Sposobnost da daju sažetu, a sveobuhvatnu, definiciju neke pojave ili persone imaju rijetki, čak i kada se radi o ljudima od pisane riječi. Jedan od njih bio je osnivač i glavni urednik nedeljnika Vreme, pokojni Dragoljub Žarković, koji je dao nabolji opis našeg sagovornika - karikaturiste i ilustratora Dušana Petričića. Za barda novinarstva Žareta, Petričić je prosto bio "dobri duh s brkovima". 

Petričić je karijeru započeo šezdesetih godina prošlog vijeka kao karikaturista i ilustrator beogradskih Večernjih novosti, a sarađivao je sa brojnim jugoslovenskim novinama i časopisima. Čitavim generacijama Jugoslovena, koje su odrastale uz knjige i časopise za djecu koje je kao koautor ili illustrator kreirao, Petričić je pružio nebrojene trenutke čistog i nepatvorenog zadovoljstva. Njegove karikature objavljivane su u publikacijama širom svijeta, uključujući i vodeće američke i kanadske dnevne i periodične novine: New York Times, Toronto Star, Washington Post, Wall Street Journal, Scientific American… Po povratku u Srbiju, nakon dvije decenije provedene u Kanadi, radi je kao karikaturista za Politiku iz koje biva “sklonjen" jer su njegove karikature ocjenjene kao [politički nepodobne](https://www.slobodnaevropa.org/a/dusan-petricic-politika/28027093.html ).  Danas je redovni saradnik nedeljnika NIN i portala nova.rs.

Petričićev prepoznatljivi stil, koji spaja kritičku oštricu usmjerenu ka nosiocima političke i ekonomske moći, vješto oko za detalje, te ironijsko poigravanje sa ustaljenim mitskim zabludama osvojio je čitatelje svih uzrasta i učvrstio njegovu reputaciju jednog od najtalentovanijih ilustratora našeg vremena koji uspjeva da kompleksne poruke prenese na vizuelno prijemčiv način.

U razgovoru za Normalizuj Petričić govori o jugoslovenskoj političkoj karikaturi, suočavanju satiričara sa formalnim ili neformalnim zabranama, ulozi karikature u oblikovanju javnog mnjenja…

**Karikaturom počinjete da se bavite u socijalističkoj Jugoslaviji koja je imala bogatu tradiciju grafičke satire, te autore poput[ Pjera Križanića](https://www.lupiga.com/vijesti/da-vam-se-predstavim-majstor-karikature-ciji-su-radovi-i-stoljece-kasnije-izuzetno-aktualni )  ili Zuka Džumhura (čiji je "[Staljin u Marksovom kabinetu](http://www.yugopapir.com/2017/11/zuko-dzumhur-kako-je-nastala-njegova.html )"  dostigao globalnu slavu) na kojima bi pozavidjele i razvijenije zemlje. Kako gledate na razvoj jugoslovenske karikature u pomenutom periodu?**

Dobro je početi razgovor od Pjera Križanića koji zapravo više pripada vremenu predratne Jugoslavije. Sa Pjerom se u Jugoslaviji završava vreme prave, klasične novinske karikature i ulazi u jedan novi period socijalističkog razumevanja satire i karikature u našim medijima. Što, naravno, nosi izrazito negativan predznak. Ozbiljna politička karikatura gotovo da je presušila. Zuko Džumhur je tih prvih posleratnih godina jedini autor koji je, koliko-toliko održavao živom ideju o klasičnoj političkoj karikaturi koja je podrazumevala konkretne likove politačara. Ali, u njegovom slučaju radilo se takoreći isključivo o političarima sa svetske političke scene. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/2ae01926-a9c9-4d01-ae2d-2dfaf589327a)
Pjer Križanić, Idila na tavanu, 1937.{.caption} 

Ne smemo nikako preskočiti ni starog barda Ivu Kušanića, koji je nesumnjivo najdominantniji predstavnik novinske političke karikature u socijalističkoj Jugoslaviji, mada su i kod njega portreti političara bili prava retkost. Domaćih nije bilo ni u tragovima. Tako je to trajalo sve do početka šezdesetih godina, kada se bojažljivo pojavljuje jedna nova generacija karikaturista kojoj i ja pripadam. Od izuzetnog je značaja ne zaboraviti da je, sa pauzom od nekoliko decenija, jedan čovek, karikaturista Predrag Koraksić Corax, u poslednjoj deceniji prošlog veka, ponovo, na pravi način oživeo ideju novinske političke portretne karikature vanserijskim komentarima na vladavinu Slobodana Miloševića i njegove kamarile.

