Crnogorski slikar Vojo Stanić rođen je pre malo više od jednog veka, iste godine kada je u Parizu, jedan od njegovih uzora, metafizički slikar, Giorgio de Chirico, primljen u Nadrealistički pokret i oženjen ruskom balerinom i arheloškinjom, Raissom Gurevich. Preminuo je novembra 2024, u svojoj stotoj godini. Opredeljen za figuraciju, prizore mora, mediteranskih kuća, vetrova, prozora, susreta, snolike pejzaže s belim plahtama i čamcima, ostavio nam je slike upečatljivih detalja i mikropriča, prema kojima treba pristupiti pažljivo, jer, kako je jednom napisao, „opasnost vreba iz sitnica koje mogu da odvuku pažnju. Dok radiš detalje, misli na cjelinu.“

Stanićevo slikarstvo potvrđuje da je naivnost ništa drugo do disciplina novosti duha (prema njegovim rečima – duhovna svežina), kao i da je „podsvijest naša prava svijest, jer je spontana.“ S pravom je smatrao da sve što je vredno u umetnosti potiče iz podsvesti, a to što je *vredno* psihoanalitički se imenuje kao ništa drugo do istina.

„U čamcu“ je slika iz koje progovara upravo jedna takva višeslojna i kompleksna, ali potencijalno transformišuća istina. Ovo ulje na platnu pleni jednostavnošću i upornim pozivom na neiscrpna tumačenja.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/c0375753-1213-4b02-bc78-5bfa7f854930)

U središnjem delu slike su muškarac i žena – tačnije – žensko i muško telo. Iako su nagi, položaj njihovih tela sugeriše snažnije prisustvo tanatosa nego erosa. Sam čamac je nekakva rebrasta utroba kita, karikirana Nojeva barka, duboko uznemirujući nasukani splav koji u svojoj rasečenoj i okrvavljenoj materici nosi potpuno otvorenu, ali imobilisanu, gotovo neživu ženu, sa oreolom koji podseća na kacigu kosmonauta i ogrlicom nalik na pseću, sa bolnom grimasom grča, ugašenih ali svetlećih očiju koje kao da su progutale zvezde, nogu postavljenih u turski polused ili poluporođajni položaj. Prozirni omotač oko njene glave reflektuje nebeski svod, sa jasno istaknutim polumesecom, i raspršenom galaksijom. 

Njene butine i listovi sačinjavaju romboidan jastučak na koji se glava muškarca – Crnca – roba ili utopljenika, u položaju fetusa, blago oslanja. Na njegovom telu vidljiva su rebra, narukvica-tetovaža, a noge su mu položene tako da čine kontrast pozi koju zauzima njen donji deo tela. Šake je postavio u pomirljiv i ponizan gest, gest molbe, tihog obožavanja. U gornjem delu slike nema izvora svetla, niti horizonta, njihova nasukanost je potpuna. To nije predah, već čekanje da se gomila crnih stena obruši i da ih zatrpa. Iako u istom čamcu, čini se da ova dva ljudska tela ni ne vide jedno drugo, svako je zagledano u vlastite opscene i fantazije. Sluti se da bi jezik kojim bi progovorili doveo do nekog novog rascepa. Zato i ćute poput kamenja, snatre i levitiraju.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/48893f15-5046-4e5a-b82c-080f472b3948)

U trouglić savijeno platno ima crvene i bele pruge koje nedvosmisleno aludiraju na isečak američke zastave. Tačno oko nje opisana je kružnica mlečnomutnog svetla, jarbol-svetionik koji sa podvodnim, potopljenim objektima – školjkom i piramidom, čini nekakav trougao, nevidljivi, a ipak tako prisutni vigvam. Na ovoj slici odsutna je bilo kakva noseća pobuna protiv nepravde i prirodnih sila, na njoj nema mnoštva, nema isprepletanih tela koja u borbi protiv talasa, kao na Géricaultovom „Splavu Meduze“, pokušavaju da ostanu živa. Ostalo je samo dvoje, poslednji, razdešeni, par, od svih napušten, odsečen i usamljen.

Svetačka i misionarska ženska figura nešto prinosi, daruje, ali se i neizmerno usteže. Sluša ispovest, razmišlja o pomilovanju, ali joj nije dat san pravednika – roba. Ona ne može da zaspi, on ne uspeva da se probudi. Odustao je od priznanja i pobune iz straha od umiranja, osuđen da učestvuje u nekom magijskom, repetitivnom ritualu, omamljen i hipnotisan. Možda baje zagledan u svoje prste jer će tako održati trans meduze, odsutne majke, koja i sama, okićena draguljima, genitalije prikriva nekakvom kraljevskom kuglom ili verskom relikvijom, na dlanovima noseći taj sveti, zlatom optočen nar, puki označitelj moći, podsetnik na praroditeljski greh.

Zloslutna barka ne plovi, njeno sidro je skliznulo u noćnu morsku plavet, planktonsku masu punu bodljikavih ježeva, nalik na minsko polje. Muškarac i žena, ili prosto dva tela, melanholični su taoci Levijatana. Tu, u odsustvu njihove plovidbe i komunikacije, iskrsava pitanje same mogućnosti odnosa i prepoznavanja.

*

Godine kada je nastala ova slika (1971), posada Apola 15 se vraća sa 77 kilograma uzoraka Mesečevog tla, a Južnovijetnamske snage napadaju Laos, uz punu američku vazdušnu i artiljerijsku podršku. New York Times otkriva dokumenta koja potvrđuju kompletnu istoriju američke upletenosti u sukob u Vijetnamu. Australija i Novi Zeland povlače svoje vojnike, trupe se drastično smanjuju, a u vojnim redovima širi se razočaranost, dezerterstvo i sve veća upotreba narkotika. Iste godine John Kerry svedoči pred američkim Senatom o ratnim zločinima, navodeći iskaze preko stopedeset američkih vojnih veterana, od kojih su njih šesnaest u znak protesta okupirali Kip slobode. Američki poručnik William Calley osuđen je na doživotni zatvor zbog masakra civila u vijetnamskom selu Mi Laj tokom 1968, a antiratni protestni marš u Washingtonu broji pola miliona ljudi.

Ovaj umetnički efektno zgusnut paradoks progresa zabeležen je u pesmi „Stope po mjesecu“, Radovana Zogovića, u kojoj pesnik trijumfalno klicanje pohodu na Mesečeve predele jukstaponira sa, od bombardovanja u kratere pretvorenim, vijetnamskim toponimima. 

*Stope, čovječje, k Moru tišine, uz najlukaviji njegov zaliv –*

*malo sive, pomalo crne, crvene; rebraste kô trag tanka.*

*Provjerite, šetači po trgu Mjeseca, nijesu li vam greškom dali*

*čizme nagaravljene, napepeljane, krvave od Bu Pranga?*

Zastavica na jarbolu koju okružuje mesecu nalik sfera nije samo označitelj moći američke imperije, već i sveprisutnog kolonijalizma i svih njegovih posledica, novih bojnih polja i mnogobrojnih utopljenika.

Slikarstvo Voja Stanića često se karakteriše vedrim, mediteranskim duhom, humorom, naivnim ali i setnim svakodnevnim prizorima, postupcima i detaljima uporedivim sa slikarstvom Chirichoa ili Magritta. Međutim, na ovoj slici, groteskna atmosfera ipak pre nalikuje platnima Boscha ili Ilije Bosilja, iako na njoj nema mitoloških, zloslutnih i dijaboličnih stvorenja. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/395c1d5e-18cb-44e8-87cd-8a784941f963)

Ono što je na njoj najintrigantnije jeste upravo to što su ljudska bića predstavljena kao čudna, strana i vanzemaljska, kao odraz u kojem vidimo svoje ogoljeno, ništavno, ali istinito ljudsko stanje. U tom ogledalu, naša otuđena ljudska priroda, sama alijenacija, isprečila se kao uslov i usud postojanja. Drama nije ljubavna, ni lična, već društvena, pa i civilizacijska.





Slikarstvo Voja Stanića često se karakteriše vedrim, mediteranskim duhom. Međutim, na ovoj slici, groteskna atmosfera ipak pre nalikuje platnima Boscha ili Ilije Bosilja

vojo stanić (1924-2024)

Slika koja otkriva dramu čovječanstva

Novinar Slavko Ćuruvija 1990. objavljuje knjigu „Ibeovac: Ja, Vlado Dapčević“ – životnu priču revolucionara i komuniste, učesnika NOB-a, a potom izdajnika, golootočkog zarobljenika, neprijatelja broj jedan, emigranta, i konačno slobodnog, ali umornog sedamdesetogodišnjaka. Ona je sačinjena od intervjua snimanih magnetofonom, tokom sedam dana u Belgiji, u trajanju od sedam do osam sati svakog dana, uz minimalne naknadne autorske intervencije. U pogovoru stoji da je knjiga jedinstvena u prikazu događaja i ličnosti vezanih za 1948. godinu i da je njena vrednost u tome što je u njoj po prvi put, „necenzurisano, „jedan okoreli ibeovac“ ispričao svoju priču, svoju istinu, onako kako je on vidi“. Vlado Dapčević koji je više od pedeset šest godina proveo u aktivnoj političkoj borbi, a od toga četrdeset osam godina u zatvorima, ratu i emigraciji, priču zaključuje rečima da je umoran, slabog zdravlja i da je za njega sve završeno.

Da ipak nije bilo tako i da za ovog revolucionara predaja nije bila opcija, svedoči i nedavno objavljena knjiga naslovljena Sa nama, Vlado Dapčević, minimalističkog dizajna, bele naslovnice sa utisnutom crvenom petokrakom između naslova, koja se nalik suncu pomalja iznad planinskih vrhova. Dočekala me je u poštanskom sandučetu, bez najave, poput partizanske konspirativne poruke koju treba preneti dalje.

Iako usredsređen na poslednju deceniju života Vlada Dapčevića (1990-2001), od trenutka njegove odluke da se vrati u ratom zahvaćenu Jugoslaviju i da se politički angažuje, pa sve do njegove smrti, autor knjige Role Kovač, suosnivač Partije rada i sudeonik mnogih opisanih događaja, ovaj samizdat ne definiše kao biografiju, već kao „autobiografsko kazivanje“. Knjiga obuhvata dokumentarnu građu (novinske, radijske i televizijske intervjue Dapčevića i citate), osnivanje pomenute Partije rada i njeno delovanje tokom ratnih devedesetih, sećanje na rad i druženje, kao i anegdote drugih savremenika i drugova. 

U uvodnom delu opisan je Vrbas, rodni grad autora knjige, zanimljive etnografske strukture, nakon Drugog svetskog rata masovno naseljenog crnogorskim porodicama, tako da je „svako pleme dobilo jedno selo opštine“, a neka i zasebne ulice. Ideološka podela nakon 1948. bila je oštra, kidala je porodične, bratske i prijateljske veze i dovodila do izolacije. Autor beleži simptome nadolazeće promene političke paradigme nakon Titove smrti, nadirući nacionalizam koji nezaustavljivo počinje da zahvata i cepa društveno tkivo. Čitaoci se kroz faktografsko nizanje događaja upoznaju i sa mnogim pozadinskim detaljima, reakcijama ljudi, njihovim političkim opredeljenjima ili naglim metamorfozama. Od zloslutnog Memoranduma SANU, 8. sednice Saveza komunista Srbije 1987, kada Slobodan Milošević preuzima partiju, obračuna sa pokrajinskim rukovodstvom Vojvodine 1988, do eskalacije u pravcu oružanih sukoba. 

U Crnoj Gori se postavlja novo rukovodstvo, pod vojnim i policijskim pritiskom ukida se autonomija Kosova, nakon čega protestuje osam stotina rudara Starog trga. Sledi pljačka veka u kojoj Milošević preko noći iz Narodne banke Jugoslavije prebacuje dve i po milijarde maraka na račun Narodne banke Srbije, miting na Gazimestanu, i konačno 14. Kongres Saveza komunista Jugoslavije održan u Sava centru, na kojem se eksplicitno sukobljavaju dva koncepta uređenja Jugoslavije – centralističkog, pod dominacijom Beograda, i konfederalnog, koji su favorizovale druge republike. Ubrzo dolazi i do snažne potrebe za jednim drugačijim i odlučnijim političkim antiratnim delovanjem, kao kontrateža tadašnjoj jedinoj alternativi oličenoj u Građanskom liberalnom savezu, što se poklapa i sa povratkom Vlada Dapčevića u zemlju.

U ratnohuškačkoj klimi, iznošenje beskompromisnih i doslednih internacionalnih stavova i sposobnost da se oni brane, predstavljalo je samu srž otpora. Jezgro političkih istomišljenika i aktivista koje će ubrzo prerasti u Partiju rada nije protiv rata bilo samo deklarativno, već i odlukom da njeni članovi ne smeju da učestvuju u mobilizaciji i da se odazivaju pozivima vojnih odseka. 

Osnivačka skupština održana je 28. marta 1992. i prisustvovalo joj je oko pedesetak članova. Prethodili su joj dugi razgovori i dileme povodom budućeg naziva. Upravo zbog svesti o kompromitaciji svega što ima komunistički predznak, Vlado Dapčević odbacuje predlog naziva Komunistička partija internacionalista, i predlaže naziv Partija rada, uz obrazloženje da je pojam rada jedan od temeljnih principa Marksove teorije. Rad na partiji bio je „rudarski i neprekidan“, a Bilten partije je izdat ilegalno, u državnoj štampariji, preko simpatizera koji je noću krišom štampao partijski propagandni materijal. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/c0db788b-1a88-468c-99db-fbdbc3b68a38)
Policijski karton Vlada Dapčevića, Hrvatski državni arhiv{.caption}

Stav Partije rada je da je 1948. Jugoslavija prešla sa proleterskog internacionalizma na jugoslovenski nacionalizam, koji se kasnije nužno preneo na republike i regione. Jugoslavija je bila „fleksibilna tvorevina“, čija je unutrašnja protivurečja  Zapad držao pod kontrolom sve do sloma Sovjetskog Saveza, kada gubi interes da dalje finansira postojanje tog „sanitarnog kordona“. Nova politika Zapada sastojala se „u mrvljenju državnih tkiva bivših socijalističkih zemalja“, jer mu njihovo usitnjavanje obezbeđuje dominaciju nad novim državama-tržištima. Odbacivši komunistički i internacionalni princip, nacionalne birokratije ubrzale su raspad Jugoslavije, postavši nacionalne buržoazije, odnosno kompradorske elite.

