Nina Krajnik je pionirka lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana i doktorka filozofije. Osnivačica je međunarodnog pokreta Lakan Balkan i predsednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu (SDLP). Usavršavala se na Univerzitetu Pariz VIII, ličnu psihoanalizu je obavljala sa Žakom-Alenom Milerom, a klinički staž u bolnici Sainte Anne, na odeljenju za dečiju i adolescentsku psihijatriju bolnice Aubervillers i u Centru za lečenje zavisnosti BASIDA u Španiji. Članica je Svetskog psihoanalitičkog saveza (AMP).
Osnivačica ste međunarodnog pokreta Lakan Balkan. Šta biste na osnovu Vašeg dosadašnjeg rada i prakse mogli da izdvojite kao balkanski specifikum simptoma ili svojevrsnu „balkansku istinu“?
Ljudi osećaju da su zlostavljani, bez obzira na to da li se nalaze na vrhu politike, u biznisu, akademiji, nauci, kulturi, javnoj upravi, ili su radnici, studenti, influenseri... Postoji snažno uverenje da nešto spolja sputava njihovu želju. Psihoanalitički bismo rekli da je u jednom trenutku došlo do prekida mogućnosti subjektivacije. S bolom i nezadovoljstvom plaćuju cenu razlike između onoga što jeste i onoga što bi želeli da bude, bojeći se da bi promenom mogli da izgube sigurnost. Samo traženje te sigurnosti već predstavlja simptom. Ono je novi oblik melanholije i posledično osećanja frustracija, autocenzure i napetog odnosa prema drugome.
Drugi čovek je, s jedne strane, uzrok besa, straha i nepoverenja, ali s druge je konstantno potencijalni objekt eksploatacije, jer je u suštini doživljavan kao ništavilo i agresor. Bez imalo osećaja da je ovo paradoks, istovremeno se od drugog očekuje apsolutno sve, od potpune dostupnosti za ispunjenje želja do paternalističkog vođenja.
Naravno, celokupnu savremenu kliniku novih simptoma možemo razumeti u vezi sa padom društvenih orijentira ili, kako bismo mogli reći, padom Imena Oca. Direktna posledica ovog pada je prekid veze između želje i zakona, odnosno između vlastite slobode i odgovornosti prema drugome. Međutim, s obzirom na brojne promene kroz koje je prostor Balkana prošao u relativno kratkom vremenskom periodu, i koje bismo mogli nazvati perverznim, po mom iskustvu ovo je ovde još izraženije nego u drugim kulturnim sredinama.
Da li je Balkan deo „globalnog juga“ ili tzv. „strano telo“ Evrope?
Balkan je budućnost Evrope i sveta. On pokazuje šta će se desiti ukoliko propadne projekat poznat kao EU. Tom projektu ne ide najbolje, a rizik od eskalacije rata svakim danom je veći. Ali ovakve okolnosti takođe pružaju priliku za neophodne promene i mišljenje, koja na Balkanu, za razliku od EU i većine aseptičkog i birokratizovanog sveta, srećom još uvek postoji.
Neki od negativnih stereotipa o Balkanu tiču se nasilja, divljaštva, primitivizma, ugnjetavanja žena i slabijih, dok afirmativni stereotipi najčešće završavaju u mistifikaciji, egzotizaciji i mitologizaciji. Koliko može biti opasno kada u pokušaju da objasnimo neke društvene pojave i probleme posežemo za pitanjem mentaliteta kao nepromeljivog i datog totaliteta i šta za psihoanalitički pristup znače ovi arhetipski obrasci?
Problem etiketiranja je da se neko na kraju identifikuje s tim. Stereotip, koliko god bio apsurdan, na taj način postaje istina. Na primer, ugnjetavanje žena ili slabijih je znak poremećene muškosti. Međutim, muškost remeti samo društvo – s jedne strane, putem totalitarnih zakona, a s druge kroz stanje potpune bezakonitosti. Tako dolazi do gubljenja orijentira o tome šta je zapravo muškost, što se na kraju završava odgovorom koji je pri ruci.
