Postpolitičko doba odlikuju okolnosti u kojima činjenice imaju daleko manje uticaja u oblikovanju javnog mnenja od konstantnog apelovanja na naša osećanja, afekte i lična uverenja. Upravo zato, uprkos opštoj histeriji koju sveštenici neoliberalnog kapitalizma upućuju prosečnom neglasaču ili čoveku koji nije „politički angažovan“, uprkos opšteprisutnom preziru prema apolitičnosti u kojoj se traži krivac za sva ovozemaljska zla, više nego ikada je potrebno razotkriti šta to zapravo danas znači biti političan.
U doba potpuno osujećene istinske političke participacije i moći odlučivanja ljudi, nasuprot neograničenim ovlašćenjima kriminalnih i korporativnih struktura vlasti i apsolutne medijske manipulacije, biti „političan“ naprosto znači biti permanentno afektivno investiran – iscrpljivati se u još jednom jalovom i iznurujućem poduhvatu proizvodnje tuđeg profita, perpetuirajući stanje sopstvene deprivilegovanosti, ranjivosti i nemoći.
Iako su nekada afekti i emocije bili tobože isključeni iz političke sfere u zapadnoj političkoj teoriji, danas je veza između afekata i politike ne samo prisutna i poželjna, već i neophodna.
U studiji Kulturne politike emocija Sara Ahmed je već opsežno analizirala načine na koje bol ulazi u politiku, te kako fetišizacija ili kult rane (traume) učvršćuje buržoaske i državotvorne politike identiteta, jačajući reaktivne mehanizme koji određeni kolektiv pozivaju na osvetu. Budući da privilegovani subjekti imaju više pristupa i mogućnosti da kapitalizuju svoje narative bola u javnom diskursu, inicijacija bola u sferu politike više nego ikad zahteva izvesno odstupanje od fetišiziranja rane, kao i politike suprotne (auto)viktimizaciji i zaglavljenosti u poziciji žrtve, danas posve retke na ovim prostorima.
Sličnim mehanizmima, ekonomija mržnje proizvodi afekte u subjektima koji, zamišljajući drugog kako mrzi, počinju refleksno da mrze i sami, dok nas kultura straha u doba vladavine anksioznosti permanentno izmešta iz delatne sadašnjosti u apokaliptično sutra, čineći nas zaleđenima, preplašenima i paralizovanima. Strah na taj način osigurava ne samo kontrolu, već i homogenizovanje određenih pripadnika zajednice, njihovo „jedinstvo“, grupisanje i spremnost na mobilizaciju, što je posebno bilo vidljivo na primeru borbe protiv terorizma ili protiv migranata.
Oslanjajući se na Marksa, Ahmed emocije tretira kao vid kapitala – afekti se proizvode kao posledica kruženja znakova, a subjekt je uvek samo jedna prenosna stanica, nikako ne početna tačka niti krajnja odrednica.
Afekat se javlja naglo, ima jak intenzitet, dovodi do „suženja svesti“, telesnih senzacija i promena, ometa intelektualne i kognitivne procese, kao i sposobnost samokontrole. Za Žila Deleza, „afektivnost zauzima upravo razmak između potencijalnog dejstva opaženih stvari i virtuelnog delovanja koje se prema njima preduzima, interval između jedne uznemirujuće percepcije i jednog oklevajućeg delovanja.“
Afekat se neretko upoređuje sa brzom vožnjom ili kretanjem sa još nerazvijenim osećajem za pravac. Telo u afektu je uvek istovremeno u sebi i izvan sebe. Afekti nas vozaju i šire se instantno i viralno – možemo neometano osećati bezrazložnu euforiju ili krivicu onda kada uopšte nismo krivi, predavati se izlivima besa koji svoj konačni oblik imaju u besmislenom, repetitivnom (auto)destruktivnom pražnjenju, učestvovati u kolektivnoj paranoji i prenositi zaposednutost strahom – potpuno nesvesni da smo vođeni mehanizmima koje možemo ponavljati i aktivirati danima, pa i godinama jer smo u njima, bez uticaja volje, zaglavljeni.
