se slažem. Potrebno je pročišćenje, potreban je rat – ali ne rat između država ili unutrašnje revolucionarno nasilje, koje samo stvara nove žrtve i nove agresore. Najviše od svega danas je potreban etički odgovor u borbi za ravnopravnost. I ta borba mora biti žestoka. To je naš rat. Potrebno je uvesti realan rascep u ovo homogeno društvo neravnopravnosti. 

To znači borbu žrtava privatizacije društvenog vlasništva protiv onih koji ih onemogućavaju. Borbu protiv „svetskih pravednika“ iz sfere univerziteta, kulture i medija, koji se predstavljaju kao alternativa i „kritika“ vladajućih, a zapravo su njihov produžetak i „doppelganger“. Borbu protiv „pomagača javnog dobra“, koji vam nude rešavanje ličnih problema, ali su deo strukture zbog koje poteškoće uopšte i imate. Ali pre svega, potrebna je borba da prepoznamo gde se nalazimo unutar te strukture i da jasnije sagledamo nesvesno čiji smo subjekt. Zato je psihoanaliza, za mene, najjači politički čin.  



Drugi dio intervjua sa dr Ninom Krajnik, filozofkinjom i pionirkom lakanovske psihoanalize na Balkanu

sluge i gospodari

Krajnik: Nema borbe protiv imperijalizma kroz parlament kojeg drži kapital

Nina Krajnik je pionirka lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana i doktorka filozofije. Osnivačica je međunarodnog pokreta Lakan Balkan i predsednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu (SDLP). Usavršavala se na Univerzitetu Pariz VIII, ličnu psihoanalizu je obavljala sa Žakom-Alenom Milerom, a klinički staž u bolnici Sainte Anne, na odeljenju za dečiju i adolescentsku psihijatriju bolnice Aubervillers i u Centru za lečenje zavisnosti BASIDA u Španiji. Članica je Svetskog psihoanalitičkog saveza (AMP).

**Osnivačica ste međunarodnog pokreta Lakan Balkan. Šta biste na osnovu Vašeg dosadašnjeg rada i prakse mogli da izdvojite kao balkanski specifikum simptoma ili svojevrsnu „balkansku istinu“?**

Ljudi osećaju da su zlostavljani, bez obzira na to da li se nalaze na vrhu politike, u biznisu, akademiji, nauci, kulturi, javnoj upravi, ili su radnici, studenti, influenseri... Postoji snažno uverenje da nešto spolja sputava njihovu želju. Psihoanalitički bismo rekli da je u jednom trenutku došlo do prekida mogućnosti subjektivacije. S bolom i nezadovoljstvom plaćuju cenu razlike između onoga što jeste i onoga što bi želeli da bude, bojeći se da bi promenom mogli da izgube sigurnost. Samo traženje te sigurnosti već predstavlja simptom. Ono je novi oblik melanholije i posledično osećanja frustracija, autocenzure i napetog odnosa prema drugome. 

Drugi čovek je, s jedne strane, uzrok besa, straha i nepoverenja, ali s druge je konstantno potencijalni objekt eksploatacije, jer je u suštini doživljavan kao ništavilo i agresor. Bez imalo osećaja da je ovo paradoks, istovremeno se od drugog očekuje apsolutno sve, od potpune dostupnosti za ispunjenje želja do paternalističkog vođenja.

Naravno, celokupnu savremenu kliniku novih simptoma možemo razumeti u vezi sa padom društvenih orijentira ili, kako bismo mogli reći, padom Imena Oca. Direktna posledica ovog pada je prekid veze između želje i zakona, odnosno između vlastite slobode i odgovornosti prema drugome. Međutim, s obzirom na brojne promene kroz koje je prostor Balkana prošao u relativno kratkom vremenskom periodu, i koje bismo mogli nazvati perverznim, po mom iskustvu ovo je ovde još izraženije nego u drugim kulturnim sredinama. 

**Da li je Balkan deo „globalnog juga“ ili tzv. „strano telo“ Evrope?**

Balkan je budućnost Evrope i sveta. On pokazuje šta će se desiti ukoliko propadne projekat poznat kao EU. Tom projektu ne ide najbolje, a rizik od eskalacije rata svakim danom je veći. Ali ovakve okolnosti takođe pružaju priliku za neophodne promene i mišljenje, koja na Balkanu, za razliku od EU i većine aseptičkog i birokratizovanog sveta, srećom još uvek postoji. 

**Neki od negativnih stereotipa o Balkanu tiču se nasilja, divljaštva, primitivizma, ugnjetavanja žena i slabijih, dok afirmativni stereotipi najčešće završavaju u mistifikaciji, egzotizaciji i mitologizaciji. Koliko može biti opasno kada u pokušaju da objasnimo neke društvene pojave i probleme posežemo za pitanjem mentaliteta kao nepromeljivog i datog totaliteta i šta za psihoanalitički pristup znače ovi arhetipski obrasci?**

Problem etiketiranja je da se neko na kraju identifikuje s tim. Stereotip, koliko god bio apsurdan, na taj način postaje istina. Na primer, ugnjetavanje žena ili slabijih je znak poremećene muškosti. Međutim, muškost remeti samo društvo – s jedne strane, putem totalitarnih zakona, a s druge kroz stanje potpune bezakonitosti. Tako dolazi do gubljenja orijentira o tome šta je zapravo muškost, što se na kraju završava odgovorom koji je pri ruci. 

Dakle, opasnost svakog etiketiranja leži u tome što etikete postaju očekivane, pa čak i poželjne na subjektivnom nivou. Etiketiranje ne samo da pokušava da definiše identitet onih koji su označeni, nego pre svega odražava nesigurnosti društva koje ih etiketira. U tom smislu, stereotipi postaju mehanizmi odbrane, omogućavajući društvu da se distancira od sopstvenih slabosti. Ali subjekt, identifikujući se sa stereotipom, gubi sposobnost da prepozna svoj potencijal, što vodi ka perpetuiranju nepravde kako za njega, tako i za društvo. U tome, na kraju krajeva, leži uspeh svake ideologije: ona uspeva kada je ljudi više ne doživljavaju kao nešto strano, već kao nešto najintimnije. To je trenutak kada kroz njih progovara jezik gospodara, oblikujući njihove sudbine i jačajući strah od promene. 

**Možemo li reći da je Zapadni Balkan, kao poluperiferija, u poziciji histerika budući da mu je potrebno tutorstvo i intervencija „spolja“, kao i da je stalno u potrazi za gospodarom ne bi li ga iznova svrgao? Kako da prestanemo sami na sebe da gledamo očima gospodara ili kolonizatora?**

Gospodar i kolonizator su zapravo simboli unutrašnjih konflikata i trauma na Balkanu, koji potiču iz iskustava rata i političkih pritisaka. Da bi se ta prizma urušila, za početak ne bi bilo loše da ljudi malo manje vole gospodare i kolonizatore. Jer, kao što kažete, slično je u histeriji: želja histerika jeste da gospodari gospodarom, da ga drži u svojoj šaci. Ne zato što ga mrzi, već zato što ga voli. U kontekstu Balkana, to znači da bi već smanjenje ove simpatije omogućilo neku vrstu suvereniteta. Umesto sagledavanja sebe kroz prizmu gospodara, potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni život, jer samo tako je moguće postati subjekt svoje istorije, a ne objekt tuđe moći.

**Nedavno je završen međunarodni studijski program „Novi simptomi u vreme političkih kriza“, a obeležena je i desetogodišnjica lakanovske psihoanalize. Ovogodišnji studijski program koji organizujete u okviru Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu naslovljen je „Rat i simptomi“. Kakvi su Vaši utisci i uvidi sa prethodnog programa, a šta polaznici mogu očekivati tokom ove i naredne godine?**

Seminari „Novi simptomi u vremenu političkih kriza“ i čitav pokret otvaranja psihoanalitičkog diskursa na Balkanu su jedno od najlepših iskustava mog života. Od Slovenije do Srbije, tokom svih ovih godina, ovaj pokret je dobio međunarodni značaj, a Beograd je postao moj drugi dom. Prošle godine, studijski program je dodatno proširio svoj obim, jer su se posetiocima iz Srbije, BiH, Hrvatske i Slovenije pridružili učesnici iz Indije, Švedske i Ukrajine. Gostujući predavači su bili svetski priznati psihoanalitičari i osnivači škola, a program je završen seminarom glavnog prevodioca Lakana na engleski jezik, američkog psihoanalitičara Brusa Finka, koji se održao u divnoj atmosferi letnje bašte na Dorćolu. Svake godine, učesnici koji dolaze iz različitih profesija – istorije umetnosti, lingvistike, sociologije, matematike, teologije, filma, prava, psihologije, psihijatrije, psihoterapije... – oblikuju program svojim znanjima.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/3b4de20d-745b-4eb5-bfe4-057911473a93)
Lakan i psihoanaliza, foto: thecollector.com{.caption}

Ove godine, predavački tim je još brojniji. Gosti će nam biti osnivač Tokijske lakanovske škole, japanski psihijatar dr Šinja Ogasavara; indijski politički analitičar i sin političkog aktiviste Haragopala, dr Adžaj Gudavarti; direktor jedne od najprestižnijih francuskih škola, EHESS (Škola za visoke studije društvenih nauka), dr Rišar Rehtman; začetnik psihoanalize u Hong Kongu, dr Dijego Busiol; direktorka Kijevske akademije za psihoanalizu, dr Yana Korobko; ukrajinska psihološkinja iz ratne zone Harkiva, Ina Bilijajeva; psihijatar koji je takođe bio analizant Žaka Lakana, dr Žerar Hadad; francuska psihoanalitičarka srpskog porekla, Karine Henriket; i najpoznatiji italijanski psihoanalitičar, dr Masimo Rekalkati.