Partija rada se zalagala za jedinstvenu BiH i protiv pretenzija „Velike Srbije“ i „Velike Hrvatske“, ističući da je BiH „kamen-temeljac i zalog svake moguće buduće zajednice naših naroda“, za suverenu Crnu Goru, a protiv velikosrpskog nacionalizma, za nezavisno Kosovo, podržavajući albanski studentski pokret i njihovog tadašnjeg vođu Albina Kurtija, obilazeći usled represije po kućama izmeštene prištinske škole i univerzitete i prateći razvoj otpora albanskog naroda od gandijevskih metoda do oružane borbe. Partija rada je branila pravo svakog naroda na samoopredeljenje i nezavisnost, organizovala tribine i partijske obuke, pokušavajući da, uprkos svim poteškoćama, deluje i lokalno i internacionalno.

Vlado Dapčević nam se predstavlja iz raznih, ponekad sasvim intimnih uglova, kao drug, saborac, brat, suprug i otac, strastveni pušač i ljubitelj crnog čaja i baklava, čovek neverovatne memorije i vitalnosti, koji je jednom prilikom držao izlaganje mladim partijskom članovima punih četrnaest sati, što je bio trening koji nisu svi izdržali. Knjiga čuva od zaborava i delovanje manje poznatih ličnosti, a posebno drugarica, nekadašnjih logorašica, ali i mladih snaga bez kojih bi partijski rad bio nezamisliv. Tu su i pojedine (auto)ironične, gotovo nadrealne epizode, kao što je priprema kongresa Partije, kada osamdesetogodišnji Dapčević, zajedno sa autorom knjige, po tropskim vrelinama poput „dvije spodobe donkihotovaca“ obilazi antikvarnice, tražeći marksističku literaturu koju bi delili novim članovima. 

Vlado Dapčević je preminuo 12. jula 2001, istog datuma kada je, šest decenija ranije, u Crnoj Gori doneta odluka o dizanju ustanka protiv fašističkog okupatora, u kojem je i sam učestvovao. Sahranjen je u rodnom Ljubotinju, u kamenjaru, divljini, a autor ove knjige koji je tada održao govor, istakao je: „Bio je so ove zemlje, jer da nije takvih ljudi, da nije tih rijetkih zrnaca soli, zemlja bi obljutavila (...).“

Ostati dosledan marksističko-lenjinističkim stavovima i politički delovati iz krajnje manjinske i defanzivne pozicije, u vreme policijske države, neočetništva i pod naletom revizionističkog antikomunizma bilo je unapred osuđeno na propast, što u knjizi slikovito ilustruje metafora „bacanja rajsnegli po putu“.

Ipak, baš kao što je 1998. Partija rada pokrenula omladinski list „Otpor“, u čijem zaglavlju je stajala pesnica, da bi, nakon nepunih mesec dana, stilizovana pesnica postala glavni simbol studentskog i đačkog pokreta otpora u borbi protiv Miloševića, tako bi se i danas moglo reći da je svojim uverenjima i delovanjem makar anticipirala sve masovnije, antirežimske i antikorupcijske aktuelne proteste kao novi vid Balkanskog pokreta otpora! 





Role Kovač, "Sa nama, Vlado Dapčević", samizdat

sa nama

Bio je so ove zemlje i simbol otpora

Izložba, [Modra, ljubičasta, zelena, žuta](https://crvena.ba/modra-ljubicasta-zelena-zuta), otvorena je krajem godine u Sarajevu, u organizaciji Crvena. Tema ove izložbe je femicid, odnosno problematiziranje društvenog konteksta i narativa koji normalizuju, potkrepljuju, i na kraju aboliraju nasilje nad ženama. 

O ovom društvenom problemu i patologiji svoj umetnički i snažan društveno kritički glas ima osam umetnica. Jedna od njih je i Adela Jušić, sa kojom sam za „Normalizuj“ razgovarala o položaju žena i umetnica na Balkanu, kao i o izložbi *Art of Peace, Art After War in Bosnia and Herzegovina Rwanda and Timor-Leste* koja je otvorena u Pertu, u Australiji.

**Kako stoji u katalogu „I sam naslov izložbe, upućuje na snažan no često zapostavljen proces iscjeljenja od nasilja. Modra, Ljubičasta, Zelena, Žuta su faze modrice – svaka boja predstavlja drugu fazu boli, traume i oporavka. Modrice ne pričaju samo priču o udarcu – one su vizualni prikaz odgovora tijela na ozljedu, ciklus koji se mijenja iz tamnog u svijetlo kako počinje zacjeljivanje. Ova metafora odražava putovanje koje mnoge žene doživljavaju: bolan, trajan proces koji nije linearan, već nepravilan i neizvjestan.“ Možete li nam nešto više reći o izložbi?**

Tema je razumljiva i potpuno logična, te neophodna s obzirom na bosanskohercegovačku realnost – nasilje nad ženama koje još stidljivo zovemo femicid i za koje se lobira za izmjene zakona strateški ne spominjući tu „presnažnu“ riječ FEMICID, već „mržnja prema ženama“, jer kad god čujemo to -CID, u glavama naroda su etnonacionalne borbe za priznanje ili negiranje genocida, urbicida itd. Jednostavno rečeno, u takvoj dnevnopolitičkoj atmosferi (koja traje već 30 godina) nema prostora za još jedan -CID, a zasigurno još i manje i utoliko što on ne podrazumijeva etnonacionalističke identifikacije, previranja i podjele. Femicid nema etnos i nema naciju, nema entitet, pa je tako 04.6.2022. godine u Zenici Muhedin Begagić ubio svoju djevojku, a u Kotor Varoši na isti dan – Zdravko Raca je ubio svoju sestru.

**Ko je sve u ovoj izložbi učestvovao?**

Koncept izložbe, kustoski posao, fundraising, produkciju (i šta sve ne) radila je Andreja Dugandžić, direktorica Udruženja za kulturu i umjetnost „Crvena“). Naša umjetnica Lala Raščić,  takođe članica Udruženja, radila je na produkciji, dizajnu, postavci izložbe. Na izložbi, osim mene, učestvuju i Alma Gačanin, Jelena Fužinato, Kasja Jerlagić, Lana Čmajčanin, Mila Panić, Milena Ivić i Saša Tatić. 

**Ova izložba nije bila samo umetnički događaj – to je čin solidarnosti, borbe i otpora. Vaš rad  je bio potresan – posuđujete glas jednoj od ubijenih žena koja kao da govori „s one strane“, odnosno nakon smrti, a uz je i veoma slojevit.**

Moj rad „Sve što želim reći o nasilju na dan 20.12.2024. predstavlja audio narativ i tri fotografije pronađenog (ready-made) objekta (fotografija Dženata Drekovića) kreiranog za ovu izložbu. 

U narativnom audio radu, bavim se  nasiljem nad ženama u bosanskohercegovačkoj svakodnevnici, odnosno konkretnim primjerima femicida u proteklih godinu dana. Iz prvog lica govorim „u ime“ ubijenih žena, pokušavajući, na osnovu dostupnih informacija, rekreirati njihova strahovita iskustva, „rekreirati“ (loš izbor riječi) njihovu smrt, intimno i emotivno, a kroz sve priče se prepliću društveno-politički komentari – predrasude, stereotipi i razne druge metode kojima patrijarhat održava moć i sije strah, jer muškarci ne samo da „siluju jer mogu“ (Susan Brownmiller), već i ubijaju jer mogu. 

Otrcani argumenti kojim društvo često „moli“ nasilnika da se „smiri“ kao što su: „Zamisli da je to tvoja žena, djevojka, sestra, majka, dijete“ niti ne stoje logički, jer oni ubijaju UPRAVO svoje žene, djevojke, sestre, majke, djecu.

**Mediji neretko koriste eufemizme i na krajnje neprofesionalan način tretiraju slučajeve femicida. S druge strane, domaća kinematografija obiluje primerima nasilja nad ženama, od činjenice da se erotske scene neretko svode na klasičan primer silovanja, do doslovnih žrtvovanja i ubistava ženskih likova. Odakle toliko svireposti u načinima na koji su mnoga ubistva počinjena?**

Sjekira, u posljednjih desetak godina možda i najčešće oružje kojim bosanskohercegovački (slobodno možemo reći srpski, hrvatski, crnogorski) muškarac ubija svoju ženu, sestru, majku, neminovno podsjeća na film Ademira Kenovića (na čijem scenariju je radio i Abdulah Sidran, koji je imao i značajnu ulogu hroničara u samom filmu) u kojem, po istinitom događaju, Kuduz Bećir sjekirom kolje svoju ženu Bademu pred njenom petogodišnjom kćerkom. Možda se ne sjećate, ali u jednom momentu, pred kraj filma, nakon brutalnog klanja jedne „nevjernice“, „kurve“, Kuduzu se u snoviđenju javlja Bademin lik – simbolički nevin poput Djevice Marije, kose pokrivene šalom, gdje mu ona sva mila govori: NEKA SI ME VALA UBIO.


![](https://cms.normalizuj.me/assets/055335b8-8b6f-463a-a028-43a1900988a3)
Adela Jušić, foto: Urban magazin{.caption}

Wikipedia opisuje ovaj film: „Ovo je priča o tragičnoj ljubavi. Ona se odvija u tmurnom socijalnom okruženju gradskih periferija. Badema, zavodljiva lokalna djevojka, upoznaje se sa Bećirom Kuduzom koji je upravo izišao iz zatvora. Niti razlika u godinama, niti činjenica da Badema ima djevojčicu (ne znajući ko joj je otac) ne sprečava ih da budu zajedno, ali svako sa svojim sopstvenim planovima. (....) Ali Badema je očito pomalo naivna i nije dobra domaćica. Međutim, Kuduz je čovjek kojeg prati tragedija, razdiran od ljubavi, strasti i ljubomore. Njih dvoje se prepiru i zatim se mire, onda se opet sukobljavaju pa se ponovo vraćaju jedno drugom i tako se priča razvija dok ne dostigne svoj neizbježan tragičan kraj. I sve bi to bilo krajnje banalno i nevažno da nije činjenice da iza ove tragedije leži čista, prava ljubav dvoje ljudi koji su pronašli jedni druge u ovom okrutnom svijetu: Kuduz i Bademina petogodišnja kćerkica Amela.“ 

Baš kao što bosanskohercegovački i regionalni mediji proteklih 10 godina opisuju ubistva 70 žena – a posebice onih gdje muškarac, nakon što ubije ženu, a ponekad i djecu – „sam sebi presudi“ – ova ubistva se u medijima predstavljaju kao „porodične tragedije“ ili „zločini iz strasti“.

**Koliko dubok trag ostavljaju te lektire i takva tumačenja?**

Generacije su odrasle na ovom filmu, kao što smo odrasli i na spotu „Lambada“, ali nam je, barem meni i nekim mojim drugaricama, trebalo dvadeset godina da, ponovo gledajući spot, zamijetimo kako otac, babo, nakon što njegova (otprilike dvanaestogodišnja) kćerka i njen plesni partner, malac istih godina, počnu da plešu previše erotski – opali djevojčici šamarčinu, iz sve snage, tako da ona bukvalno padne, a dječak ostaje nekažnjen i neopomenut. Iako se te scene kao djevojčica ne sjećam, danas razumijem štetu koju je svaka slična scena bilo iz spota ili filma nanijela.

**Dimenzija etičnosti, koja gotovo nestaje danas kada umetnost pokušava da se svede na „kreativne industrije“, kao i snažan feministički angažman, neupitni su u Vašem celokupnom radu. Smatrate da umetnost može biti istinski etična samo onda kada proističe iz ličnog iskustva, kada nastaje „iz stomaka“. Kako ste se svih ovih godina odupirali pokušajima fetišiziranja, eksploatacije i komercijalizacije ratnih trauma?**

Ovo je pitanje koje mi se često postavlja. Odgovor je zaista jednostavan, ali za primjer ću dati jednu jako važnu izložbu u mojoj karijeri (ako to tako mogu nazvati): *Image Counter Image*, (*Bild gelegen bild*) u *Haus der Kunstu* u Minhenu. U pitanju je grupna izložba na kojoj sam bila jedna od najmlađih učesnika/ca i na kojoj sam izlagala tik pored Alfreda Jaara, umjetnika o kojem smo učili na istoriji umjetnosti na Akademiji likovnih umjetnosti. Uvijek je se (ne)rado sjetim, kao i mog zaprepaštenja kada sam suočena sa neprofesionalnošću i površnošću kustosa i njihovih asistenata. 

Na ulazu u galerijski prostor bio je ogroman „didactic wall“ sa istorijski hronološki nabrojanim konfliktima i ratovima, od pada Berlinskog zida do tog trenutka kada je bila izložba. Već na početku je naravno pomenut rat u Bosni. Sa zanimanjem čitam napisano i ne vjerujem svojim očima: datum, mislim, neki april, a pored toga piše: "Bosnia declares war“.

