Zašto je današnji feminizam potisnuo klasno pitanje, a prigrlio identitetske politike i borbe?
Današnji feminizam podržava se na osnovu resursa i diskursa tranzicijske privatizacije, koja je uzrok neravnopravnosti, uključujući one prema ženama. I ove resurse, kao ni čitav diskurs, ne sme da dovodi u pitanje. Ne može se biti deo tranzicijskog privatizacijskog aparata i baviti se klasnim pitanjem. Zbog toga feminizam prebacuje svoj fokus. Umesto da se bavi politikom na nivou strukture i realnog, on – kao što sam rekla već pre po pitanju politike „levice i desnice“ – počne da se bavi poljem imaginarnog. Tako počinje čitav program akademskog feminizma i rodnih studija na univerzitetima – kojeg, naravno, finansira državni obrazovni sistem tranzicijske privatizacije – da bi mi mogli saznati kako stoje ženska književnosti i film u trećem svetu ili Simone de Beauvoir pre pedeset godina. Ovako nastaju instituti za istraživanje nasilja prema ženama, ženska udruženja za političku agitaciju, kružoci za pomoć, pa sve do ženskih kvota u politici „rodne ravnopravnosti“.
No, glavni uzroci nasilja i neravnopravnosti prema ženama njih uopšte ne zanimaju. A nije da ih samo ne zanimaju – ne smeju da ih zanimaju. Jer ako bi ih zanimali, prvo bi morali da dovedu u pitanje tranzicionu privatizaciju iz koje problemi realno potiču, a to ne mogu, jer su deo nje. Umesto toga, operišu na nivou pitanja identiteta, koja su, kao što sam malo pre naglasila, konfliktna i agresivna. Međutim, kao subverzivna politika, savremeni feminizam je potpuno mortifikovan jer je u suštini potčinjen. To je takođe razlog zbog kojeg je čak i gori od onoga što je nekada bio patrijarhat. On je ogledalo najgoreg mačizma, njegov jednako agresivni, ali politički jednako izveštačen „drugi pol“.
Rob zna mnogo stvari, ali ono što bolje zna je „šta gospodar hoće, čak i ako ovaj to ne zna, što je obično slučaj, jer bez toga ne bi ni bio gospodar“. Koliko smo kao subjekti (potčinjeni) uhvaćeni u zamku nagađanja ili pogađanja šta gospodar hoće?
U istoj meri u kojoj je neko uhvaćen u zamku fantazama da je gospodar. Dijalektika roba i gospodara zahteva međusobno priznanje. Oni se međusobno podržavaju. Međutim, to šta je želja gospodara prvenstveno je pitanje neurotičara. Neurotičar je neko ko autoritet ne crpi iz sebe. Zbog toga enigmu vlastite želje prebacuje na drugog, od kog očekuje odgovore na pitanja: Ko sam ja? Šta želim? Šta treba da radim? Šta drugi želi? Gde je u toj želji mesto za mene? I najbitnije, kao što sam već pomenula – kako bi tim gospodarom zapravo mogao da vladam? To je suprotno od perverzije u kojoj ovake anksioznosti nema, a umesto toga postoji poriv prema davanju naređenja, koji dolazi iz želje, da bi sebe mogao videti kao subjekta bez manjka, čime bi utajio vlastitu kastraciju. Zbog toga su perverznjak i neurotičar zapravo idealan par. Ali infernalan par. Na štetu neurotičara, naravno. Zbog toga je u kliničkom radu vrlo važno ispitati mesto želje neurotičara u takvoj relaciji – ljubavnoj, porodičnoj, poslovnoj – da bi iz ove opasne zamke mogao da izađe.
O pomoći Ukrajini se medijski izveštava isključivo u kontekstu daljeg slanja oružja. Vi ste među retkima sa ovih prostora koji su posetili Ukrajinu u jeku intenziviranja ruske agresije, obilazili bolnice, razgovarali sa ljudima... Da li biste nam mogli reći nešto više o toj preko potrebnoj mreži solidarnosti na ljudskom, svakodnevnom nivou?