Crvena nit ovogodišnjeg studijskog programa je psihoanaliza u različitim kulturnim kontekstima i njezino suočavanje sa ratovima, te njihovim posledicama – uključujući one u Vijetnamu, Kambodži, Angoli i Japanu u 20. veku, kao i savremene sukobe poput onog između arapskog i jevrejskog sveta, rat u Ukrajini... Obrađivaćemo psihoanalizu kolonijalizma i rasizma, narative nasleđenih ratnih trauma i analizu diktatora. Takođe, razmatraćemo traume očeva koji su ili ubijali ili ginuli u ratovima, poreklo nasilja među sličnima, kao i perverzni narcizam, gde želja za destrukcijom drugog vodi u autodestrukciju, kao što je slučaj s pretnjom upotrebe nuklearnog oružja.

**Zašto je u današnjoj politici tako malo politike, a tako mnogo afekata?**

Malo politike znači mnogo privatizacije. Na mestu gde bi trebala da stoji politika, zasnovana na jedinom aksiomu koji bi trebalo da politici služi kao svrha, a to je ravnopravnost, nalaze se mehanizmi koji tu svrhu ometaju, guše, poništavaju i manipulišu, time stvarajući neravnopravnost. Resursi društvenog vlasništva su uzurpirani. A da bi moglo dalje da ih se u miru crpi i iskorišćava, potrebno je eliminisati svaku realnu tendenciju ka ravnopravnosti, odnosno politiku samu. 

Ovi načini su raznovrsni, ali im je na najširoj razini zajedničko to što u prvi plan nameću politiku u polju imaginarnog, stvarajući tako dva lica kapitalo-parlamentarizma: „levicu“ i „desnicu“. Ovo ne služi samo kao skretanje pažnje od pravog problema, već ljudima nudi imaginaran identitetni, odnosno emotivni oslonac, koji produbljuje neravnopravnost ne samo na ekonomskoj, nego na međuljudskoj i subjektivnoj ravni. Time se fantazam političke borbe aktivira na razini afekta, odnosno na nivou prošlosti, istorijskih političkih podela, njihovog romantizovanja ili demonizovanja, žute politike i osmišljavanja vlastitog „ja“ putem beskonačnih debata. Identitet je konfliktan jer je imaginaran. On se uspostavlja u ogledalu sličnosti i razlike, stvarajući sukob između „mi“ i „oni“. „Mi“ dobri, „oni“ loši. „Levica“ i „desnica“ pri tom govore istim jezikom; one su dva dijalekta istog jezika gospodara. Međutim, privatizacija društvenog vlasništva mirno nastavlja dalje, bez da je bilo šta realno ugrožava. *Divide et impera* je jednako aktuelan kao što je bio hiljadama godina pre.

**Anksioznost, depresija i krivica obeležavaju naše doba. Život u stalnoj brizi i strahu za posledicu ima imobilizaciju i ne tako naivnu psihosomatiku. Ukoliko već znamo da smo permanentno zastrašeni da bi se nama lakše manipulisalo i vladalo, zašto se i dalje bojimo?**

Znanje ne menja verovanje. Čovek može dobro da zna da je manipulisan i savladan, ali istovremeno veruje da bi bilo šta drugo bilo gore. Radije se povlači u sklonište depresije, fobija i osećanja krivice, sve do tačke kada psihičko napadne fizičko, kao što je slučaj sa autoimunim bolestima. U tome je u stvari čitav zaplet: u svrhu zaštite, on počinje da se uništava. U tome, da je savladan i manipulisan, ne vidi opasnost, već zaštitu, i to kroz čitavu ljudsku istoriju. O tome je već prelepo govorio Dostojevski kroz lik Velikog inkvizitora i ljudi koji više vole svog agresora nego onoga ko bi im dao slobodu, jer nema ničega strašnijeg od slobode.

Međutim, ovde dolazimo do ključne tačke, a to je pitanje straha. Strah nije samo klinička kategorija; nego i moralna. Lakan je jednom rekao da je depresija moralni kukavičluk. Ona dolazi iz nevernosti. To je nevernost prema svojoj želji, što je jedino za šta možemo da budemo krivi. Strah vodi do niza neetičkih postupaka, kako prema sebi, tako i prema drugima. Zbog toga je toliko važno biti hrabar, jer samo ako smo hrabri možemo biti i etični.

**Bežanje od tuge može se shvatiti kao opsesivni beg od suočavanja, ali i rasta. Vidovi bega su mnogobrojni – razne distrakcije i zavisnosti – toksikomanija, pornografija, nasilje. Zašto savremeni čovek ima toliki problem da integriše tugu i druge neprijatne emocije? Ima li to veze sa prinudom da se stalno bude pozitivan i produktivan, kao i sa imperativom da se uživa?**

Svakako. Današnji društveni sistem temelji se na ponudi objekata užitka, koji lukavo obećavaju da će voditi do potpunog ispunjenja. Međutim, to se ne dešava da bi se toj želji zaista udovoljilo, već da bi se otvorila pohlepa za objektom kojem čovek postaje rob. Ovaj sistem promoviše ideju da se sve može postići uz odgovarajuću aktivnost i produktivnost, skrivajući pritom da je potpuno zadovoljstvo strukturno nemoguće. Čovek danas ovo teško prihvata jer mu deluje u kontradikciji sa „realnošću“ i kao napad na njegov narcizam. Posledično teže prihvata tugu ili razočaranje. Svoj bol radije odbacuje. Ali to ga ne dovodi do sreće kojoj teži, već do maničnosti – toksikomanije, kleptomanije, zavisnosti od rada, interneta, kupovine, opsednutosti nekom osobom... 

Maničan čovek pokušava da popuni prazninu koju oseća time što uporno nešto grabi ili trpa u svoje telo. A drugi odgovor na to je radikalno odbijanje vladavine objekta, što možemo primetiti u anoreksiji, nemogućnosti partnerstva, izolaciji ili osećaju da je svega previše, da je svet suviše naporan, otrovan i da se treba skloniti. U ovom slučaju, život nije u višku toksičnog užitka, već postaje sterilan. To su dve savremene reakcije na imperativ „Uživaj!“ koji vlada današnjim društvom i pri tome isključuje najbitnije: mogućnost singularnosti subjekta i ljubav prema drugome. Ono što zapravo jedino daje život životu i mogućnost zajedništva, danas je meta cinizma i vulgarnog materijalizma.

**Smatrate da je svaki (politički) identitet imaginaran, rigidan i konformistički. Kako izbeći identifikacije i svrstavanja i ostati istinski političan?**

Ponude političkih identiteta su poput konfekcijskе odećе koje se nude kako bi se ljudi osećali dobro sami sa sobom. Kada ih čovek obuče, oseća moralnu superiornost, dok svako ko se ne uklapa u taj stil postaje problem. Ipak, time postaje brojka na političkom tržištu, čiji glas i telo služe za profit različitih struja. Suprotno od toga, ostati istinski političan znači uspostaviti singularno svedočanstvo. Budućnost politike zahteva oslobađanje od tog štetnog para kolektivizam-individualizam, jer su upravo kroz te režime stvorena rigidna identitetska svrstavanja koja proizvode patološke situacije. 

U kolektivizmu, tuđi režim želje dominira nad vlastitim, dok individualizam forsira narcističku autonomiju. Rezultat je da u kolektivizmu čovek ostaje zatomljen u senci drugog, dok individualizam vodi u prazninu jer odbacuje odgovornost prema drugome. Ni jedno ni drugo ne omogućava slobodu niti odgovornost prema drugome. Da bismo ostali istinski politični, potrebno je ići u drugom pravcu od tih iskrivljenih predstava i formirati singularno svedočanstvo.

**Živimo u doba kulta individualizma i potrebe da se bude „autentičan i svoj“. Da li su sveopšta uniformisanost, bezličnost, praznina i usamljenost paradoks ili prirodna posledica tih prinuda?**

Današnje društvene strukture zahtevaju konformizam pod maskom „biti svoj“. To postaje nova ideološka obaveza, nametnuta kroz kulturne norme i marketing. Kao što sam već spomenula, „biti svoj“ instrumentalizuje se, ne kao izraz želje, već u svrhu društvenog konformizma. Ljudi se zapliću u iluziju slobode, što samo dodatno produbljuje otuđenje. Individualizam stvara prazninu, jer forsira narcističku autonomiju. Ta praznina se manifestuje kao nemogućnost povezivanja s drugim, što na kraju jeste autentično. Čovek je usmeren isključivo na zadovoljenje sopstvenih narcističkih potreba, a to neminovno vodi u usamljenost. 