**Istoričarka Radina Vučetić nas u studiji  "[Monopol na istinu](https://www.goodreads.com/book/show/30119305-monopol-na-istinu )" podsjeća da su naše socijalističke vlasti posezale za vrlo specifičnim mehanizmima cenzure kada god bi bile suočene sa krizom legitimiteta. Njenu tezu potvrdio je nedavno u svom [tekstu ](https://www.vreme.com/vreme/o-mladosti/ ) pisac Ivan Ivanji koji je opisao položaj novinara u ranim godinama našeg socijalizma riječima: "Lako je bilo novinarima na Istoku, partija im je govorila o čemu i kako moraju da pišu. Lako je bilo i kolegama na Zapadu, njima su vlasnici medija govorili šta da pišu. Teško je bilo novinarima u Jugoslaviji, nama niko nije govorio ništa, ali teško onome ko ne bi pogodio šta je trebalo da se piše". Kako su stvari stajale u domenu političke karikature? Šta su bile tabu tebe našeg socijalizma i kako ste dovijali zabranama?**

Tabu teme u karikaturi su pre svega bili političari pretekli iz vremena rata i revolucije, ljudi ozbiljnih ratnih biografija. Teško je bilo, gotovo nemoguće, dirati u legende. No, i to se vremenom polako menjalo pa je na kraju ostala samo jedna zaista nedodirljiva ličnost – Tito. Međutim, upravo ta nemogućnost bavljena greškama i promašajima u "novom" društvu, koje su imale svoje ime i prezime, najzaslužnija je za rađanje jedne potpuno nove forme političke karikature. A to je nešto, što smo mi karikaturisti izmedju sebe zvali filozofska ili univerzalna karikatura. Žestoko smo svojim crtežima ismevali sve devijacije u društvu, sve greške, ozbiljne društvene i političke zablude, koristeći se jezikom metafore i izbegavajući da uperimo prst u konkretnu političku ličnost. 

Vremenom, taj jezik je postao izuzetno precizan, istančan, i čitalačka publika je počela savršeno dobro da razume na koga su se, tačno, karikature odnosile. Nismo morali da crtamo portrete konkretnih ljudi. Razvila se jedna nova disciplina čitanja između redova i ta vrsta karikature postala je glavno obeležje medija, ne samo u Jugoslaviji, nego i u drugim istočnoevropskim zemljama. Tito je do kraja ostao nedodirljiv, ali, generalno, mislim da možemo biti veoma ponosni na stepen slobode u medijima do kojeg smo dobacili.

**Kletva koja se (pogrešno) pripisuje kineskoj usmenoj tradiciji kaže "Dabogda živjeli u interesantnim vremenima". Vi ste skoro 20 godina živjeli u Torontu i sarađivali ste sa najprestižnijim kanadskim i američkim publikacijama u zanimljivo doba - 11. Septembar, "preventivni" ratovi Buša Mlađeg, finansijski kolaps 2008... Koje pojave ili persone su se u to vrijeme najčešće nalazile na Vašem udaru?**

Pa, verovatno upravo kako ste nabrojali – Buš, 11. septembar, finansijski kolaps… Džordž Buš Mlađi bio mi je omiljeni lik. Ispričaću vam i jedan zanimljiv detalj koji mnogo govori o nivou sloboda u zapadnoj štampi. U Kanadi sam dvadeset godina radio kao karikaturista i illustrator za "Toronto Star". Karikatura po logici stvari ima mesto na uredničkoj strani (editorial page). U trenutku kada je počelo bombardovanje Srbije od strane NATO zemalja, to postaje jedna od vodećih tema i u zapadnoj štampi. U Toronto Star-u takođe. Iako u mom ličnom pogledu na stvari, krivicu oko bombardovanja, tog izuzetno tragičnog čina, dele članice NATO alijanse i Slobodan Milošević, smatrao sam da je moja obaveza da što je više moguće opletem svojim karikaturama Ameriku i ostale zemlje koje su u tome učetvovale. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/e1fc4421-e335-4aeb-8380-a56135753455)
Foto: Privatna Arhiva{.caption} 

Budući da je Kanada članica NATO-a, zvaničan stav Toronto Star-a je bio otvorena podrška bombardovanju. Pošto nije bilo mogućnosti da na uredničkoj strani novine, koja podržava ulogu Kanade u tom bombardovanju objavljujem karikature koje se kritički odnose prema tom činu, zamolio sam urednicu da privremeno, dok bombardovanje traje, preselimo moju karikaturu na susednu stranicu novine – stranicu sa ličnim stavovima (*opinion page*). Ona je odmah pristala na to i ja sam, u tom periodu objavio desetak ili više izuzetno oštrih karikatura, kritikujući odluku Amerike, Kanade i ostalih zemalja da preduzmu tu krajnje necivilizovanu akciju. Dakle, istovremeno su na levoj strani objavljivali pro-američke i pro-kanadske karikature druge dvojice svojih karikaturista, a na desnoj moje, sa potpuno suprotnim stavom. Inače, na uredničkoj stranici sam, pre a i posle bombardovanja objavljivao i karikature u kojima sam se sa svom mogućom gorčinom i žestinom bavio Slobodanom Miloševićem i njegovom politikom, kad god bi to, kao tema, bilo dovoljno prepoznatljivo kanadskoj publici.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/87c05a04-7565-4e43-b484-27df34a448b0)

