Britanski istoričar umetnosti, pisac i kritičar, Džon Berdžer, koji je čitav svoj opus posvetio savremenim društvenim problemima, a pre svega problemima eksploatacije, i švajcarski dokumentarni fotograf, Žan Moro, sada već daleke 1975. godine prošlog veka, objavljuju žanrovski intrigantnu studiju o migrantskom radu naslovljenu Sedmi čovek. Ova „knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi“, na posve specifičan način pokazuje kako je 60-ih godina 20. veka ekonomija bogatih evropskih država postala u potpunosti zavisna od radnika iz siromašnih zemalja koji su počeli, često ilegalno, prekovremeno i za minimalne nadnice, obavljati najteže i najrizičnije poslove, tako stvarajući novu klasu potproletarijata.
Ideja vodilja u ovom zajedničkom poduhvatu bila je učiniti vidljivom neslobodu koja je povezana sa iskustvom onih koji su u njemu zarobljeni, a suštinsko pitanje koje knjiga postavlja jeste da li je moguće videti kroz neprozirnost reči?
Budući da jezik prećutkivanjem reprodukuje podele koje proglašava za prirodne, Berdžer našu pažnju usmerava na perfidnost ideologije koja operiše iskazima koji mogu biti tačni, a istovremeno neistiniti, jer nešto skrivaju ili su previše uopšteni. Strategija kojom se služi, direktno intervenišući izjavama migrantskih radnika, svedočanstvima brutalne eksploatacije i dehumanizacije kojoj su izloženi, ima za cilj da u opšteprihvaćene istine uvede pukotinu i time ih unekoliko sabotira.Tako čuvenoj rečenici Henrija Forda, koji je tvrdio da medicinskim pregledima nije utvrđeno da monotonost fabričkog rada može izazvati bilo kakve telesne nepravilnosti, Berdžer suprotstavlja svedočenje stranog radnika iz jedne klanice koji usled svakodnevnog pristizanja „novih reka glava koje treba oprati“, počinje da halucinira da mašine zapravo umnožavaju životinje, od jedne praveći stotine.
Tempo rada i repetitivnost čine da telo radnika „gubi pamet u tom pokretu“. U mrtvom mehanizmu fabrike, radnici znaju da je sve ono što rade „odvojeno od svake veštine kojom raspolažu“. Strani radnik stupa u polje stvarnosti u kojem je sadašnjost koju živi u stalnom raskoraku sa njegovim viđenjem vlastitog sna. Stoga se on ispostavlja kao košmar.
**
U Gardijanu se krajem jula pojavio tekst naslovljen Bombe nas neće zaustaviti, koji govori o tome kako ruska invazija na Ukrajinu nije odvratila na stotine parova – potencijalnih roditelja – iz raznih delova sveta, da putuju u ratom razoreni Kijev ili druge centre u kojima postoje klinike za surogat majčinstvo, budući da im je to jedina preostala šansa da postanu roditelji.
U tekstu se navode reči jednog italijanskog para čija imena su izmenjena, tačnije, pedesetpetogodišnjeg muškarca, Rema: „Već deset godina pokušavamo da postanemo roditelji. Ni bombe, ni rat nas neće u tome zaustaviti. ... Ovo će biti naš poslednji pokušaj. Da bismo u tome uspeli, bili smo spremni na sve, pa čak i da rizikujemo vlastite živote. ...Naš fokus je na deci. Našoj deci. Ništa drugo nije važno.“
Američki par (Džordž, 57 i Kler, 46) je, poput italijanskog, posle desetak neuspelih pokušaja veštačke oplodnje, prošlog maja doputovao u Kijev kako bi preuzeo svoju bebu: „Svaki roditelj bi uradio isto. Ako je surogat majka mogla da nosi bebu devet meseci u ratnim uslovima, onda i mi možemo da rizikujemo jedan mesec naših života dolaskom u Kijev.“
Ukrajinske klinike žustro nastavljaju svoje poslovanje i tokom rata. Od početka ruske invazije rođeno je oko hiljadu beba, a više od polovine njih upravo u jednoj od najvećih klinika ovog tipa u Evropi – BioTexCom-u. Prema navodima direktora te klinike potpuno opremljene za ratne uslove, „potražnja za uslugama je veća od ponude“ i ista je kao i pre početka rata.
