Važno je probati zamisliti kako je proći kroz tuđe iskustvo. Naš razvoj zavisi od vježbanja empatije. Film je sjajan alat. Mark Cousins irski reditelj i scenarista, živi u Edinburgu. Obavezno pogledajte njegovu dokumentarnu seriju o filmu: The Story of Film: An Odyssey. Razgovor sa ovim plodnim autorom i počasnim doktorom više univerziteta dio je projekta Mentor koji na Inatagramu i Youtube platformama promoviše prenos znanja i edukaciju.
Šta mislite o filmu kao obrazovnom sredstvu?
Mislim da svrha filma nije učenje. Mislim da su filmu bliži magija i mit nego učionica i amfiteatar. Film nije dobar način da učimo o najbolnijim stvarima u životu. Mi koji znamo šta je rat, znamo da film nikad ne može da izazove u nama intenzitet i strah kao što to može rat. Previše je bezbjedan. Ali film može da nas nauči drugim stvarima. Uči nas tome kakav je osjećaj biti na drugom mjestu, kako da se izgubimo, da ne budemo u centru svog univerzuma. Kad gledam film, zaboravim ko sam, svoju društvenu klasu, rod, seksualno opredjeljenje. Na neki način uđem u umove drugih ljudi, a ulaženje u tuđe umove je obrazovno u najširem smislu.
Na čemu počiva Vaša strast za filmom, na pisanju, režiji ili analiziranju?
Moja strast definitivno počiva na režiji. Vidite ovo? Ovu kameru, ovaj kadar? Ja obožavam snimanje. Ne volim da budem pred kamerom, već iza nje. Obožavam slikovito izlaganje. U školi mi nije išlo pisanje ni čitanje, ali sam bio jako dobar u slikovitom izlaganju i vizuelnom razmišljanju. Snimanje, momenat kad uključim kameru, to je ono što volim. Dok snimam, osjećam da sam „u zoni“, kao sportisti kad kažu da su „u zoni“. Osjećam se kao da me proces snimanja pomalo hipnotiše.
Ko je na Vas imao najveći filmski uticaj od ranog doba?
Mogu vizuelno da odgovorim na to pitanje, jer je njegovo ime napisano na mojoj ruci. Orson Vels. Gledao sam njegove filmove na televiziji u Belfastu, u Sjevernoj Irskoj, gdje sam odrastao. Potičem iz porodice radničke klase, gdje nije bilo mnogo kulture, knjiga, ali imali smo televiziju i tu sam gledao te zlata vrijedne filmove, filmove koji podsjećaju na barokne katedrale, a režirao ih je Orson Vels. Orson Vels je učinio da shvatim da je suština filma vizuelno razmišljanje, spajanje ideja i priča. Snimio sam i jedan film o Orsonu Velsu. Pokazaću vam nešto. Ovo je čizma Orsona Velsa, kupio sam je na internetu. Njegova poslednja čizma. Bio je krupan čovjek, vidite kako su mu članci bili široki. Ovo je uložak iz njegove čizme. Ovo je njegova čarapa. Možda djeluje fetišistički, ali na ovaj način osjećam fizičku blizinu Orsona Velsa. Ako biste osnovali školu filma, kakva bi ona bila?“
Na neki način i jesam to uradio. Na internetu sam osnovao nešto što se zove „Naučiti film za 40 dana.“ Pitao sam se šta možemo naučiti o filmu za 40 dana. To je i dalje na internetu. Moja idealna škola filma ne bi imala zidove, sale za seminare i amfiteatre. Ne bi uopšte imala zgradu. Film se uči u svijetu. Stvaranje filma se uči reagovanjem na čulno osjećanje življenja. Ovdje pada mrak. Kad se Sunce spušta i zavlada sumrak, taj trenutak je magičan. Opaziti to znači stvarati film. Raditi neki posao prvi put u životu, bilo to u kampu za izbjeglice ili banci hrane ili nešto slično, kroz to se uči stvaranje filma. Kroz razumijevanje složenosti svijeta. Društvene, političke složenosti, duhovne i estetske složenosti svijeta. Dakle, iskustvo. Škola filma treba da se zasniva na iskustvu. Moraš se osjetiti iscrpljenim na kraju dana kada učiš kako se pravi film.
Jeste li gledali neke od starih jugoslovenskih filmova?
Da li sam gledao neki stari jugoslovenski film? Nisam ih pogledao mnogo, ali jesam neke od Lordana Zafranovića. Mislim da je on sjajan. Zaista odličan režiser. Pogledao sam film Krsta Papića „Lisice“. Crno-bijeli film. Mislim da je snimljen 1969. godine. Fantastičan je. Posebno se sjećam scene silovanja, u kojoj muškarac napadne ženu, pa počne da puzi prstima po njoj. Izgleda kao neki insekt. To je jako dobro. Volim i filmove Dušana Makavejeva. Sviđa mi se njihova smjelost, razigranost. To je odlično. Koje sam još filmove pogledao? Gledao sam mnoge balkanske filmove. Možda će to biti sledeće pitanje.
Koji su Vam omiljeni balkanski filmovi?
Ako pričamo o Balkanu, treba uzeti u obzir sve države bivše Jugoslavije, kao na primjer Bosnu. Gledao sam „Ničiju zemlju“ i nekolika odlična dokumentarca iz Bosne. Volim mnoge rumunske filmove. Volim rumunsku režiserku Malvinu Ursianu. Sviđaju mi se njeni filmovi. Od skorijih naslova, Radu Žude je snimio odličan film, „Nije mi važno ako u istoriju uđemo kao varvari“, koji mi se svidio. Volim i albansku kinematografiju, naročito filmove Binke Željaskove. Snimila je više filmova sa djecom. Prijatelji iz Albanije su me upoznali sa njenim radom, koji mi se jako dopao. Od bugarskih filmova volim obje verzije „Kozjeg roga“ i slične klasike koje mnogi Bugari smatraju nekim od najboljih filmova svih vremena. Volim i filmove Binke Željaskove, još jedne režiserke. Volim njene filmove, jedan od njih se zove „Naduvani balon“ ili nešto slično. Ne sjećam se tačnog naslova. To je metaforički film o balonu koji leti iznad sela. Jako je duhovit, nadrealan i dadaistički. Mnogo mi se svidio taj film. Da li Grčka pripada Balkanu? Mnogo volim neke grčke filmove. Volim najpoznatijeg grčkog režisera u inostranstvu. To je Angelopulos, obožavam neke njegove filmove.