**Sylvain Lazarus definiše politiku kao oblik mišljenja čija je glavna odlika singularnost. Afirmišete singularnost koja je izvan usko shvaćenih političkih identiteta i izvan dominacije drugog. Kako biste objasnili suštinsku razliku između individualizma i singularnosti?**

Hvala vam na ovom važnom pitanju i na spominjanju Lazarusa, koji je jedan od mojih omiljenih mislilaca. Singularnost se često pogrešno izjednačava s individualizmom. Singularnost, međutim, nema veze s individualizmom. Ona pre svega znači jedinstvenu političku situaciju koja zahteva mišljenje izvan ustaljenih okvira. Ona je događaj koji menja politiku. Ali da bi se takav događaj ne samo desio, već i da bi se postigla vernost zbog koje bi mogao da traje, neophodno je prevazići kategorije koje konfekcijski određuju šta pojedinac jeste ili treba da bude, i uspostaviti singularno svedočanstvo. 

U vremenu kada nije moguće poveriti odgovornost institucijama poput države ili političkih stranaka, a kada divlji kapitalizam bez granica takođe ne može biti rešenje, izuzetno je važno ujediniti odgovornost sa slobodom na subjektivnom nivou. To znači umeti povezati zakon i želju, a ne suprotstavljati ih. Ovo singularno svedočanstvo je zapravo jedina mogućnost uspostavljanja nepatološke veze s drugim. Individualizam se oslanja na narcističku autonomiju, koja u biti narušava društvene veze. Ali nasuprot tome, singularnost otvara put ka stvaranju kolektivnih akcija koje su istinski politične.

**Izjavili ste da je problem sa pozicijom žrtve u tome što se ona identifikuje sa pogledom agresora i pristaje da bude „brojka u diskursu gospodara“. Kako pomoći žrtvi, ne birokratizovati njeno iskustvo traume, a ne podlegnuti danas veoma rasprostranjenim paternalizirajućim diskursima?**

Kao što smo često razgovarali sa mojim pokojnim kolegom, psihoanalitičarom Branimirom Stojanovićem, važno je otvoriti mogućnost života kakav je bio ranije. To, pre svega, znači razumeti da neko nije bio žrtva na način na koji to vidi agresor – bilo zbog svog nacionalnog identiteta, religijskih uverenja, pola... Potrebno je odbaciti identifikaciju sa namerama agresora, njegovim rečima i tumačenjem. Jer ukoliko se to ne dogodi, trauma živi kroz birokratski sistem, zasnovana na verovanju da se problemi mogu rešiti – ili potisnuti – putem statistika o tome koliko žena, muškaraca, dece, pripadnika raznih nacionalnosti ili religija je stradalo, što postane osnova za merenje ideološke i pravne moći, a ne za smanjenje bola i vraćanje dostojanstva. 

Trauma se upetljava u upravljačke aparate koji je održavaju aktivnom, pretvarajući je u opravdanje i legitimizaciju za dalju stigmatizaciju. Umesto da se otvori prostor za budućnost, iz generacije na generaciju prenosi se isključivo ideološka indoktrinacija. Ljudi se nikad ne postave u aktuelnost svog života, nego govoreći jezikom agresora sami postanu agresor.

Danas vrlo rasprostranjeni paternalizujući diskursi za pomoć žrtvama su zapravo tačno jedan od tih upravljačkih aparata. Oni koriste isti rečnik kao agresor  i „ciljaju“ svoje „grupe“ na osnovu toga što nije i nikad ne sme ni da bude razlog za krivicu – po polu, socijalnoj sredini... Da bismo prekinuli taj začarani krug, ključno je osloboditi se identifikacije koja od trenutka traume oblikuje odgovor na pitanje „ko sam ja“. Tek tada je moguće ponovno živeti život nalik onome kakav je bio pre, i kako bi rekao Derida, oprostiti ono što je neoprostivo.

**Koji fantazam ima onaj koji želi da spasi ili emancipuje Drugoga i zašto je ta pozicija problematična?**

Želeti empancipovati drugog ne znači ukidati gospodara, zbog kojeg je drugi zarobljen, nego lišiti ga prošlog agresora i na ovo mesto postaviti sebe. U igri je želja za moći. U tome je sva lažnost takozvanih progresivnih diskursa emancipacije. U suštini ne vode u progres, ali vrlo često vode u propast, postajući čak i gori od prethodnog agresora.

**Drugi dio intervjua pročitajte** [ovdje](https://normalizuj.me/intervju/krajnik:-nema-borbe-protiv-imperijalizma-kroz-parlament-kojeg-drzi-kapital).


Gospodar i kolonizator su simboli unutrašnjih konflikata i trauma na Balkanu. Za početak ne bi bilo loše da ljudi malo manje vole gospodare i kolonizatore

psihoanaliza

Krajnik: Balkan je budućnost Evrope i svijeta

**Nedavno ste na svom Fejsbuk profilu postavili vrlo znakovit status „Borba je duga, ali zato uzaludna“. Je li ta uzaludnost borbe nešto s čim moramo računati, ali uprkos tome nastavljati? I šta za Vas predstavlja borba danas u vreme histerične kompetitivnosti, kulta individualizma i potpune društvene atomizacije? Na koje vidove kolektivne borbe još možemo računati?**

To sam vjerovatno napisao tokom jedne od brojnih kriza kada se pitam da li je ikakav angažman smislen. Takva kriza se javlja obavezno tokom predizbornih kampanja, kada na plakatima iznova vidimo ljude koji već decenijama parazitiraju na slabostima društva i očigledno ne misle odustati. Pisao sam nedavno i tekst o jednom takvom primjerku. Gledao sam njegov predizborni plakat i suočio se sa saznanjem da decenijama uzaludno pišem o njegovom kriminalu. Nimalo mu nisam naudio, čak je i napredovao u političkoj karijeri. To je prilično poražavajuće saznanje.

Ali, istovremeno, nemoguće je odustati, to mi je protuprirodno. Svako nepristajanje je borba, najmanji otpor je nekakav vid borbe... Sve je bolje od mirenja sa sudbinom, na ovim prostorima to je slično dehumanizaciji. Kolektivna borba, na sreću, još uvijek postoji, najbolji primjer su grupe građana koje štite rijeke. Oni to rade vrlo efikasno, spremni su da tijelima brane rijeke, konsultuju pravnike, planiraju naredne poteze, pozivaju građane i javne ličnosti da im se pridruže... 

**Zenica ima posebno mesto u Vašim romanima. Reprezent je mnogih nekadašnjih jugoslovenskih gradića koji su od kasabe postali industrijski i infrastrukturno razvijeni gradovi i multikulturalni centri. Danas svedočimo getoizaciji i potpunom urušavanju ne samo radničkog nasleđa u njima, već i samog urbaniteta. Šta biste odgovorili na cinične konstatacije da radnička klasa više ne postoji i kako se snalazite u današnjim postjugoslovenskim „gradovima“ koji više nisu po meri čoveka?**

Rekao bih im da ne budu cinični i da se ne prave mutavi. To što i dalje uživamo u civilizacijskim pogodnostima najbolji je dokaz da radnička klasa postoji, te pogodnosti ne bi mogla održavati samo menadžerska elita. Činjenica da postoje takve cinične konstatacije također je dobar dokaz u kakvom stanju se trenutno nalazi radnička klasa na ovim prostorima. Potpuno je dezorjentisana, sluđena, izmanipulisana, ispražnjena od bilo kakve ideologije, sindikati su pod kontrolom vlasti, radnici su svedeni na ljudske resurse... Ali, ovakvo stanje ne može još dugo da traje. Naši radnici odlaze tamo gdje će biti vidljivi, njihov izostanak se osjeća do te mjere da u Bosni i Hercegovini trenutno imamo više ministara, kantonalnih i entitetskih, nego vodoinstalatera.  

Što se tiče drugog dijela pitanja, svaki grad svodim na svoju mjeru. Biram s kim se družim i gdje pijem kafu, posebno pelinkovac. Imam sreće, svuda pronalazim sagovornike i dobre ljude.  

**Vidite li mogućnost za nova internacionalna povezivanja u regionu koja neće biti samo izolovani pokušaji malobrojnih organizacija i inicijativa, već jedan širi pokret solidarnosti koji bi u nekom trenutku mogao imati i svojevrsnu političku artikulaciju? Da li su podele i zidovi među ljudima na ovim prostorima stvar prošlosti ili je to, na čemu ratnohuškački mediji i politikanti neumorno rade, permanentno stanje limba koje nas i dalje parališe i truje?**

Ljudi se umaraju, odlaze, umiru, odustaju... jer, potrebno je mnogo energije da bi čovjek istrajao, a rezultati su minimalni. S druge strane, neprijatelj je brojniji, neprestano uvodi svježe snage i ima brojne mogućnosti da ih motiviše. Mogućnost šireg pokreta solidarnosti uvijek postoji, ali mislim da mu je u nekoj fazi neophodna politička artikulacija ukoliko želi da bude održiv. Vratiću se na primjer zaštitnika rijeka, njima je jasan cilj i način kako da dođu do njega. Mnogi protesti kod nas su zamrli zato što nisu jasno definisali jedno od to dvoje, ili nisu imali precizan cilj, ili nisu znali način kako da ga ostvare. Samo su rasipali energiju. 

Sjećam se velikih protesta u Bosni i Hercegovini, kada su protestanti ušli u kabinet jednog ministra i zatražili njegovu ostavku. On je uzeo papir i olovku, napisao ostavku i predao im je. Oni nisu znali šta da rade s tim papirom, nisu imali ideju koga da smjeste u njegovu fotelju. Kada su se protesti smirili, on se vratio u kabinet. Niko nije znao kod koga je završila ona ostavka.