Nakon toga, opet pogrešan datum genocida u Srebrenici (koji naravno nije niti nazvan genocidom) i pogrešan broj žrtava – i to za nekoliko hiljada pogrešan. Palestinska umjetnica je stajala pored mene i primijetila isti problem vezan za izraelske napade i rat u Gazi koji ne prestaje. Iz istih stopa sam se zaputila da razgovaram s kustosima do kojih nisam došla jer su samo njihovi asistenti bili dostupni za razgovor. Suzdržala sam se da ne izgubim kontrolu i počnem vikati. Navela sam probleme koje sam uvidjela, ali to ništa nije promijenilo. Zid je bio velik i završen, bilo je prekasno i znala sam da će sve te greške ostati tu do kraja izložbe i da će ih vidjeti hiljade ljudi…

**Mnoge umetnice sa ovih prostora su u nezavidnom položaju zbog nedostatka podrške i
sistematskog ignorisanja i zanemarivanja njihovog rada. Vi ste jedna od retkih koja na
specifičan način prkosi svim ovim realnim problemima. Ostali ste u svom rodnom
Sarajevu, ali ste internacionalno priznati. Smatrate li da i sistemska ograničenja mogu katkad biti i moćno stvaralačko oružje?**

Nisam više sigurna u to. Do pandemije su se stvari dešavale – mnogo putovanja, desetine izložbi svake godine, pristojni honorari. Naravno da su ti honorari, kada su se zarađivali recimo u EU, bili sasvim dovoljni za trošenje u Sarajevu. Pandemija je sve poremetila i čini se da više nikada ništa neće biti isto. Sada sam mnogo više osuđena  na naš sistem (pun korupcije, rupa, prevara) koji slabo mari za kulturu, *freelancere*, umjetnike koji su dvadesetak godina na birou. Pored još dva posla za koje sam se prekvalifikovala početkom pandemije iz čiste nužde, ostaje mi veoma malo vremena i novaca da stvaram. Motivacija je manja i zbog činjenice da sam skoro dvadeset godina radila u struci, a nemam ni dan radnog staža, što je ozbiljan problem ako sutra odlučim biti nastavnica ili profesorica umjetnosti. Dodajte tome i činjenicu da pare i nepotizam vrte tamo gdje burgija neće i da ja ni mrtva ne bih prodala dušu stranačkom šejtanu kako bih se uhljebila. 

**Kakav je status *freelancera* u Bosni i Hercegovini?**

Pokušava se regulisati status *freelancera* odozgo na dole, a ne obratno. Nekakvim šminkerskim površnim rješenjima koja nas dovode u još goru poziciju nego ikada. Ono što bi nam suštinski pomoglo možda se neće uraditi nikada.

Nedavno nisam mogla primiti neki smiješni honorar na bankovni račun, jer sam prešla kvartalni limit na koji me banka nikada nije upozorila, kao ni biro ni država. Nakon toga sam morala zatvoriti račun u toj banci i onda sam se šokirala: obišla sam pet banaka i niti jedna mi nije htjela otvoriti najobičniji račun jer sam nezaposlena i prijavljena na birou. Biro naravno nudi samo osnovno zdravstveno osiguranje i samo jedanput tokom 20 godina su me kontaktirali sa ponudom za intervju za posao, ali, da ironija bude veća, pogriješili su struku – zvali su me za posao ekonomiste. 

Da se vratim na banke, ko i zašto je naprasno donio pravilo ili zakon da nezaposleni (pa tako i *freelanceri*) ne mogu otvoriti račun, ne znam, ali tek par mjeseci kasnije sam uspjela otvoriti račun u jednoj od talijanskih banaka (ne želim da ih reklamiram ovdje), gdje mi je gospođa na šalteru rekla kako se banka usprotivila i odlučila da ponudi i „raji s biroa“ račune, jer to mogu i kao banka na to imaju pravo. Porezi nam se uredno naplaćuju na svaki ugovor npr. sa NVO ili nekom galerijom, novac ide i u PIO i u MIO, tj za zdravstvo i penziono, ali se svi vodimo kao nezaposleni i to penziono propada u ambisima nečijeg džepa ili državne kese. Volim svoju zemlju, ali sam nekad toliko ljuta da počnem razmišljati gdje da idem, gdje da pobjegnem glavom bez obzira. Ali, da, nekako sam još tu.

**Sproveli ste u delo i ideju da, u saradnji sa arhivama i muzejima, digitalizujete
dokumenta, knjige, časopise, fotografije i radite intervjue sa ženama koje su bile članice
AFŽ-a. Nasleđe AFŽ-a je nažalost za manje od jednog veka izbrisano, desila se velika
regresija u položaju žena, a buržoaski feminizam, u odnosu na jugoslovensko žensko
revolucionarno nasleđe antifašističke borbe, ne predstavlja nikakvu emancipaciju,
naprotiv. Da li je poduhvat digitalizacije završen i šta biste posebno izdvojili iz arhivskog materijala?**

Digitalizacija bi se trebala nastaviti, ali smo Andreja Dugandžić i ja već skoro „isušile“ sve arhivske lokalne izvore. Regionalni izvori bi bili naredni korak. Definitivno trebamo jedan interni sastanak i razgovor o strategiji, ukoliko se složimo da arhiv treba još rasti. Jako sam ponosna na količinu posla koji smo obavile do sada i, koliko pratim statistike arhivskog websitea, ljudi koriste arhiv u edukativne svrhe, a često ga i navode kao izvor u svojim teoretskim radovima. To i jeste bio jedan od naših primarnih ciljeva koji smo u startu projekta definisale. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/79d959c6-a0fb-4086-aab8-3ac40b8e7ebc)
Ona je otišla u rat, 2012.  foto: adelajusic.wordpress.com{.caption}

Jedan od važnijih dijelova arhiva su intervjui sa tada preživjelim AFŽovkama i vojnikinjama upravo zato što su one već u poodmaklom dobu i umiru, a sa njima umire i oralna istorija i istorija uopšte. To je ono što zaista ne smijemo dozvoliti, jer ženama se uvijek uskraćivalo mjesto u istoriji, pa čak i u najrevolucionarnijim periodima kada do društvenih promjena bez njih ne bi ni došlo, kako tvrde mnoge AFŽovke. Voljela bih da imam dovoljno vizualnog materijala da snimim dokumentarni film jer me plaši to koliko važnog ženskog udruženog djelovanja u tim godinama nije zabilježeno.

**Imali ste do sada stotinak izložbi širom sveta, a nedavno je otvorena važna izložba u Pertu na kojoj učestvuje i nekolicina Vaših kolega. O kakvoj postavci je reč?**

Izložba „Art of Peace, Art After War in Bosnia and Herzegovina Rwanda and Timor-Leste“  otvorena je se 1. februara  u Art Galeriji Zapadne Australije u Pertu i traje do 29. juna 2025.  Već sam sličnu postavku imala na solo izložbi STEALTH u Kibli, u Mariboru. Na ovoj izložbi predstavljam multimedijalnu instalaciju, zapravo recycle radova od 2007 do 2016. Prikazujem  video radove *The Sniper*, *Shooter Ready*, *Who needs DRNCH?*  i dva videa i audio rada *Tactics* koji su dio projekta *Ride the Recoil*. 

To je velika i zanimljiva postavka sa dosta zvuka koji se preklapa, radova koji pokazuju jednu cjelinu u tematskom, ali i širem smislu – rat iz perspektive tri generacije – onih koji su naši roditelji, odnosno ratnici u opsjednutom gradu, moja i ona nešto starija generacija koja je opsadu proživjela iz civilne pozicije, te generacija moje mlađe sestre koja se rata jedva sjeća i koja prolazi transgeneracijsku traumu, koja je traumu takoreći naslijedila, a takve traume tek treba da uvidimo i razumijemo.

Umjetnici/e koji izlažu iz BiH, pored mene su Mladen Miljanović i Aida Šehović, te iz Ruande i Timor Lestea: Inu Bere, Teta Chel, Maria Madeira, Cedric Mizero, Innocent Nkurunziza i Bernardino Soares. Projekat je započeo radionicom u Istorijskom muzeju u Sarajevu u oktobru ove godine, a nastavlja se simpozijem u Pertu uporedo sa otvaranjem grupne izložbe. Prvi put putujem u Australiju i radujem se novom iskustvu. 


 Iz prvog lica, „u ime“ ubijenih žena...


crvena

Adela Jušić: Femicid nema etnos i nema naciju

**Vaš poslednji album Naizust stavlja fokus na reč, na igre rečima, na polisemiju, čime se ostvaruje posebna atmosferičnost, ali i to da jezik ponovo oživljava, izlazi iz svoje okoštale ljušture, ponovo se porađa iz fraza koje više ništa ne znače, izlaže ih, ogoljuje, transformiše. Zapravo se sve vreme poigravate ustaljenim izrazima, onim što je „prazno“ u jeziku, ali akcenat je na dekonstrukciji, na oslobađanju reči, vraćanju punoće, pa i smisla, i otuda one u vašim tekstovima ponovo osvajaju onaj gotovo magijski potencijal. Jesu li riječi Vaše „malo roblje“ i koliko u samom procesu pisanja tekstova ima „automatskog pisanja“?**

„Naizust“ je u tom smislu specifično napisan, jer nije nastao iz pisanja, već iz govora. Dakle, izgovoren je. Improvizirao bih neku naraciju, pjevanje, i tu bi nastalo sjeme, polumisli, gotovi stihovi, nekad i cijele kitice, koje bi kasnije onda još brusio i oblikovao. Možda nije automatsko pismo, ali je zato automatski govor. U tom smislu je govor i čišće „automatski“, jezik je brži i od pameti, a kamoli od ruke i olovke. To me u tom periodu jako privlačilo, da samo meljem i meljem, i u nekom trenutku naprosto izađu iznenađujuće stvari. I štoviše, počeo sam jako osjećati taj prostor između riječi, to me zanimalo. Rodila mi se u glavi misao da su riječi vrata koja vode jedna do drugih. I sve su riječi povezane. Htio sam izraziti neke riječi kroz neke druge koje su njima bliske, kao da riječi oko sebe imaju neko gravitacijsko polje, neki svoj oblak, i kad približiš tih nekoliko oblaka, tu se rađaju novi odnosi, nove oluje. Uopće, imao sam na trenutke osjećaj da smišljam nove pjesničke postupke, koji su toliko tanani da ih sad više ni ne mogu objasniti. Ali „Naizust“ je ostao kao svjedok toga.

**Po obrazovanju ste rusista. Da li biste pomenuli neke autore ili književne uticaje, neka mala otkrovenja?**

Pisao sam diplomski o distopijskom romanu „Mi“ Jevgenija Zamjatina i u toku istraživanja pročitao sam „Braću Karamazove“ Dostojevskog. To mi je bio jedan od tih prijelomnih trenutaka, oduvalo me skroz. Nakon toga pročitao sam veliku većinu njegova opusa i tako mi 
je postao najdraži pisac. Uz njega, kad smo kod Rusa, što se suvremene književnosti tiče, ogroman sam obožavatelj Viktora Peljevina. Maltene imam policu samo za njega, „S.N.U.F.F.“ mi je možda i najdraža. A nedavno sam na sugestiju prijatelja pročitao prvi „Dnevnik“ Gombroviča i uopće nemam riječi koliko me oduševilo, malo je trebalo truda ispočetka, ali jedna od onih knjiga koje pročitaš i osjećaš da te promijenilo. 

**Mnogo je odrednica koje se vezuju uz vaš zvuk, ali svaka je krnja i nedovoljna. Ako bismo redom popisivali, rekli bismo da ste indie-freak-folk-trip-hop-psycho-dream punk. Definisali ste negde vaš zvuk kao „mračni nered“, a zanimljiva je i nova odredica trip-hop misticizam. Vi ste zapravo jedan psihoaktivan bend – u doslovnom smislu menjate stanje svesti. Kako ste uspeli doći do tog, sada veoma osetnog i efektnog, misticizma u zvuku?**

Uh, iskreno se više i ne sjećam kad sam spominjao taj „nered“ i „misticizam“, ali nije netočno.
To je možda više i pitanje za mog kolegu iz benda Dimitrija Petrovića koji je glavni producent i aranžer pjesama koje pišem. On ima vrlo mističan pogled na zvuk, miks, miješanje boja, tonova, tekstura, baš je pravi umjetnik u tom smislu, kao da stalno traži dokaz Boga u tim frekvencijama. Ne znam koliko to sam uviđa, ali ima prilično religiozan pogled na glazbu i zvuk, pa odatle i mistika. A ima i likovnu pozadinu, tako da vidi to sve nekako holistički. Što se mene tiče, ja sam prebrzo zadovoljan, ne vidim dalje od svoje skice i vrlo brzo tijekom procesa aranžmana i miksa gubim interes i moram se prisiljavati da ipak sudjelujem u tome i ne povrijedim kolege koji se oko toga trude.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/4c9c4be7-5a1a-4b60-bd74-27d63766c583)
Dekica session, foto: Marina Uzelac{.caption}

**Čini se da ste vrlo otvoreni za eksperiment, bilo da su u pitanju akustički instrumenti ili elektronika, a izlišno je pominjati da glas tretirate kao instrument, na jedan sasvim atipičan način. Na poslednjem albumu on se stišava, prelazi u šapat, čime samo dobija na punoći. Polje eksperimenta je vrlo pipavo i reklo bi se da se tu vrlo jasno vidi razlika između neiskusnih muzičara koji eksperimentom prikrivaju vlastitu lenjost i neznanje i onih koji kao u vašem slušaju proširuju granice i polje izraza, obogaćuju ga i čine nezamislive spojeve mogućim. Koliko je teško u današnjem svetu i poretku ostati istinski radoznao i otvoren?**

Nama je eksperiment urođen, ne znam kako da to drukčije izrazim. Kad pišem pjesme, čini mi se da, čim naslutim formulu, ona je već u smeću i moram naći novi način da pišem. Svaka pjesma se piše na svoj način i svaka, ako je prava, taj će način naći. Zato su mi trebale skoro tri godine nakon što sam završio materijal za „Naizust“, da uopće počnem pisati novi materijal za Seine. Nisam znao kako pristupiti tome, ali sam znao da ga ne mogu pisati na isti način. I zato sam pisao masu nekih drugih stvari, a u vezi Seine sam bio paraliziran. I onda nekako počneš, relativno na silu, polako otvaraš polje svojih mogućnosti, bilo konkretan glazbeni instrumentarij, bilo emocionalni, misaoni, kao da uhvatiš nekog za ruke i vrtiš ga oko sebe sve većom brzinom. Dok se najednom ne nađeš usred pjesama. 

