Richard Sammel je rođen u Hajdelbergu, u Njemačkoj gdje je studirao muziku, posebno violinu, i onda nastavio da prati svoju strast - glumu. Poznati glumac priča o teškom djetinjstvu i kako je našao način da to iskoristi kao temelj za učenje alata koji će postati njegov život.

„Ne moramo svi da budemo poznati glumci ali gluma jeste alat, kreativnost, igra! To su neizostavni elementi iscjeljenja. Kroz šta god da si u životu prošao emotivno, koliko god teško i bolno bilo, u metodskoj glumi je to rudnik zlata.”

Umjetnik koji je glumio njemačke oficire u kultnim filmovima kakvi su Beninijev „Život je lijep“ i Tarantinov „Prokletnici", govori o učenju i tajnama glume za platformu[ Mentor](https://www.instagram.com/mentor.mne/) koja u fokus stavlja prenos znanja i ulogu učitelja u društvu. 

**Koji je trenutak kada ste shvatili da ste osoba za sebe?**

Postao sam svjestan sebe kad sam imao osam godina. Bilo nas je petoro djece i otac nam je obećao da će svako od nas dobiti instrument po svom izboru, za osmi rođendan, i da će nam platiti muzičku školu. Ja sam volio violinu. Iz nekog razloga koji ne razumijem… Imali smo vrlo konfliktan… Da ne ulazim u to. Otac nas je rano napustio, ali nebitno… Kad sam napunio osam godina, nije mi dao violinu, dao mi je mandolinu. Bilo je jako čudno, jer je poklon istovremeno bio i kazna. Najviše je to bila kazna. 

Ne znam zašto me je kaznio, nisam uradio ništa pogrešno. Poenta je da nisam dobio violinu, a nisam mogao da razumijem zašto je nisam dobio. Imao sam osam godina, pogledao sam ga i iza njega je bio prozor, a kroz prozor se vidio Mjesec, jer je bilo veče. Mislim da je bilo veče. Pamtim da je to bio mjesec, moglo je biti i sunce. Ne znam. U tom trenutku… On mi je rekao, „Nećeš dobiti violinu. Nećeš svirati violinu.“ Pamtim tačan trenutak kad je glas u meni rekao, „Da, Riharde, sviraćeš violinu.“ 

Rekao sam to sam sebi. Nisam rekao ocu. Rekao sam sebi. To je… Bio sam iznenađen što čujem taj glas. Naravno, kad je on otišao, odmah sam kupio violinu, od svog novca. Tako sam postao violinista, diplomirao sam violinu. Ispostavilo se da na kraju nisam postao muzičar. Nisam bio dobar muzičar, ali činjenica da možeš da dobiješ to što želiš, čak i kad ti drugi, mnogo moćniji ljudi kažu „ne“, to je ono što me je oblikovalo kao osobu.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/6GvaAvGXU_c" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" allowfullscreen></iframe>


**Ko je bio Vaš prvi mentor?**

Mentore sam dobio kad sam saznao šta zaista želim da radim. Zanimljivo je to da pravi učitelji, ljudi koji zaista mogu da vas vode, to su ljudi koji vole da prenose znanje. Žele da podučavaju, žele da daju to što imaju, kako bi mladi mogli to da upiju i da imaju koristi od toga. Moj prvi pravi, stručni učitelj bila je Frančeska De Sapio, ona je američko-italijanska glumica, radila je u studiju za metodsku glumu sa Lijem Strazbergom. Gledali ste je u „Kumu“. Radila je dosta filmova sa Fransisom Ford Kopolom. Osnovala je glumački studio u Rimu, gdje sam živio tada. Imao sam skoro 30 godina. Znao sam da je gluma moj poziv. Tada sam već glumio 10 godina, ali tražio sam nešto više. 

Tražio sam način da povežem iskrenost svojih ličnih osjećanja sa umjetničkim izrazom. U pozorištu nisa dobijao dovoljno toga, jer je u pozorištu sve prenaglašeno. Sve je… Nije lažno kao što sam ja sad predstavio, ali i dalje postoji neka pretjerana emocionalnost, zato što morate da dosegnete gledaoce koji su daleko, pa morate malo da pretjerujete. Mislim da sam ja više zaljubljen u intimnije stvari. 

