Iako se nisu primarno bavili pitanjima seksualnosti, mada se i o toj temi raspravljalo na partijskim organima, te je III kongres RSDPR naložio Trockom da razradi novu teoriju odnosa među polovima u slučaju pobede revolucije, ruski Boljševici su znali da nije dovoljno samo ukloniti jedan sistem da bi se izvela revolucija. Potrebno ga je idejno pobediti.
"SEKSUALNI SAVEZ"
Dobro uočivši da se priroda jednog režima najbolje ogleda u odnosu prema seksualnosti, Lenjin izjavljuje da: „Komunizam ne sme da sa sobom nosi asketizam, već životnu radost i bodrost, izazvanu punoćom ljubavnog života“, te dodaje da će „emancipacija duha čulnosti, energije usmerene, ne na pseudoporodične vrednosti, pomoći pobedu revolucije. A čuvena Aleksandra Kolontaj kaže da: „Ideologija radničke klase ne stavlja nikakve formalne prepreke ljubavi.“
Upravo na njeno zalaganje i rad, a uz podršku Lenjina, započeće nakon Oktobarske revolucije, grandiozan socijalni eksperiment, koji ni do danas nema premca u istoriji – Velika seksualna revolucija.
Jedan od prvih dekreta, koje je donela nova vlast 1917. godine, bio je Dekret o razvodu braka, u kojem se brak definiše kao „seksualni savez“, a ne zajednica. Brak postaje sekularna ustanova, koju je moguće zaključiti ili razvrći, samo pred državnim vlastima. Na prvu godišnjicu ovog dekreta, 1918. godine, na ulice Petrograda je izašlo na stotine lezbejki, koje su prošetale gradom, čime je organizovana prva parada tog tipa u istoriji. U svojim sećanjima, Trocki piše da je Lenjin čuvši šta se događa na ulicama Petrograda, radosno uskliknuo: „Tako treba, drugovi!“
Bio je to veliki korak u emancipaciji žena, koje su, po prvi put, izašle iz sfere privatnih odnosa u javnu sferu, oslobodivši se patrijarhalnog jarma. Kada je jedan američki diplomat upitao Trockog „da li je istina da je u SSSR-u dozvoljen razvod“, ovaj mu je ironično odgovorio pitanjem: „Zar postoji neka zemlja u kojoj to nije dopušteno?“ Drugi važan dekret, nakon dostupa ženama da razvedu brak i njihovog stavljanja u ravnopravni položaj sa muškarcima, bio je Dekret o abortusu, kojim je garantovano pravo žena da same odlučuju o svom telu i reproduktivnom zdravlju, a koji ih je izmestio iz položaja seksualnog objekta.
PRIRODA I DRUŠTVO
Paralelno sa emancipacijom žena, izvršena je i dekriminalizacija homoseksualnosti. Ukidajući celokupno carsko zakonodavstvo, Boljševici su prvi u istoriji pristupili pitanju homoseksualnosti sa stanovišta nauke, a ne religije. Ostaće zabeleženo da su prvi muški istopolni brakovi zaključeni među pripadnicima Baltičke flote, a da je prvi ministar inostranih poslova SSSR-a – Georgij Čičerin, Lenjinov prijatelj, bio otvoreni homoseksualac. Inače, nemački psiholog Rajh, u svom radu iz 1934. godine, „Seksualna revolucija“, navodi da je odgovor Lenjina na reči Trockog iz pisma 1911. godine, i iz toga vidimo i Lenjinov odnos prema homoseksualnosti, bio, da je „potrebno potpuno ukinuti zabranu za istopolnu ljubav“.