**Ne verujete u inspiraciju, već u disciplinu. Ako izuzmemo neosporan talenat (koji je nažalost na udaru, jer je komercijalizacija muzičke industrije odavno brutalna), je li u disciplini i posvećenosti tajna vašeg opstanka i kvaliteta?**

Da. Procijeniti vlastiti talent je nemoguće, znaš da nekad stvarno uspiješ napraviti nešto što samog tebe toliko omađija da slušaš to na repeat danima, ali opet, hoće li to rezonirati s nekim drugim, pitanje je (koje me, iskreno, većinu vremena niti ne zanima naročito), a realno, to bi vjerojatno i bila neka društvena ocjena tvog talenta. Vjerujem u disciplinu i trudim se dolaziti u studio skoro svakodnevno i stvarati, jer znam da ću na taj način do nečeg doći. I to je ono što je u mojoj kontroli, jedino što je u mojim rukama. S druge strane, inspiracija postoji, nije šala, i kad osjetiš taj dah, to je stvarno čarolija u punom smislu riječi. Ali i njoj nekad treba da dozrijeva, nekad se trudiš i radiš i ne dešava se ništa naročito, jer nekad stvarno nemaš ništa za reći, mora proći neki život kroz tebe, mora se nakupiti neke duhovne građe u tebi. Udah-izdah. 

**Iako se zvuk menjao, ono što je konstanta jeste pomalo zlokoban, postapokaliptički, distopičan vajb i tekstovi koji uspevaju da budu duboko intimni i istinski politični, rekla bih i proročki. Takva je recimo stvar „El zlo“ sa albuma „22“ koji je izdat 2019, a koja, ironično, neverovatno precizno hvata današnji trenutak. Ratovi, ubijanja, jame, ubrzane pripreme za ratno stanje širom Evrope, nuklearna pretnja, olovno teskobna atmosfera i ta „crna borovnica“ koja niče dok mi tobože „gledamo svoja posla i sijemo svoj vrt". Kakav je osećaj iz današnje perspektive slušati i izvoditi tu stvar, s obzirom na svest o normalizaciji rata i toj jezivoj promeni paradigme koju danas živimo**? 

Što kažu u u prvoj sezoni „True Detectivea“: „Time is a flat circle.“ U tom smislu, nisam siguran koliko je proročki jer se taj obrazac u društvu ponavlja svako toliko, mogao bih tvrditi i da je zapravo historijski. Sve to vrijedi i barem stotinu godina unazad. Ali tu pjesmu ne sviramo više uživo, malo sam se smorio od tog osjećaja da plašim ljude. Cijeli taj album je ne pomalo, već izrazito zlokoban. I premda stojim iza tog krika, ta je emocija strahovito gorka, to je moguće i nešto najgorkije što sam ikad napisao, ta te gorčina bukvalno jede. Možda je se zato i klonim.
Fun fact, ovaj „El“ u nazivu nije iz španjolskog, već kao kratica za „Elektro“, no točka se negdje izgubila.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/919a0338-aee1-4f5c-9ed3-58d920e0457b)
Foto: Marina Uzelac{.caption}

**Zahvaljujući Marini Uzelac, od samog početka imate prepoznatljiv vizuelni rukopis u promišljenim spotovima koji su prava remek-delca, a od kojih se svakako izdvajaju video radovi za pesme „Nebo“ i „Šilo“. Spot za „El zlo“ je sniman u Drugoj varaždinskoj gimnaziji ispred rada „Razvoj tekstilne industrije“ Julija Merlića, začetnika tehnike žbukoreza. Je li to na neki način i omaž ovom umetniku i jednom nasleđu?**

Da, jest neka vrsta omaža, ali da budem potpuno iskren, zaista nisam znao puno o Merliću i njegovom radu. Sve se to odmotalo kad nam je mama rekla da ima taj žbukorez koji stoji iza mreže, u sportskoj dvorani gdje klinci igraju nogomet i skaču preko kozlića, i ako se dobro sjećam, cijela je dvorana renovirana, ili čak rušena, no stisli ih konzervatori, i sve je nanovo građeno oko tog zida sa žbukorezom koji je ostao. Kakva priča, pali smo na dupe. Dopalo nam se kao simbol tog prahistorijstkog razvitka čovjeka, lovci, sakupljači, preživljavanje, industrijsko društvo, a na kraju zapravo iz ove vizure i sukob između i kapitalizma i komunizma. Veličanstven rad. 

**Iza vas su tri izvrsna albuma, balkanske i evropske turneje, nominacija za najbolji nezavisni album (IMPALA), upečatljivi tekstovi zbog kojih je zapravo svaki album konceptualno zaokružena celina nalik avangardnoj poeziji. Tu je i novi projekat pod nazivom „litl itali“. Kako Vam se, retrospektivno, čini ova godina, a kako prethodna decenija koliko već otprilike postoji Seine? Možda je nezahvalno praviti retrospektivu, ali koje biste tačke izdvojili kao intimno važne, možda i presudne, koje nastupe, prelome, epifanije?** 

Ranije me veselila ta vrsta kolekcionarstva vlastitog rada, pa brojiš te albume, pjesme, gigove.
Ali nekako me to ne radi više. Jedino što mi je bitno je ono što sad radim. Nisam u stanju gledati unazad sa suzom u oku, sve je to bilo fenomenalno, ali ja sam tu sad i danas. I hoću praviti nešto novo, na što opet za pet godina neću moći gledati sa suzom u oku, itd. itd. Ne mogu živjeti od svojih starih radova, jedino što me hrani su nove pjesme. No da ne izbjegnem pitanje sasvim, protekla godina bila je prilično spora, da ne kažem prazna, osjećam da sam tek hvatao zalet za sljedeću. Litl itali je objavio „Mir i Dobro“, a Eine „Podočnjake,“ no to je sve praktično napisano godinu prije. S druge strane, proteklo desetljeće bilo je prepuno lomova, pokušaja da se obračunam sam sa sobom, s publikom, sa svojim položajem u društvu, na sceni, na tržištu, nekoliko pokušaja da utrnem tu iskru u sebi, očigledno neuspješnih. Ali s tim je došlo i neko srazrijevanje, ili barem obrisi mira u meni što se tiče stvaranja. 



Ivan Ščapec iz zagrebačkog benda Seine govori o jeziku i automatskom pisanju, 
inspiraciji i disciplini, distopiji i epifaniji

Seine

Jezik je brži od pameti, a kamoli od ruke i olovke

Književna kritičarka i teoretičarka Maja Abadžija deli za „Normalizuj“ svoje iskustvo članice drugog kruga žirija za regionalnu nagradu „Štefica Cvek“. Razgovarale smo o kriterijumima, čitalačkom iskustvu i užitku, etičkoj i estetičkoj dimenziji teksta i potencijalno novoj regionalnoj književnoj paradigmi

**Deo ste kolektiva Pobunjene čitateljke, a takođe ste bili u sastavu drugog kruga žirija regionalne nagrade „Štefica Cvek“ koja je dodeljena već treću godinu zaredom, ovog puta u Sarajevu, u okviru festivala ženske umetnosti i aktivizma „PitchWise“. Kako su nastale Pobunjene čitateljke, protiv čega je uperena njihova pobuna i šta za Vas znači mogućnost da donosite odluke i birate knjige koje će biti nagrađene u okviru ovako specifične nagrade koja uključuje regionalnu godišnju i žanrovski veoma raznovrsnu književnu produkciju?**

Pobunjene čitateljke najbolje je opisati kao mrežu književnih kritičarki mlađe generacije koja se okupila prije nekoliko godina, najprije u Beogradu, a potom na regionalnom nivou, sa ciljem kritičkog prevrednovanja savremene književne scene na prostoru bivše Jugoslavije. Najvažniji aspekti pobune su svakako preispitivanje književnih autoriteta, te borba protiv svođenja kritike na sluškinju izdavačkog marketinga, a u prvom planu su feministička, kvir, marksistička, dekolonijalna, ekokritička i druge progresivne perspektive čitanja književnosti. 

U pitanju je raznolika grupa kritičarki i kritičara povezana zajedničkim vrijednostima, uvjerena u to da književna kritika mora sama da se bori protiv vlastite marginalizacije i komercijalizacije (i utilitarizacije u službi različitih interesa – izdavačkih, medijskih, nacionalnih...). Pobunjenima sam se pridružila 2018. godine kada me je kritičarka Nađa Bobičić, sada draga prijateljica, pozvala da napišem tekst za njihov inspirativno zamišljen zbornik *Rat iz dječije perspektive*. Potom se saradnja širila u pravcu zajedničkih koautorskih tekstova, podcasta, istraživanja, a u posljednje tri godine najintenzivnije sarađujemo na književnom izboru „Štefica Cvek“ – našem odgovoru na sve korumpiranije i netransparentnije regionalne književne nagrade, koje već godinama kritikujemo. 

Ta pobuna nastala je kao prirodna reakcija na činjenicu da najeminentnije nagrade vrlo često ignoriraju književno stvaralaštvo autorica. „Štefica“, nazvana po legendarnoj junakinji Dubravke Ugrešić, način je da se ponudi drugačija paradigma književne afirmacije – kroz nekompetitivno, uključivo, transparentno i, što nije nevažno, istinski regionalno književno priznanje koje će počivati na skladnom omjeru angažmana i inovativnosti. Treća „Štefica“ je proglašena u Sarajevu na Festivalu ženske umjetnosti i aktivizma Pitchwise, a dodijeljena autoricama u Zagrebu na Booksinoj Reviji malih književnosti, što potcrtava još jednu karakteristiku nagrade – njenu decentriranost (nadamo se da će neko od narednih proglašenja biti u Skoplju, te u drugim gradovima bivše države). Što se tiče posljednjeg dijela pitanja, moj dvogodišnji ’mandat’ u drugom krugu žirija „Štefice“ predstavlja jedno od najpoučnijih i najljepših iskustava u mom bavljenju književnom kritikom – veliki posao i još veća odgovornost koji se nadam da sam obavila na pravi način, poštujući principe koje smo ustanovile, ali i osobitosti svih sjajnih knjiga koje su se našle u užem krugu. 

**Reč je o knjigama koje su društveno angažovane, eksperimentalne, ali ni u jednom trenutku ne gubite iz vida da one moraju biti i umetnički uspele i zaokružene, odnosno naglašavate važnost da se zadovolje oba ova kriterijuma. Koliko je zahtevno voditi se ovakvim principima i da li je bilo nesuglasica tokom donošenja konačne odluke?** 

Zahtjevno jeste i zbog toga proces traje jako dugo – od anketnog istraživanja koje je za „Šteficu“ uvijek nulti i neizostavan korak, pa sve do konačnog proglašenja proticalo je, dosad, najmanje nekoliko mjeseci čitanja, diskutiranja, a onda i promoviranja tih knjiga kroz kanale naših organizacija i prijateljskih medija. Taj „tehnički“ dio je opet manje zahtjevan i odgovoran od onog koji se tiče procjene, jer ako se išta da zaključiti o regionalnoj književnoj produkciji na godišnjem nivou, onda to mora biti svjedočanstvo njene poetičke raznolikosti, što se ne odnosi samo na stil, nego i na angažman, koji je ponekad izuzetno suptilan, neizravan. Jedna od najvećih radosti „Štefice“ za mene je upravo izloženost tim raznorodnim poetikama i pristupima i uvjerenje da ne postoji jedna jedinstvena feministička književnost na nivou regije, te da se pisanje autorica ne da svesti na nekoliko tačaka, kao što se to nekad zlonamjerno implicira! 

Volim misliti da se „Štefica“ vodi idejom o ujedinjenosti forme i sadržaja, u smislu da uistinu društveno relevantnog teksta nema bez formalno-estetske vještine, te da prazno pozivanje na estetiku, s prezirom prema angažmanu, odaje jedan ignorantski odnos prema literaturi (a u najtežim slučajevima estetika biva paravan za nacionalističke i slične isključujuće pristupe). O tome doista mnogo diskutujemo tokom samog procesa čitanja i vrednovanja, i dosad nas taj pristup nije iznevjerio, tim više što ga se mora adaptirati svakoj knjizi ponaosob. Ne bih rekla da je bilo nesuglasica, neslaganja i različitih mišljenja i procjena uvijek ima, i dobro je da je tako, ali rekla bih da smo, bar dosad, uvijek jednoglasno stale/i iza svakog izbora.