Izuzetno je važno da se bude solidaran, jer je ljudima u teškim okolnostima to stvarno potrebno. Opšta solidarnost ne postoji. U vreme brutalnosti, kada je u ime rata moguće da jedan život bude ubijen, najvažnija je odgovornost jedan na jedan, ili, kako ste lepo rekli, solidarnost na ljudskom, svakodnevnom nivou. Dok sam zimus radila u ratnim zonama Harkiva, Lviva, Kijeva i u gradovima nekoliko kilometra od ruske granice upravo su me te misli pratile. A onda sam nakon Nove godine posetila Buču, gde se na početku rata dogodio masakr nad civilima. Gradske oblasti odvele su me na Jablonsku ulicu, gde su počinjena ubistva, a zatim do masovne grobnice ispred crkve Svetog Andrija. Tamo sam srela mladu devojku od oko 19 ili 20 godina. Ispričala mi je da njeni roditelji žive u zgradi ispred crkve i da je bila svedok zločina koji su se tu dogodili. Pitala sam je: „Kako to da si još uvek ovde? Mogla si da odeš u inostranstvo, da budeš na bezbednom...“ A ona mi je odgovorila: „Ja ne mogu da idem na front i borim se kao muškarci. Ali ostajući ovde, već svojim prisustvom vodim bitku.“
Vidite, u tome je sve. Biti tu, biti prisutan. To je najdirektniji izraz odgovornosti prema drugome. To je materijalna, konkretna, etička dijalektika priznavanja drugog. To je način da se etika zapravo otelotvori. Jer u takvim okolnostima ništa od toga se ne podrazumeva. Kako ljudi mogu da žive u ratu, a da ne žele umreti, ubiti se ili poludeti? Kako živeti u društvu bez zakona koji bi štitio život? I, iznad svega, kako živeti kad čovek izgubi ne samo stabilnost, nego samu ideju mogućnosti stabilnosti ubuduće? U takvim okolnostima se samo prisustvom može pružiti svedočanstvo o tome šta znači veza među ljudima i šta nas može povezivati u vreme nasilja i odsustva svake etike u međuljudskim odnosima. Biti tu znači pružiti verovanje da ova međuljudska veza još uvek može da postoji. Ne zbog višeg ideala, jer u takvim okolnostima ideali ne postoje, već zbog otpora prema propasti međuljudskih odnosa. Kao što je rekla devojka iz Ukrajine: „Samo time što sam ovde, vodim bitku.“ I to su takođe reči oca iz knjige Put Kormaka Makartija, o kojoj će na ovogodišnjem programu „Novi simptomi u vreme političkih kriza: Rat“ govoriti naš predavač, Massimo Rekalkati. Protagonista ove knjige je čovek, koji se u vremenu zla odupire propasti međuljudskih veza i kaže svom sinu: „Tako rade dobri ljudi. Uvek pokušavaju i nikad se ne predaju.“
Slovenija je, uz Španiju, jedna od malobrojnih zemalja Evropske unije koja je zvanično priznala palestinsku državu. Treba podsetiti da je prva država koja je priznala Palestinu još 1988. bila Alžir. Usledila su, između ostalih, priznanja Ukrajine i Srbije (nekadašnje SFRJ), te Bosne i Hercegovine 1992. godine, Crne Gore 2006. (nakon što su i same proglasile nezavisnost), dok Hrvatska to još uvek nije učinila. Koja je uloga i šansa Zapadnog Balkana u antiratnim protestima i borbi protiv imperijalizma danas?
Naglasila bih da je svaka država prvo imperijalistička iznutra, bez obzira na to da li je velika ili mala. Drugim rečima, država je već imperijalizam kao takav jer je uspostavljena na nekom narativu, nizu običaja i jezičkih pravila, koje je neki broj ljudi u nekom trenutku i na nekom prostoru nametnuo drugima. Ovo nametanje ima dvostruke posledice. S jedne strane omogućava priču vlastitog porekla, nacije, identifikacije, niz zakona koji određuju prava i slobode, i time osećanje pripadnosti, udobnost tradicije... Ali s druge strane država već u trenutku svog nastanka uspostavlja neravnopravnost i antagonizam između dominantnih i podređenih.
To je posebno važno naglasiti u vreme rata i političkih konflikta kojima svedočimo danas, jer neprepoznavanje najbližih agresora – ili ako mogu da kažem tim rečima „imperijaliste u svojoj državi“ – ima opasne posledice po život ljudi, kako u oružanim konfliktima u zaraćenim zemljama, tako i u našoj svakodnevici. Umesto da se, bez obzira na to koji narativ im je bio nametnut u njihovom prostoru, ljudi povezuju u borbi protiv onih koji u njihovoj državi protiv njih samih koriste pozicije moći, ljudi počnu da se povezuju na razini narativa koji su im nametnuli njihovi vlastiti imperijalisti i idu protiv jednako neravnopravnih ljudi u drugoj državi koji takođe žive pod uslovima svojih imperijalista. Rezultat toga nije ni malo epski. Prosečni građanin Izraela, koji je ceo život pošteno radio, tuče prosečnog Palestinca, koji je ceo život pošteno radio. A elite Izraela, kao i elite Palestine profitiraju.
