Svaki pravedni vrisak obespravljenih koji bi odjeknuo u vrletima vremena potrđivao bi navedene riječi Viktora Igoa. Pisac "Jadnika" znao je da su gnjev i glad potlačenih, koje moćnici u izlivima klasnog prezira nazivaju kaljugom, nepokolebljivi društveni agensi koji čine da se točak istorije zakotrlja...
U nastavku razgovora sa Ivicom Mladenovićem osvrnućemo se na pokret Žutih prsluka koji je predstavljalo poslednji pokušaj pripadnika classes populaires - ovaj termin iz francuskog akademskog i političkog žargona, koji se može prevesti kao narodske klase, označava slojeve stanovništva koji zauzimaju niže pozicije u klasnoj hijerarhiji - da zaustave dalju društvenu degradaciju Francuske.
Možeš li nam, poput jednog tvog, doduše "nešto" poznatijeg, kolege koji se bavio devetnaestovjekovnim klasnim borbama u Francuskoj i sagledavanjem društvene pozadine dolaska na vlast Napoleona Trećeg, dati analizu socijalne baze makronizma? Drugim riječima, kako je izgledao Makronov 17 Messidor (kada je prvi put izabran za predsjednika) i da li se nešto promijenilo u strukturi njegove podrške na nedavno završenim izborima?
Emanuel Makron je svoj politički projekat nazvao „ekstremnim centrom“, koji se formira kao protivteža „levim“ i „desnim“ ekstremima, odnosno političkim opcijama koje su se regrupisale oko Melanšona i Marin Le Pen. U jednom intervjuu je čak i pojasnio da pod ekstremnim centrom nastoji da okupi nekoliko političkih familija, od centrističkih frakcija socijaldemokrata i ekologista, preko levih i desnih liberala, do bonapartističke i orleanističke desnice. Serž Alimi ovu za Francusku prilično bizarnu i do 2017. godine nepojmljivu političku sintezu označava kao „partiju poretka“, iza koje najčvršće stoji socijalna baza u vidu „buržoaskog bloka“, odnosno srećnih i finansijski stabilnih ljudi.
Fascinantan je progres koji je Makron napravio od 2017. do 2022. u najburžoaskijim delovima Francuske, koji inače tradicionalno glasaju za republikansku desnicu. Taj njegov projekat okuplja vrlo konzervativnu, ali ujedno obrazovanu i ekonomski dobrostojeću socijalnu bazu. U najkraćem, starost i bogatstvo su ključne varijable za razumevanje njegovog elektorata. Francuska je staro društvo, a skoro 90% glasača starijih od 60 godina glasa za Makrona.
Ilustracija Foto: Castgen/ Flickr
Naravno, starosna varijabla je ujedno velikim delom i klasna, jer pojedinci iz deprivilegovanih klasa mnogo ranije umiru, tako da su najstariji građani i građanke Francuske proporcionalno mnogo češće pripadnici privilegovanih slojeva. Među njima ujedno ima i najmanje apstinenata, za razliku od mladih koji masovno podržavaju Melanšona, ali i proporcionalno najmanje izlaze na izbore. Ukoliko bismo apstrahovali glasove starijih od 60 godina u prvom krugu, u drugi krug bi ušli Melanšon i Le Penova.
Inače, važno je naglasiti i to da recimo na parlamentarnim izborima nije glasalo 53%, odnosno oko 60% građana i građanki, s obzirom da je između 5 i 9% državljana Francuske uopšte nije upisano u birački spisak. To znači da se nalazimo u situaciji u kojoj iza vladajuće većine u Nacionalnoj skupštini ne stoji ni trećina punoletnih građana. Sociološka istraživanja pritom pokazuju da je apstinencija ubedljivo najizraženija u siromašnijim delovima zemlje, kao i u periurbanim i perifernim delovima gradova u kojima živi gradska sirotinja, što je veliki problem za levicu, jer je to upravo deo društvene većine koju levica želi da predstavlja.
Ono što je takođe interesantno je da, kada se radi o socioprofesionalnim karakteristikama poslanika Makronove političke formacije koja ima relativnu većinu u Nacionalnoj skupštini, ne nalazimo ni jednog radnika, samo dva zaposlena državnoj administraciji, dok ogromnu većinu od oko 70% čine kadrovi, više obrazovne profesije, kao i šefovi preduzeća, i po tome se recimo „ekstremni centar“ izdvaja u odnosu na levicu i ekstremnu desnicu.
