Za sve vreme opstanka Miloševića na vlasti, propaganda njegovog režima zadržala je inicijativu u političkoj eksploataciji proslava Vidovdana, u čijoj organizaciji su predstavnici vlasti i dalje imali glavnu reč, uspevajući da pridobiju crkvene poglavare za saradnju radi usklađivanja svetovnog i crkvenog dela programa vidovdanskih svečanosti i zajedničkog izvođenja tih programa gde god je to mogućno.
Cilj je bio da se ove svečanosti predstave kao izraz jedinstva srpskog naroda, njegove države, crkve i kulturne elite, jedinstva koje ratne prilike samo dodatno učvršćuju. Zbog toga je bilo važno pobrinuti se da u programima vidovdanskih svečanosti složno učestvuju predstavnci crkve, kulturne elite i vlasti, a da publiku koja ih prati čini narod pristigao iz svih „srpskih zemalja".
Takav program i takvu publiku imale su vidovdanske svečanosti na Kosovu 1993. godine, koje su te godine trajale nekoliko dana. Najvažnija od njih bila je priređena u Gračanici, uz učešće najviših crkvenih ličnosti, ministra kulture u srpskoj vladi, rektora Beogradskog univerziteta i nekoliko poznatih književnika, a u prisustvu većeg broja gostiju, među kojima su bili kako navodi Politika - princ Tomislav Karadorđević, predsednik Srpske Republike Krajine Goran Hadžić i Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde.
Svečanost je počela jutarnjom molitvom u manastirskoj crkvi i opelom kosovskim mučenicima i knezu Lazaru, koje je služio patrijarh Pavle, uz „činodejstvovanje" mitropolita Amfilohija, episkopa Artemija i episkopa Pahomija, a nastavljena je književnim programom pod naslovom „Vidovdansko pesničko pričešće" i dodelom medalje „Majka Jugovića" Srpkinjama sa Kosova i Metohije koje su imale četvoro i više dece.
Kad se prisutnima na ovoj svečanosti pozdravnim slovom obratio ministar kulture Đoko Stojičić, doživeo je neprijatnost, jer je njegov govor bio prekidan uzvicima „Hoćemo Arkana". Pominjući ovo, izveštači Politike sa proslave Vidovdana u Gračanici, nisu rekli da li je Ražnatović izišao u susret ljudima koji su želeli da ga čuju, ali njegova reč u tom trenutku i na tom mestu ne bi bila neočekivana, kao što nije bilo neočekivano ni njegovo prisustvo u Gračanici. Jer on je u međuvremenu stekao reputaciju hrabrog i odlučnog zaštitnika srpskog naroda, ratnika i vernika koji se u svojim ratnim pohodima u Hrvatskoj i Bosni rukovodi učenjem Srpske pravoslavne crkve i kosovskim predanjem.
Prilikom stupanja u njegovu Gardu, dobrovoljci su polagali zakletvu, sastavljenu slobodnom obradom „Lazareve kletve", stihova iz Vukove zbirke narodnih pesama, koji u njegovom zapisu glase: „Ko ne dođe u boj na Kosovo / od ruke mu ništa ne rodilo/ ni u polju bjelica pšenica / ni u brdu vinova lozica". Od toga je napravljena zakletva Arkanove garde:
„Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i koljena, a ne poš'o u boj za spas Srpstva, ne imao od srca poroda, ni muškoga, nídevojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, krstom mu se ništa ne krstilo, rđom kop'o dok mu je kolena, borba časna zlu krv neka menja, za budućnost sviju pokolenja. Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetog krsta, život dajem za spas Srpstva".
Svečano stupajući u Arkanovu gardu, dobrovoljci su, pored teksta zakletve, morali da izgovore i tekst molitve Hristu i Majci Božjoj, specijalno sročenu za tu priliku:
„Sine božji! Ti si položio dušu Svoju, da nas spaseš. Ti si zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru svoju. Naoružaj me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako, pak, bude volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom Carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod pokrovom tvojim. Amin!"
Na ovaj način Arkan se stavljao u ulogu novog Lazara, predstavljajući svoje dobrovoljce kao nove kosovske junake, a njihovo pljačkaško pustošenje Slavonije i Istočne Bosne kao nastavak Kosovskog boja. I mogao je da se pohvali da njega i njegovu Gardu tako vide i najvažniji političari, crkveni velikodostojnici i mediji u Srbiji i u novim srpskim republikama, koje su u to vreme bile proglašene u Hrvatskoj i Bosni. Kad su patrijarha Pavla upoznali s tim da Arkan govori da jedino njega priznaje kao svog komandanta, patrijarh je to primio kao naivnu šalu, ali i kao znak da je reč o čoveku koji se odrekao greha i krenuo putem vrline, kao onaj preporodeni grešnik o kome u Svetom pismu govori Parabola o bludnom sinu