Dakle, opasnost svakog etiketiranja leži u tome što etikete postaju očekivane, pa čak i poželjne na subjektivnom nivou. Etiketiranje ne samo da pokušava da definiše identitet onih koji su označeni, nego pre svega odražava nesigurnosti društva koje ih etiketira. U tom smislu, stereotipi postaju mehanizmi odbrane, omogućavajući društvu da se distancira od sopstvenih slabosti. Ali subjekt, identifikujući se sa stereotipom, gubi sposobnost da prepozna svoj potencijal, što vodi ka perpetuiranju nepravde kako za njega, tako i za društvo. U tome, na kraju krajeva, leži uspeh svake ideologije: ona uspeva kada je ljudi više ne doživljavaju kao nešto strano, već kao nešto najintimnije. To je trenutak kada kroz njih progovara jezik gospodara, oblikujući njihove sudbine i jačajući strah od promene.
Možemo li reći da je Zapadni Balkan, kao poluperiferija, u poziciji histerika budući da mu je potrebno tutorstvo i intervencija „spolja“, kao i da je stalno u potrazi za gospodarom ne bi li ga iznova svrgao? Kako da prestanemo sami na sebe da gledamo očima gospodara ili kolonizatora?
Gospodar i kolonizator su zapravo simboli unutrašnjih konflikata i trauma na Balkanu, koji potiču iz iskustava rata i političkih pritisaka. Da bi se ta prizma urušila, za početak ne bi bilo loše da ljudi malo manje vole gospodare i kolonizatore. Jer, kao što kažete, slično je u histeriji: želja histerika jeste da gospodari gospodarom, da ga drži u svojoj šaci. Ne zato što ga mrzi, već zato što ga voli. U kontekstu Balkana, to znači da bi već smanjenje ove simpatije omogućilo neku vrstu suvereniteta. Umesto sagledavanja sebe kroz prizmu gospodara, potrebno je preuzeti odgovornost za sopstveni život, jer samo tako je moguće postati subjekt svoje istorije, a ne objekt tuđe moći.
Nedavno je završen međunarodni studijski program „Novi simptomi u vreme političkih kriza“, a obeležena je i desetogodišnjica lakanovske psihoanalize. Ovogodišnji studijski program koji organizujete u okviru Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu naslovljen je „Rat i simptomi“. Kakvi su Vaši utisci i uvidi sa prethodnog programa, a šta polaznici mogu očekivati tokom ove i naredne godine?
Seminari „Novi simptomi u vremenu političkih kriza“ i čitav pokret otvaranja psihoanalitičkog diskursa na Balkanu su jedno od najlepših iskustava mog života. Od Slovenije do Srbije, tokom svih ovih godina, ovaj pokret je dobio međunarodni značaj, a Beograd je postao moj drugi dom. Prošle godine, studijski program je dodatno proširio svoj obim, jer su se posetiocima iz Srbije, BiH, Hrvatske i Slovenije pridružili učesnici iz Indije, Švedske i Ukrajine. Gostujući predavači su bili svetski priznati psihoanalitičari i osnivači škola, a program je završen seminarom glavnog prevodioca Lakana na engleski jezik, američkog psihoanalitičara Brusa Finka, koji se održao u divnoj atmosferi letnje bašte na Dorćolu. Svake godine, učesnici koji dolaze iz različitih profesija – istorije umetnosti, lingvistike, sociologije, matematike, teologije, filma, prava, psihologije, psihijatrije, psihoterapije... – oblikuju program svojim znanjima.
Lakan i psihoanaliza, foto: thecollector.com
Ove godine, predavački tim je još brojniji. Gosti će nam biti osnivač Tokijske lakanovske škole, japanski psihijatar dr Šinja Ogasavara; indijski politički analitičar i sin političkog aktiviste Haragopala, dr Adžaj Gudavarti; direktor jedne od najprestižnijih francuskih škola, EHESS (Škola za visoke studije društvenih nauka), dr Rišar Rehtman; začetnik psihoanalize u Hong Kongu, dr Dijego Busiol; direktorka Kijevske akademije za psihoanalizu, dr Yana Korobko; ukrajinska psihološkinja iz ratne zone Harkiva, Ina Bilijajeva; psihijatar koji je takođe bio analizant Žaka Lakana, dr Žerar Hadad; francuska psihoanalitičarka srpskog porekla, Karine Henriket; i najpoznatiji italijanski psihoanalitičar, dr Masimo Rekalkati.