Predsjednikova politička agenda dala bi se okarakterisati kao posljednja u nizu etapa u procesu tačerizacije Francuske. Koje bi bile najznačajnije mjere koje je Makron sproveo ili planirao da sprovede i koliko su benefita od istih imali Bernar Arno i družina? (Podsjećanja radi, ovaj modni magnat, koji je trenutno drugi najbogatiji čovjek na planeti, svoju političku težinu je demonstrirao kada je, prema svjedočenju bivšeg francuskog ministra finansija Pjera Moskovicija, zakulisno učinio da propadne politika progresivnog oporezivanja od 75% na prihode preko 1 milion eura. Vrijedi spomenuti da je lijevi aktivista Fransoa Rufin snimio dokumentarac Merci patron! o užasavajućim efektima koje poslovne prakse Arnoove imperije imaju na njegove zaposlene. Čitaocima našeg portala biće interesantan podatak da je Arno bio dio prvobitne vlasničke grupe luksuznog rizorta Porto Montenegro)
Nikola Sarkozi, inače poznat po nadimku „predsednik bogatih“, u jednom intervjuu je rekao nešto na tragu „Makron je ja, samo bolji“, ili „bolja verzija mene“, ne sećam se tačnog izraza. I to je potpuno tačno. Pod predsedništvom Emanuela Makrona su sprovedene anti-reforme koje ni jedan predsednik pre njega nije mogao ni da zamisli da bi mogle biti sprovodive u Francuskoj. Bernar Arno i družina su lepo procenili da će navodno „umereni Makron“, sa svojim projektom „ekstremnog centra“ moći neuporedivo lakše da privede kraju proces razaranja socijalne države, nego što je to obećavao recimo otvoreni desničar Fransoa Fijon, koji je u izbornu trku ušao kao kandidat Republikanaca i sa bukvalno hajekovskim ekonomskim programom. Levica nikada ne bi ni pod kojim uslovima glasala za Fijona, čak bi zbog toga bila dovedena u pitanje i njegova pobeda u drugom krugu protiv Marin Le Pen, a sve i da je pobedio bio bi suočen s jakom, ujedinjenom i artikulisanom mobilizacijom svih snaga levice na ulicama protiv takvog programa.
Foto: Arno i Markon
Drugim rečima, iako je on programski bio još ekstremniji zastupnik interesa velikog kapitala, bilo je jasno da on taj program ne bi bio sposoban da sprovede u praksi; s druge strane, Makron je predstavljen kao umerena, levo-liberalna opcija, neko ko je sposoban da pravi konsenzuse, neko ko je neopterećen ideološkim podelama i ko meže da ujedini levicu i desnicu… na kraju se pokazalo i da je upravo zbog te diskursne kakofonije koju je proizvodio, uspeo da u praksi realizuje još neoliberalniju politiku od one koju je formalno zagovarao u predizbornoj kampanji. Inače, zanimljivost te predizborne kampanje je bila u tome što je Makron ušao u kampanju kao kandidat bez programa, u njoj učestvovao jedno 4 meseca ako me pamćenje dobro služi bez da je u javnosti predstavio svoj politički program. U najkraćem, da odgovorim na tvoje pitanje, apsolutno sve mere, ukoliko apstrahujemo mere iznuđene od strane Žutih prsluka, ili u prvom perdu korone kako bi sačuvao socijalni mir, idu u korist krupnog kapitala, odnosno najbogatijih Francuza i multinacionalnih kompanija. Jedna od njih, ukidanje socijalnog poreza na bogatstvo, koja je onda zamenjena pokušajem povećanja cene goriva, izazvala je i pokret Žutih prsluka.
Intelektualci, oni koje Pjer Burdije naziva dominiranom frakcijom dominantne klase, su na različite načine tumačili maločas spomenuti pokret Žutih prsluka – oni na desnici su čitav pokret okarakterisali kao novi pužadizam (sitnoburžoaski populistički pokret iz 50-tih godina) ili oblik savremene žakerije (srednjevjekovne seljačke bune), dok je na ljevici odzvanjalo tout ce qui bouge n'est pas rouge (nije sve što se mrda crveno). Tek rijetki bi se osmjelili da, kao u pjesmi namjenski pisanoj za kultni film nedavno preminulog Žan-Lika Godara, ustvrde da su narodne mase istinski heroji. Ti si u to vrijeme boravio u Parizu, a kao sociologu ti je na raspolaganju stajala metoda posmatranja sa učestvovanjem. Šta si vidio na terenu?