Američki istoričar, Den Hili, koji se bavio pitanjima homoseksualnosti u Rusiji, kaže da je „revolucija oslobodila moćnu energiju emancipacije i homoseksualci su se osetili znatno slobodnije“. Tako, Hili u svojim radovima navodi tipična svedočanstva iz tog vremena: „Leti, 1924. godine, ostvarile su se moje želje. Sreo sam čoveka koji je apsolutno odgovorio mojim zahtevima. zaljubili smo se i počeli živeti zajedno.“
Sve do 1933. godine, homoseksualni brakovi su se slobodno upražnjavali. Prvi koji će ući u istoriju, bio je onaj zaključen između dve žene. Radi se o Evgeniji Fedorovnoj, koja je još 1915. godine, sa 17 godina, preobučena u muško, otišla na front, učestvovala, kasnije, u građanskom ratu kao član ČK (Vanredna komisija, čuvena ČEKA). Ona je 1922. godine, zaključila brak sa ženom, a sud je brak priznao zakonitim, jer je zaključen na obostranom pristanku. U to doba, direktor Instituta za društvenu higijenu u Moskvi, dr Grigorij Batkis, piše studiju „Seksualna revolucija u Rusiji“, u kojoj tvrdi da je homoseksualnost „savršeno prirodna“ i da treba biti pravno i društveno opravdana.
DOLJE STID
Upravo zato, je i kongres Instituta seksualnih nauka u Kopenhagenu, 1928. godine, proglasio SSSR „primerom seksualne tolerancije“. SSSR je bio prva zemlja koja je zvanično priznala teorije Sigmunda Frojda.
Međutim, fenomen koji će ostati jedinstven u istoriji, predstavljao je pokret „Dole stid“, čiji je osnivač bio Karel Radek, jedan od najbližih saradnika Vladimira Iljiča. Pokret je, teoretski i praktično, zastupao i sprovodio, slobodoumne ideje, kojima je pokušano da se zbaci viševekovni osećaj nametnutog stida kod ljudi i doprinese njihovom samooslobođenju.
Pripadnici ovog pokreta, raširenog po celoj zemlji, organizovali su javne manifestacije, čiji su učesnici bili potpuno obnaženi, a na grudima su nosili crvenu traku sa natpisom „Dole stid!“. Jedan od govornika na mitinzima, koji su sve više uzimali maha i na kojima je učestvovalo i preko 10 hiljada ljudi, izjavio je: „Dole licemerstvo! Dole popovska obmana! Nama, komunarima, ne treba odeća koja prikriva lepotu tela. Mi smo deca sunca i vazduha.“ Osnovni motivi ovog pokreta, mogu se sažeti u jednoj od parola: „Uništili smo osećaj stida. Pogledajte nas, videćete slobodne muškarce i žene, istinske proletere, koji su zbacili okove buržoaskih predrasuda!“
U društvu je bila popularna „teorija čaše vode“, saglasno kojoj je ljubav kao čaša vode – daje se onom ko je traži. Ljubav se nije shvatala na stari, buržoaski način, već kao fiziološki proces koji se odvija u našim telima. „Teški eros“, u kojem se odnosi baziraju na principima dominacije i potčinjavanja, zamenjen je novom, lakšom formom, u kojoj je sve dosta fleksibilnije i slobodnije. Aleksandra Kolontaj piše:
„Takvu raznolikost bračnih odnosa istorija još nije videla: brak sa stabilnom porodicom i ujedno prolazna slobodna veza, tajni preljubnik u braku i otvoreni suživot devojke sa ljubavnikom, brak udvoje, utroje, čak i složena forma braka učetvoro.“ Život dva velika imena ruske književnosti – Majakovskog i Jesenjina, pruža nam dokaz u ovom pravcu. Koliku važnost je država pridavala novim odnosima u društvu, svedoči i činjenica da je seksualno obrazovanje ušlo u osnovne i srednje škole.