Crvena nit ovogodišnjeg studijskog programa je psihoanaliza u različitim kulturnim kontekstima i njezino suočavanje sa ratovima, te njihovim posledicama – uključujući one u Vijetnamu, Kambodži, Angoli i Japanu u 20. veku, kao i savremene sukobe poput onog između arapskog i jevrejskog sveta, rat u Ukrajini... Obrađivaćemo psihoanalizu kolonijalizma i rasizma, narative nasleđenih ratnih trauma i analizu diktatora. Takođe, razmatraćemo traume očeva koji su ili ubijali ili ginuli u ratovima, poreklo nasilja među sličnima, kao i perverzni narcizam, gde želja za destrukcijom drugog vodi u autodestrukciju, kao što je slučaj s pretnjom upotrebe nuklearnog oružja.
Zašto je u današnjoj politici tako malo politike, a tako mnogo afekata?
Malo politike znači mnogo privatizacije. Na mestu gde bi trebala da stoji politika, zasnovana na jedinom aksiomu koji bi trebalo da politici služi kao svrha, a to je ravnopravnost, nalaze se mehanizmi koji tu svrhu ometaju, guše, poništavaju i manipulišu, time stvarajući neravnopravnost. Resursi društvenog vlasništva su uzurpirani. A da bi moglo dalje da ih se u miru crpi i iskorišćava, potrebno je eliminisati svaku realnu tendenciju ka ravnopravnosti, odnosno politiku samu.
Ovi načini su raznovrsni, ali im je na najširoj razini zajedničko to što u prvi plan nameću politiku u polju imaginarnog, stvarajući tako dva lica kapitalo-parlamentarizma: „levicu“ i „desnicu“. Ovo ne služi samo kao skretanje pažnje od pravog problema, već ljudima nudi imaginaran identitetni, odnosno emotivni oslonac, koji produbljuje neravnopravnost ne samo na ekonomskoj, nego na međuljudskoj i subjektivnoj ravni. Time se fantazam političke borbe aktivira na razini afekta, odnosno na nivou prošlosti, istorijskih političkih podela, njihovog romantizovanja ili demonizovanja, žute politike i osmišljavanja vlastitog „ja“ putem beskonačnih debata. Identitet je konfliktan jer je imaginaran. On se uspostavlja u ogledalu sličnosti i razlike, stvarajući sukob između „mi“ i „oni“. „Mi“ dobri, „oni“ loši. „Levica“ i „desnica“ pri tom govore istim jezikom; one su dva dijalekta istog jezika gospodara. Međutim, privatizacija društvenog vlasništva mirno nastavlja dalje, bez da je bilo šta realno ugrožava. Divide et impera je jednako aktuelan kao što je bio hiljadama godina pre.
Anksioznost, depresija i krivica obeležavaju naše doba. Život u stalnoj brizi i strahu za posledicu ima imobilizaciju i ne tako naivnu psihosomatiku. Ukoliko već znamo da smo permanentno zastrašeni da bi se nama lakše manipulisalo i vladalo, zašto se i dalje bojimo?
Znanje ne menja verovanje. Čovek može dobro da zna da je manipulisan i savladan, ali istovremeno veruje da bi bilo šta drugo bilo gore. Radije se povlači u sklonište depresije, fobija i osećanja krivice, sve do tačke kada psihičko napadne fizičko, kao što je slučaj sa autoimunim bolestima. U tome je u stvari čitav zaplet: u svrhu zaštite, on počinje da se uništava. U tome, da je savladan i manipulisan, ne vidi opasnost, već zaštitu, i to kroz čitavu ljudsku istoriju. O tome je već prelepo govorio Dostojevski kroz lik Velikog inkvizitora i ljudi koji više vole svog agresora nego onoga ko bi im dao slobodu, jer nema ničega strašnijeg od slobode.
Međutim, ovde dolazimo do ključne tačke, a to je pitanje straha. Strah nije samo klinička kategorija; nego i moralna. Lakan je jednom rekao da je depresija moralni kukavičluk. Ona dolazi iz nevernosti. To je nevernost prema svojoj želji, što je jedino za šta možemo da budemo krivi. Strah vodi do niza neetičkih postupaka, kako prema sebi, tako i prema drugima. Zbog toga je toliko važno biti hrabar, jer samo ako smo hrabri možemo biti i etični.