Jeste, ja sam u tom momentu živeo u Parizu i na terenu, ali i čitajući svakodnevno izveštaje iz čitave Francuske, kao i socijalne analize pokreta, svakodnevno i zainteresovano pratio dešavanja. Pisao sam i jedan stručni članak o tome u jednom politikološkom časopisu. Ukratko, pokret Žutih prsluka je odraz širih društvenih transformacija poslednjih decenija. U deindustrijalizovanoj sve više servisno orijentisanoj ekonomiji Francuske, nisu više plava kragna i radnik sa čekićem simbol radništva, nego žuti prsluk i vozač viljuškara i bagera. Oni su onaj ekonomski i fizički najeksploatisaniji deo stanovništva. Upravo manuelno i nekvalifikovano radništvo je bilo ključna socijalna baza pokreta Žutih prsluka.
Ovaj pokret je bio mešavina starog i novog, i sve te interepretacije koje pominješ, u jednom delu jesu utemeljene. Generalno, kad god se dese politički ne previše artikulisane nasilne pobune najsiromašnijih slojeva, sasvim je razumljiva istorijska paralela sa bezgaćašima, ili sankilotima i žakerijima, međutim istovremeno imamo i mnogo novih elemenata u toj mobilizaciji, od korišćenja najsavremenijih tehnologija do osvajanja prostora u velikim medijima.
Foto: nayadaur.tv
Predstavnici Žutih prsluka, tog horizontalno organizovanog društvenog pokreta, koji su se pojavljivali u medijima nisu bili ni politički ni sindikalni lideri, niti profesori na univerzitetima i drugi za javne intervencije već ispraksovani pojedinci, već pekari, vozači viljuškara, učitelji, nezaposleni, prekarno zaposleni itd. kojima je javna sfera do tog momenta bila nedosutupna. Osim toga, uspevali su da mesecima podižu blokade i skreću pažnju na svoje probleme, ali i da udaraju direktno na centre moći.
Kada smo kod klasne dimenzije ovih protesta, u kojoj mjeri bi se složio sa stavom sociologa Danijela Zamore da su Žuti prsluci posredno ukazali na sveprisutni pozno-kapitalistički fenomen depolitizacije organizovanog radništva koje je odavno napustilo skoro dva vijeka stara utopijska stremljenja ka fundamentalnoj društvenoj transformaciji? Po Zamorinom mišljenju klasni konflikt se vratio, ali bez radničke klase.
Nisam siguran koliko je opravdana takva interpretacija. Najpre, smatram da je klasni konflikt uvek postojao i uvek će postojati, jer se radi o, kako Marks i Engels lepo primećuju, jednom od pokretačkih principa svakog društva. Činjenica je da se klasna borba u poslednje vreme i naročito u nekim društvima naročito intenzivira i dobija nasilni karakter. Ono što smo mesecima imali prilike da gledamo u čitavoj Francuskoj je više klasni rat, a glavni akter tog rata je bila upravo radnička klasa, i to njeni nejdepriviraniji slojevi. Jer, sociološka istraživanja to pokazuju, Žute prsluke su primarno činili ti slojevi društva, i drugo, Žuti prsluci su u tim slojevima imali ubedljivo najveću podršku. Međutim, razlog zašto je današnje radništvo, čak i u jednoj
Francuskoj s takvom političkom tradicijom, preplavljeno, s jedne strane, političkom konfuzijom, odnosno podeljeno između ekstremne desnice i radikalne levice, a s druge strane malodušnošću čiji je glavni izraz politička apstinencija, odnosno uverenje da se ništa ne može promeniti, dakle razlog toga je što političke i ekonomske organizacije radničke klase, tj. partije i sindikati, gube klasnu borbu u ekonomskom i političkom polju poslednjih 40-tak godina. Mera njihove sposobnosti je upravo nivo politizacije radničke klase, a to što je radnička klasa danas mnogo više klasa po sebi, nego ne klasa za sebe, za razliku od zlatnog doba nakon Drugog svetskog rata, izraz je pre svega slabosti sindikata i partija levice.