Aleksandra Kolontaj piše: „Seksualno obrazovanje treba u školama da počne u uzrastu od 12 do 13 godina. U protivnom, suočićemo se sa takvim ekscesima, kao što je rana trudnoća. Nisu redak slučaj danas trudnoće sa 14 godina.“
KONDOMOV LET
Kako je nedostajalo domaćih nastavnika, dovoljno obučenih za izvođenje takve nastave, dolazili su stručnjaci iz inostranstva (oko 300 njih u periodu 1919-1925), najviše iz Nemačke. Hale Fanina, nemački seksolog, koja je učestvovala u ovom procesu, piše: „SSSR je 1925. predstavljao za mene nešto fantastično. Eto gde je prostor za rad. Ceo svet, posebno Nemačka, treba da pozavide onome što se dešavalo u SSSR-u. Tu su se produžile psihologija i seksologija, da materijala za njihovo proučavanje ima za nekoliko godina.“
Ruski mornari sa mladićem u ženskoj odjeću, 1916
Izdavane su mnogobrojne brošure i knjige sa milionskim tiražima, posvećene temama seksualnosti, pogotovo kod dece. Sprovodili se brojni seminari i konferencije gde se raspravljalo o „prirodnoj seksualnosti dece“ ili „kako treba shvatiti i regulisati odnos dečje seksualnosti prema radu“. Već pomenuti dr Batkis kaže: „Zadatak seksualne pedagogije u SSSR-u je vaspitanje zdravih ljudi, građana budućeg društva u punoj saglasnosti između prirodnih sklonosti i velikih društvenih zadataka koji ih očekuju… Proleterska komuna sa njenom slobodom odnosa, dužna je da im pomogne u tome.“
Dužna pažnja je posvećivana i pitanjima kontracepcije, te je masovna proizvodnja kondoma bila u opticaju. Uprkos tome, u tom periodu je rođen veliki broj vanbračne dece, kao rezultat masovnog prelaska na život u komunama. Brak, kao ostatak prošlosti, zamenjen je komunom, porodicom budućnosti, gde su brigu o deci kolektivno preuzimali svi članovi komune. Komune su se obično sastojale od 10 do 12 članova oba pola.
SVI SU GOLI
Saglasno misli Aleksandre Kolontaj da „ukoliko se duže održava seksualna kriza, tim više dobija hronični karakter“, uspostavljeno je pravilo o zajedničkom životu devojaka i momaka u institucijama poput domova za decu, pionirskim lagerima ili popravnim domovima za maloletnike. Tako su u GPU komuni, koju je organizovao Đeržinski, za maloletne prestupnike (12-18 godina), u zajedničkoj spavaonici boravili pripadnici oba pola. Ideja Đeržinskog je bila da „zajednički život odvlači mlade od protivpravnih postupaka i negativnih misli“.
Brojni svedoci tog vremena, iz inostranstva, svedoče o veličini SSSR-a tog vremena, u pogledu avangarde i zapisuju pozitivne utiske. Tako, recimo, dobitnik Pulicerove nagrade, Knikerborger u beleškama o obilasku Moskve piše, 1931. godine: „Hiljade muškaraca i žena, devojaka i mladića, dece na rukama, staraca i starica, igraju igre i kupaju se u reci, sunčaju se… Većina njih, mladih atleta i starijih ljudi, potpuno su obnaženi. Grupa mladića takmiči se u skokovima u dalj. Svi su goli. Među njima nema devojaka, ali devojke u laganoj letnjoj odeći prolaze mimo njih i navijaju…“
A ONDA...STALJIN
Međutim, već krajem 20-tih i početkom 30-tih godina, dolazi do postepenih promena u odnosu države prema novouspostavljenim društvenim obrascima. Dolazi do regresije, „od svitanja ka sumraku“, kako se izrazio nemački psiholog Rajh. Tako se već 1934. opet kriminalizuje homoseksualnost, zabranjuju abortusi, ukida seksualno obrazovanje…i sve druge tekovine Oktobra. To je period kada su u SSSR-u govorili kako „u našoj zemlji nema seksa“.
No, iako je seksualna revolucija u SSSR-u (Rusiji) bila kratkog daha, samo jedna epizoda, ako je merimo istorijskim aršinima, ubrzo zaboravljena usled talasa represije pod Staljinom, koji je obnovio stare forme konzervativne ideologije pod carskim režimom, ona po snazi emancipacije, jačini ideja, slobodoumnosti, avangardnosti, ostaje trajna inspiracija za neka buduća rešenja i odnose u društvu, kao početna tačka u pitanjima čovekovog samooslobođenja.
Igor Maksimović, Optimist