Bežanje od tuge može se shvatiti kao opsesivni beg od suočavanja, ali i rasta. Vidovi bega su mnogobrojni – razne distrakcije i zavisnosti – toksikomanija, pornografija, nasilje. Zašto savremeni čovek ima toliki problem da integriše tugu i druge neprijatne emocije? Ima li to veze sa prinudom da se stalno bude pozitivan i produktivan, kao i sa imperativom da se uživa?
Svakako. Današnji društveni sistem temelji se na ponudi objekata užitka, koji lukavo obećavaju da će voditi do potpunog ispunjenja. Međutim, to se ne dešava da bi se toj želji zaista udovoljilo, već da bi se otvorila pohlepa za objektom kojem čovek postaje rob. Ovaj sistem promoviše ideju da se sve može postići uz odgovarajuću aktivnost i produktivnost, skrivajući pritom da je potpuno zadovoljstvo strukturno nemoguće. Čovek danas ovo teško prihvata jer mu deluje u kontradikciji sa „realnošću“ i kao napad na njegov narcizam. Posledično teže prihvata tugu ili razočaranje. Svoj bol radije odbacuje. Ali to ga ne dovodi do sreće kojoj teži, već do maničnosti – toksikomanije, kleptomanije, zavisnosti od rada, interneta, kupovine, opsednutosti nekom osobom...
Maničan čovek pokušava da popuni prazninu koju oseća time što uporno nešto grabi ili trpa u svoje telo. A drugi odgovor na to je radikalno odbijanje vladavine objekta, što možemo primetiti u anoreksiji, nemogućnosti partnerstva, izolaciji ili osećaju da je svega previše, da je svet suviše naporan, otrovan i da se treba skloniti. U ovom slučaju, život nije u višku toksičnog užitka, već postaje sterilan. To su dve savremene reakcije na imperativ „Uživaj!“ koji vlada današnjim društvom i pri tome isključuje najbitnije: mogućnost singularnosti subjekta i ljubav prema drugome. Ono što zapravo jedino daje život životu i mogućnost zajedništva, danas je meta cinizma i vulgarnog materijalizma.
Smatrate da je svaki (politički) identitet imaginaran, rigidan i konformistički. Kako izbeći identifikacije i svrstavanja i ostati istinski političan?
Ponude političkih identiteta su poput konfekcijskе odećе koje se nude kako bi se ljudi osećali dobro sami sa sobom. Kada ih čovek obuče, oseća moralnu superiornost, dok svako ko se ne uklapa u taj stil postaje problem. Ipak, time postaje brojka na političkom tržištu, čiji glas i telo služe za profit različitih struja. Suprotno od toga, ostati istinski političan znači uspostaviti singularno svedočanstvo. Budućnost politike zahteva oslobađanje od tog štetnog para kolektivizam-individualizam, jer su upravo kroz te režime stvorena rigidna identitetska svrstavanja koja proizvode patološke situacije.
U kolektivizmu, tuđi režim želje dominira nad vlastitim, dok individualizam forsira narcističku autonomiju. Rezultat je da u kolektivizmu čovek ostaje zatomljen u senci drugog, dok individualizam vodi u prazninu jer odbacuje odgovornost prema drugome. Ni jedno ni drugo ne omogućava slobodu niti odgovornost prema drugome. Da bismo ostali istinski politični, potrebno je ići u drugom pravcu od tih iskrivljenih predstava i formirati singularno svedočanstvo.
Živimo u doba kulta individualizma i potrebe da se bude „autentičan i svoj“. Da li su sveopšta uniformisanost, bezličnost, praznina i usamljenost paradoks ili prirodna posledica tih prinuda?
Današnje društvene strukture zahtevaju konformizam pod maskom „biti svoj“. To postaje nova ideološka obaveza, nametnuta kroz kulturne norme i marketing. Kao što sam već spomenula, „biti svoj“ instrumentalizuje se, ne kao izraz želje, već u svrhu društvenog konformizma. Ljudi se zapliću u iluziju slobode, što samo dodatno produbljuje otuđenje. Individualizam stvara prazninu, jer forsira narcističku autonomiju. Ta praznina se manifestuje kao nemogućnost povezivanja s drugim, što na kraju jeste autentično. Čovek je usmeren isključivo na zadovoljenje sopstvenih narcističkih potreba, a to neminovno vodi u usamljenost.
