Najveću odbojnost prema neoliberalnoj ideologiji osećam zbog toga što je u velikoj meri zakočila, a sve više preti i da uništi sve potencijale stvarane tokom dugotrajne istorije sveta, koji su vodili ka izvesnom, manje ili više prepoznatljivom napretku čovečanstva. Paradoks je da ta ideologija slovi kao najveći podsticaj inovacija, koje su, međutim, u većini osiromašile ljudski duh, za račun spoljašnjih zadovoljstava: u gomilanju novca i roba izazivanjem „veštačkih potreba", skrenuvši ljudske težnje i aktivnosti u pravcu trke za potrošnjom materijalnih stvari, drastično sužavajući sadržaj i smisao načina života, što možda najbolje izražava termin konzumerizam, kao "sistem kompulzivne potrošnje" i kompulzivnih potreba (u smislu „veštačkih potreba"). Ali je taj sistem uzrokovao i porast siromaštva i povećanje jaza između bogatih i siromašnih (društava i stanovnika).
Zašto je, po mom mišljenju, neoliberalna ideologija, kao tržišni/potrošački fundamentalizam, opasnija od svake druge vrste fundamentalizma (nacionalnog, verskog, amoralnog)?
Neoliberalizam se po snazi svog antihumanizma može upoređivati sa terorizmom, jer je u svojoj biti destruktivan, budući da uništava ljudski smisao višedimenzionalne i kreativne egzistencije, koji nije ništa manji gubitak za čovečanstvo nego teroristička destrukcija, koja fizički uništava stanovništvo i satire njihove imovine i duhovne tvorevine. Neoliberalni fundamentalizam odbacuje osnovne vrednosti klasičnog liberalizma, koje nisu inkompatibilne sa onim univerzalnim vrednostima koje su sadržane u izvornoj ideji socijalizma, na kojima je počivala nada u jednu perspektivniju i humaniju budućnost; u kojoj bi kulturne/civilizacijske tekovine služile unapređenju ljudskih kvaliteta (što proizlazi iz samog poimanja kulture kao kultiviranja, oplemenjivanja), nasuprot mehaničkoj upotrebi čoveka u službi jednodimenzionalnog tehnološkog napretka. Destruktivno dejstvo neoliberalizma se naročito ispoljava u zadržavanju autoritarne konstrukcije modernog društva i vladavine autoritarnog načina mišljenja, što je veliki korak unazad u odnosu na teoretičare ranog liberalizma. (...)
Neoliberalizam (M.Friedmana i F.Hayeka) suštinski se razlikuje od klasičnog/izvornog liberalizma, pre svega, po tome, što je to stanovište ekskluzivnog/ jednostranog „ekonomskog liberalizma"; ili „tržišne liberalizacije", kojim se ne promoviše načelo slobode unapređivanjem javnog dobra, da bi svi ljudi mogli imati prilike da budu slobodni (i „jednaki pred zakonom"). Već suprotno tome, počiva na odbrani principa „samoregulišućeg tržišta“ i deregulacije (odnosno, tražeći ne samo smanjenje uloge države u privredi i sticanju i raspodeli kapitala, već ukidanje kontrole od strane države).
Neoliberalna ideologija sve stavlja na slobodno raspolaganje individui kao privatnom vlasniku, razvijajući teoriju o „prirodnim nejednakostima", zahvaljujući čemu „vredni i marljivi pojedinci postaju uspešni (bogati)", a „lenji i nesposobni sami su krivi što su siromašni“ - potpuno ignorišući utvrđene činjenice da drastične razlike u životnom standardu slojeva prevashodno dolaze iz "istorijski nasleđene nejednakosti kroz generacije" (P. Bourdieu), a ne zbog prirodnih nejednakosti".
Neoliberalni teoretičari ne priznaju "javno dobro"; oni ne prihvataju ni Rawlsov princip ,,distributivne pravde", da bi ugroženi deo populacije (stari, bolesni, invalidi...) dobio bar elementarnu socijalnu zaštitu - oni, pak, preporučuju samo "samarićansko požrtvovanje" i odlučno se bore protiv socijalne države" (prema Reagan/Thatcherovoj doktrini). Uzdižući pravo na privatnu svojinu na rang „božanskog/nedodirljivog principa", oni iz tog eksluzivnog prava izvode neograničeno pravo akumulacije kapitala (prema kojem je „prvobitna akumulacija kapitala" bila manje pohlepna). To stvara novu kastu enormnih bogataša i sve veće siromaštvo ostalih slojeva, ne samo u zemljama Trećeg sveta, već i u najrazvijenijim zemljama Evrope i drugih kontinenata.
Neoliberalna ideologija otvoreno zastupa interese posednika kapitala/bogatstva, proglašavajući ih za jedine promotere napretka i zato se ulažu ogromna državna sredstva čak i u vreme velike ekonomske krize u finansijski sektor i pomažu milijarderi, koji su usled krize u gubitku, da ne bi propao finansijski sektor. Dok sve veći broj ljudi ostaje bez posla i stvara armiju "isključenih", bez nade za pomoć da prežive, a glavni posrednici neoliberalne vizije Novog poretka, MMF i Svetska banka, zahtevaju rigoroznu štednju građanstva (uvodeći smanjenje dohodaka i penzija), što se ne odnosi i na plate i bonuse visoko-kotiranih administratora i novih bogataša. Ono što zaboravljaju, ili namerno prikrivaju, vernici neoliberalne ideologije je činjenica, da se u biti radi o jednoj tvrdoj konzervativnoj doktrini, koja ne dozvoljava promene i traženje alternativa, budući da promoviše jedan neupitni model ustrojstva modernog društva, kao novu mesijansku koncepciju „savršenog društva" (koju je pokušao da objavi Fukuyama posle pada,,komunizma").
Dakle, moje odbijanje da se svrstam u pobornike danas popularne neoliberalne ideologije i politike, ne dolazi otuda što sam rasla uz „marksističku teoriju" (gde me ljubitelji ove moderne ideologije i danas svrstavaju). Moj otpor takvoj ideologiji nastaje prvenstveno zbog antihumanizma i amoralnosti principa koje takva ideologija zastupa, zbog promocije individualne sebičnosti i odbacivanja ljudske solidarnosti, zbog legalizovanja eksploatacije i opravdanja neravnopravnosti, zbog odsustva empatije sa onima koje sve više guraju u bedu i bespomoćnost - ukratko zbog bezočnog ponižavanja ljudskog dostojanstva u ime apsolutne moći novih gospodara sveta/veleposednika globalnog kapitala.
Iz knjige Moji Horizonti: Mislim, delam, postojim (2012)