Mislim da je u posljednjih nekoliko godina stanje nešto gore nego ranije, više se insistira na podjelama i razlikama. Zapaljive izjave koje slušamo bile su nepojmljive prije samo desetak godina. Danas na javnim emiterima svakodnevno slušamo najave novih prekrajanja granica pa čak i mogućnost izbijanja oružanih sukoba. Ali, bez obzira što se mnogo novca u posljednje vrijeme troši na oružje i vojne parade, ne mislim da može doći do neke eskalacije na ovim prostorima. Mislim da se sve to čini samo zbog daljeg raspirivanja straha koji nas parališe i koji održava stanje limba koje ste pomenuli. 

Mada, mojim procjenama ne treba vjerovati, ja ni devedesetih nisam vjerovao da će doći do rata. Kao ni tada, ni sada nemam nekakve povjerljive obavještajne podatke, sudim po zdravom razumu a to nije pouzdan metod za naše prostore.

**Vaši romani su prepoznatljivi i po galeriji krajnje živopisnih i pomalo grotesknih likova. Iako su neretko u pitanju tzv. „gubitnici tranzicije“, ljudi sa PTSD-jem, depresivni, manični, sujeverni i preplašeni, postoji neko jezgro ljudskosti u njima koje im ne dozvoljava da budu samo stereotipni, karikaturalni skup simptoma. Koliko je teško u današnjoj opštoj društvenoj simptomatologiji i psihopatologiji videti i čuti običnog, i od svih napuštenog čoveka, njegove potencijale, snove i nadanja?**

Nije teško, treba samo gledati i slušati. Takozvani obični ljudi su bolji od naših takozvanih elita. To se ponovo najbolje vidjelo tokom posljednjih poplava. Poznajem veliki broj ljudi koji su se direktno angažovali da pomognu unesrećene. Ništa nisu tražili za to, najmanje medijsku pažnju. S druge strane, poltičari su vidjeli zgodnu priliku da prekrše dan predizborne šutnje tako što će se fotografisati na mjestima stradanja. 

Tokom prošle predizborne kampanje svjedočio sam primjeru karikaturalne političke manipulacije. U glavnoj ulici bili su smješteni predizborni štandovi, bio je kraj kampanje i svi su bili već umorni od tog cirkusa u kojem se govorilo o svemu samo ne o konkretnim problemima. Aktivisti su bukvalno vukli prolaznike za rukav ne bi li im utrpali propagandne letke. Ispred samoposluge stajao je mladić s harmonikom i svirao. Imao je dobru poziciju, mušterije koje su izlazile iz prodavnice ubacivale su kusur u njegov kofer. Ali, onda je harmonikašu prišao jedan politički aktivista, rekao mu da to nije dobro mjesto, da poznaje bolje, pored kojeg prolazi više ljudi. Odveo ga je do svog štanda. Mladić je svirao, aktivista mu namigivao, za pola sata tokom kojih sam ih posmatrao iz bašte kafane, niti jedan novčić nije pao u kofer.

**Vaš junak u romanu Sedam strahova pravi popis strahova – od smrti, bolesti, siromaštva, gmizavaca, velike vode, visine, i najveći strah – da ne bude živ zakopan. Miran, protagonista romana Kap veselja, ima sudbinu preživelog za koga svi veruju da je u nekoj od masovnih grobnica. Među retkim ste piscima koji o teškim temama pišu bez gorčine, gneva i resantimana. Kako Vam to polazi za rukom i koji su Vaši najveći strahovi?**

Ne znam kako mi to polazi za rukom, znam samo da sam, kao i svi, često gorak, bijesan i razočaran. I uplašen. Moji strahovi su, vjerovatno, slični vašima, spisak odstupa tamo gdje se razlikujemo. Pripovjedač u romanu kaže da ako imamo manje od sedam strahova da smo manje ljudi. Ne znam kako sam došao do tog broja, ali i danas mislim da je tačan. 

**U poslednje dve knjige  – Autobusne bilješke i Mali smakovi –  opredelili ste se za žanr fragmenata, crtica, dnevničkih zapisa. Iako dokumentaristički, mnogi zapisi potvrđuju tezu da je stvarnost koju živimo nadrealnija od fikcije. Šta ste novo otkrili o našoj zbilji u pokušaju da od nje jednim delom načinite hroniku?** 

Autobusne bilješke su dugo pisane, godinama, bez prave namjere šta želim s njima. Imao sam folder u računaru u koji sam ih slagao i ponekad objavljivao na Žurnalu. Na sugestiju Semezdina Mehmedinovića sam objavio izbor iz tog foldera. On je majstor kratke forme, smatrao sam da se mogu pouzdati u njegov sud da su vrijedne objavljivanja. Pokušavao sam da izbjegnem aroganciju hroničara, da sudjelujem. Bilježio sam u telefon, kako ne bih skretao pažnju na sebe. Ljudi su danas podozrivi prema onima koji pišu u sveske, odmah pomisle da se radi o poreskim inspektorima ili nekim sličnim aždajama. S druge strane, možete satima kuckati u telefon i da to nikome nije neobično. U početku sam želio da fotografišem detalje koje sam uočavao na autobuskim stanicama, bifeima, peronima, ali nisam naročito vješt, ono što bih snimio nije ličilo na ono što vidim. Onda sam počeo da zapisujem. Najbolje bilješke su one u kojima sam uspijevao postići nekakvu „prozirnost stvari“, što kamera na mom telefonu nije uspijevala. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/d4a5a036-bbf0-467a-9e74-3cdcd5dad1cc)
Foto: Vanja Ćeimagić{.caption}

Nakon objavljivanja Autobusnih bilješki uslijedili su Mali smakovi. Pisani su tokom jedne godine, od marta do marta, kako sam dogovorio sa Mehmedinovićem, urednikom te dnevničke edicije koju objavljuje Buybook. Smakovi su, prije svega, terapeutski djelovali na mene, pisao sam ih tokom jednog teškog životnog perioda. Imao sam obavezu da svaki dan nešto zabilježim, što mi je donosilo predah, mogućnost da nešto od onoga što prolazi pored mene tokom grozničavih šetnji bar nakratko smirim i smjestim u podnošljiv okvir.

**Humanistika je globalno u krizi. Verujete li i dalje u transformativno iskustvo književnosti, kao pisac i kao čitalac, i koliko često tome svedočite, uprkos agresivnim pokušajima da se knjige i celokupna umetnost svedu na tržišnu komponentu?** 

Vjerujem, naravno. Već sam pomenuo terapeutski proces pisanja Malih smakova. Knjige su mi oduvijek mnogo značile, vrlo često kao predah, ali i kao podsticaj. Nema u knjigama rješenja, ne vrijedi ih listati zbog toga, najviše što one mogu dati jeste zdrava sumnja, ali i to je mnogo,  

**U Vašim zapisima pohranjena su imena ljudi koje želite da sačuvate od zaborava, ali i da isticanjem njihovog nasleđa ponudite jednu vizuru drugačijeg, manjinskog, ali hrabrog, neretko i herojskog, mišljenja i delovanja. Trijalektika Seada Imamovića, zagovornika teze da se „zlo krije u našoj inerciji, u samom odustajanju da proizvodimo dobro“, trebalo je da doprinese širenju dobra na celom svetu. Zašto ljudi poput njega najčešće tragično završe i da li, s obzirom na opšteprisutnu apatiju i inerciju, možemo zaključiti da smo odustali od toga da sami svakodnevno proizvodimo dobro? Koje su to iskre dobrote koje su našim društvima preko potrebne?**

Vrijeme je monologa, pojednostavljivanja, opšte histerije, ali to je samo medijska površina. Još uvijek ima mnogo, mnogo dobrih ljudi. Možda tako mislim zbog toga što na ova pitanje odgovaram dok se ljudi još uvijek bore sa posljedicama poplava. Svaki dan čitam o primjerima velike ljudske solidarnosti, čak i čistog herojstva, žrtvovanja vlastitog života da bi se spasio tuđi. 

Često u knjigama pominjem ljude za koje se plašim da ih zaboravljamo. Recimo, Sabahu Čolaković koja je tokom Drugog svjetskog rata vodila ilegalni pokret u Zenici, kada je to bilo najopasnije, kada su u gradu djelovale tri obavještajne službe. Ili, pisca Muhameda Kondžića koji je u socijalizmu zbog verbalnog delikta bio lišen građanskih prava, ali nije najbolje prošao ni u ova nazovi demokratska vremena. Imao je vrlo tragičan život koji je nazvao „uvježbavanjem bola“. Sead Imamović je jedno malo čudo. Nakon što je u samizdatu objavio knjigu To, tako i toliko u kojoj je insistirao na širenju dobra, čak postavio osnove i vlastite religije koja bi trebala pomoći tome, završio je u duševnoj bolnici. Moj prijatelj, filozof Željko Škuljević, koji također nažalost više nije među nama, prije tridesetak godina pripremio je novo izdanje Imamovićeve knjige. 
Tiraž je bio skroman, pa je i te primjerke danas jako teško nabaviti. 

Po Sabahi Čolaković, Kondžiću i Imamoviću, da pomenem samo njih troje, ništa se ne zove u Bosni i Hercegovini, nema ničega što bi nas sjećalo na njih. Ne pripadaju ovakvome svijetu, što je nekako prirodno.