Sylvain Lazarus definiše politiku kao oblik mišljenja čija je glavna odlika singularnost. Afirmišete singularnost koja je izvan usko shvaćenih političkih identiteta i izvan dominacije drugog. Kako biste objasnili suštinsku razliku između individualizma i singularnosti?
Hvala vam na ovom važnom pitanju i na spominjanju Lazarusa, koji je jedan od mojih omiljenih mislilaca. Singularnost se često pogrešno izjednačava s individualizmom. Singularnost, međutim, nema veze s individualizmom. Ona pre svega znači jedinstvenu političku situaciju koja zahteva mišljenje izvan ustaljenih okvira. Ona je događaj koji menja politiku. Ali da bi se takav događaj ne samo desio, već i da bi se postigla vernost zbog koje bi mogao da traje, neophodno je prevazići kategorije koje konfekcijski određuju šta pojedinac jeste ili treba da bude, i uspostaviti singularno svedočanstvo.
U vremenu kada nije moguće poveriti odgovornost institucijama poput države ili političkih stranaka, a kada divlji kapitalizam bez granica takođe ne može biti rešenje, izuzetno je važno ujediniti odgovornost sa slobodom na subjektivnom nivou. To znači umeti povezati zakon i želju, a ne suprotstavljati ih. Ovo singularno svedočanstvo je zapravo jedina mogućnost uspostavljanja nepatološke veze s drugim. Individualizam se oslanja na narcističku autonomiju, koja u biti narušava društvene veze. Ali nasuprot tome, singularnost otvara put ka stvaranju kolektivnih akcija koje su istinski politične.
Izjavili ste da je problem sa pozicijom žrtve u tome što se ona identifikuje sa pogledom agresora i pristaje da bude „brojka u diskursu gospodara“. Kako pomoći žrtvi, ne birokratizovati njeno iskustvo traume, a ne podlegnuti danas veoma rasprostranjenim paternalizirajućim diskursima?
Kao što smo često razgovarali sa mojim pokojnim kolegom, psihoanalitičarom Branimirom Stojanovićem, važno je otvoriti mogućnost života kakav je bio ranije. To, pre svega, znači razumeti da neko nije bio žrtva na način na koji to vidi agresor – bilo zbog svog nacionalnog identiteta, religijskih uverenja, pola... Potrebno je odbaciti identifikaciju sa namerama agresora, njegovim rečima i tumačenjem. Jer ukoliko se to ne dogodi, trauma živi kroz birokratski sistem, zasnovana na verovanju da se problemi mogu rešiti – ili potisnuti – putem statistika o tome koliko žena, muškaraca, dece, pripadnika raznih nacionalnosti ili religija je stradalo, što postane osnova za merenje ideološke i pravne moći, a ne za smanjenje bola i vraćanje dostojanstva.
Trauma se upetljava u upravljačke aparate koji je održavaju aktivnom, pretvarajući je u opravdanje i legitimizaciju za dalju stigmatizaciju. Umesto da se otvori prostor za budućnost, iz generacije na generaciju prenosi se isključivo ideološka indoktrinacija. Ljudi se nikad ne postave u aktuelnost svog života, nego govoreći jezikom agresora sami postanu agresor.
Danas vrlo rasprostranjeni paternalizujući diskursi za pomoć žrtvama su zapravo tačno jedan od tih upravljačkih aparata. Oni koriste isti rečnik kao agresor i „ciljaju“ svoje „grupe“ na osnovu toga što nije i nikad ne sme ni da bude razlog za krivicu – po polu, socijalnoj sredini... Da bismo prekinuli taj začarani krug, ključno je osloboditi se identifikacije koja od trenutka traume oblikuje odgovor na pitanje „ko sam ja“. Tek tada je moguće ponovno živeti život nalik onome kakav je bio pre, i kako bi rekao Derida, oprostiti ono što je neoprostivo.
Koji fantazam ima onaj koji želi da spasi ili emancipuje Drugoga i zašto je ta pozicija problematična?
Želeti empancipovati drugog ne znači ukidati gospodara, zbog kojeg je drugi zarobljen, nego lišiti ga prošlog agresora i na ovo mesto postaviti sebe. U igri je želja za moći. U tome je sva lažnost takozvanih progresivnih diskursa emancipacije. U suštini ne vode u progres, ali vrlo često vode u propast, postajući čak i gori od prethodnog agresora.
Drugi dio intervjua pročitajte ovdje.