**Kada pogledamo svijet političke karikature na sjevernoameričkom kontinentu nailazimo na plejadu brilijantnih autora koji se nalaze na različitim ideološkim polovima – pomenimo ovom prilikom dvostruke pulicerovce - konzervativca [Majkla Ramireza](https://michaelpramirez.com/index.html )  i liberala [Dejvida Hosija](https://www.seattletimes.com/author/david-horsey/ ).  Svojim crtežima oni preispituju spoljnu i unutrašnju politiku, partijske glavešine, te razne aspekte tzv. "[kulturnih ratova](https://en.wikipedia.org/wiki/Culture_war)",  ali skoro nikada ne diraju u (tamno) srce kapitalizma. Da li se radi o nekom obliku autocenzure? Mark Tven bi rekao: "Milošću božjom mi u ovoj zemlji imamo tri neizrecivo dragocene stvari: slobodu govora, slobodu savesti i mudrost da se ne koristimo ijednom od njih”…**

Ja sam, naravno uživao što prvi put imam priliku da otvoreno, oštro i bez uzdržavanja razvlačim kanadske ili američke političke figure po svojim kariikaturama. Od predsednika i premijera do ministara i gradonačelnika. Ne mogu da poreknem osećaj slobode i demokratičnosti kojim sam bio ispunjen. Vremenom sam, naravno zaključio da i oni imaju tačku u koju ni po koju cenu ne vole da se dira. Zapravo, moj dobar prijatelj, novinar iz Toronto Star-a, jednom me je iznenadio pitanjem – kako je moguće da su ti urednici propustili ovu jučerašnju karikaturu. Ne sećam se tačno teme, radilo se nešto o sindikatima ili radničkim pravima, ali je poruka, sasvim sigurno bila duboko antikapitalistička. Odnosno, veoma levo intonirana. Tako sam zaključio da je to njihova tabu tema, ali i još jednu stvar. Kao i u našem socijalističkom periodu u Jugoslaviji, ideju sam spontano, ne razmišljajući oplemenio nekom metaforom koja je, urednike, nevične tom načinu razmišljanja i prezentiranja ideja, sprečila da pročitaju poruku karikature tačno i precizno. Dakle, moje prethodno profesionalno iskustvo pokazalo se vrlo upotrebljivim i u novim društveno-političkim uslovima. A severnoamerička čitalačka publika sasvim sigurno je, po pitanju čitanja izmedju redova i razumevanja novinskih tekstova na rafiniran način, daleko iza naše ovdašnje publike iz tih socijalističkih vremena.

**Vaš povratak iz Kanade poklopio se sa padom "[petooktobarske republike](https://www.goodreads.com/book/show/48995698-uspon-i-pad-demokratije-posle-petog-oktobra )"  i dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, a karikature koje ste crtali u tom periodu bile su predmet jedne opsežne politikološke [studije](https://journals.sagepub.com/doi/10.1177/1750635219856549)  koja ih je smjestila u kontekst, na Zapadnom Balkanu popularnog, režima [kompetitivnog autoritarizma](https://www.goodreads.com/en/book/show/52388777-the-rise-of-authoritarianism-in-the-western-balkans ). Kako bi nam opisali više od decenije dugu neprikosnovenu vlast SNS-a i njenog vođe, te efekte koje ista ima na srpsko društvo?**

Verujem da sam deceniju iza nas najpreciznije oslikao svojim karikaturama. One, naravno, imaju funkciju trenutnog, aktuelnog komentara svakodnevnih nepodopština na političkoj sceni Srbije, namenjenog osvešćivanju i terapiji čitalačke publike, ali priznajem da mi je ambicija mnogo ozbiljnija – da ostavim za budućnost gorku sliku ovog vremena, pošto verujem da je politička karikatura najpreciznija i najtačnija istorija epohe u kojoj nastaje. Najsažetije rečeno, ovih poslednjih deset godina su vreme totalnog poremećaja svih vrednosti, ne samo na političkom planu, već i na kompletnom civilizacijskom planu.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/ee66b064-c7b6-4113-b11a-52fa38953c7e)