Mladenović, Foto: DW
U takvom kontekstu, politički nedovoljno artikulisani, ali nasilju skloni pokreti poput Žutih prsluka, mnogo više plaše etablirani poredak od partijskih i sindikalnih manifestacija. Nije zbog toga neobično što su Žuti prsluci izvojevali koncesije od vlasti kakve nije ni jedna partija ili sindikat u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, Alan Badju je u pravu kada, kao što si naveo u jednom od prethodnih pitanja, ocenjuje da Žuti prsluci nisu „crveni“, odnosno da nemaju transformativni potencijal da dovedu do kvalitativno drugačijeg društva, ali glavnu krivicu za to treba tražiti, kao što rekoh, na drugom mestu…
Kako je na proteste reagovala ekonomska elita? Da li su se prepoznali u riječima jednog američkog predsjedinka koji je tvrdio da ”oni koju mirnu revoluciju učine nemogućom, čine nasilnu revoluciju neizbježnom"?
Ekonomska elita je bila uplašena. Za razliku od manifestacija koje tradicionalno organizuju levica i sindikati, a koje se dešavaju daleko od centara moći, na za levicu simbolički važnim mestima, poput Trga Bastilja, Žuti prsluci su se okupljali blizu cenatara moći, na Šanzelizeu, tj. Jelisejskim poljima, gde se nalaze i sedišta političke i ekonomske elite, i pokušavali da nasilno prodru u njih i zapale ih. Svi se sećamo takvih pokušaja ispred Jelisejske palate, kao i zapaljenih banaka, šik restorana, pa i Trijumfalne kapije. Jedan novinar iz časopisa Stav, koji inače predstavlja platformu za oglašavanje ekonomske elite, u tom periodu je svedočio kako je dobio informaciju da će sva velika preduzeća poslušati Makrona i podeliti bonuse, a neki i 13-tu platu, s obzirom da su se njihovi čelnici zaista uplašili za život. Kad je krenulo ono rušenje Pariza, sve te velike firme su imale ogromne gubitke, ali su njihovi vlasnici uprkos tome, po svedočenju istog novinara, panično zvali predsednika francuskog udruženja kapitalista s porukom koja je otprilike glasila ovako: „Daj im sve što traže! Sve im daj, jer u suprotnom…“.
Dva moja prijatelja iz Provanse, jedan politički malo artikulisaniji i bliži pozicijama liberterske levice, ali koji nikad ne glasa, drugi realativno politički neartikulisan ali u poslednje vreme glasa za Marin Le Pen jer nju vidi kao antisistemsku opciju, istovremeno su me pozvali i najavili da zajedno dolaze u Pariz kako bi učestvovali u pobuni. Kada su stigli, inače jedan od njih je šumar, drugi učitelj u osnovnoj školi i obojica odaju utisak mirnih građana, video sam da u rancima imaju pripremljene gas maske i palice. Kod obojice sam osetio spremnost na to da učestvuju u nasilju protiv države koja, iz njihove perspektive, nad njima na dnevnom nivou vrši simboličko nasilje, ali i spremnost da dobiju ne simboličke nego i stvarne batine od policije i da završe u zatvoru. Ukoliko pogledamo profile ljudi koji su u tom periodu završili u zatvoru, videćemo da se radi skoro isključivo o manuelnim i nemanuelnim radnicima, odnosno o ljudima koji nisu imali nikakv dosije u policiji. Simbol Žutih prsluka tih dana je postao bivši profesionalni bokser, inače kako njegove kolege kažu mirni radnik u nekoj lokalnoj opštinskoj administraciji, koji je prebio nekoliko policajaca.
Ikona Žutih prsluka - bokser Kristof Detinžer
Taj video snimak je u tom periodu bio na svim tzv. trending listima. Država je bila šokirana finansijskom i drugom podrškom koju je, kad je otkriven njegov identitet, taj čovek dobijao na društvenim mrežama.
Na primjeru javnog tretmana Žutih prsluka uočljiva je ideološka kampanja koja, ako slijedimo misao Žaka Ransijera, ima za cilj kriminalizaciju svih oblika borbi za jednakost. Ajde da odemo i korak dalje. Kada uzmemo u obzir neviđenu brutalnost organa represije, te broj mrtvih i povrijeđenih, ne čini li ti se da svi oni tenkovi, oklopni transporteri i topvi koji svakog 14. jula defiluju Jelisejskim poljima konačno dobijaju smisao? Kao da dominantna klasa na, ne pretjerano suptilan način, poručuje – Pogledajte kakvim igračkama raspolažemo, nemojte da vam padne na pamet nova Bastilja…
Iako je Francuska u tom smislu u poslednjih nekoliko godina, naročito od dolaska desnog socijaliste Manuela Valsa na premijersko mesto, možda najbrutalnija od svih starih liberalnih demokratija, takav modus operandi nije ekskluzivan samo za francusku državu.