Nije reč o tome da je čovek upavši u krizu poverenja, postao sam po sebi ciničan, apatičan, i poslovično apolitičan, koliko je beznadežno zatomljen u parasferi parapolitičkog delovanja. Poput hrčka koji se besomučno vrti u točku afektivnih prostora društvenih mreža i strogo kontrolisanog protoka informacija, stalno iznova iniciran za izjašnjavanje, opredeljivanje, potvrđivanje svojih filija i fobija, osuđen je da, tako atomiziran u pseudoprostoru i pseudozajednici, nikad ne utoli žeđ za političkim delovanjem, a da se ujedno svakodnevno napija vode sa izvora lažnog aktivizma i pobune.
Rad Srđe Dragovića
Iako su medijski sadržaji i vesti doživljavane kao nešto „objektivno“, a mišljenje kao nešto „subjektivno“, danas se i sama objektivnost doživljava/posreduje afektivno jer je i sama deo globalnog tržišta, čime se dodatno dovodi u pitanje liberalna pretpostavka autonomnog subjekta.
Današnji politički subjekt nije nikakav racionalni homo economicus sa svojim neograničenim kapacitetom za proračunatost (ako je to ikada i bio), već čovek ozbiljno osujećenih kognitivnih i emotivnih mogućnosti, čvorna tačka u radu afektivnih ekonomija, deo umreženih subjektiviteta i javnosti koje se svakodnevno naizmenično materijalizuju i raspadaju.
Reaktivnost i resantiman glavna su obeležja postpolitičkog čoveka koji obitava u pseudookruženju – javnim mnenjima koja se neometano multiplikuju, algoritamski proizvode i kontrolišu, povezujući se ili demarkirajući kroz spontano prepoznavanje sentimenata, impulsa i habitusa. Proliferacija potrebe da se na sve „reaguje“, od velikih kataklizmi i ratova do lokalnih kriminalnih pljački, skandala, nepočinstava i zločina, simulacija je mogućnosti da se na bilo šta suštinski politički odgovori, da se bilo šta, na koncu, zaista promeni.
Postpolitički čovek je, poput svakog drugog konzumenta, potpuno nemoćan da se odupre invazivnoj, adiktivnoj i eksplotacijskoj prinudi da bude pasivni svedok (voajer) sveta koji se raspada, dok je istovremeno zaposednut iluzijom da i sam u tom svetu učestvuje, da sve od njega u svakom trenutku zavisi, da je on njegov stvarni aktivni i delatni činilac.
Slavoj Žižek u tekstu Postpolitički denkverbot piše da „postmoderna politika identiteta partikularnih (etničkih, seksualnih, itd) životnih stilova odlično pristaje uz depolitizirani pojam društva u koje je „uračunata“ svaka partikularna grupa i u kojem ona zadobiva svoj specifični status (žrtve) priznat posredstvom afirmativne akcije ili drugih mjera određenih da garantiraju „društvenu pravdu“ postavljajući pitanje „šta ako su zagovornici postpolitike jednostavno u pravu?
Šta ako autentični politički angažman danas jednostavno više nije moguć?“ Umesto gesla da je lično – političko, danas treba priznati da je političko, u dominantno ispoljenom i opšteprihvaćenom vidu, postalo lično, sasvim lično, i to u onom najgorem – sitnosopstveničkom i reakcionarnom smislu. Apolitičnost je utoliko samo prirodna posledica tako shvaćene političnosti.
Otuda „apolitični“ mogu postati nosioci istinskog otpora spram navedenog političkog monopola – neprekidnog lobiranja, fanatizma i kriminala vlasti, pasivnog prepuštanja samoeksploataciji na tržištu afektivnih politika i ekonomija, društvene pornografije, spektakla, digitalnog upravljanja i nasilja – i tako, bar privremeno, stati na put političkoj smrti i vlastitom političkom samoukidanju.