**Jedna od važnijih stavki na ideološkoj agendi režima u Srbiji je istorijski revizionizam. Iako je revizija istorije, naročito perioda Drugog svjetskog rata, opšti trend u Istočnoj Evropi, ona u izvođenju aktuelnih srpskih vlasti poprima groteskne obrise – Dan pobjede nad fašizmom proslavlja se uz tonove[ ljotićevskih](https://www.danas.rs/vesti/drustvo/duh-dimitrija-ljotica-na-proslavi-pada-fasizma/ )  koračnica, o [rehabilitaciji](https://www.danas.rs/vesti/drustvo/resenje-viseg-suda-u-valjevu-cetnicki-komandant-nikola-kalabic-opet-rehabilitovan/ )  predratnog valjevskog geometra da ne govorimo…**

U okviru katastrofalnog poremećaja vrednosti koje sam maločas pomenuo, taj namerni, osmišljeni istorijski revizionizam, prisutan trenutno u celom svetu, u Srbiji je, tradicionalno, morao najdalje da dobaci i da poprimi najapsurdnije forme. Revizionizam je jedna prilično civilizovana reč za nešto što se mnogo tačnije da formulisati kao notorna laž. A laž je osnovna alatka kojom se mafija na čelu države Srbije služi, pod jako providnim plaštom politike.

![](https://cms.normalizuj.me/assets/622a7920-9142-4f72-b6f4-a5b47e503ade)

**Vratimo se na trenutak na temu zabrana sa početka našeg razgovora, kako bi izgledala usporedba cenzure iz perioda socijalističke Jugoslavije i cenzure u današnjoj Srbiji?**

U socijalističkoj Jugoslaviji zaista možemo, sa puno razloga, govoriti o autocenzuri. Samo u izuzetnim situacijama, i to naročito u prvim posleratnim godinama, imali smo primere direktnih zabrana, partijskih kazni, smena i ostavki. Danas, u ovim takozvanim "slobodnim" vremenima, mafija na vlasti služi se izuzetno efikasnom metodom – zabranom reklamiranja velikih firmi u svim medijima. A kada znamo da je opstanak medija finansijski zavisan pre svega od reklama, jasno je zašto je ova forma cenzure tako uspešna.

**Vaše kolege iz londonskog [Gardijana](https://www.theguardian.com/commentisfree/series/guardian-comment-cartoon) , koje ne samo da su prepoznate po svojim anti-torijevskim sentimentima, već su i otvorene pristalice lijevog krila Laburista, nijesu propuštale priliku da izvrgnu ruglu Džeremija Korbina i pored podrške koju su mu u nekoliko navrata javno pružili. U kojoj mjeri među satiričarima u Srbiji prepoznajete spremnost da urade isto - da se upuste u beskompromisno preispitivanje "svojih"? Ako se ne varam, nedavno ste na jednoj od karikatura smjestili dobar dio nominalno centrističke opozicije na desni spektar političke scene…**

Jedan od perfidnih načina borbe mafije na vlasti da sačuva svoje pozicije je konstantno i sistematično trovanje javnosti idejom da su svi akteri na političkoj sceni Srbije isti i da nema velikih razlika medju njima. Trenutni vlastodršci na svaki prigovor da lažu, kradu i manipulišu spremni su da tu krivicu odmah podele sa drugim političkim akterima. A ništa nije pogrešnije od toga. Kao što sam već rekao, živimo u vreme totalnog poremećaja vrednosti, stvari su okrenute naglavce i prethodna vlast, današnja nemoćna opozicija, ne može se ni na koji način staviti u isti koš sa ovim drumskim razbojnicima. U takvoj situaciji, ja smatram da paralelno i simetrično kritikovanje "vlasti" i opozicije isključivo ide na ruku ovoj lažnoj vlasti. Da, i ja sam ponekad osetio potrebu da iz sve snage raspalim po opoziciji, ali sam uvek jasno stavljao do znanja da se odgovornost jednih i drugih nikako ne može izjednačiti.

**Pored rada za odrasle, značajan dio profesionalnog života posveli ste radu za djecu. Sarađivali ste sa Duškom Radovićem, Ljubivojem Ršumovićem, Timotijem Džonom Bajfordom, te nizom pisaca sa engleskog govornog područja. Kako je izgledala saradnja sa ovim velikanima i šta za Vas predstavlja ilustracija književnosti za najmlađe?**

Imao sam to zadovoljstvo da kroz čitav svoj profesionalni vek svojim umetničkim angažmanom balansiram izmedju dva sveta, izmedju dve drugačije publike. To mi je omogućilo da koristim različite vizuelne jezike, uspostavljam bogatu komunikaciju sa publikom različitog emotivnog i mentalnog sklopa i da lično, kao umetnik uspostavim neophodnu stvaralačku ravnotežu obraćajući se "malima" i "velikima". Autori sa kojima sam i ovde u zemlji i u svetu saradjivao beskrajno su obogatili moj životni i profesionalni ambijent, a knjige ili TV emisije koje su rezultat naše saradnje, najbolje govore o tome.

