Richard Sammel je rođen u Hajdelbergu, u Njemačkoj gdje je studirao muziku, posebno violinu, i onda nastavio da prati svoju strast - glumu. Poznati glumac priča o teškom djetinjstvu i kako je našao način da to iskoristi kao temelj za učenje alata koji će postati njegov život.
„Ne moramo svi da budemo poznati glumci ali gluma jeste alat, kreativnost, igra! To su neizostavni elementi iscjeljenja. Kroz šta god da si u životu prošao emotivno, koliko god teško i bolno bilo, u metodskoj glumi je to rudnik zlata.”
Umjetnik koji je glumio njemačke oficire u kultnim filmovima kakvi su Beninijev „Život je lijep“ i Tarantinov „Prokletnici", govori o učenju i tajnama glume za platformu Mentor koja u fokus stavlja prenos znanja i ulogu učitelja u društvu.
Koji je trenutak kada ste shvatili da ste osoba za sebe?
Postao sam svjestan sebe kad sam imao osam godina. Bilo nas je petoro djece i otac nam je obećao da će svako od nas dobiti instrument po svom izboru, za osmi rođendan, i da će nam platiti muzičku školu. Ja sam volio violinu. Iz nekog razloga koji ne razumijem… Imali smo vrlo konfliktan… Da ne ulazim u to. Otac nas je rano napustio, ali nebitno… Kad sam napunio osam godina, nije mi dao violinu, dao mi je mandolinu. Bilo je jako čudno, jer je poklon istovremeno bio i kazna. Najviše je to bila kazna.
Ne znam zašto me je kaznio, nisam uradio ništa pogrešno. Poenta je da nisam dobio violinu, a nisam mogao da razumijem zašto je nisam dobio. Imao sam osam godina, pogledao sam ga i iza njega je bio prozor, a kroz prozor se vidio Mjesec, jer je bilo veče. Mislim da je bilo veče. Pamtim da je to bio mjesec, moglo je biti i sunce. Ne znam. U tom trenutku… On mi je rekao, „Nećeš dobiti violinu. Nećeš svirati violinu.“ Pamtim tačan trenutak kad je glas u meni rekao, „Da, Riharde, sviraćeš violinu.“
Rekao sam to sam sebi. Nisam rekao ocu. Rekao sam sebi. To je… Bio sam iznenađen što čujem taj glas. Naravno, kad je on otišao, odmah sam kupio violinu, od svog novca. Tako sam postao violinista, diplomirao sam violinu. Ispostavilo se da na kraju nisam postao muzičar. Nisam bio dobar muzičar, ali činjenica da možeš da dobiješ to što želiš, čak i kad ti drugi, mnogo moćniji ljudi kažu „ne“, to je ono što me je oblikovalo kao osobu.
Ko je bio Vaš prvi mentor?
Mentore sam dobio kad sam saznao šta zaista želim da radim. Zanimljivo je to da pravi učitelji, ljudi koji zaista mogu da vas vode, to su ljudi koji vole da prenose znanje. Žele da podučavaju, žele da daju to što imaju, kako bi mladi mogli to da upiju i da imaju koristi od toga. Moj prvi pravi, stručni učitelj bila je Frančeska De Sapio, ona je američko-italijanska glumica, radila je u studiju za metodsku glumu sa Lijem Strazbergom. Gledali ste je u „Kumu“. Radila je dosta filmova sa Fransisom Ford Kopolom. Osnovala je glumački studio u Rimu, gdje sam živio tada. Imao sam skoro 30 godina. Znao sam da je gluma moj poziv. Tada sam već glumio 10 godina, ali tražio sam nešto više.
Tražio sam način da povežem iskrenost svojih ličnih osjećanja sa umjetničkim izrazom. U pozorištu nisa dobijao dovoljno toga, jer je u pozorištu sve prenaglašeno. Sve je… Nije lažno kao što sam ja sad predstavio, ali i dalje postoji neka pretjerana emocionalnost, zato što morate da dosegnete gledaoce koji su daleko, pa morate malo da pretjerujete. Mislim da sam ja više zaljubljen u intimnije stvari.
Kako izgledaju Ričardova 24 sata?
Imam jutarnju rutinu koja me pripremi za dan. Probudim se jako rano, spremim krevet, istuširam se hladnom vodom, popijem toplu vodu, uradim jogu, pišem, popijem kafu, periodično postim. Trenutno postim. Nisam ništa jeo i neću jesti do 2-3 sata popodne. Počeo sam pomalo i sa dosadnim poslovima. Već sam popravio dva radijatora, ispraznio sam sve radijatore u kući. Jutros sam obavio i neke administrativne poslove, što jako mrzim, ali sam uradio tri takva. To! Već sam počeo da povezujem nove kutije za internet koje su ovdje, što ću da nastavim da radim kad završimo ovo…