**Za nagradu se takođe vezuje i feministički angažman. Izjavili ste da on mora biti ubedljiv na planu teksta, a ne plakatni. Koje kvalitete jedna takva knjiga mora da poseduje i koji su Vaši parametri etički odgovorne književnosti?**

Za mene su to književni tekstovi koji pokazuju da neće za račun tretmana teme zapostaviti formalnu dotjeranost teksta; štaviše, otišla bih i korak dalje i rekla bih da ubjedljivog feminističkog angažmana ne može biti bez osviještenog tretmana forme. Dok razmatramo kandidovane knjige za  „Štefičin izbor“ uvijek smo u potrazi za pričama koje tematiziraju ženska i druga u patrijarhatu zapostavljena iskustva kao što su npr. kvir ili radnička, te djela koja ne tematiziraju ženska iskutva u vakuumu nego pokazuju svijest o tome kako su i literarni životi žena – baš kao i stvarni – uvijek društveno određeni klasnom, rasnom i regionalnom pripadnošću, nacionalnim, etničkim i religijskim elementima. Tekst koji se želi kretati kroz tu složenu mrežu mora biti samosvjestan i umiješan, a često i inovativan, pa i eksperimentalan kako bi dosegnuo uvjerljivost i/ili izrazio kritiku postojećeg stanja, a naročito ako bi želio imaginirati drugačije ili bolje društvo. Za mene je uvijek sjajan primjer fantastika, iako moram priznati da je dosad u „Štefičinom izboru“ nismo imali puno – promišljena, osviještena i subverzivna upotreba fantastičkih spekulativnih strategija pripovijedanja, imaginiranje narativnih i motivskih elemenata teksta koji možda ne odgovaraju stvarnosti, ili predimenzioniraju neki njen (u pravilu tlačiteljski) aspekt, sjajno svjedoče o neophodnosti pobune i promjene. No u duhu one raznolikosti aktuelne scene koju sam pomenula na početku, naglasila bih da primjeri variraju  i da se feministička kritika uvijek adaptira dometima i potrebama svakog teksta pojedinačno.

**Šta novo donose knjige iz ovogodišnjeg izbora, a koje su poveznice sa knjigama nagrađenim prethodne dve godine? Imate li utisak da ovog puta dominiraju neke druge teme i da književni tekstovi donose, makar u naznakama, neku novu paradigmu?**

Ključne riječi kojima bih opisala izbor ove godine su intersekcionalnost i suptilnost. Propitivanje rodnih perspektiva i feminističkog i kvir angažmana isprepleteno je sa antiratnim, klasnim, dekolonijalnim, migrantskim, revolucionarnim... Sve knjige počivaju na jednoj intersekcionalnoj pretpostavci identiteta gdje se žensko ne propituje nikad u nekakvom vakuumu roda nego uvijek u kolopletu drugih društvenih silnica kao što su ratovi, klasna borba i kapitalizam, rad, migracije.

Što se tiče suptilnosti, čini mi se da su ove godine izabrane knjige jednim dijelom feministički angažman 'uposlile' u okviru širih tema koje jednako zahtijevaju ozbiljan tretman – dobar je primjer roman Eve Simčić „Četiri lakta unutra“ koji tretira, uz rod, pitanje migracija i mentalnog zdravlja, ali i „Strvinari starog svijeta“ Tee Tulić gdje se životi žena različitih generacija najprije otkrivaju kroz klasno pripadanje, a u centru priče je ženski pripovjedački subjekt kojeg potpuno definira odnos prema ocu sasvim suprotan patrijarhalnim stereotipima: topao, nježan, ranjiv... 

Nekada epski raskošno obrađena dekolonijalna tema, kao u romanu „Jedinstveni matični broj“ Lidije Dimkovske sasvim prikriva feministički angažman – i to je uredu – „Štefica“ mora ostati otvorena za sve progresivne ideje u literaturi, ne samo za feminizam. Ostale nagrađene knjige pak imaju otvorenu borbenost mladalačkog angažmana, poput stihozbirki „U haosu radost“ Kalije Dimitrove i „Kuća se nije mrdnula“ Jelene Anđelovske gdje su na istaknutom mjestu kvir iskustva, dok je ilustrovana knjiga #ŽENE BIH za djecu – Ilustrovano putovanje s izuzetnim ženama iz prošlosti prava mala historija ženske borbe namijenjena najmlađim čitateljicama i čitateljima. 

U većem dijelu izabranih knjiga se kao tema nametnulo traganje za mjestom pripadanja, bilo da je riječ ponekad sasvim doslovno o kući (kod Anrijašević i Anđelovske već vidljivo i u naslovu), o metaforičkom domu (Tulić, Simčić) ili izgubljenom domovinom (Dimkovska) što se samo djelimično može objasniti tematskom opsesijom milenijalske generacije koja je po prvi put u historiji čovječanstva kolektivno bezdomna. Čini mi se da će to biti jedna od ključnih tema u neposrednoj budućnosti, iako ona zapravo kod nas, imajući u vidu iskustva ratnog izbjeglištva i (dobrovoljnih?) migracija nikad nije izgubila na relevantnosti.

**Da se izbor ne rukovodi nikakvim „kvotama“, iako je i te kako inkluzivan, govori i činjenica da je autorka Marija Andrijašević ove godine nagrađena drugi put, i to za knjigu „Temeljenje kuće“. (Njena knjiga „Zemlja bez sutona“ odabrana je pre dve godine kada je nagrada i ustanovljena.) Da li ste imali nedoumice povodom ove pomalo nesvakidašnje odluke?**

Da, ali vrlo kratko, i tu govorim ponajviše u svoje ime. A onda sam se dosjetila da je to uvriježeno razmišljanje većine *mainstream* književnih nagrada koje mi se učinilo suviše kalkulantskim: ove godine ćemo dati njemu, a njemu nećemo jer je nagađen prošle... ovome ćemo dati ovu nagradu, a onome neku drugu. Vrlo malo nam je trebalo da osvijestimo da nije tolika prepreka što je autorica već jednom izabrana ako se njena nova knjiga istakla kvalitetom unutar naših kriterija. Možda je i to pomalo subverzivno jer ide kontra očekivanja, a u prvi plan stavlja tekst, a ne njegovu autoricu, oslobađajući nas limitacija biografizma... 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/ff93ee5b-99bf-4033-8bc5-d0d0463d00c6)
foto: Nidal Šaljić{.caption}

Inače, ova nas je knjiga posebno inspirirala na raspravu o angažmanu i natjerala da se itekako preispitamo šta je to što smatramo uspješnim angažmanom. Nisu svi članovi žirija bili saglasni da je knjiga „Temeljenje kuće“ društveno i politički, odnosno feministički angažirana, bar na prvu, ali nakon dužeg razmatranja, shvatili smo da smo možda na momente angažman postavile suviše usko. Način na koji Marija Andrijašević u ovoj netipičnoj poetskoj knjizi tretira temu ženskog naslijeđivanja je individualiziran, jedinstven, i feministički vrlo rafiniran – riječ je lirskoj potrazi glavne junakinje koja uprkos očekivanjima (i na čuđenje okoline) naslijeđuje zemlju od brata i njeno introspektivno ispitivanje pripadanja zemlji, još nesagrađenoj kući, selu, porodici;  feministički je to tekst ponajviše u smislu samotkrivanja mlade žene, što je vidljivo tek ako se nešto pažljivije zadubite. 

**Kada govorimo o regionalnoj književnosti, uglavnom mislimo na književnost pisanu na tzv. „zajedničkom jeziku“, odnosno plurocentičnom južnoslovenskom jeziku (bchs). Ono što je možda jedinstveno za nagradu „Štefica Cvek“ jeste činjenica da ona uključuje i književnost pisanu na makedonskom jeziku. Da li postoje poteškoće u čitanju tih knjiga, da li ih članovi žirija čitaju u originalu ili u prevodu, i kako je došlo do odluke da se uključe knjige pisane na makedonskom, a ne – recimo – na slovenačkom?** 

Tako je, vrlo smo svjesno evo već drugu godinu zaredom uključivale i književnost na makedonskom jeziku. U našem radu učestvuju koleginice iz Makedonije, kako na nivou koordinacije i organizacije, tako i u žiriju, a ove godine su to bile Gracija Atanasovska, i Marija Boškovska u prvom krugu, Manja Veličkovska u drugom krugu, te Frosina Kruškarovska kao koordinatorka za Makedoniju. One imaju primat pri čitanju i evaluaciji djela na makedonskom jeziku, dok ostali članovi žirija učestuvuju u razgovoru u skladu sa mogućnostima, pri čemu je primarno, dakako, poznavanje makedonskog jezika i književnosti. 

Smatram da bi bilo nepošteno reći da svi čitamo na makedonskom jeziku, jer to nije tačno (a prevod za knjige izdate godinu dana ranije, nažalost, uglavnom nije dostupan), ali svakako se međusobno provjeravamo i diskutujemo o kontekstu, temama, motivima, itd. Naravno, finalnu riječ svakako imaju kolegice iz Makedonije, sve drugo bi bilo besmisleno. Zbog okolnosti u kojima smo sve mi stasale, one imaju komparativnu prednost da mogu čitati na bhsc jeziku, te se i na taj način ostvaruje razmjena. 

Što se tiče slovenačkog jezika, postoji jasna i, vjerujem, više puta javno komunicirana intencija da se uključi u izbor, jer duboko vjerujemo da je dio istog kulturnog prostora, te da je riječ o književnosti koja i dalje komunicira sa ovdašnjom literaturom, iako su prevodi (i sa slovenačkog i sa makedonskog) mnogo manje prisutni i dostupni nego što bi trebali biti. Praktični razlozi zašto slovenačka književnost dosad nije uključena su više povezani sa prekarnom i ponekad volonterskom prirodom našeg rada nego sa nedostatkom volje, no sve se nadamo da ćemo i taj most vrlo brzo uspostaviti, a napravljeni su i neki prvi koraci u tom smjeru. 

**Koliko se proces čitanja razlikuje kada ste u ulozi članice žirija u odnosu na čitanje zarad vlastitog užitka? Da li nekad osetite zasićenje i da li se desi da promenite utisak o nekoj knjizi nakon drugog ili trećeg čitanja?**

Proces čitanja se, možda je to iznenađujuće, ne razlikuje mnogo! Za mene je žiriranje za Šteficu prije svega čitalačko uživanje (istina, ponekad opterećeno birokratskim, koordinacijskim, uredničkim ili PR dužnostima) i smatram privilegijom da su mi dostupne toliki raznoliki savremeni tekstovi i da mi je zadatak da provedem nekoliko mjeseci u njihovom iščitavanju – pregled aktuelne scene koji dobijete doista je vrijedan. No proces čitanja nikad nije samo čitanje, nego i diskusija sa kolegicama i kolegama u žiriju – jedan dinamičan razgovor na više platformi i kanala koji traje jako dugo i tokom kojeg nekoliko puta preispitam svoja znanja, očekivanja i, zašto ne reći, predrasude. Mislim da je svaki član/ica žirija bar jednom istakao/la koliko je sam proces razmatranja i diskutovanja, iako zna biti naporan, zapravo suštinski, jer ta razmjena mišljenja, kompariranje, promišljanje, komentiranje, sve to izdiže puko samotno čitanje na jedan viši nivo na kojem se odgovornost prema tekstu miješa sa učenjem i napredovanjem. Razgovori se u najintenzivnijoj fazi odvijaju maltene na sedmičnom nivou, a notifikacije u chat grupama nikad ne prestaju dok se izbor ne proglasi... 

Što se tiče drugog pitanja, recimo to ovako: slagala bih kada bih rekla da mi ponekad ne nedostaje opušteno samotničko čitanje lektire koja je potpuno moj izbor, bez obaveze da s nekim podijelim utiske u dijalogu ili u kritičkom tekstu/komentaru. I da, apsolutno se dešava da se utisak mijenja nakon više čitanja – to je tako i sa klasicima, zašto ne bi bilo sa savremenom književnošću, čiju vrijednost tek treba ovjeriti vrijeme? Primjer „Temeljenja kuće“ je upravo bio takav, nekad drugi ili treći pogled (u ovom slučaju, i drugi i treći par očiju) donesu novi uvid i novi utisak koji ne mora biti na štetu knjige, naprotiv!

**Uprkos strogo razdvojenim i drugačije imenovanim jezicima, uprkos i dalje veoma snažnom maskulinocentričnom „kanonu“, ali i krajnje rascepkanom književnom tržištu, ova nagrada afirmira postojanje zajedničkog kulturnog prostora, kao i veoma snažnih ženskih glasova. Ipak, knjige i dalje nisu toliko lako dostupne van državnih granica, a nema ni govora o tome da se mogu naći u bibliotekama susednih država. Ima li šanse da se ovo promeni i koliko je angažman Ženske čitaonice P.E.N. Centra u BiH važan u tom kontekstu?**

Hvala na ovom pitanju! Ženska čitaonica, trogodišnja inicijativa na kojoj sam sarađivala sa Lejlom Kalamujić, Lamijom Milišić i Adisom Bašić, spada među važnije književnokritičke inicijative na kojima sam radila. Ona je trenutno na pauzi (finansirana je projektno) i kao bosanskohercegovački odgovor na izazov Pobunjenih vjerujem da je na mikroplanu doprinijela toj distribuciji regionalnih knjiga bar među književnim kritičarima i kritičarkama mlađe generacije u Bosni i Hercegovini. Međutim, osim što su naši saradnici i saradnice dobili uredničku podršku, nefomalnu edukaciju i vidljivost, najveći doprinos Ženske čitaonice bio je ponaviše u tome što je u vrijeme pandemije, kada su toliki kulturni radnici i radnice otpušteni, a angažman novinara/ki i kritičara/ki smanjen na minimum, otvorila mogućnost da manje afirmirani autori objavljuju kritičke tekstove i za taj rad budu plaćeni. Što se tiče šireg problema, bojim se da sve dok kulturnu politiku kroji ona nacionalna, knjige će i dalje biti zaustavljane na državnim granicama i „krijumčarene“ dobrom voljom kolega i kolegica iz branše. Mi ovaj razgovor vodimo u trenutku kada je Nacionalna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine u svojevrsnoj ’talačkoj’ krizi, sve do prije par dana se, zbog političke pat-pozicije u kojoj se kao jedna od sedam krovnih institucija kulture našla, knjige i publikacije uopšte nisu mogle izdavati. 