**Kako izgledaju Ričardova 24 sata?**

Imam jutarnju rutinu koja me pripremi za dan. Probudim se jako rano, spremim krevet, istuširam se hladnom vodom, popijem toplu vodu, uradim jogu, pišem, popijem kafu, periodično postim. Trenutno postim. Nisam ništa jeo i neću jesti do 2-3 sata popodne. Počeo sam pomalo i sa dosadnim poslovima. Već sam popravio dva radijatora, ispraznio sam sve radijatore u kući. Jutros sam obavio i neke administrativne poslove, što jako mrzim, ali sam uradio tri takva. To! Već sam počeo da povezujem nove kutije za internet koje su ovdje, što ću da nastavim da radim kad završimo ovo…


Razgovor sa slavnim njemačkim glumcem čije su uloge neprolazna ostvarenja i vrhovi glumačke kreativnosti

richard sammel

Metodska gluma je rudnik zlata

Važno je probati zamisliti kako je proći kroz tuđe iskustvo. Naš razvoj zavisi od vježbanja empatije. Film je sjajan alat. Mark Cousins irski reditelj i scenarista, živi u Edinburgu.
Obavezno pogledajte njegovu dokumentarnu seriju o filmu: *The Story of Film: An Odyssey*.
Razgovor sa ovim plodnim autorom i počasnim doktorom više univerziteta dio je projekta Mentor koji na [Inatagramu](https://www.instagram.com/mentor.mne/) i [Youtube](https://www.youtube.com/@mentor2341) platformama promoviše prenos znanja i edukaciju. 

**Šta mislite o filmu kao obrazovnom sredstvu?**

Mislim da svrha filma nije učenje. Mislim da su filmu bliži magija i mit nego učionica i amfiteatar. Film nije dobar način da učimo o najbolnijim stvarima u životu. Mi koji znamo šta je rat, znamo da film nikad ne može da izazove u nama intenzitet i strah kao što to može rat. Previše je bezbjedan. Ali film može da nas nauči drugim stvarima. Uči nas tome kakav je osjećaj biti na drugom mjestu, kako da se izgubimo, da ne budemo u centru svog univerzuma. Kad gledam film, zaboravim ko sam, svoju društvenu klasu, rod, seksualno opredjeljenje. Na neki način uđem u umove drugih ljudi, a ulaženje u tuđe umove je obrazovno u najširem smislu.

**Na čemu počiva Vaša strast za filmom, na pisanju, režiji ili analiziranju?**

Moja strast definitivno počiva na režiji. Vidite ovo? Ovu kameru, ovaj kadar? Ja obožavam snimanje. Ne volim da budem pred kamerom, već iza nje. Obožavam slikovito izlaganje. U školi mi nije išlo pisanje ni čitanje, ali sam bio jako dobar u slikovitom izlaganju i vizuelnom razmišljanju. Snimanje, momenat kad uključim kameru, to je ono što volim. Dok snimam, osjećam da sam „u zoni“, kao sportisti kad kažu da su „u zoni“. Osjećam se kao da me proces snimanja pomalo hipnotiše.

**Ko je na Vas imao najveći filmski uticaj od ranog doba?**

Mogu vizuelno da odgovorim na to pitanje, jer je njegovo ime napisano na mojoj ruci. Orson Vels. Gledao sam njegove filmove na televiziji u Belfastu, u Sjevernoj Irskoj, gdje sam odrastao. Potičem iz porodice radničke klase, gdje nije bilo mnogo kulture, knjiga, ali imali smo televiziju i tu sam gledao te zlata vrijedne filmove, filmove koji podsjećaju na barokne katedrale, a režirao ih je Orson Vels. Orson Vels je učinio da shvatim da je suština filma vizuelno razmišljanje, spajanje ideja i priča. Snimio sam i jedan film o Orsonu Velsu. Pokazaću vam nešto. Ovo je čizma Orsona Velsa, kupio sam je na internetu. Njegova poslednja čizma. Bio je krupan čovjek, vidite kako su mu članci bili široki. Ovo je uložak iz njegove čizme. Ovo je njegova čarapa. Možda djeluje fetišistički, ali na ovaj način osjećam fizičku blizinu Orsona Velsa.
 Ako biste osnovali školu filma, kakva bi ona bila?“ 