Krajnik, foto: Matej Pušnik
Tako neprijatelj zapravo postaje neko drugi, umesto onaj koji vam je suštinski neprijatelj. Ne onaj koji eksploatiše vaše znanje, potencijale, kvalitete, vreme, rad, vaš puki život na kraju krajeva… Niti onaj kome je u vašoj državi više dozvoljeno nego vama, onaj koji ima lakši pristup novcu nego vi. Neprijatelj postane vaš komšija jer voli drugačiju klopu od vas. To smo videli na prostoru Balkana jako demonstrativno u vreme stvaranja nacionalnih država. Profitirali su privatizeri društvenog vlasništva svih novonastalih država, a gubitnici su bili ljudi na sve strane. I danas je još uvek tako, čak i gore, jer su se ove pozicije vremenom još više utvrdile.
Suštinske borbe protiv imperijalizma zbog toga ne vidim na način klasičnih međunarodnih odnosa. Odnosno, borba protiv imperijalizma u parlamentarnom sistemu koji je podržan kapitalom nije moguća. Danas postoje samo predstave borbe protiv imperijalizma koje vole da igraju takozvani kritički nastrojeni intelektualci, kulturni radnici, aktivistički performeri, političke stranke svih boja i brojni drugi, koji, ruku na srce, stvarno obavljaju važnu funkciju. Ona se zove sakrivanje suštinskih interesa gospodara. Za male pare – jer intelektualci su jeftina radna snaga – stvaraju fantazmagorije borbe protiv megalomanskog svetskog imperijalizma i time obezbeđuju da se u samom izvoru imperijalizma – to jest u njihovom najneposrednijem sistemu u kome žive – ništa ne promeni.
Paralelno s tim, javni sektor srednje klase mesto tog unutrašnjeg imperijaliste podržava sa drugog ugla, jer se podmuklo nada, da će napredovati u hijerarhiji, i zbog toga udara na sve koji se nalaze niže i koji bi želeli preokret. Ovo je način utvrđivanja neravnopravnosti u entitetima zvanim države, u kome ljudi rado učestvuju i veoma su zadovoljni sami sa sobom, najčešče ne znajući da su zapravo najveći gubitnici oni sami.
U tom smislu je priznanje Palestine jednako kapitalo-parlamentaristički čin. To nikako ne relativizuje ili umanjuje odgovornost za zločine protiv čovečnosti koji se tamo dešavaju. Ali to što hoću naglasiti je da su priznanje ili nepriznanje Palestine još uvek samo dva lica istog krivičnog sistema, koji nužno ide u smeru stvaranja novih podela, kao što su prvo one između dominantnih i podređenih građana, a koje se onda samo prošire na odnos između dominantnih i perifernih država na globalnoj razini. Ali krivica ostaje, jer ona izvorno leži u srcu države kao takve. Izrael je postao država brutalno mučenih žrtava Drugog svetskog rata i svet je osećao pravednim da se nakon genocidnog zločina bez presedana u istoriji čovečanstva konačno stvori sigurno utočište za one koji su preživeli i da se ovakvi zločini više nikad ne ponove. Da li je uspeo… Državna politika Izraela je danas odgovorna za to što ta zemlja nije sigurno utočišče ni za Jevreje, a kamoli za druge, jer nije destruktivna samo prema drugima, nego i prema sebi.
Jedina borba protiv imperijalizma koja bi bila moguća bi bila realna borba protiv takvog sistema. Ali koliko su ljudi zainteresovani za to mi nije potrebno posebno objašnjavati. Zarad udobnosti svakodnevnog života ih se u jednom potezu ućutka, a moralnu svest operu uz malo mudrovanja. I svet se vrti dalje.
Prema Lacanu, „realno se uvek vraća na isto mesto, kao traume ili zvezde“. Zaključili ste da su pitanja na koja bi ovdašnje politike trebalo da se vraćaju da bi razrešile svoje simptome – tačka raspada Jugoslavije i pitanje privatizacije. Da li je za tako nešto potrebna temeljna promena strukture? I koji način suočavanja, odnosno vraćanja na te neuralgične tačke bi bio lekovit i učinkovit?
Potrebna je apsolutna i beskompromisna promena sistema. Bez toga, bilo kakvi angažmani su samo kozmetičke korekture koje prikrivaju pravi izvor problema. Upravo to ćutanje i skretanje pažnje na teme istorije pre početka privatizacije tokom devedesetih već su simptomi sami po sebi. Privatizacija društvenog vlasništva, koja je počela s trenutkom raspada Jugoslavije, je izvorni greh svih država Zapadnog Balkana, jer je nanovo uspostavila neravnopravnost. Ovoj ekonomskoj privatizaciji sledila je privatizacija u jeziku, koju je tokom 90-ih sprovela intelektualno-kulturna sredina, kreirajući novi simbolički narativ i s njim novu kulturnu hegemoniju. A kulturna hegemonija utiče na to kako neko razume sebe.