Čini mi se licemjerno u takvoj stvarnosti spekulisati o lancima distribucije, saradnji izdavača i knjižara, uostalom, to nije moja neposredna struka. Naravno, to ne znači da o nesmetanom protoku knjiga ne možemo sanjati, ali i ovdje je skepticizam opravdan: svaka promjena tog tipa mora doći od promjene dominantnih nacionalističkih politika, kojima su jezik i književnost prije svega, sredstvo, neka mi Marija oprosti posudbu njene metafore, temeljenja nacionalnih identiteta. Dok do takve promjene ne dođe, ostaje nam da uz knjige, preko granica šaljemo, i (tobože subverzivne, a zapravo naučno utemeljene) ideje da govorimo istim jezikom i da sva književnost napisana na tom raznoimenom jeziku pripada – svim njenim čitaocima i čitateljicama.


Pobuna je nastala kao prirodna reakcija na činjenicu da najeminentnije nagrade vrlo često ignoriraju književno stvaralaštvo autorica...

pobunjene čitatejke

Dok god vladaju nacionalne politike, knjige će ležati na državnim granicama

Ljudi se ne pokreću informacijama, već delima i obećanjima, a još češće i efikasnije silom

Ćurčić/gajić

Mirni protesti mogu uspjeti, samo ako su politički

Za pravu društvenu kritiku danas u kapitalizmu vam je potrebno znanje iz ekonomske istorije - i tačka.

litijumska kriza

Matković: Istina kapitalizma je u otpadu

**Zašto je današnji feminizam potisnuo klasno pitanje, a prigrlio identitetske politike i borbe?**

Današnji feminizam podržava se na osnovu resursa i diskursa tranzicijske privatizacije, koja je uzrok neravnopravnosti, uključujući one prema ženama. I ove resurse, kao ni čitav diskurs, ne sme da dovodi u pitanje. Ne može se biti deo tranzicijskog privatizacijskog aparata i baviti se klasnim pitanjem. Zbog toga feminizam prebacuje svoj fokus. Umesto da se bavi politikom na nivou strukture i realnog, on – kao što sam rekla već pre po pitanju politike „levice i desnice“ – počne da se bavi poljem imaginarnog. Tako počinje čitav program akademskog feminizma i rodnih studija na univerzitetima – kojeg, naravno, finansira državni obrazovni sistem tranzicijske privatizacije  –  da bi mi mogli saznati kako stoje ženska književnosti i film u trećem svetu ili Simone de Beauvoir pre pedeset godina. Ovako nastaju instituti za istraživanje nasilja prema ženama, ženska udruženja za političku agitaciju, kružoci za pomoć, pa sve do ženskih kvota u politici „rodne ravnopravnosti“. 

No, glavni uzroci nasilja i neravnopravnosti prema ženama njih uopšte ne zanimaju. A nije da ih samo ne zanimaju – ne smeju da ih zanimaju. Jer ako bi ih zanimali, prvo bi morali da dovedu u pitanje tranzicionu privatizaciju iz koje problemi realno potiču, a to ne mogu, jer su deo nje. Umesto toga, operišu na nivou pitanja identiteta, koja su, kao što sam malo pre naglasila, konfliktna i agresivna. Međutim, kao subverzivna politika, savremeni feminizam je potpuno mortifikovan jer je u suštini potčinjen. To je takođe razlog zbog kojeg je čak i gori od onoga što je nekada bio patrijarhat. On je ogledalo najgoreg mačizma, njegov jednako agresivni, ali politički jednako izveštačen „drugi pol“.

**Rob zna mnogo stvari, ali ono što bolje zna je „šta gospodar hoće, čak i ako ovaj to ne zna, što je obično slučaj, jer bez toga ne bi ni bio gospodar“. Koliko smo kao subjekti (potčinjeni) uhvaćeni u zamku nagađanja ili pogađanja šta gospodar hoće?**

U istoj meri u kojoj je neko uhvaćen u zamku fantazama da je gospodar. Dijalektika roba i gospodara zahteva međusobno priznanje. Oni se međusobno podržavaju. Međutim, to šta je želja gospodara prvenstveno je pitanje neurotičara. Neurotičar je neko ko autoritet ne crpi iz sebe. Zbog toga enigmu vlastite želje prebacuje na drugog, od kog očekuje odgovore na pitanja: Ko sam ja? Šta želim? Šta treba da radim? Šta drugi želi? Gde je u toj želji mesto za mene? I najbitnije, kao što sam već pomenula – kako bi tim gospodarom zapravo mogao da vladam? To je suprotno od perverzije u kojoj ovake anksioznosti nema, a umesto toga postoji poriv prema davanju naređenja, koji dolazi iz želje, da bi sebe mogao videti kao subjekta bez manjka, čime bi utajio vlastitu kastraciju. Zbog toga su perverznjak i neurotičar zapravo idealan par. Ali infernalan par. Na štetu neurotičara, naravno. Zbog toga je u kliničkom radu vrlo važno ispitati mesto želje neurotičara u takvoj relaciji – ljubavnoj, porodičnoj, poslovnoj – da bi iz ove opasne zamke mogao da izađe. 

**O pomoći Ukrajini se medijski izveštava isključivo u kontekstu daljeg slanja oružja. Vi ste među retkima sa ovih prostora koji su posetili Ukrajinu u jeku intenziviranja ruske agresije, obilazili bolnice, razgovarali sa ljudima... Da li biste nam mogli reći nešto više o toj preko potrebnoj mreži solidarnosti na ljudskom, svakodnevnom nivou?**

Izuzetno je važno da se bude solidaran, jer je ljudima u teškim okolnostima to stvarno potrebno. Opšta solidarnost ne postoji. U vreme brutalnosti, kada je u ime rata moguće da jedan život bude ubijen, najvažnija je odgovornost jedan na jedan, ili, kako ste lepo rekli, solidarnost na ljudskom, svakodnevnom nivou. Dok sam zimus radila u ratnim zonama Harkiva, Lviva, Kijeva i u gradovima nekoliko kilometra od ruske granice upravo su me te misli pratile. A onda sam nakon Nove godine posetila Buču, gde se na početku rata dogodio masakr nad civilima. Gradske oblasti odvele su me na Jablonsku ulicu, gde su počinjena ubistva, a zatim do masovne grobnice ispred crkve Svetog Andrija. Tamo sam srela mladu devojku od oko 19 ili 20 godina. Ispričala mi je da njeni roditelji žive u zgradi ispred crkve i da je bila svedok zločina koji su se tu dogodili. Pitala sam je: „Kako to da si još uvek ovde? Mogla si da odeš u inostranstvo, da budeš na bezbednom...“ A ona mi je odgovorila: „Ja ne mogu da idem na front i borim se kao muškarci. Ali ostajući ovde, već svojim prisustvom vodim bitku.“ 

Vidite, u tome je sve. Biti tu, biti prisutan. To je najdirektniji izraz odgovornosti prema drugome. To je materijalna, konkretna, etička dijalektika priznavanja drugog. To je način da se etika zapravo otelotvori. Jer u takvim okolnostima ništa od toga se ne podrazumeva. Kako ljudi mogu da žive u ratu, a da ne žele umreti, ubiti se ili poludeti? Kako živeti u društvu bez zakona koji bi štitio život? I, iznad svega, kako živeti kad čovek izgubi ne samo stabilnost, nego samu ideju mogućnosti stabilnosti ubuduće? U takvim okolnostima se samo prisustvom može pružiti svedočanstvo o tome šta znači veza među ljudima i šta nas može povezivati u vreme nasilja i odsustva svake etike u međuljudskim odnosima. Biti tu znači pružiti verovanje da ova međuljudska veza još uvek može da postoji. Ne zbog višeg ideala, jer u takvim okolnostima ideali ne postoje, već zbog otpora prema propasti međuljudskih odnosa. Kao što je rekla devojka iz Ukrajine: „Samo time što sam ovde, vodim bitku.“ I to su takođe reči oca iz knjige Put Kormaka Makartija, o kojoj će na ovogodišnjem programu „Novi simptomi u vreme političkih kriza: Rat“ govoriti naš predavač, Massimo Rekalkati. Protagonista ove knjige je čovek, koji se u vremenu zla odupire propasti međuljudskih veza i kaže svom sinu: „Tako rade dobri ljudi. Uvek pokušavaju i nikad se ne predaju.“

**Slovenija je, uz Španiju, jedna od malobrojnih zemalja Evropske unije koja je zvanično priznala palestinsku državu. Treba podsetiti da je prva država koja je priznala Palestinu još 1988. bila Alžir. Usledila su, između ostalih, priznanja Ukrajine i Srbije (nekadašnje SFRJ), te Bosne i Hercegovine 1992. godine, Crne Gore 2006. (nakon što su i same proglasile nezavisnost), dok Hrvatska to još uvek nije učinila. Koja je uloga i šansa Zapadnog Balkana u antiratnim protestima i borbi protiv imperijalizma danas?**

Naglasila bih da je svaka država prvo imperijalistička iznutra, bez obzira na to da li je velika ili mala. Drugim rečima, država je već imperijalizam kao takav jer je uspostavljena na nekom narativu, nizu običaja i jezičkih pravila, koje je neki broj ljudi u nekom trenutku i na nekom prostoru nametnuo drugima. Ovo nametanje ima dvostruke posledice. S jedne strane omogućava priču vlastitog porekla, nacije, identifikacije, niz zakona koji određuju prava i slobode, i time osećanje pripadnosti, udobnost tradicije... Ali s druge strane država već u trenutku svog nastanka uspostavlja neravnopravnost i antagonizam između dominantnih i podređenih. 

To je posebno važno naglasiti u vreme rata i političkih konflikta kojima svedočimo danas, jer neprepoznavanje najbližih agresora – ili ako mogu da kažem tim rečima „imperijaliste u svojoj državi“ – ima opasne posledice po život ljudi, kako u oružanim konfliktima u zaraćenim zemljama, tako i u našoj svakodnevici. Umesto da se, bez obzira na to koji narativ im je bio nametnut u njihovom prostoru, ljudi povezuju u borbi protiv onih koji u njihovoj državi protiv njih samih koriste pozicije moći, ljudi počnu da se povezuju na razini narativa koji su im nametnuli njihovi vlastiti imperijalisti i idu protiv jednako neravnopravnih ljudi u drugoj državi koji takođe žive pod uslovima svojih imperijalista. Rezultat toga nije ni malo epski. Prosečni građanin Izraela, koji je ceo život pošteno radio, tuče prosečnog Palestinca, koji je ceo život pošteno radio. A elite Izraela, kao i elite Palestine profitiraju. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9f1ec248-7bd9-40cf-8f6e-39eb320738b5)
Krajnik, foto: Matej Pušnik{.caption}

Tako neprijatelj zapravo postaje neko drugi, umesto onaj koji vam je suštinski neprijatelj. Ne onaj koji eksploatiše vaše znanje, potencijale, kvalitete, vreme, rad, vaš puki život na kraju krajeva… Niti onaj kome je u vašoj državi više dozvoljeno nego vama, onaj koji ima lakši pristup novcu nego vi. Neprijatelj postane vaš komšija jer voli drugačiju klopu od vas. To smo videli na prostoru Balkana jako demonstrativno u vreme stvaranja nacionalnih država. Profitirali su privatizeri društvenog vlasništva svih novonastalih država, a gubitnici su bili ljudi na sve strane. I danas je još uvek tako, čak i gore, jer su se ove pozicije vremenom još više utvrdile.

Suštinske borbe protiv imperijalizma zbog toga ne vidim na način klasičnih međunarodnih odnosa. Odnosno, borba protiv imperijalizma u parlamentarnom sistemu koji je podržan kapitalom nije moguća. Danas postoje samo predstave borbe protiv imperijalizma koje vole da igraju takozvani kritički nastrojeni intelektualci, kulturni radnici, aktivistički performeri, političke stranke svih boja i brojni drugi, koji, ruku na srce, stvarno obavljaju važnu funkciju. Ona se zove sakrivanje suštinskih interesa gospodara. Za male pare – jer intelektualci su jeftina radna snaga  – stvaraju fantazmagorije borbe protiv megalomanskog svetskog imperijalizma i time obezbeđuju da se u samom izvoru imperijalizma – to jest u njihovom najneposrednijem sistemu u kome žive – ništa ne promeni. 

Paralelno s tim, javni sektor srednje klase mesto tog unutrašnjeg imperijaliste podržava sa drugog ugla, jer se podmuklo nada, da će napredovati u hijerarhiji, i zbog toga udara na sve koji se nalaze niže i koji bi želeli preokret. Ovo je način utvrđivanja neravnopravnosti u entitetima zvanim države, u kome ljudi rado učestvuju i veoma su zadovoljni sami sa sobom, najčešče ne znajući da su zapravo najveći gubitnici oni sami.

U tom smislu je priznanje Palestine jednako kapitalo-parlamentaristički čin. To nikako ne relativizuje ili umanjuje odgovornost za zločine protiv čovečnosti koji se tamo dešavaju. Ali to što hoću naglasiti je da su priznanje ili nepriznanje Palestine još uvek samo dva lica istog krivičnog sistema, koji nužno ide u smeru stvaranja novih podela, kao što su prvo one između dominantnih i podređenih građana, a koje se onda samo prošire na odnos između dominantnih i perifernih država na globalnoj razini. Ali krivica ostaje, jer ona izvorno leži u srcu države kao takve. Izrael je postao država brutalno mučenih žrtava Drugog svetskog rata i svet je osećao pravednim da se nakon genocidnog zločina bez presedana u istoriji čovečanstva konačno stvori sigurno utočište za one koji su preživeli i da se ovakvi zločini više nikad ne ponove. Da li je uspeo… Državna politika Izraela je danas odgovorna za to što ta zemlja nije sigurno utočišče ni za Jevreje, a kamoli za druge, jer nije destruktivna samo prema drugima, nego i prema sebi. 

Jedina borba protiv imperijalizma koja bi bila moguća bi bila realna borba protiv takvog sistema. Ali koliko su ljudi zainteresovani za to mi nije potrebno posebno objašnjavati. Zarad udobnosti svakodnevnog života ih se u jednom potezu ućutka, a moralnu svest operu uz malo mudrovanja. I svet se vrti dalje. 