Na neki način i jesam to uradio. Na internetu sam osnovao nešto što se zove „Naučiti film za 40 dana.“ Pitao sam se šta možemo naučiti o filmu za 40 dana. To je i dalje na internetu. Moja idealna škola filma ne bi imala zidove, sale za seminare i amfiteatre. Ne bi uopšte imala zgradu. Film se uči u svijetu. Stvaranje filma se uči reagovanjem na čulno osjećanje življenja. Ovdje pada mrak. Kad se Sunce spušta i zavlada sumrak, taj trenutak je magičan. Opaziti to znači stvarati film. Raditi neki posao prvi put u životu, bilo to u kampu za izbjeglice ili banci hrane ili nešto slično, kroz to se uči stvaranje filma. Kroz razumijevanje složenosti svijeta. Društvene, političke složenosti, duhovne i estetske složenosti svijeta. Dakle, iskustvo. Škola filma treba da se zasniva na iskustvu. Moraš se osjetiti iscrpljenim na kraju dana kada učiš kako se pravi film.

**Jeste li gledali neke od starih jugoslovenskih filmova?**

Da li sam gledao neki stari jugoslovenski film? Nisam ih pogledao mnogo, ali jesam neke od Lordana Zafranovića. Mislim da je on sjajan. Zaista odličan režiser. Pogledao sam film Krsta Papića „Lisice“. Crno-bijeli film. Mislim da je snimljen 1969. godine. Fantastičan je. Posebno se sjećam scene silovanja, u kojoj muškarac napadne ženu, pa počne da puzi prstima po njoj. Izgleda kao neki insekt. To je jako dobro. Volim i filmove Dušana Makavejeva. Sviđa mi se njihova smjelost, razigranost. To je odlično. Koje sam još filmove pogledao? Gledao sam mnoge balkanske filmove. Možda će to biti sledeće pitanje.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/N8OQgnoPRZE" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" allowfullscreen></iframe>


**Koji su Vam omiljeni balkanski filmovi?**

Ako pričamo o Balkanu, treba uzeti u obzir sve države bivše Jugoslavije, kao na primjer Bosnu. Gledao sam „Ničiju zemlju“ i nekolika odlična dokumentarca iz Bosne. Volim mnoge rumunske filmove. Volim rumunsku režiserku Malvinu Ursianu. Sviđaju mi se njeni filmovi. Od skorijih naslova, Radu Žude je snimio odličan film, „Nije mi važno ako u istoriju uđemo kao varvari“, koji mi se svidio. Volim i albansku kinematografiju, naročito filmove Binke Željaskove. Snimila je više filmova sa djecom. Prijatelji iz Albanije su me upoznali sa njenim radom, koji mi se jako dopao. Od bugarskih filmova volim obje verzije „Kozjeg roga“ i slične klasike koje mnogi Bugari smatraju nekim od najboljih filmova svih vremena. Volim i filmove Binke Željaskove, još jedne režiserke. Volim njene filmove, jedan od njih se zove „Naduvani balon“ ili nešto slično. Ne sjećam se tačnog naslova. To je metaforički film o balonu koji leti iznad sela. Jako je duhovit, nadrealan i dadaistički. Mnogo mi se svidio taj film. Da li Grčka pripada Balkanu? Mnogo volim neke grčke filmove. Volim najpoznatijeg grčkog režisera u inostranstvu. To je Angelopulos, obožavam neke njegove filmove.




Da li sam gledao neki stari jugoslovenski film? Nisam ih pogledao mnogo, ali jesam neke od Lordana Zafranovića. Zaista odličan režiser. Pogledao sam film Krsta Papića „Lisice“. Posebno se sjećam scene silovanja, u kojoj muškarac napadne ženu, pa počne da puzi prstima po njoj. Izgleda kao neki insekt...