Svaka država čitav svoj angažman u očuvanju poretka zasniva na onim altiserovskim državnim ideološkim i državnim represivnim aparatima. Onda kada zakažu državni ideološki aparati, tj. kulturna hegemonija koja se ostvaruje putem meke sile u polju ideološke produkcije, tj. kada građani uvide jasan nesklad između proklamovanih i stvarnih principa na kojima je utemeljena država, tu su državni represivni aparati, u vidu policije i vojske, da očuvaju postojeće stanje stvari.
U vreme kada je kulturna hegemonija vladajuće klase potpuna, ona ima tu veći prostor da obezbeđuje nekakav simulakrum političkog pluralizma, tako da u mejnstrim medijima vidimo da se daje pistup različitim političkim senzibilitetima. Recimo, u vreme predsedničke kampanje 2017. i 2022. Melanšon je dok su ankete pokazivale da nema nikakvu šansu za drugi krug imao relativno korektan pristup, a jednim delom i tretman, u svim većim medijima, međutim u momentu kada postaje jasno da šansa za drugi krug ipak postoji, odjednom kreće histerija po istim medijima i plašenje naroda time da će Francuska postati nova Venceuela, da je Melanšon Putinov prijatelj, da samo što nisu stigli ruski tenkovi u Pariz i sl. Bilo kako bilo, uprkos snazi državnih aparata, ne postoji sila jača od naroda, odnosno od društvene većine koja postaje svesna svojih interesa. Nikakav, ni ideološki ni represivni državni aparat, ne može da spreči tu silu. I to nam je istorija nekoliko puta pokazala.
Zbog toga je ključna stvar za bilo kakvu kvalitativnu promenu, jačanje sindikata i dekompleksirane političke levice, kao organizacionog i ideološkog motora dominiranih, odnosno njihova pobeda u klasnoj borbi u ekonomskom i političko/kulturnom polju.
Kako se pokret davno ugasio, neko bi se zapitao čemu sada spominjanje Žutih prsluka, ali ako imamo u vidu podatak, koji je u svom editorijalu objavljenom neposredno nakon predsjedičkih izbora naveo glavni urednik "Le Monde diplomatique" Serž Alimi, da 79% Francuza očekuje društvene nemire u narednih pet godina, pitanje nije da li će se pobuna ponoviti, već kada…
Žuti prsluci i korona virus su zaustavili privremeno taj „generalizovani Blitzkrieg “, kako je Serž Alimi nazvao Makronov frontalni napad na „državu socijalnog staranja“ i ostatke „društvenog dogovora“ u korist vladajućih klasa. Ipak, javni dug francuske države pod Makronom samo na račun poreskih olakšica najbogatijima raste na godišnjem nivou oko 70 milijardi. To će morati neko da plati, a megafon vladajuće klase će taj račun pokušati opet da ispostavi narodskim i srednjim klasama.
Oseća se veliko nezadovoljstvo u narodu već nekoliko godina, Žuti prsluci su samo jedan od izraza toga, a svakako to delimično pokazuju i poslednji municipalni regionalni, predsednički i zakonodavni izbori. Francuska je postala zemlja političkih apstinenata. To sve veće nepoverenje u etablirani poredak može da proizvede tri potencijalna rezultata: novi nasilan i politički nedovoljno artikulisan pokret, odnosno Žute prsluke vrezija 2; političku artikulaciju nezadovoljstva kroz podršku levici koja se zalaže za radikalan raskid sa neoliberalizmom; i ponavljanje 1933, odnosno pokušaj spašavanja sistema kroz koaliciju ekstremnog centra sa ekstremnom desnicom. U ovoj fazi je jasno da Makron neće odustati od svog projekta razaranja socijalne države. To je prethodnih godina dovelo do toga da Francuska postane izrazito polarizovano i tenzično društvo, što je društveni kontekst koji može da proizvede kako progresivne, tako i promene nagore.
U kom će pravcu prevagnuti tas zavisi pre svega od toga koliko će levica biti sposobna da obezbedi mobilizacioni potencijal za svoj alternativni društveni projekat. U tom ključu nam se po ko zna koji put nanovo, iako u drugačijem kontekstu i sa delimično drugačijim akterima, nameće ona dilema Roze Luksemburg: socijalizam ili varvarstvo.