**Na [Žurnalu](https://www.zurnal.info/clanak/rana-prozdire-gazu/26336) ste prošle godine objavili sledeći zapis:** 

**"Treba konačno priznati: Izgubili smo rat/ Najbolji borci su poginuli, komesari izdali, kuriri zalutali./ Nismo uživali u borbi. Jurišali smo u tišini, bezvoljno marširali. Spavali do podne. / Zato smo izgubili rat. Ne možemo ga pronaći. Ni on nas. Toliko je gusta ova šuma./ I hladno je. Nijedna vatra ne grije. Studen se polako penje do srca./
Dole u gradovima neko slavi pobjedu. Vjetar do nas nosi reklamne balone./
Povečerje. Idemo na spavanje. Moramo sutra ponovo izgubiti rat.**  

**Vaša reakcija na lokalnu i globalnu geopolitičku krajnje sumornu situaciju nosi veoma efektan brehtovski prizvuk. Ali nas vraća i na početnu tačku o pitanju uzaludnosti borbe. Odabir reči „moramo“ ne ostavlja nam dilemu o nužnosti borbe, čak i kad je neprijatelj, gotovo izvesno, već pobedio. Od koga to i od čega zapravo najčešće gubimo rat?**

Gubimo od jačih, naravno, i to konačno treba priznati. Sjećam se, početkom devedesetih, kada su se pojavili prvi nacionalisti, bili su nam jako komični. Sve je bilo smiješno na njima, naročito je bilo arhaično njihovo pozivanje na tradiciju, religiju, nacionalne mitove. Smijali smo se, potcjenjivali ih, nismo vjerovali da njima neko može vjerovati, da će ih izabrati na izborima. Govorim iz iskustva malog kruga ljudi u kojem sam se kretao, nemam nikakvo istraživanje o stavu društva ili neke nacije. Sada sam siguran da su se i oni smijali nama. Potcjenjivali smo ih, a kao što vidimo, oni vladaju već decenijama i ne misle odustati. Bili su lukaviji, brži, snalažljiviji, bezkrupulozniji. 
Njihovo ponašanje više nije smiješno niti staromodno, ono je društvena matrica. Teško mi je bespogovorno pristati na tu matricu, i dalje mi je prilično smiješna. Ali, nadam se da sam naučio da više ništa ne potcjenjujem, ma koliko bizarno bilo na prvi pogled. 

**Vreme u kojem živimo ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. Ratovi, genocidi, glad i sve veće siromaštvo, represija i ukidanje sloboda, depresija... Koju odgovornost u ovo doba imaju nove generacije i mi, kao potencijalno preživeli civili?**

Imao sam priliku razgovarati sa srednjoškolcima i to iz manjih gradova, ne iz centara. Bila je to neka vrsta „žive biblioteke“, oni su čitali moje knjige, spremili kritike i pitanja. Sve je bilo odlično, govorim bez pretjerivanja. Fascinirala me činjenica da postoji toliko mladih ljudi koji su uspjeli sačuvati bistre glave bez obzira na činjenicu da je sve bilo protiv njih. U podijeljenim gradovima, gdje funkcionišu „dvije škole pod jednim krovom“ postoji veliki broj mladih koji postavljaju prava pitanje o identitetu, naciji, kulturi sjećanja... To je skoro pa nevjerovatno, u tim sredinama takva razmišljanja su skoro subverzivna. Zbog uslova u kojima su obrazovani, gdje sami moraju insistirati na pravim pitanjima i tražiti odgovore izvan zvaničnih institucija, zbog iskustva koje su stekli u najranijoj mladosti, zbog činjenice da im se ništa ne poklanja i da se za sve moraju boriti, mislim da su oni snažniji od naših generacija. To ohrabruje. Eto malo optimizma, za kraj. 




Selvedin Avdić (Zenica, 1969) bosanskohercegovački je pisac. U književnost je ušao kratkim pričama i vrlo zapaženim romanom Sedam strahova (Algoritam, Zagreb, 2009) koji je preveden na engleski jezik. Objavio je monografsku prozu o zeničkoj željezari Moja fabrika (Vrijeme, Zenica, 2013), roman Kap veselja (Sandorf, Zagreb, 2017), fragmentarnu prozu Autobusne bilješke (Sandorf, Zagreb, 2020), te dnevničke zapise Mali smakovi (Sandorf, Zagreb 2022). Avdić je kourednik portala Žurnal.

stanje limba

Avdić: Borba je duga, ali zato uzaludna

Postpolitičko doba odlikuju okolnosti u kojima činjenice imaju daleko manje uticaja u oblikovanju javnog mnenja od konstantnog apelovanja na naša osećanja, afekte i lična uverenja.
Upravo zato, uprkos opštoj histeriji koju sveštenici neoliberalnog kapitalizma upućuju prosečnom neglasaču ili čoveku koji nije „politički angažovan“, uprkos opšteprisutnom preziru prema apolitičnosti u kojoj se traži krivac za sva ovozemaljska zla, više nego ikada je potrebno razotkriti šta to zapravo danas znači biti *političan*. 

U doba potpuno osujećene istinske političke participacije i moći odlučivanja ljudi, nasuprot neograničenim ovlašćenjima kriminalnih i korporativnih struktura vlasti i apsolutne medijske manipulacije, biti „političan“ naprosto znači biti permanentno afektivno investiran – iscrpljivati se u još jednom jalovom i iznurujućem poduhvatu proizvodnje tuđeg profita, perpetuirajući stanje sopstvene deprivilegovanosti, ranjivosti i nemoći.

*
Iako su nekada afekti i emocije bili tobože isključeni iz političke sfere u zapadnoj političkoj teoriji, danas je veza između afekata i politike ne samo prisutna i poželjna, već i neophodna. 

U studiji *Kulturne politike emocija* Sara Ahmed je već opsežno analizirala načine na koje bol ulazi u politiku, te kako fetišizacija ili kult rane (traume) učvršćuje buržoaske i državotvorne politike identiteta, jačajući reaktivne mehanizme koji određeni kolektiv pozivaju na osvetu. Budući da privilegovani subjekti imaju više pristupa i mogućnosti da kapitalizuju svoje narative bola u javnom diskursu, inicijacija bola u sferu politike više nego ikad zahteva izvesno odstupanje od fetišiziranja rane, kao i politike suprotne (auto)viktimizaciji i zaglavljenosti u poziciji žrtve, danas posve retke na ovim prostorima.

Sličnim mehanizmima, ekonomija mržnje proizvodi afekte u subjektima koji, zamišljajući *drugog* kako mrzi, počinju refleksno da mrze i sami, dok nas kultura straha u doba vladavine anksioznosti permanentno izmešta iz delatne sadašnjosti u apokaliptično sutra, čineći nas zaleđenima, preplašenima i paralizovanima. Strah na taj način osigurava ne samo kontrolu, već i homogenizovanje određenih pripadnika zajednice, njihovo „jedinstvo“, grupisanje i spremnost na mobilizaciju, što je posebno bilo vidljivo na primeru borbe protiv terorizma ili protiv migranata.

Oslanjajući se na Marksa, Ahmed emocije tretira kao vid kapitala – afekti se proizvode kao posledica kruženja znakova, a subjekt je uvek samo jedna prenosna stanica, nikako ne početna tačka niti krajnja odrednica.


*

Afekat se javlja naglo, ima jak intenzitet, dovodi  do „suženja svesti“, telesnih senzacija i promena, ometa intelektualne i kognitivne procese, kao i sposobnost samokontrole. Za [Žila Deleza](https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0354-32932101003D ), „afektivnost zauzima upravo razmak između potencijalnog dejstva opaženih stvari i virtuelnog delovanja koje se prema njima preduzima, interval između jedne uznemirujuće percepcije i jednog oklevajućeg delovanja.“

Afekat se neretko upoređuje sa brzom vožnjom ili kretanjem sa još nerazvijenim osećajem za pravac. Telo u afektu je uvek istovremeno u sebi i izvan sebe. Afekti nas vozaju i šire se instantno i viralno – možemo neometano osećati bezrazložnu euforiju ili krivicu onda kada uopšte nismo krivi, predavati se izlivima besa koji svoj konačni oblik imaju u besmislenom, repetitivnom (auto)destruktivnom pražnjenju, učestvovati u kolektivnoj paranoji i prenositi zaposednutost strahom – potpuno nesvesni da smo vođeni mehanizmima koje možemo ponavljati i aktivirati danima, pa i godinama jer smo u njima, bez uticaja volje, zaglavljeni. 

Nije reč o tome da je čovek upavši u krizu poverenja, postao sam po sebi ciničan, apatičan, i poslovično apolitičan, koliko je beznadežno zatomljen u parasferi parapolitičkog delovanja. Poput hrčka koji se besomučno vrti u točku afektivnih prostora društvenih mreža i strogo kontrolisanog protoka informacija, stalno iznova iniciran za izjašnjavanje, opredeljivanje, potvrđivanje svojih filija i fobija, osuđen je da, tako atomiziran u pseudoprostoru i pseudozajednici, nikad ne utoli žeđ za političkim delovanjem, a da se ujedno svakodnevno napija vode sa izvora lažnog aktivizma i pobune. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/8791673a-b923-470d-bbde-93a9049d5da7)
Rad Srđe Dragovića{.caption}

Iako su medijski sadržaji i vesti doživljavane kao nešto „objektivno“, a mišljenje kao nešto „subjektivno“, danas se i sama objektivnost doživljava/posreduje afektivno jer je i sama deo globalnog tržišta, čime se dodatno dovodi u pitanje liberalna pretpostavka autonomnog subjekta.

