Godine 1938. nacisti zauzimaju Austriju, upadaju u stan Sigmunda Frojda, pljačkaju i oduzimaju lična dokumenta, nakon što su nekoliko godina pre toga u Berlinu javno spalili njegove knjige. Otac psihoanalize napušta Beč i odlazi u London, gde će, godinu dana kasnije, zamoliti lekara da mu ubrizga smrtonosnu dozu morfijuma.
Iste godine u Beogradu je osnovano Psihoanalitičko društvo. A jedan od njegovih osnivača, Frojdov učenik, Nikola Mikloš Šugar (1897-1945), lekar, psihijatar i prvi jugoslovenski psihoanalitičar, školovan u Pragu i Berlinu, koji je pisao na mađarskom, nemačkom i srpskom, delovao u Subotici i Beogradu, a vojsku služio u Crnoj Gori, u tom periodu objavljuje jedinstvene političke članke iz primenjene psihoanalize, nedugo pre nego što će psihoanaliza u Kraljevini Jugoslaviji biti praktično zabranjena kao „jevrejska nauka“.
Iako pravoverni frojdovac i redovni član Bečkog (a potom i Budimpeštanskog) psihoanalitičkog društva, Nikola Šugar se nije zatvarao u okvire privatne kliničke prakse, isticao je ulogu ekonomskih i društvenih faktora u psihičkim smetnjama i budno pratio i analizirao tadašnje lokalne i globalne društvene pojave. Pisao je o problemima nerešenog stambenog pitanja, zalagao se za legalizaciju abortusa i za kontracepciju, objavljivao je u priznatim međunarodnim časopisima i uviđao značaj multidisciplinarnog pristupa. Iako nije bio član predratne Komunističke partije, novčano je pomagao porodice uhapšenih radnika koji su bili akivisti KPJ.
Njegov članak Međunarodna vojna industrija (1936) počinje raskrinkavanjem jednog naivnog, prostodušnog uverenja da „oružje koje služi suzbijanju neprijatelja, vojna industrija svake države, po logici stvari, proizvodi samo za sebe“, jer bi, u suprotnom, jačala tog istog neprijatelja. Davanje oružja u ruke neprijatelju zapravo se tretira kao protivzakonito samo ukoliko to čine pojedinci, ali kada to čine moćne privatne kompanije – stvari stoje potpuno drugačije. Šugar naglašava da je vojna industrija ranije skrivala svoje međunarodne veze, ali da su posle Prvog svetskog rata isplivali kompromitujući podaci o njenom „internacionalnom karakteru“. S obzirom na to da je jedini interes ove industrije goli profit, ona se služi svim sredstvima – vojnim kreditima, korišćenjem i zakupljivanjem štampe (odnosno medija), izazivanjem panike, plasiranjem neistina, podmićivanjem političara, ministara i admirala, ali i režiranjem sukoba i državnih udara, što potkrepljuju mnogobrojni primeri „instaliranih“ diktatora u zemljama srednje i južne Amerike.
Posebno je zanimljiv primer zauzimanja francuske tvrđave Duomon tokom Prvog svetskog rata, kada su se nemački vojnici upleli u bodljikavu žicu koju je preko Švajcarske, tamo dopremila upravo nemačka (magdeburška) fabrika za proizvodnju žica i kablova. Sukobljene firme su stvorile zajednički centar u Švajcarskoj i tako, kako piše Šugar, unapredile ovaj „blagosloveni“ i unosan posao. Hemijska industrija, odnosno njene vodeće korporacije takođe su toliko isprepletane svojim interesima da „ruku pod ruku proizvode otrovne gasove kako za istrebljenje tuđih, tako i za uništenje svoga naroda“. Uzrok mržnje prema drugom ne treba tražiti ni u kakvim nepomirljivim razlikama u pogledima na svet – ti razlozi su mnogo „intimnije“ prirode – a vođeni su od srca krupnog kapitaliste do izvora novca, odnosno naftnih resursa.
Ključno mesto u ovom Šugarovom članku ne tiče se razotkrivanja konkretnih kompanija vojne i hemijske industrije koje u tom trenutku imaju apsolutni monopol, premda ih navodi poimence, već jasnog imenovanja „krvave internacionale“ koja, proizvodeći oružje, permanentno proizvodi i same ratove. Želja za uništenjem neprijatelja tako neizbežno radi na pogon samouništenja.