**Prema Lacanu, „realno se uvek vraća na isto mesto, kao traume ili zvezde“. Zaključili ste da su pitanja na koja bi ovdašnje politike trebalo da se vraćaju da bi razrešile svoje simptome – tačka raspada Jugoslavije i pitanje privatizacije. Da li je za tako nešto potrebna temeljna promena strukture? I koji način suočavanja, odnosno vraćanja na te neuralgične tačke bi bio lekovit i učinkovit?**

Potrebna je apsolutna i beskompromisna promena sistema. Bez toga, bilo kakvi angažmani su samo kozmetičke korekture koje prikrivaju pravi izvor problema. Upravo to ćutanje i skretanje pažnje na teme istorije pre početka privatizacije tokom devedesetih već su simptomi sami po sebi. Privatizacija društvenog vlasništva, koja je počela s trenutkom raspada Jugoslavije, je izvorni greh svih država Zapadnog Balkana, jer je nanovo uspostavila neravnopravnost. Ovoj ekonomskoj privatizaciji sledila je privatizacija u jeziku, koju je tokom 90-ih sprovela intelektualno-kulturna sredina, kreirajući novi simbolički narativ i s njim novu kulturnu hegemoniju. A kulturna hegemonija utiče na to kako neko razume sebe. 

Kao konkretan primer, u Sloveniji je pobedu u procesu privatizacije društvenog vlasništva odnela politika brendirana kao „levica“, koja je za svoje ideološke saputnike uzela one koji su, koristeći državne poreske fondove, mašući ljudima pred očima zastavama „revolucije“ i Marksa prikrivali pljačku levih privatizera, i na taj način, iskorišćavajući „levičarski“ sentiment, ljudima krali budućnost. Svako ko nije poverovao u taj apsurd bio je proglašavan fašistom, kao da je upravo pre pet minuta stigao iz Drugog svetskog rata. Naravno, postoje nijanse među državama bivše Jugoslavije, ali model je isti, a otuda i rezultat. U svakom slučaju imamo totalitaristički happy end, što znači potpunu dominaciju jedne političke struje nad svim ostalima. 

Zato nije iznenađujuće što se ljudi danas osećaju beznadežno i iscrpljeno, kao da više ne postoji mogućnost za promenu. Logor se može izgraditi i na psihičkom nivou.
Za učinkovitost je stoga najpre potrebno probiti narativ apologeta ove privatizacije. Ali to se ne može postići pod parolom „borbe protiv kapitalizma i neoliberala“. Upravo je „borba protiv kapitalizma i neoliberala“ glavna ideološka lozinka ovih istih apologeta privatizacije društvenog vlasništva. Ta parola je štit, koji opet lažno sugeriše da su vaši neprijatelji oni koji vredno rade na tržištu, a ne oni koji su – zvanično pravno, a u suštini nelegitimno – prisvojili ono što na društvenom nivou pripada svima. Danas je ta borba još složenija, jer upravo ti privatizeri i njihovi apologeti koriste žargon preokreta, koji su takođe uzurpirali. Stoga je najpre potrebno raditi da tome, da se prepozna razlika. Samo na taj način ljudima se može vratiti mesto realnog preokreta, koje je sada uzurpirano.

Ali za lekovitost neophodna je borba protiv ideoloških mistifikacija kliničkih pristupa. Ideološke mistifikacije se prepoznaju po tome što se „klinički stručno“, „naučno proverljivo“, „akademski blagoslovleno“ i „po svim profesionalnim i etičkim kodeksima birokratski ispravno“ bave lečenjem simptoma i pružanjem pomoći ljudima. Naći ćete ih u svim oblastima, od psihijatrije, psihologije, psihoanalitičke psihoterapije... 

Međutim, izvor tih simptoma u privatizaciji društvenog vlasništva, zbog koje ljudi pate i koja je uzrok njihovih poteškoća, ni za živu glavu ne bi doveli u pitanje. Naprotiv, ideološke mistifikacije kliničkih pristupa bi tom sistemu dodatno pomogle, potčinjavajući mu se i marljivo kopajući po dijagnostičkim kategorijama i terapijskim savetima, putem kojih bi ljudi konačno „otkrili“ u čemu je problem s njima, a ne sa sistemom. Njihova poruka je sasvim jednostavna: „Nemojte preispitivati sistem. Preispitujte sebe i razmislite kako možete biti korisni tom sistemu. Jer, kao što dobro znate, to na kraju najviše koristi upravo vama.“ Jedino gore od neznanja su lažna znanja.

Sad, kako tu promenu konkretno postići... Hegel je glorifikovao rat, tvrdeći da rat ne samo da podiže moral, već i pročišćava stvari. S tim se slažem. Potrebno je pročišćenje, potreban je rat – ali ne rat između država ili unutrašnje revolucionarno nasilje, koje samo stvara nove žrtve i nove agresore. Najviše od svega danas je potreban etički odgovor u borbi za ravnopravnost. I ta borba mora biti žestoka. To je naš rat. Potrebno je uvesti realan rascep u ovo homogeno društvo neravnopravnosti. 

To znači borbu žrtava privatizacije društvenog vlasništva protiv onih koji ih onemogućavaju. Borbu protiv „svetskih pravednika“ iz sfere univerziteta, kulture i medija, koji se predstavljaju kao alternativa i „kritika“ vladajućih, a zapravo su njihov produžetak i „doppelganger“. Borbu protiv „pomagača javnog dobra“, koji vam nude rešavanje ličnih problema, ali su deo strukture zbog koje poteškoće uopšte i imate. Ali pre svega, potrebna je borba da prepoznamo gde se nalazimo unutar te strukture i da jasnije sagledamo nesvesno čiji smo subjekt. Zato je psihoanaliza, za mene, najjači politički čin.  



Drugi dio intervjua sa dr Ninom Krajnik, filozofkinjom i pionirkom lakanovske psihoanalize na Balkanu

sluge i gospodari

Krajnik: Nema borbe protiv imperijalizma kroz parlament kojeg drži kapital

Nina Krajnik je pionirka lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana i doktorka filozofije. Osnivačica je međunarodnog pokreta Lakan Balkan i predsednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu (SDLP). Usavršavala se na Univerzitetu Pariz VIII, ličnu psihoanalizu je obavljala sa Žakom-Alenom Milerom, a klinički staž u bolnici Sainte Anne, na odeljenju za dečiju i adolescentsku psihijatriju bolnice Aubervillers i u Centru za lečenje zavisnosti BASIDA u Španiji. Članica je Svetskog psihoanalitičkog saveza (AMP).

**Osnivačica ste međunarodnog pokreta Lakan Balkan. Šta biste na osnovu Vašeg dosadašnjeg rada i prakse mogli da izdvojite kao balkanski specifikum simptoma ili svojevrsnu „balkansku istinu“?**

Ljudi osećaju da su zlostavljani, bez obzira na to da li se nalaze na vrhu politike, u biznisu, akademiji, nauci, kulturi, javnoj upravi, ili su radnici, studenti, influenseri... Postoji snažno uverenje da nešto spolja sputava njihovu želju. Psihoanalitički bismo rekli da je u jednom trenutku došlo do prekida mogućnosti subjektivacije. S bolom i nezadovoljstvom plaćuju cenu razlike između onoga što jeste i onoga što bi želeli da bude, bojeći se da bi promenom mogli da izgube sigurnost. Samo traženje te sigurnosti već predstavlja simptom. Ono je novi oblik melanholije i posledično osećanja frustracija, autocenzure i napetog odnosa prema drugome. 

Drugi čovek je, s jedne strane, uzrok besa, straha i nepoverenja, ali s druge je konstantno potencijalni objekt eksploatacije, jer je u suštini doživljavan kao ništavilo i agresor. Bez imalo osećaja da je ovo paradoks, istovremeno se od drugog očekuje apsolutno sve, od potpune dostupnosti za ispunjenje želja do paternalističkog vođenja.

Naravno, celokupnu savremenu kliniku novih simptoma možemo razumeti u vezi sa padom društvenih orijentira ili, kako bismo mogli reći, padom Imena Oca. Direktna posledica ovog pada je prekid veze između želje i zakona, odnosno između vlastite slobode i odgovornosti prema drugome. Međutim, s obzirom na brojne promene kroz koje je prostor Balkana prošao u relativno kratkom vremenskom periodu, i koje bismo mogli nazvati perverznim, po mom iskustvu ovo je ovde još izraženije nego u drugim kulturnim sredinama. 

**Da li je Balkan deo „globalnog juga“ ili tzv. „strano telo“ Evrope?**

Balkan je budućnost Evrope i sveta. On pokazuje šta će se desiti ukoliko propadne projekat poznat kao EU. Tom projektu ne ide najbolje, a rizik od eskalacije rata svakim danom je veći. Ali ovakve okolnosti takođe pružaju priliku za neophodne promene i mišljenje, koja na Balkanu, za razliku od EU i većine aseptičkog i birokratizovanog sveta, srećom još uvek postoji. 

**Neki od negativnih stereotipa o Balkanu tiču se nasilja, divljaštva, primitivizma, ugnjetavanja žena i slabijih, dok afirmativni stereotipi najčešće završavaju u mistifikaciji, egzotizaciji i mitologizaciji. Koliko može biti opasno kada u pokušaju da objasnimo neke društvene pojave i probleme posežemo za pitanjem mentaliteta kao nepromeljivog i datog totaliteta i šta za psihoanalitički pristup znače ovi arhetipski obrasci?**

Problem etiketiranja je da se neko na kraju identifikuje s tim. Stereotip, koliko god bio apsurdan, na taj način postaje istina. Na primer, ugnjetavanje žena ili slabijih je znak poremećene muškosti. Međutim, muškost remeti samo društvo – s jedne strane, putem totalitarnih zakona, a s druge kroz stanje potpune bezakonitosti. Tako dolazi do gubljenja orijentira o tome šta je zapravo muškost, što se na kraju završava odgovorom koji je pri ruci. 

Dakle, opasnost svakog etiketiranja leži u tome što etikete postaju očekivane, pa čak i poželjne na subjektivnom nivou. Etiketiranje ne samo da pokušava da definiše identitet onih koji su označeni, nego pre svega odražava nesigurnosti društva koje ih etiketira. U tom smislu, stereotipi postaju mehanizmi odbrane, omogućavajući društvu da se distancira od sopstvenih slabosti. Ali subjekt, identifikujući se sa stereotipom, gubi sposobnost da prepozna svoj potencijal, što vodi ka perpetuiranju nepravde kako za njega, tako i za društvo. U tome, na kraju krajeva, leži uspeh svake ideologije: ona uspeva kada je ljudi više ne doživljavaju kao nešto strano, već kao nešto najintimnije. To je trenutak kada kroz njih progovara jezik gospodara, oblikujući njihove sudbine i jačajući strah od promene. 

**Možemo li reći da je Zapadni Balkan, kao poluperiferija, u poziciji histerika budući da mu je potrebno tutorstvo i intervencija „spolja“, kao i da je stalno u potrazi za gospodarom ne bi li ga iznova svrgao? Kako da prestanemo sami na sebe da gledamo očima gospodara ili kolonizatora?**

Gospodar i kolonizator su zapravo simboli unutrašnjih konflikata i trauma na Balkanu, koji potiču iz iskustava rata i političkih pritisaka. Da bi se ta prizma urušila, za početak ne bi bilo loše da ljudi malo manje vole gospodare i kolonizatore. Jer, kao što kažete, slično je u histeriji: želja histerika jeste da gospodari gospodarom, da ga drži u svojoj šaci. Ne zato što ga mrzi, već zato što ga voli. U kontekstu Balkana, to znači da bi već smanjenje ove simpatije omogućilo neku vrstu suvereniteta. Umesto sagledavanja sebe kroz prizmu gospodara, potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni život, jer samo tako je moguće postati subjekt svoje istorije, a ne objekt tuđe moći.

**Nedavno je završen međunarodni studijski program „Novi simptomi u vreme političkih kriza“, a obeležena je i desetogodišnjica lakanovske psihoanalize. Ovogodišnji studijski program koji organizujete u okviru Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu naslovljen je „Rat i simptomi“. Kakvi su Vaši utisci i uvidi sa prethodnog programa, a šta polaznici mogu očekivati tokom ove i naredne godine?**

Seminari „Novi simptomi u vremenu političkih kriza“ i čitav pokret otvaranja psihoanalitičkog diskursa na Balkanu su jedno od najlepših iskustava mog života. Od Slovenije do Srbije, tokom svih ovih godina, ovaj pokret je dobio međunarodni značaj, a Beograd je postao moj drugi dom. Prošle godine, studijski program je dodatno proširio svoj obim, jer su se posetiocima iz Srbije, BiH, Hrvatske i Slovenije pridružili učesnici iz Indije, Švedske i Ukrajine. Gostujući predavači su bili svetski priznati psihoanalitičari i osnivači škola, a program je završen seminarom glavnog prevodioca Lakana na engleski jezik, američkog psihoanalitičara Brusa Finka, koji se održao u divnoj atmosferi letnje bašte na Dorćolu. Svake godine, učesnici koji dolaze iz različitih profesija – istorije umetnosti, lingvistike, sociologije, matematike, teologije, filma, prava, psihologije, psihijatrije, psihoterapije... – oblikuju program svojim znanjima.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/3b4de20d-745b-4eb5-bfe4-057911473a93)
Lakan i psihoanaliza, foto: thecollector.com{.caption}

Ove godine, predavački tim je još brojniji. Gosti će nam biti osnivač Tokijske lakanovske škole, japanski psihijatar dr Šinja Ogasavara; indijski politički analitičar i sin političkog aktiviste Haragopala, dr Adžaj Gudavarti; direktor jedne od najprestižnijih francuskih škola, EHESS (Škola za visoke studije društvenih nauka), dr Rišar Rehtman; začetnik psihoanalize u Hong Kongu, dr Dijego Busiol; direktorka Kijevske akademije za psihoanalizu, dr Yana Korobko; ukrajinska psihološkinja iz ratne zone Harkiva, Ina Bilijajeva; psihijatar koji je takođe bio analizant Žaka Lakana, dr Žerar Hadad; francuska psihoanalitičarka srpskog porekla, Karine Henriket; i najpoznatiji italijanski psihoanalitičar, dr Masimo Rekalkati.