*

Današnji politički subjekt nije nikakav racionalni *homo economicus* sa svojim neograničenim kapacitetom za proračunatost (ako je to ikada i bio), već čovek ozbiljno osujećenih kognitivnih i emotivnih mogućnosti, čvorna tačka u radu afektivnih ekonomija, deo umreženih subjektiviteta i javnosti koje se svakodnevno naizmenično materijalizuju i raspadaju. 

Reaktivnost i resantiman glavna su obeležja postpolitičkog čoveka koji obitava u pseudookruženju – javnim mnenjima koja se neometano multiplikuju, algoritamski proizvode i kontrolišu, povezujući se ili demarkirajući kroz spontano prepoznavanje sentimenata, impulsa i habitusa. Proliferacija potrebe da se na sve „reaguje“, od velikih kataklizmi i ratova do lokalnih kriminalnih pljački, skandala, nepočinstava i zločina, simulacija je mogućnosti da se na bilo šta suštinski politički odgovori, da se bilo šta, na koncu, zaista promeni. 

Postpolitički čovek je, poput svakog drugog konzumenta, potpuno nemoćan da se odupre invazivnoj, adiktivnoj i eksplotacijskoj prinudi da bude pasivni svedok (voajer) sveta koji se raspada, dok je istovremeno zaposednut iluzijom da i sam u tom svetu učestvuje, da sve od njega u svakom trenutku zavisi, da je on njegov stvarni aktivni i delatni činilac.

*

Slavoj Žižek u tekstu *[Postpolitički denkverbot](https://radiogornjigrad.blog/2013/11/03/dijalektika-univerzalnog-i-globalnog-ili-zasto-je-moguce-slavoja-zizeka-promatrati-kao-postpolitickog-delikventa/)* piše da „postmoderna politika identiteta partikularnih (etničkih, seksualnih, itd) životnih stilova odlično pristaje uz depolitizirani pojam društva u koje je „uračunata“ svaka partikularna grupa i u kojem ona zadobiva svoj specifični status (žrtve) priznat posredstvom afirmativne akcije ili drugih mjera određenih da garantiraju „društvenu pravdu“  postavljajući pitanje „šta ako su zagovornici postpolitike jednostavno u pravu? 

Šta ako autentični politički angažman danas jednostavno više nije moguć?“
Umesto gesla da je *lično – političko*, danas treba priznati da je političko, u dominantno ispoljenom i opšteprihvaćenom vidu, postalo lično, sasvim lično, i to u onom najgorem – sitnosopstveničkom i reakcionarnom smislu. Apolitičnost je utoliko samo prirodna posledica tako shvaćene političnosti.

Otuda „apolitični“ mogu postati nosioci istinskog otpora spram navedenog političkog monopola  – neprekidnog lobiranja, fanatizma i kriminala vlasti, pasivnog prepuštanja samoeksploataciji na tržištu afektivnih politika i ekonomija, društvene pornografije, spektakla, digitalnog upravljanja i nasilja – i tako, bar privremeno, stati na put političkoj smrti i vlastitom političkom samoukidanju.



Proliferacija potrebe da se na sve „reaguje“, od velikih kataklizmi i ratova do lokalnih kriminalnih pljački, skandala, nepočinstava i zločina, simulacija je mogućnosti da se na bilo šta suštinski politički odgovori, da se bilo šta, na koncu, zaista promeni

kapitalne emocije

Postpolitička afektivna vozanja

Britanski istoričar umetnosti, pisac i kritičar, Džon Berdžer, koji je čitav svoj opus posvetio savremenim društvenim problemima, a pre svega problemima eksploatacije, i švajcarski dokumentarni fotograf, Žan Moro, sada već daleke 1975. godine prošlog veka, objavljuju žanrovski intrigantnu studiju o migrantskom radu naslovljenu *Sedmi čovek*. Ova „knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi“, na posve specifičan način pokazuje kako je 60-ih godina 20. veka ekonomija bogatih evropskih država postala u potpunosti zavisna od radnika iz siromašnih zemalja koji su počeli, često ilegalno, prekovremeno i za minimalne nadnice, obavljati najteže i najrizičnije poslove, tako stvarajući novu klasu *potproletarijata*. 

Ideja vodilja u ovom zajedničkom poduhvatu bila je učiniti vidljivom neslobodu koja je povezana sa iskustvom onih koji su u njemu zarobljeni, a suštinsko pitanje koje knjiga postavlja jeste *da li je moguće videti kroz neprozirnost reči?*

Budući da jezik prećutkivanjem reprodukuje podele koje proglašava za prirodne, Berdžer našu pažnju usmerava na perfidnost ideologije koja operiše iskazima koji mogu biti tačni, a istovremeno neistiniti, jer nešto skrivaju ili su previše uopšteni. Strategija kojom se služi, direktno intervenišući izjavama migrantskih radnika, svedočanstvima brutalne eksploatacije i dehumanizacije kojoj su izloženi, ima za cilj da u opšteprihvaćene istine uvede pukotinu i time ih unekoliko sabotira.Tako čuvenoj rečenici Henrija Forda, koji je tvrdio da medicinskim pregledima nije utvrđeno da monotonost fabričkog rada može izazvati bilo kakve telesne nepravilnosti, Berdžer suprotstavlja svedočenje stranog radnika iz jedne klanice koji usled svakodnevnog pristizanja „novih reka glava koje treba oprati“, počinje da halucinira da mašine zapravo umnožavaju životinje, od jedne praveći stotine.

Tempo rada i repetitivnost čine da telo radnika „gubi pamet u tom pokretu“. U mrtvom mehanizmu fabrike, radnici znaju da je sve ono što rade „odvojeno od svake veštine kojom raspolažu“. Strani radnik stupa u polje stvarnosti u kojem je sadašnjost koju živi u stalnom raskoraku sa njegovim viđenjem vlastitog sna. Stoga se on ispostavlja kao košmar. 

**                     

[U Gardijanu](https://www.theguardian.com/world/2023/jul/26/the-bombs-wont-stop-us-business-brisk-at-ukraines-surrogacy-clinics?fbclid=IwAR3IcuT2RSGpS9HDvf2KkQ36Vjevvn_kbYy0RWgCnvnUU-DnC0e2zEGjcDI) se krajem jula pojavio tekst naslovljen *Bombe nas neće zaustaviti*, koji govori o tome kako ruska invazija na Ukrajinu nije odvratila na stotine parova – potencijalnih roditelja –  iz raznih delova sveta, da putuju u ratom razoreni Kijev ili druge centre u kojima postoje klinike za surogat majčinstvo, budući da im je to jedina preostala šansa da postanu roditelji. 

U tekstu se navode reči jednog italijanskog para čija imena su izmenjena, tačnije, pedesetpetogodišnjeg muškarca, Rema: „Već deset godina pokušavamo da postanemo roditelji. Ni bombe, ni rat nas neće u tome zaustaviti. ... Ovo će biti naš poslednji pokušaj. Da bismo u tome uspeli, bili smo spremni na sve, pa čak i da rizikujemo vlastite živote. ...Naš fokus je na deci. Našoj deci. Ništa drugo nije važno.“

Američki par (Džordž, 57 i Kler, 46) je, poput italijanskog, posle desetak neuspelih pokušaja veštačke oplodnje, prošlog maja doputovao u Kijev kako bi preuzeo svoju bebu: „Svaki roditelj bi uradio isto. Ako je surogat majka mogla da nosi bebu devet meseci u ratnim uslovima, onda i mi možemo da rizikujemo jedan mesec naših života dolaskom u Kijev.“ 

Ukrajinske klinike žustro nastavljaju svoje poslovanje i tokom rata. Od početka ruske invazije rođeno je oko hiljadu beba, a više od polovine njih upravo u jednoj od najvećih klinika ovog tipa u Evropi – BioTexCom-u. Prema navodima direktora te klinike potpuno opremljene za ratne uslove, „potražnja za uslugama je veća od ponude“ i ista je kao i pre početka rata. 

U tekstu je krajnje šturo pomenuta procedura koju prolaze zainteresovani parovi pre odabira surogata i sklapanja ugovora, a zatim se daje glas samim surogat majkama. Većina tih žena ima troje ili četvoro dece, sada već više nema krov nad glavom, kuće su im razorene, muževi ili partneri na frontu. Tamila, 36, je surogat majka već treći put. Ponosna je na to što može da pomogne parovima koji ne mogu da imaju decu. Njena vršnjakinja, Dana, koja ima četvoro dece i čiji muž je takođe mobilisan, pristala je da bude surogat majka samo zbog novca, jer nema drugog načina da prehrani svoju decu. Tarifa za usluge surogat majčinstva iznosi oko 40 000 evra, od čega, po rečima direktora klinike, polovina sume ide surogat majkama. Pred sam kraj članka, stoji rečenica-podsetnik da je godinama unazad izveštavano o mnogobrojnim primerima nehumanog i nasilnog tretmana prema ovim ženama. 