Drugi važan i za promišljanje danas itekako aktuelan članak objavljen je upravo 1938. godine, a naslovljen je Pravo i sila. Glavna Šugarova teza je da pravo i sila nisu suprotstavljeni pojmovi, već da prvo proističe iz drugog. Sila, kao ekskluzivni način rešavanja konflikta interesa u životinjskom svetu, kao i u prvobitnim ljudskim zajednicama (gde su snaga mišića i gola moć, a kasnije oružje, bila jedino sredstvo nametanje volje) „svoj cilj postiže najefikasnije onda kada protivnika trajno ukloni, tj. ubije“. Želja za ubistvom može se „pripitomiti“ jedino idejom da se neprijatelj može korisno upotrebiti, kada osvojeni postaje potlačeni. Sila jedinke može se slomiti jedino udruživanjem i upravo tako nastaje pravo koje Šugar imenuje kao „sila zajednice“. Uslov da to udruživanje bude dugotrajno jeste da sama zajednica bude trajna i organizovana, da donese propise, odnosno zakone i stvori svoje institucije.
Zanimljivo je da Šugar ovde koristi sintagmu „institucije vlasti“ misleći na „pravne institucije“, a ova, uslovno rečeno „omaška“ kao da još više naglašava čitavu aktuelnu simptomatiku, dovodeći nas do same srži problema.
Pravo koje proizilazi iz zajednice lišeno je apstrakcije već samim tim što zajednicu ne čine jedinke jednake moći nego npr. muškarci i žene, odrasli i deca, pobednici i pobeđeni u ratovima, odnosno „gospodari i robovi“. Ne samo da je pravo „odraz nejednakih odnosa moći“, već se i pomeranja u odnosima moći dešavaju stalno, usled raznih ekonomskih i istorijskih razloga. Potlačeni nastoje ne samo da zadobiju veću moć, već i da je legalizuju. A težnja moćnika da se oslobode propisa i pravila koja važe za sve, svoju paradigmu i vrhunac naći će u ovdašnjem rasprostranjenom sindromu nekažnjivosti vlasti.
Šugar nije optimista. On smatra da se nasilno rešavanje konflikta interesa unutar okvira jedne zajednice ne može izbeći, dok se van njenih okvira, konflikti gotovo uvek rešavaju drugim vidom nasilja koje zovemo ratovima. Jedini način da se to izbegne podrazumevao bi stvaranje neke „centralne sile“, nalik Kantovom konceptu mirne zajednice naroda, kojoj bi se jedinoj dalo pravo intervencije u svakom konfliktu, što bi bilo učinkovito samo ukoliko bi ona istovremeno imala i svu moć. Autor ovde navodi propali primer Lige naroda, nekadašnjeg ekvivalenta Ujedinjenim nacijama, koja nema nikakvu realnu moć kojom bi garantovala pridržavanje propisa ili predloga koje donosi.
Šugar je u doba jačanja nacizma osetio skliznuće iz vladavine prava u vladavinu sile, zaključujući da se „u poslednjih nekoliko godina odnos prava i sile opasno pomerio u korist sile“ i da „eventualni trijumf nasilja preti svim našim kulturnim tekovinama“.
Nakon bombardovanja Beograda, Nikola Šugar, koji je svoje tekstove često potpisivao pseudonimima, pešice se uputio ka Subotici, noseći samo jedan mali jastuk. Njegova biblioteka i stan u kojem su se održavali psihoanalitička okupljanja, opljačkani su i opustošeni. Zajedno sa subotičkim Jevrejima, deportovan je u stočnim vagonima, a umro je u terezinskom logoru, na samom završetku rata. Galopirajuća ratna pretnja i prodor nasilja navele su ovu svestranu i enigmatičnu, a potom gotovo potpuno zaboravljenu ličnost, da analizira i društvene simptome od kojih je i sam stradao. „Opasnost od koje nam se valja braniti“ danas nije nikakav imaginarni neprijatelj, niti nuklearna pretnja, već sama činjenica da su simptomi koje je Šugar detektovao još uvek tako hronično relevantni.
Oba članka, koje je sa mađarskog jezika preveo Marko Čudić, objavljena su i dostupna u izvanrednoj studiji Nikola Mikloš Šugar, Zarazna omaška, psihoanalitičke studije, članci i kritike 1925-1941, koju su priredili Borislav Mikulić i Srđan Damnjanović, Institut za Filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2024.