U tekstu je krajnje šturo pomenuta procedura koju prolaze zainteresovani parovi pre odabira surogata i sklapanja ugovora, a zatim se daje glas samim surogat majkama. Većina tih žena ima troje ili četvoro dece, sada već više nema krov nad glavom, kuće su im razorene, muževi ili partneri na frontu. Tamila, 36, je surogat majka već treći put. Ponosna je na to što može da pomogne parovima koji ne mogu da imaju decu. Njena vršnjakinja, Dana, koja ima četvoro dece i čiji muž je takođe mobilisan, pristala je da bude surogat majka samo zbog novca, jer nema drugog načina da prehrani svoju decu. Tarifa za usluge surogat majčinstva iznosi oko 40 000 evra, od čega, po rečima direktora klinike, polovina sume ide surogat majkama. Pred sam kraj članka, stoji rečenica-podsetnik da je godinama unazad izveštavano o mnogobrojnim primerima nehumanog i nasilnog tretmana prema ovim ženama.
**
Ukrajina je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Trećina ukupnog stanovništva je ispod granice siromaštva, preko 100 000 dece u rezidencijalnim ustanovama, od kojih je, od početka ruske invazije, oko 16 000 prisilno deportovano u Rusiju.
Komercijalne surogat klinike su legalne, ali „fantomske“ – one nisu registrovane u Ukrajini, već uglavnom u ofšor zonama, recimo – na Sejšelima.
Osim Ukrajine, surogat majčinstvo je legalno i u Kaliforniji, do nedavno je to bila praksa u Indiji, a planirano je da se ono zakonskim regulativama, uz „umerenu nagradu“, omogući i u Srbiji. Iako se dominantni narativ neretko služi tezom da žene svojevoljno biraju surogat majčinstvo, nije zabeležen niti jedan slučaj surogat majke iz srednje ili više klase.
BioTexCom klinika uglavnom regrutuje žene koje žive u najsiromašnijim ukrajinskim oblastima, na ivici egzistencije. Poput prostitucije, za surogat materinstvo se žene odlučuju onda kada nemaju više ništa da prodaju sem svojih tela.
Foto: Normalizuj via Maison Schiaparelli
Stopa postporođajne depresije neuporedivo je veća kod surogat majki. One nemaju nikakvu pravnu niti psihološku podršku i pomoć, a suočavaju se i sa snažnom osudom okoline. Mnoge su već svedočile o svojim iskustvima, o tome da u klinikama nisu tretirane kao ljudska bića, već kao pokretne materice. Osim što svaka naredna trudnoća nosi veći zdravstveni rizik po ženu, u ovom slučaju još izvesniji zbog veoma agresivne hormonske terapije, neretko im ubacuju i po nekoliko embriona. Surogat majke ispunjavaju zahteve klijenata koji se tiču kontrole i ograničavanja kretanja, prinuđene su na carski rez, prekide trudnoće, kremiranja mrtvorođene dece.
Bebe koje se rode sa moždanim ili drugim oštećenjima parovi često nikada ne preuzmu. One su osuđene na limbo. Ne samo da su lišene roditeljske ljubavi i pažnje neophodne za razvoj, već je upitan i njihov pravni status, čime su kao bića praktično svedena na prebrisane, otpisane ili ilegalne.
**
Možemo razumeti da muka i očaj ljude koji godinama pokušavaju da postanu roditelji čini spremnim na sve, pa i na to da rizikuju vlastite živote, što ih ne čini manje odgovornim za činjenicu da time i druge živote stavljaju u opasnost.
Njihova želja je nemerljiva. Oni su spremni na žrtvu. Njih bombe neće zaustaviti.
Ali bismo morali da napravimo pukotinu u svetosti i neprikosnovenosti te želje kojoj poredak u kojem živimo dodeljuje neupitnu vrednost po sebi. Kao što bismo morali da budemo u stanju da vidimo kroz neprozirnost reči kojima su članci poput ovog u Gardijanu satkani.
U suprotnom, bićemo kao feministkinje kojima su puna usta Sluškinjine priče, a koje volšebno zaneme kada je reč o surogat majkama izloženim strahovitoj eksploataciji i nasilju jer – to je njihov izbor. Ili kao birokrate, tehnokrate i reakcionari, svi ujedinjeni i privilegovani nosioci univerzalnih demokratskih vrednosti, za koje ginu – drugi.
Bizarna je, naime, i problematična već i sama postavka da su, u sred ratom razorene Ukrajine, među mrtvim i obogaljenim ljudima, siročadima, ženama masovno primoranim na pakt sa sumnjivom i kriminalnom zonom surogat materinstva ili prostitucije ne bi li preživele, istinske žrtve i heroji sa kojima treba da saosećamo bogati parovi iz raznih delova sveta koje bombe neće zaustaviti u ostvarenju svoje želje, bila ona i najplemenitija na svetu.