**

Ukrajina je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Trećina ukupnog stanovništva je ispod granice siromaštva, preko 100 000 dece u rezidencijalnim ustanovama, od kojih je, od početka ruske invazije, oko 16 000 prisilno deportovano u Rusiju.

Komercijalne surogat klinike su legalne, ali „fantomske“ – one nisu registrovane u Ukrajini, već uglavnom u *ofšor* zonama, recimo – na Sejšelima.

Osim Ukrajine, surogat majčinstvo je legalno i u Kaliforniji, do nedavno je to bila praksa u Indiji, a planirano je da se ono zakonskim regulativama, uz „umerenu nagradu“, omogući i u Srbiji. Iako se dominantni narativ neretko služi tezom da žene svojevoljno biraju surogat majčinstvo, nije zabeležen niti jedan slučaj surogat majke iz srednje ili više klase. 

BioTexCom klinika uglavnom regrutuje žene koje žive u najsiromašnijim ukrajinskim oblastima, na ivici egzistencije. Poput prostitucije, za surogat materinstvo se žene odlučuju onda kada nemaju više ništa da prodaju sem svojih tela.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/2ea33a12-0da8-4d96-ab73-cbbd57f1c780)
Foto: Normalizuj via Maison Schiaparelli{.caption}

Stopa postporođajne depresije neuporedivo je veća kod surogat majki. One nemaju nikakvu pravnu niti psihološku podršku i pomoć, a suočavaju se i sa snažnom osudom okoline. Mnoge su već svedočile o svojim iskustvima, o tome da u klinikama nisu tretirane kao ljudska bića, već kao pokretne materice. Osim što svaka naredna trudnoća nosi veći zdravstveni rizik po ženu, u ovom slučaju još izvesniji zbog veoma agresivne hormonske terapije, neretko im ubacuju i po nekoliko embriona. Surogat majke ispunjavaju zahteve klijenata koji se tiču kontrole i ograničavanja kretanja, prinuđene su na carski rez, prekide trudnoće, kremiranja mrtvorođene dece.

Bebe koje se rode sa moždanim ili drugim oštećenjima parovi često nikada ne preuzmu. One su osuđene na limbo. Ne samo da su lišene roditeljske ljubavi i pažnje neophodne za razvoj, već je upitan i njihov pravni status, čime su kao bića praktično svedena na prebrisane, otpisane ili ilegalne.

**

Možemo razumeti da muka i očaj ljude koji godinama pokušavaju da postanu roditelji čini spremnim na sve, pa i na to da rizikuju vlastite živote, što ih ne čini manje odgovornim za činjenicu da time i druge živote stavljaju u opasnost. 

Njihova želja je nemerljiva. Oni su spremni na žrtvu. Njih bombe neće zaustaviti. 

Ali bismo morali da napravimo *pukotinu* u svetosti i neprikosnovenosti te želje kojoj poredak u kojem živimo dodeljuje neupitnu vrednost po sebi. Kao što bismo morali da budemo u stanju da vidimo kroz *neprozirnost reči* kojima su članci poput ovog u *Gardijanu* satkani.

U suprotnom, bićemo kao feministkinje kojima su puna usta *Sluškinjine priče*, a koje volšebno zaneme kada je reč o surogat majkama izloženim strahovitoj eksploataciji i nasilju jer – to je njihov izbor. Ili kao birokrate, tehnokrate i reakcionari, svi ujedinjeni i privilegovani nosioci univerzalnih demokratskih vrednosti, za koje ginu – drugi. 

Bizarna je, naime, i problematična već i sama postavka da su, u sred ratom razorene Ukrajine, među mrtvim i obogaljenim ljudima, siročadima, ženama masovno primoranim na pakt sa sumnjivom i kriminalnom zonom surogat materinstva ili prostitucije ne bi li preživele, istinske žrtve i heroji sa kojima treba da saosećamo bogati parovi iz raznih delova sveta koje bombe neće zaustaviti u ostvarenju svoje želje, bila ona i najplemenitija na svetu.








Surogat majčinstvo i rat u Ukrajini, paradoks liberalnih vrednosti koje za sobom ostavljaju nepravdu i patnju

TRGOVINA NADOM I BOLOM

Vidjeti kroz svetost (buržoaske) želje


**UVOD –
PARAPOLITIČKO PREDUZETNIŠTVO**

Ukoliko bismo pokušali da na današnji apolitični jezik savremenog i od mišljenja ispražnjenog političkog konzumenta i nesubjekta prevedemo jednu plemensku (a kasnije dakako buržoasku) parolu koja je nekada glasila *čiji/čija si ti?* (od kog si roda), ona bi zasigurno zvučala kao vid te iste plemenske svesti koja u ponešto izmenjenoj varijaciji i spoljašnjoj manifestaciji glasi: *nije bitno kakav si, već za koga si.*

Reč je o davno formulisanoj i neumrloj karlšmitovskoj sentenci: *Ako nisi za nas, onda si protiv nas* i njenom odveć lukrativnom uverenju da ne postoji pojedinac i njegova odgovornost, niti mogućnost imaginiranja zajednice koja bi prepoznavala interes u nečemu što je opšte i javno dobro, već samo probitačna pripadnost i odanost – plemenu, naciji, ili stranci. To je ta tačka stapanja tradicionalnog šovinizma i neoliberalnog tačerizma, to je mesto tog jednom prepoznatog i zauvek neraskidivog amalgama toksičnog, sveprisutnog bešćutnog parapolitičkog preduzetništva. 

Poznat mi je takav stav. Znam njegove mehanizme odbrane, njegov nepregledan glib i mulj. U Srbiji takav stav znači gaženje po masovnim grobnicama, a suprotstavljanje takvom stavu ravno je borbi sa bagerima koji prekopavajući grobnice grade i sade *shopping* centre i fudbalske stadione. Oni nepripadajući, oni nesaborni koji se ne prepoznaju u ponuđenim parapolitičkim i suštinski kriminalnim opcijama, oni koji bi da budu izuzeti iz nakaradnog impliciranja i prebrojavanja, jer bi radije da kreiraju ili makar pokušaju misliti druge politike, političke prakse i saveze, kao sasvim nepodobni su izopšteni, egzistencijalno gurnuti na rub, a javno inkriminisani ili prebrisani. 

Iskusila sam dakle, mnogo puta, posledice odupiranja tom cunamiju na kom jašu svi koji idu linijom manjeg otpora, a, opet, ne mislim ni da politika ima mnogo veze sa našim pojedinačnim vapajima i afektima, resantimanima, lepim citatima i pozitivnim mislima. 

**PROKAZIVANJE DEZORIJENTISANIH**

Praksa prokazivanja i totalitarna praksa lova na veštice oduvek je svoj siloviti zamah imala perpetuirajući narativ o ugroženosti, neprestanim legitimisanjem, neobuzdanim proizvođenjem i progonom neistomišljenika, što u prevodu na prost i jednouman današnji govor [dezorijentisanih](https://www.bloomsbury.com/uk/theory-of-the-subject-9781441159595/#:~:text=Theory%20of%20the%20Subject%20is,uncompromising%20and%20most%20revolutionary%20book),  kako ih je imenovao francuski filozof Alain Badiou, znači – progonom onih koji nisu za jednu od dve podjednako loše izborne opcije. 

Ta praksa neumorno i u dosluhu sa svim ideološkim aparatima radi na pogon moralne panike koja svoj simbolički i ne tako bezopasan višak isisava na logičkom previdu da ukoliko nismo za jednu opciju koja je naprosto „manje zlo“, onda smo nužno za onu drugu, koja predstavlja apsolutno potonuće, apokalipsu i pad. 

Svako ko se *odrodio* od ovakve postavke stvari, ko ne vidi više ništa logično niti smisleno u tim verbalnim i intelektualnim gimnastikama jer su one suprotne njegovim klasnim interesima, svako ko unosi sumnje i postavlja pitanja, ili svako čije je pamćenje malo dugoročnije od gliste, pretnja je i izdajnik, s tom razlikom što se to izdajništvo rolovano pozamašnom dozom krivice danas bez problema inicira i proglašava mahom od strane onih koji tvrde da su zakleti antifašisti. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9d557784-965c-4560-8f71-0ca9766ce8d6)
Brano Mandić, Slavno je za otadžbinu mreti{.caption}

Takozvana levica preodevena u ruho liberala lagodno i bez ikakvog otklona po potrebi preuzima desničarske strategije legitimisanja, histerije i paranoje. Nemojmo se, dakle, bojati da po njihovim kriterijumima budemo štetni – to vrlo često samo znači da nismo poslušni.

**PODSETNIK – 
ČEGA JE IME ANTIFAŠIZAM**

Postoji samo **jedan** antifašizam – partizanski i internacionalni. Onaj antifašizam koji je, pre svega, uveo ideju  **neprivilegovanja porekla** kao suštinske determinante, u nastojanju da čoveka više nikada ne svodi samo na **ethnos** (na to da bude rob svog porekla, predaka ili loze, dakle na kastinski i podanički odnos prema samom sebi) već da otvori jednu malu pukotinu, prostor za **ethos** ili etiku u ovom datom kontekstu otelotovrenu kroz: 1. klasnu borbu 2. internacionalizam i rodnu ravnopravnost i, 3. (ne manje bitno), permanentnu kritiku i autokritiku. 