Crvena nit ovogodišnjeg studijskog programa je psihoanaliza u različitim kulturnim kontekstima i njezino suočavanje sa ratovima, te njihovim posledicama – uključujući one u Vijetnamu, Kambodži, Angoli i Japanu u 20. veku, kao i savremene sukobe poput onog između arapskog i jevrejskog sveta, rat u Ukrajini... Obrađivaćemo psihoanalizu kolonijalizma i rasizma, narative nasleđenih ratnih trauma i analizu diktatora. Takođe, razmatraćemo traume očeva koji su ili ubijali ili ginuli u ratovima, poreklo nasilja među sličnima, kao i perverzni narcizam, gde želja za destrukcijom drugog vodi u autodestrukciju, kao što je slučaj s pretnjom upotrebe nuklearnog oružja.

**Zašto je u današnjoj politici tako malo politike, a tako mnogo afekata?**

Malo politike znači mnogo privatizacije. Na mestu gde bi trebala da stoji politika, zasnovana na jedinom aksiomu koji bi trebalo da politici služi kao svrha, a to je ravnopravnost, nalaze se mehanizmi koji tu svrhu ometaju, guše, poništavaju i manipulišu, time stvarajući neravnopravnost. Resursi društvenog vlasništva su uzurpirani. A da bi moglo dalje da ih se u miru crpi i iskorišćava, potrebno je eliminisati svaku realnu tendenciju ka ravnopravnosti, odnosno politiku samu. 

Ovi načini su raznovrsni, ali im je na najširoj razini zajedničko to što u prvi plan nameću politiku u polju imaginarnog, stvarajući tako dva lica kapitalo-parlamentarizma: „levicu“ i „desnicu“. Ovo ne služi samo kao skretanje pažnje od pravog problema, već ljudima nudi imaginaran identitetni, odnosno emotivni oslonac, koji produbljuje neravnopravnost ne samo na ekonomskoj, nego na međuljudskoj i subjektivnoj ravni. Time se fantazam političke borbe aktivira na razini afekta, odnosno na nivou prošlosti, istorijskih političkih podela, njihovog romantizovanja ili demonizovanja, žute politike i osmišljavanja vlastitog „ja“ putem beskonačnih debata. Identitet je konfliktan jer je imaginaran. On se uspostavlja u ogledalu sličnosti i razlike, stvarajući sukob između „mi“ i „oni“. „Mi“ dobri, „oni“ loši. „Levica“ i „desnica“ pri tom govore istim jezikom; one su dva dijalekta istog jezika gospodara. Međutim, privatizacija društvenog vlasništva mirno nastavlja dalje, bez da je bilo šta realno ugrožava. *Divide et impera* je jednako aktuelan kao što je bio hiljadama godina pre.

**Anksioznost, depresija i krivica obeležavaju naše doba. Život u stalnoj brizi i strahu za posledicu ima imobilizaciju i ne tako naivnu psihosomatiku. Ukoliko već znamo da smo permanentno zastrašeni da bi se nama lakše manipulisalo i vladalo, zašto se i dalje bojimo?**

Znanje ne menja verovanje. Čovek može dobro da zna da je manipulisan i savladan, ali istovremeno veruje da bi bilo šta drugo bilo gore. Radije se povlači u sklonište depresije, fobija i osećanja krivice, sve do tačke kada psihičko napadne fizičko, kao što je slučaj sa autoimunim bolestima. U tome je u stvari čitav zaplet: u svrhu zaštite, on počinje da se uništava. U tome, da je savladan i manipulisan, ne vidi opasnost, već zaštitu, i to kroz čitavu ljudsku istoriju. O tome je već prelepo govorio Dostojevski kroz lik Velikog inkvizitora i ljudi koji više vole svog agresora nego onoga ko bi im dao slobodu, jer nema ničega strašnijeg od slobode.

Međutim, ovde dolazimo do ključne tačke, a to je pitanje straha. Strah nije samo klinička kategorija; nego i moralna. Lakan je jednom rekao da je depresija moralni kukavičluk. Ona dolazi iz nevernosti. To je nevernost prema svojoj želji, što je jedino za šta možemo da budemo krivi. Strah vodi do niza neetičkih postupaka, kako prema sebi, tako i prema drugima. Zbog toga je toliko važno biti hrabar, jer samo ako smo hrabri možemo biti i etični.

**Bežanje od tuge može se shvatiti kao opsesivni beg od suočavanja, ali i rasta. Vidovi bega su mnogobrojni – razne distrakcije i zavisnosti – toksikomanija, pornografija, nasilje. Zašto savremeni čovek ima toliki problem da integriše tugu i druge neprijatne emocije? Ima li to veze sa prinudom da se stalno bude pozitivan i produktivan, kao i sa imperativom da se uživa?**

Svakako. Današnji društveni sistem temelji se na ponudi objekata užitka, koji lukavo obećavaju da će voditi do potpunog ispunjenja. Međutim, to se ne dešava da bi se toj želji zaista udovoljilo, već da bi se otvorila pohlepa za objektom kojem čovek postaje rob. Ovaj sistem promoviše ideju da se sve može postići uz odgovarajuću aktivnost i produktivnost, skrivajući pritom da je potpuno zadovoljstvo strukturno nemoguće. Čovek danas ovo teško prihvata jer mu deluje u kontradikciji sa „realnošću“ i kao napad na njegov narcizam. Posledično teže prihvata tugu ili razočaranje. Svoj bol radije odbacuje. Ali to ga ne dovodi do sreće kojoj teži, već do maničnosti – toksikomanije, kleptomanije, zavisnosti od rada, interneta, kupovine, opsednutosti nekom osobom... 

Maničan čovek pokušava da popuni prazninu koju oseća time što uporno nešto grabi ili trpa u svoje telo. A drugi odgovor na to je radikalno odbijanje vladavine objekta, što možemo primetiti u anoreksiji, nemogućnosti partnerstva, izolaciji ili osećaju da je svega previše, da je svet suviše naporan, otrovan i da se treba skloniti. U ovom slučaju, život nije u višku toksičnog užitka, već postaje sterilan. To su dve savremene reakcije na imperativ „Uživaj!“ koji vlada današnjim društvom i pri tome isključuje najbitnije: mogućnost singularnosti subjekta i ljubav prema drugome. Ono što zapravo jedino daje život životu i mogućnost zajedništva, danas je meta cinizma i vulgarnog materijalizma.

**Smatrate da je svaki (politički) identitet imaginaran, rigidan i konformistički. Kako izbeći identifikacije i svrstavanja i ostati istinski političan?**

Ponude političkih identiteta su poput konfekcijskе odećе koje se nude kako bi se ljudi osećali dobro sami sa sobom. Kada ih čovek obuče, oseća moralnu superiornost, dok svako ko se ne uklapa u taj stil postaje problem. Ipak, time postaje brojka na političkom tržištu, čiji glas i telo služe za profit različitih struja. Suprotno od toga, ostati istinski političan znači uspostaviti singularno svedočanstvo. Budućnost politike zahteva oslobađanje od tog štetnog para kolektivizam-individualizam, jer su upravo kroz te režime stvorena rigidna identitetska svrstavanja koja proizvode patološke situacije. 

U kolektivizmu, tuđi režim želje dominira nad vlastitim, dok individualizam forsira narcističku autonomiju. Rezultat je da u kolektivizmu čovek ostaje zatomljen u senci drugog, dok individualizam vodi u prazninu jer odbacuje odgovornost prema drugome. Ni jedno ni drugo ne omogućava slobodu niti odgovornost prema drugome. Da bismo ostali istinski politični, potrebno je ići u drugom pravcu od tih iskrivljenih predstava i formirati singularno svedočanstvo.

**Živimo u doba kulta individualizma i potrebe da se bude „autentičan i svoj“. Da li su sveopšta uniformisanost, bezličnost, praznina i usamljenost paradoks ili prirodna posledica tih prinuda?**

Današnje društvene strukture zahtevaju konformizam pod maskom „biti svoj“. To postaje nova ideološka obaveza, nametnuta kroz kulturne norme i marketing. Kao što sam već spomenula, „biti svoj“ instrumentalizuje se, ne kao izraz želje, već u svrhu društvenog konformizma. Ljudi se zapliću u iluziju slobode, što samo dodatno produbljuje otuđenje. Individualizam stvara prazninu, jer forsira narcističku autonomiju. Ta praznina se manifestuje kao nemogućnost povezivanja s drugim, što na kraju jeste autentično. Čovek je usmeren isključivo na zadovoljenje sopstvenih narcističkih potreba, a to neminovno vodi u usamljenost. 

**Sylvain Lazarus definiše politiku kao oblik mišljenja čija je glavna odlika singularnost. Afirmišete singularnost koja je izvan usko shvaćenih političkih identiteta i izvan dominacije drugog. Kako biste objasnili suštinsku razliku između individualizma i singularnosti?**

Hvala vam na ovom važnom pitanju i na spominjanju Lazarusa, koji je jedan od mojih omiljenih mislilaca. Singularnost se često pogrešno izjednačava s individualizmom. Singularnost, međutim, nema veze s individualizmom. Ona pre svega znači jedinstvenu političku situaciju koja zahteva mišljenje izvan ustaljenih okvira. Ona je događaj koji menja politiku. Ali da bi se takav događaj ne samo desio, već i da bi se postigla vernost zbog koje bi mogao da traje, neophodno je prevazići kategorije koje konfekcijski određuju šta pojedinac jeste ili treba da bude, i uspostaviti singularno svedočanstvo. 

U vremenu kada nije moguće poveriti odgovornost institucijama poput države ili političkih stranaka, a kada divlji kapitalizam bez granica takođe ne može biti rešenje, izuzetno je važno ujediniti odgovornost sa slobodom na subjektivnom nivou. To znači umeti povezati zakon i želju, a ne suprotstavljati ih. Ovo singularno svedočanstvo je zapravo jedina mogućnost uspostavljanja nepatološke veze s drugim. Individualizam se oslanja na narcističku autonomiju, koja u biti narušava društvene veze. Ali nasuprot tome, singularnost otvara put ka stvaranju kolektivnih akcija koje su istinski politične.

**Izjavili ste da je problem sa pozicijom žrtve u tome što se ona identifikuje sa pogledom agresora i pristaje da bude „brojka u diskursu gospodara“. Kako pomoći žrtvi, ne birokratizovati njeno iskustvo traume, a ne podlegnuti danas veoma rasprostranjenim paternalizirajućim diskursima?**

Kao što smo često razgovarali sa mojim pokojnim kolegom, psihoanalitičarom Branimirom Stojanovićem, važno je otvoriti mogućnost života kakav je bio ranije. To, pre svega, znači razumeti da neko nije bio žrtva na način na koji to vidi agresor – bilo zbog svog nacionalnog identiteta, religijskih uverenja, pola... Potrebno je odbaciti identifikaciju sa namerama agresora, njegovim rečima i tumačenjem. Jer ukoliko se to ne dogodi, trauma živi kroz birokratski sistem, zasnovana na verovanju da se problemi mogu rešiti – ili potisnuti – putem statistika o tome koliko žena, muškaraca, dece, pripadnika raznih nacionalnosti ili religija je stradalo, što postane osnova za merenje ideološke i pravne moći, a ne za smanjenje bola i vraćanje dostojanstva. 

Trauma se upetljava u upravljačke aparate koji je održavaju aktivnom, pretvarajući je u opravdanje i legitimizaciju za dalju stigmatizaciju. Umesto da se otvori prostor za budućnost, iz generacije na generaciju prenosi se isključivo ideološka indoktrinacija. Ljudi se nikad ne postave u aktuelnost svog života, nego govoreći jezikom agresora sami postanu agresor.

Danas vrlo rasprostranjeni paternalizujući diskursi za pomoć žrtvama su zapravo tačno jedan od tih upravljačkih aparata. Oni koriste isti rečnik kao agresor  i „ciljaju“ svoje „grupe“ na osnovu toga što nije i nikad ne sme ni da bude razlog za krivicu – po polu, socijalnoj sredini... Da bismo prekinuli taj začarani krug, ključno je osloboditi se identifikacije koja od trenutka traume oblikuje odgovor na pitanje „ko sam ja“. Tek tada je moguće ponovno živeti život nalik onome kakav je bio pre, i kako bi rekao Derida, oprostiti ono što je neoprostivo.

**Koji fantazam ima onaj koji želi da spasi ili emancipuje Drugoga i zašto je ta pozicija problematična?**

Želeti empancipovati drugog ne znači ukidati gospodara, zbog kojeg je drugi zarobljen, nego lišiti ga prošlog agresora i na ovo mesto postaviti sebe. U igri je želja za moći. U tome je sva lažnost takozvanih progresivnih diskursa emancipacije. U suštini ne vode u progres, ali vrlo često vode u propast, postajući čak i gori od prethodnog agresora.

**Drugi dio intervjua pročitajte** [ovdje](https://normalizuj.me/intervju/krajnik:-nema-borbe-protiv-imperijalizma-kroz-parlament-kojeg-drzi-kapital).


Gospodar i kolonizator su simboli unutrašnjih konflikata i trauma na Balkanu. Za početak ne bi bilo loše da ljudi malo manje vole gospodare i kolonizatore