**Sa kanadskom spisateljicom Margaret Etvud, čije je monumentalno [distopijsko djelo](https://www.goodreads.com/book/show/53084789-sluskinjina-prica )  doživjelo zapaženu televizijsku adaptaciju , sarađivali ste kao illustrator na četiri knjige. Nakon odluke američkog Vrhovnog suda o poništavanju presude Rou protiv Vejda (u zemlji koja kao svoje osnovne vrijednosti ističe [liberty and justice for all](https://en.wikipedia.org/wiki/Pledge_of_Allegiance ) ) ne čini li Vam se da ćemo i Vašoj prijateljici, poput Džordža Orvela, moći pripisivati proročke sposobnosti?**

Margaret Etvud je izuzetan pisac, okrenut pre svega odrasloj publici. Moje je ogromno zadovoljstvo što sam likovni umetnik sa kojim je podelila svoj izuzetno redak izlet u svet literature za decu. Vreme u kome danas živimo, nesumnjivo je, na našu žalost, više nego potvrdilo proročanski talenat Džordža Orvela. Margaret Etvud je u tom pogledu svojim delima sasvim sigurno stala rame uz rame sa njim.

Karikature su objavljene uz saglasnost autora{.caption} 





U razgovoru za Normalizuj Dušan Petričić govori o suočavanju satiričara sa formalnim ili neformalnim zabranama i ulozi karikature u oblikovanju javnog mnjenja

KARIKATURISTA DUŠAN PETRIČIĆ

Posljednjih deset godina su donijele poremećaj na civilizacijskom planu

"Revolucije ne proizlaze iz slučajnosti, već iz nužde. Revolucija je povratak iz svijeta laži u stvarnost. Odvija se zato što tako mora."

RAZGOVOR, IVICA MLADENOVIĆ, 2 DIO

Klasni otpor à la française: Čekajući nove Žute prsluke

Za "Normalizuj" govori Ivica Mladenović, predavač na Univerzitetu Sorbona, glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja “Le Monde diplomatique”, kodirektor časopisa “Res Publica“ i direktor redakcije online časopisa "Novi plamen

razgovor sa ivicom mladenovićem

Savremena Francuska: Od države blagostanja do neoliberalne distopije

Ljubiteljima devete umjetnosti Sašu Rakezića alias Aleksandra Zografa ne treba pretjerano predstavljati. Ovaj rođeni Pančevac, koji važi za jednog od svjetski najpoznatijih autora alternativnog stipa, je svojom antologijskom strip-knjigom ["Pozdravi iz Srbije"](https://www.goodreads.com/book/show/1402064.Regards_from_Serbia), u kojoj iznosi svoje opservacije i iskustva o životu pod sankcijama i bombama za vrijeme [Miloševićeve strahovlade](https://cogentoa.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/21504857.2020.1741418?journalCode=rcom20 ), bio jedan od autora koji su udarili temelje čitavog jednog podžanra nefikcijskog stripa koji danas zovemo grafičkim novinarstvom (graphic journalism). 

Svojim stripovima Zograf nam, više od tri decenije, sa neskrivenom predanošću otkriva raskoš skrivene strane svakodnevice; priča o ljudima i artefaktima iz davno minulih vremenima i poput savremenog Kalderona de la Barke preispituje tanku granicu međ javom i međ snom. 

Neposredan povod za ovaj razgovor je nedavo objavljena knjiga [“Priče iz Drugog rata”](https://www.goodreads.com/book/show/61035269-pri-e-iz-drugog-rata ) koja sabira trideset stripova kojima je Zograf pokušuo da sebi i drugima objasni košmarno doba Drugog svijetskog rata u kojem je, kako kaže, sama priroda ljudskosti dovedena u pitanje.

“U logorima su ljudi uništavani masovno, “industrijski”. Pred nepočinstvima koja su ljudska bića tada učinila drugim ljudskim bićima nije pogrešno zapitati se kakva smo mi to stvorenja. Gde su granice naše surovosti i neosećajnosti? U tom mraku, takođe su jače nego ikad zasijali ljudskost, solidarnost, želja da se usprotivi zlu”.