Antifašizam, ukratko, ne postoji bez prakse antifašizma. Pa, ukoliko naši klasni neprijatelji već ne odustaju od toga da se razmahuju preuzimanjem ovog pojma, moramo prvo razjasniti i u praksi pokazati da on za nas nije samo prazni označitelj, besmisleniji od karanfila ili značke na reveru. 

Antifašizam koji u sebe usisava sve, a koji ne stoji ni iza čega, jer se odrekao svojih temelja – klasne borbe, internacionalizma, permanentne kritike i autokritike – odnosno, svoje prakse, ne razlikuje se ni malo od Putinovog pojma „denacifikacije“ i njegove smrtonosne zloupotrebe kojoj svedočimo. Ne postoji, dakle, nikakav crnogorski antifašizam, kao što ne postoji ni srpski. Pojmovi nas ne smeju tek tako zavoditi i mobilisati tamo-amo, ukoliko smo politički pismeni, etički subjekti i nikada nije zgoreg najpre ih definisati, bez hiperbola, personifikacija i opisnih metafora. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/7af4158e-b069-4933-820c-95110f796b60)

Antifašizam nije ono što mi moj predsednik kaže da jeste, jer taj pojam u sklopu buržoaskih parlamentarnih programa jednostavno ni na koji način više nije operativan. On je tek puki ukras, mašna-povodac poklon-paketu nemišljenja koja dobro dođe da zavede i manipuliše. 

**EGZORCIZAM I LAŽNI SILOGIZAM**

Svojevrsni postupak egzorcizma koji se nada mnom kanio sprovesti nedavno nastupio je nakon što sam na krajnje bezazlen i igriv način dovela u pitanje upravo jedan javan primer vulgarnog izjednačavanja antifašizma i same Crne Gore sa likom i delom jednog jedinog čoveka, crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, odnosno izrečene tvrdnje da svako ko se njemu na bilo koji način protivi iskazuje ništa drugo do čistu mržnju prema antifašizmu i Crnoj Gori.

Navedeni (dvojezični) skoro pa naivan status postavljen je kao svojevrsna tautologija (iskaz koji je uvek tačan, bez obzira na okolnosti) – a, ujedno, i lakmus, šah-mat jedne pseudopolitike i pseudomišljenja, koje iz krnjih teza izvlači podjednako krnje univerzalne i civilizacijske istine, hineći da usputno proseje „prave antifašiste“ od ostalog političkog i ljudskog radioaktivnog otpada. 

**

*To što se manifestuje i predstavlja (i u Crnoj Gori i u Srbiji) kao mržnja prema crnogorskom predsjedniku Milo Đukanović u stvari je suštinski i na prvom mjestu čista mržnja prema antifašizmu i prema samoj Crnoj Gori.*

*What is manifested and presented (both in Montenegro and in Serbia) as hatred towards the Montenegrin President Milo Đukanović is in fact essentially and first and foremost pure hatred towards anti-fascism and towards Montenegro itself.  
Long live the one and only Montenegro.* 

**

Mržnja ne bi bila mržnja, da nije čista. No, pogledajmo koji primer lažnih silogizama, ne bismo li uočili izvesne sličnosti (i/ili može biti razlike) sa datim iskazom i zaključkom koji nam se nesažvakan gura u usta:

Premisa 1: Svi ljudi imaju oči.

Premisa 2: Mačke imaju oči.

Zaključak: Dakle, mačke su ljudi.
                                                                                                                                                                           
- - - - -

Premisa 1: Kineska zastava je crvena.

Premisa 2: Crnogorska zastava je crvena.

Zaključak: Dakle, kineska zastava je crnogorska zastava.

- - - - - - 

Premisa 1: Milo je antifašista.

Premisa 2: Milo = Crna Gora.

Zaključak: Dakle, svi koji mrze Mila mrze antifašizam i samu Crnu Goru.

- - - - - - - 

Stvar je, ipak, za nijansu gora. Ne kaže se čak ni svi koji mrze Mila, nego „ono što se manifestuje i predstavlja kao mržnja“... Ono neimenovano a sveprisutno, sama pretnja, i metafizičke aveti. 

Moj kratak i ironičan komentar na prethodno navedeni status je za cilj imao puko ukazivanje na legitimno postojanje mogućnosti da je neko antifašista, da ne mrzi Crnu Goru, ali da ne izjednačava te dve stvari nužno sa afinitetom prema politici Mila Đukanovića. Rekla sam da je to krajnje smelo izjednačavanje, dodavši da se sa tim (izjednačavanjem) Crnogorka u meni ne slaže, duhovito pokušavajući da nagovestim svoju benevolentnu poziciju. Na tu repliku sam dobila odgovor u vidu nekog linka (ili fotografije) sve samih desničara i fašista, srbočetnika i putinofila uz otrovan komentar (parafraziram): Jesi li sigurna da se se samo Crnogorka u tebi buni? Da nema još nekog sem nje? 

Gospođa ne samo da nije razumela poentu mog komentara, već je svom silinom nastavila da jaše na nepodnošljivo lakoj jednosmislenosti svog lakmus-statusa, ne prezajući od toga da mi automatski sruči svakakve odurne srbočetničke i rusofilske glave, sugerišući valjda, samo njoj znanom slalom logikom, da se u meni bije bitka šizme prave, čistokrvne Crnogorke (koja to valjda može biti samo ako je miloljubiva) i legla četništva koja prebivaju u ponorima mog političkog bića, čekajući prvu priliku da se, eto, baš na njenom statusu, jednom i zauvek razotkriju.

**KRITIKA AUTOCENZURE**

Sprovedimo, naposletku, i krajnje nužnu samokritiku. 

Neka vrsta poraznog osećanja da me žena koja me bar deset godina ima za virtualnog prijatelja i koja je, godinama unazad, mogla sasvim transparentno da vidi moje političke stavove, ni manje ni više nego ugurava u ešalon mojih vlastitih najvećih političkih neprijatelja, ponukala me je da prebrišem svoje komentare, u činu svojevrsne naknadne autocenzure. Taj malograđanski čin sada pokušavam bar delimično da ispravim ovim naknadnim tekstom, utišavajući malograđanski ton u meni koji simptomatično stalno ide u pravcu argumenta da nemam prava da se izjašnjavam jer nisam građanka Crne Gore, mada motivi za moj komentar nisu ni bili na liniji baš nikakvog davanja za pravo sebi da utičem na politički izbor crnogorskih građana (koja budala bi to radila?), koliko reakcija na notornu besmislicu personifikacije i pretvorbe vascelog antifašizma u lik jednog jedinog čoveka, ugroženog, premda permanentno u vlasti i na vlasti, Mila.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/43fddf2b-8dd5-4467-84e9-7550011d8860)
Brano Mandić, Poklonjenje mudraca{.caption}

Ma koliko kriminalna i kompradorska elita volela da veruje da niko ko im ne ljubi skute ne bi trebalo ni da postoji, a kamoli da se usudi da misli, ma koliko bili ubeđeni i pozvani da vam, ako niste ljubitelj Mila,  (ili vam se smučio uvek isti teatralno-histerični scenario glasanja) prebrojavaju krvna zrnca, sprovode dubinsku pretragu porodične loze, ne bi li se nekako ustanovio srbočetnički gen koji je razlog za tu vašu anomaliju, ma koliko se ljudi koji sebe doživljavaju antifašistima neće libiti da bezmalo tretiraju DNK kao politički kod mišljenja i političkog vjeruju, tražeći neku nedostajuću kariku kojom umišljaju da bi mogli da vas diskredituju, istina je da tim svojim očajničkim strategijama ta elita jednostavno sama sebi puca u noge, veoma slikovito i dirljivo razbijajući svoju konvertitsku, ulepšanu sliku o sebi samima – sveže namalani billboard antifašizma lišenog svoje suštine. Postavljajući pred nas lažne dileme i lažne dihotomije , oni jednostavno samo poručuju: 

nama, da bismo mogli biti antifašisti, stalno trebate vi – putinovci, desničari i velikosrpski litijaši – postojali vi ili ne, jer samo tako i samo pod tim uslovima, samo u uslovima večite pretnje crne ruke koja se nad nas nadvija, možemo, iako krimosi, u svojim očima biti veliki antifašisti i veliki rodoljubi. Tu počinje i završava sva njihova od političkog mišljenja isprana demagogija.

**p.s. bonus**

Da me je u bilo kom smislu i u bilo kom periodu života zanimala ideja velikosrpstva i nacionalizma koja se odavno uvukla u sve pore srpskog javnog, političkog i akademskog života, imala bih nebrojeno mnogo prilika da u skladu sa tim delujem i da to u svakom mogućem smislu kapitalizujem. Izvesno je, dakle, da pored toliko prilika za domaći oportunizam, pored živog i zdravog četništva u Srbiji, ne bih čekala proleće 2023. da doživim epifaniju i tek tada krenem na džihad protiv antifašizma kao takvog, protiv nezavisne Crne Gore i svega lepog, milog i svetog što se sastalo u liku bezgrešnog i svemogućeg, nekada, doduše, ruku na srce, velikosrpskog, ali već dugo ipak samo ugroženog predsednika.


Pre nego što se pozabavimo konkretnim, paradigmatičnim primerom vulgarnog izjednačavanja antifašizma sa likom i delom crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, nužno je da se osvrnemo na samo značenje ovog pojma i da ga oslobodimo svih opskurnih i nakalemljenih elemenata 