Kao konkretan primer, u Sloveniji je pobedu u procesu privatizacije društvenog vlasništva odnela politika brendirana kao „levica“, koja je za svoje ideološke saputnike uzela one koji su, koristeći državne poreske fondove, mašući ljudima pred očima zastavama „revolucije“ i Marksa prikrivali pljačku levih privatizera, i na taj način, iskorišćavajući „levičarski“ sentiment, ljudima krali budućnost. Svako ko nije poverovao u taj apsurd bio je proglašavan fašistom, kao da je upravo pre pet minuta stigao iz Drugog svetskog rata. Naravno, postoje nijanse među državama bivše Jugoslavije, ali model je isti, a otuda i rezultat. U svakom slučaju imamo totalitaristički happy end, što znači potpunu dominaciju jedne političke struje nad svim ostalima.
Zato nije iznenađujuće što se ljudi danas osećaju beznadežno i iscrpljeno, kao da više ne postoji mogućnost za promenu. Logor se može izgraditi i na psihičkom nivou. Za učinkovitost je stoga najpre potrebno probiti narativ apologeta ove privatizacije. Ali to se ne može postići pod parolom „borbe protiv kapitalizma i neoliberala“. Upravo je „borba protiv kapitalizma i neoliberala“ glavna ideološka lozinka ovih istih apologeta privatizacije društvenog vlasništva. Ta parola je štit, koji opet lažno sugeriše da su vaši neprijatelji oni koji vredno rade na tržištu, a ne oni koji su – zvanično pravno, a u suštini nelegitimno – prisvojili ono što na društvenom nivou pripada svima. Danas je ta borba još složenija, jer upravo ti privatizeri i njihovi apologeti koriste žargon preokreta, koji su takođe uzurpirali. Stoga je najpre potrebno raditi da tome, da se prepozna razlika. Samo na taj način ljudima se može vratiti mesto realnog preokreta, koje je sada uzurpirano.
Ali za lekovitost neophodna je borba protiv ideoloških mistifikacija kliničkih pristupa. Ideološke mistifikacije se prepoznaju po tome što se „klinički stručno“, „naučno proverljivo“, „akademski blagoslovleno“ i „po svim profesionalnim i etičkim kodeksima birokratski ispravno“ bave lečenjem simptoma i pružanjem pomoći ljudima. Naći ćete ih u svim oblastima, od psihijatrije, psihologije, psihoanalitičke psihoterapije...
Međutim, izvor tih simptoma u privatizaciji društvenog vlasništva, zbog koje ljudi pate i koja je uzrok njihovih poteškoća, ni za živu glavu ne bi doveli u pitanje. Naprotiv, ideološke mistifikacije kliničkih pristupa bi tom sistemu dodatno pomogle, potčinjavajući mu se i marljivo kopajući po dijagnostičkim kategorijama i terapijskim savetima, putem kojih bi ljudi konačno „otkrili“ u čemu je problem s njima, a ne sa sistemom. Njihova poruka je sasvim jednostavna: „Nemojte preispitivati sistem. Preispitujte sebe i razmislite kako možete biti korisni tom sistemu. Jer, kao što dobro znate, to na kraju najviše koristi upravo vama.“ Jedino gore od neznanja su lažna znanja.
Sad, kako tu promenu konkretno postići... Hegel je glorifikovao rat, tvrdeći da rat ne samo da podiže moral, već i pročišćava stvari. S tim se slažem. Potrebno je pročišćenje, potreban je rat – ali ne rat između država ili unutrašnje revolucionarno nasilje, koje samo stvara nove žrtve i nove agresore. Najviše od svega danas je potreban etički odgovor u borbi za ravnopravnost. I ta borba mora biti žestoka. To je naš rat. Potrebno je uvesti realan rascep u ovo homogeno društvo neravnopravnosti.
To znači borbu žrtava privatizacije društvenog vlasništva protiv onih koji ih onemogućavaju. Borbu protiv „svetskih pravednika“ iz sfere univerziteta, kulture i medija, koji se predstavljaju kao alternativa i „kritika“ vladajućih, a zapravo su njihov produžetak i „doppelganger“. Borbu protiv „pomagača javnog dobra“, koji vam nude rešavanje ličnih problema, ali su deo strukture zbog koje poteškoće uopšte i imate. Ali pre svega, potrebna je borba da prepoznamo gde se nalazimo unutar te strukture i da jasnije sagledamo nesvesno čiji smo subjekt. Zato je psihoanaliza, za mene, najjači politički čin.