Dajući glas običnim ljudima koji su imali nesreću da žive u vrijeme najveće ratne katastrofe čovječanstva Zograf, na sebi svojstven način, demokratizuje kulturu sjećanja. Bilo da se radi o tragičnom boravku mađarsko-jevrejskog pjesnika Mikloša Randotija u radnom logoru u Boru; pismu jednog gimanzijalca upućenom ljeta 1941. godine okupacionim snagama u kojem generalu Hajnrihu Dankelmanu i fašisti Dimitriju Ljotiću prijeti vješalima, ili o herojskoj borbi antifašiste i revolucionara Žarka Turinskog - Zograf nas podsjeća da iskustva "malih" ljudi nisu manje važna od priča o vladarima, vojskovođama, političarima…

**Značajan dio Vašeg stvaralaštva obilježen je pristupom “odozdo”. Tako je bilo i sa junacima ove zbirke stripova…**

Mišljenja sam da ljudska bića poseduju izvanrednu snagu, i ta snaga nije raspoređena samo na odabrane – svako, svako je bitan i svako ima da ispriča priču. Ja samo nastojim da neke od priča koje smatram uzbudljivim, makar da su prenebregnute i zaboravljene, pretvorim u stripove. Mislim da na taj način stvaramo alternativni pogled na istoriju i pamćenje. Pomalo to liči na ono što se tokom poslednjih godina pojavljuje u vidu novih remiksa davno poznatih pesama – u ranijem periodu smo muzičke beleške pamtili prema zabeleženim snimcima, koji su – činilo se – uklesani u naše pamćenje za večnost, ali tehnika danas dozvoljava da sve to čujemo ponovo miksovano, i sa osećanjem da je dobro poznate numere zapravo moguće čuti još jednom, na drugi način... 

**Ilustrovali ste pisma koja je Beograđanka jevrejskog porijekla Hilda Dajč pisala tokom boravka u logoru na Starom sajmištu. Koliko je teško bilo dati vizuelni identitet nepojmljivo traumatičnom iskustvu kao što je boravak u logoru smrti?**

To je bilo zaista teško uobličiti, naročito zato što je svaka interpretacija subjektivna. Iako sam nastojao da se držim faktografije koliko je moguće, taj strip je zapravo zamišljanje tih događaja, možda – razmišljanje o tim događajima… Kao ljudska bića, to je sve što možemo da uradimo, ali su naša nastojanja i te kako bitna, i važna za razumevanje sveta u kojem živimo. Mislim da strip danas ima važnu ulogu da se bavi temama koje su nekada bile rezervisane za književnike, možda filozofe ili pesnike… 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/4d173e98-1c4d-4f6f-93fe-a1c666e353fd)
Objavljeno uz dopuštenje autora{.caption}

**U Spomen-parku u Kragujevcu nedavno ste predstavili strip “Krvavi oktobar 1941.”  koji tematizuje strijeljanje hiljada nevinih civila od stane Vermahta na samom početku rata. Imajući u vidu broj žrtava, koliki izazov je bio upustiti se u naraciju ove krvave kalvarije?** 

Ja sam zapravo bio pozvan od Marka Terzića, kustosa kragujevačkog Muzeja 21. Oktobar, da nacrtam strip o streljanju 1941. To mi se činilo kao teška tema, kojoj treba pristupati oprezno, naročito zato što ja nisam sklon stvaranju stripova koji bi nalikovali na “sinemaskopski” spektakl, i imali za pretenziju da pruže nekakvu uopštenu istinu o nečemu što je veliko istorijsko previranje. Moj odgovor je bio da mogu da crtam samo “svoj” strip, i da izdvojim momente koji se meni čine da objašnjavaju širu sliku. U Muzeju su odmah pristali, imali smo zaista izvanrednu saradnju, i krajnji rezultat je mozaik ličnih doživljaja zasnovanih na svedočanstvima pojedinih svedoka i preživelih. Mislim da kod nas nije uobičajeno da se o velikim temama govori na jedan ipak intimistički način, i zato nije tako često da se posmatra  kako je ljudski život zahvaćen tom istorijskom burom… 

**"Mala porodična istorija" u kojoj govorite o svojoj porodici tokom ratnih godina, obiluje plejadom interesantnih istorijskih ličnosti, među kojima je bio i poznati hroničar ratnih užasa Kurcio Malaparte. Šta nam možete reći o ratnim iskustvima članova Vaše porodice i zašto ste se odlučili da ovu priču ne ispričate u strip formi, već putem teksta ispraćenog fotografijama?**

S obzirom da se material koji je objavljen u knjizi stripova u izdanju izdavačke kuće Popbooks i Muzeja Jugoslavije najpre pojavio u Austriji i u Italiji, mislio sam da je važno približiti širu sliku dešavanja u ovom delu sveta tokom četrdesetih. Da sam to predstavio u vidu stripa, ne bi bilo dovoljno prostora da se sve to ispriča, pošto je strip pre svega vizuelni medij, koji tekst koristi u ograničenom vidu, tek koliko može da stane u oblačiće, a to nije mnogo. Zato sam mislio da je bolje da to predstavim kroz tekst, i mislim da nisam pogrešio, i da čak i ljudi sa ovih prostora imaju maglovitu predstavu o dešavanjima tokom Drugog rata. Moji baba i deda su bili ilegalci, koji su borbi pristupili kroz konspiraciju, i kroz neverovatnu žrtvu koju su podneli. Na toj stazi, putevi su im se ukrstili sa mnogo zanimljivih ljudi koji su se našli usred tog velikog dešavanja. 

Sasvim slučajno sam, uz  zaprepašćenje, otkrio da se poznati pisac Kurcio Malaparte zatekao tokom aprilskog rata baš u Krnjači, mestu između Beograda i Banata, i da je posmatrao srušeni Pančevački most, koji se nalazio samo nekoliko stotina metara od kuće gde su moji živeli. To je opisano upravo u najpoznatijem Malaparteovom delu, “Kaputt”. S druge strane, tu su bile i ličnosti poput Bore Baruha, aktiviste i slikara, koji se još pre početka rata skrivao od policije u tajnoj odaji koju su u svojoj kafani izgradili moji baba i deda. Bora Baruh je neprekidno crtao, i nekakav poriv ga je silio da crta čak i tokom istrage od strane okupatorskih vlasti, nije lako to ni zamisliti, kada je bio teško prebijan, a zatim i ubijen…  

**Vladimir Pištalo je engleskom riječju "serendepity", koju je preveo kao "srećan slučajan nalaz", opisao Vaša traganja za neobičnim pričama koje pretačete u strip. To je bio slučaj sa Radosavljevom pričom iz ove zbirke - autobiografskim zapisima nepoznatog čovjeka koji se završavaju nakon savezničkog bombardovanja Beograda…**

Nastojim da budem sistematičan u kreiranju svojih priča u stripu, u smislu da me zanima stvarni život, a da biste se bavili tako nečim morate da nastojite da vaše polazište bude neiskrivljeno subjektivnim zastranjenjima. Međutim, moj krajnji cilj je neka vrsta iskrenosti. Ja sam na buvljoj pijaci pronašao beležnicu nepoznatog čoveka, koji je zapisao svoja životna iskustva na iskren način, zato što je to bila jedna privatna beleška, koja nije imala za cilj da bilo koga impresionira. Izvesni Radoslav je zapisao svoja osećanja i doživljaje iz vremena okupacije, i on uopšte nije mogao ni da pretpostavi da će to neko mnogo decenija kasnije pronaći, i pretvoriti u strip! 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/09bdbcc8-de07-406f-97cc-9b99954217d4)

**Kakav feedback imate od mladih ljudi? Nakon više od tri decenije istorijskog revizionizma i radikalnih promjena politike sjećanja iniciranih “odozgo”, o čemu piše istoričarka Jelena Đureinović u [knjizi](  https://www.routledge.com/The-Politics-of-Memory-of-the-Second-World-War-in-Contemporary-Serbia-Collaboration/Dureinovic/p/book/9781032239736) "The Politics of Memory of the Second World War in Contemporary Serbia: Collaboration, Resistance and Retribution” da li ta mladost ima predstavu o žrtvama antifašista čije razmjere, prevazilaze granice zamislivog?**

Mislim da većina ljudi na ovim prostorima, mladi pogotovo, imaju vrlo zbrkane pojmove kako o fašizmu, tako i o onima koji su se protiv fašizma borili. Među razlozima su i pomešani signali koji su od strane viših autoriteta dolazili tokom decenija. Na kraju ljudi veruju da nije ni bitno da se time zamaraju, što je veoma opasan način razmišljanja, koji vodi u nove katastrofe. Uostalom, ovo što živimo već liči na neku vrstu raspamećenosti…

**Svjedoci smo globalnog uspona ekstremne desnice i lakoće kojom se odvija normalizacija diskursa društvenog isključivanja i dehumanizacije. Ne čini li Vam se da su lekcije iz Drugog svetskog rata ostale nenaučene?** 

To nije baš nekakva uteha, ali mi zapravo nismo usamljeni u zbunjenosti nad situacijom iz četrdesetih. Ta dešavanja su bila toliko drastična, da su čovečanstvu bile potrebne decenije da sve to obradi i pojmi,a taj proces se zaprsvo nigde nije sasvim završio. Velčiina kolektivne traume je bila tolika, da se to najradije zabašurivalo i nastojalo da se sakrije iza opštih mesta i prazne priče. Ne samo ljudi sa Balkana, već i mnogi drugi se ponašaju kao da nisu naučili lekcije iz prošlosti. Danas preovlađuje neka vrsta površnosti, praćena velikim obećanjima, koju su upravo promovisali likovi koji su zacarili svetskom scenom tokom uspona fašizma. Razlika je što danas niko neće tako otvoreno da promoviše rasizam i da ubija ljude u gasnim komorama, ali to je samo zato što su otkrili neke perfidnije načine da ispolje svoju neosetljivu prirodu…

**Jedna od meta desničarskih pregaoca nedavno je bila i kultna grafička novela o Holokaustu [“Maus"](https://www.goodreads.com/en/book/show/15195.The_Complete_Maus) Arta Špigelmana koja je odlukom jednog školskog odbora u Tenesiju izbačena iz nastavnog programa pridružujući se spisku od perko 1500 knjiga [zabranjenih]( https://www.theguardian.com/us-news/2022/apr/07/book-bans-pen-america-school-districts) u školama širom SAD-a. Nešto kao Fahrenheit 451, doduše još uvijek bez vatrogasaca?**

Sve to zvuči kao neka greška, ali s obzirom da je levica u svetu u potpunoj defanzivi, nije neobično da postoje čak i takve inicijative. Idealizam je viđen kao nešto čega se treba stideti, pa niko ne treba da bude iznenađen kada na scenu isplivaju kojekakvi moroni...

![](https://cms.normalizuj.me/assets/3c0078b2-9a6e-4dcf-9ca9-144f93b83496)
Objavljeno uz dopuštenje autora{.caption}

**Sa Vladimirom Arsenijevićem sarađivali ste na ilustrovanom romanu ["Išmail"](https://www.goodreads.com/book/show/8752235-i-mail); sa Borom Ćosićem ste radili na[ stip-zbirci ](https://www.goodreads.com/book/show/16164072-miroslavovo-jevan-elje---apokrifna-verzija)posvećenoj Miroslavu Krleži; koautor ste [knjige ](https://www.goodreads.com/book/show/34681527-ogledala-lune)o avangardnoj novosadskom bendu Luna, a sa rediteljem Đorđem Markovićem sarađivali ste na dokumentarnom [filmu](https://www.youtube.com/watch?v=2KvKza6PGKE) "Poslednja avantura Kaktus Bate"… Šta je sljedeći kolektivni projekat u kojem ćete učestvovati?**

Tokom godina, radio sam intervjue sa ljudima koji su mi se činili zanimljivi iz bilo kog razloga. Kroz te razgovore, kao da sam proživljavao iskustva drugih ljudi, zapravo, učio sam od njih, a možda su i oni od mene čuli neku smešnu zafrkanciju. Nameravam da objavim knjigu intervjua, koja će zapravo biti neka vrsta saradnje i upoznavanja sa stvaralaštvom i razmišljanjem ljudi koje sam sretao…

**Na [tribini](https://www.youtube.com/watch?v=KhIBcPSR0_k) u organizaciji našeg portala arheolog Miloš Petričević govorio je o svom nedavnom pronalasku praistorijskog sunčanog časovnika što podsjeća na izvanredna arheološka otkrića koja su često teme Vaših stripova. Odakle dolazi fascinacija arheologijom?**

Arheologiju smatram za uzbudljivu delatnost, koja oživljava iskustva ljudskih bića na ovoj planeti. Kako bi iko mogao to da smatram nebitnim? Međutim, većina ljudi smatra da je arheologija nešto dosadno, sem kada arheolozi pronađu zlatnu dijademu ili krunu od safira. Međutim, otkrića kao što je sunčani časovnik iz bronzanog doba je nešto zaista posebno, ne samo zato što je to izvanredna retkost na našem području, već i zato što nas približava nama samima. Mi – ljudska bića – smo stvorili taj sat, pre toliko vremena, i sada se srećemo sa vlastitim razmišljanjima. Mislim da je arheologija način da shvatimo sebe i svet u kojem živimo, to je cilj koji nas istovremeno okreće ka spolja i ka unutra…









 Danas niko neće tako otvoreno da promoviše rasizam i da ubija ljude u gasnim komorama, ali to je samo zato što su otkrili neke perfidnije načine da ispolje svoju neosetljivu prirodu…

Posljednjih deset godina su donijele poremećaj na civilizacijskom planu

Klasni otpor à la française: Čekajući nove Žute prsluke

Savremena Francuska: Od države blagostanja do neoliberalne distopije

Zograf: Alternativni pogled na istoriju i pamćenje