Dobro, de. Priznajem. Hejter sam.
Hejtujem od kad znam za sebe. Zapravo, kad malo bolje razmislim, pojedine važne životne izbore učinio sam da bih zadovoljio hejtersku zvijer u sebi. Moglo bi se, dakle, reći, da me hejt u izvjesnom smislu određuje.
Ali, vratimo se na sami početak.
Počeo sam da hejtujem privatno, za svoj groš. Pritisnut frustracijama i sveprožimajućom dosadom, tim najvećim neprijateljem prosječnog tinejdžera u nekakvoj balkanskoj pripizdini mračnih devedesetih, više sam bio okrenut ka tome da kod svojih najbližih, porodice i prijatelja, pronalazim strašne i samo meni vidljive mane nego što su me zanimale „velike teme“. Ali, bile su devedesete i prosto si morao da gledaš televiziju, da pokušaš da shvatiš što to govore Milo i Novak, zašto često nemate struje i čekate u redovima za hljeb. I zbog čega ti, dovraga, ne daju ni da feribotom skokneš do Barija, a kamoli u Atinu na utakmicu, ili nedajbože u neki Pariz ili London.
ZLATNO DOBA
Nakon što sam, kako mi se tada činilo, prisustvujući kao student jednoj revoluciji i jednom omanjem ratu, učvrstio svoje političke i druge stavove, odlučio sam da postanem novinar. Danas, uz jasnu dozu sablažnjenosti zbog ovog otkrića, konstatujem – osnovni motiv bio je upravo hejt.
Tu sam mogao da hejtujem do mile volje. Hejtovao sam vlast i opoziciju, rugao se crkvi i akademiji nauka... sprdao sa skorojevićkim planovima za izgradnju nebodera po Budvi, i cinično saopštavao da nam je privreda u kurcu. Bilo je to, sad vidim, zlatno doba za moj hejt. Hejtovao sam čak i novinu u kojoj radim, čitao naglas u užem krugu istomišljenika skaredne tekstove koje je suparnički medij objavljivao o pojedinim netalentovanim urednicima i grotesknim političkim pretenzijama vlasnika.
Ni strah za egzistenciju, ni stid, ni obziri, nisu me mogli odvratiti od hejtovanja.
Tada je međutim, upravo tih dana, počeo da jedru jabuku mog hejta izjeda crv sumnje. Javljalo se, uporno i dosadno kao Momo Koprivica kad hejtuje Brana Mićunovića, sljedeće pitanje: čemu služi moj hejt, i ko na kraju, ako iko, ima od njega koristi?
Ubrzo sam se vratio svom primarnom, pravničkom pozivu, i bio prinuđen da još jednom pritvrdim: država je monopol fizičke prinude; ona ti postavlja granice i određuje đe ćeš i kad da pređeš ulicu, što smiješ drugome da uradiš, ponekad čak i to kad i đe polno da opštiš.
I, naravno, dokle smije da ide tvoj hejt. Država je dakle, a preko njene grbače zli političari, gospodar tvog hejta.
SNAGA DRŽAVE
Savremena država, u ime humanističkih principa, promoviše zabranu onoga što se danas popularno naziva „govor mržnje“, i to tako što tu zabranu ugrađuje u zakone koji se bave javnim govorom (dakle – medijima), te poseže za najjačim oružjem koje ima – određuje neke vrste hejtovanja kao krivična djela. Prijeti, dakle, zatvorom, onome ko hejtuje po osnovu pripadnosti društvenim grupama. Možeš da hejtuješ privatno nekog Miraša iz Morače, da tvrdiš da je pajasen i idiot (mada bi i za to mogao da te tuži), ali ako kažeš da je „odvratni Crnogorac“ - zbog toga ćeš možda da ideš u zatvor. A medij koji tako nešto objavi mogao bi takođe biti kažnjen.
Običan sam hejter i nemam dovoljno ni mašte ni vremena da objašnjavam u kom sve pravcu ovo može da ode. Ali, svakako nam mora biti jasno da je naš hejt (p)ostao roba
I to je sasvim ok. Jer nema na ovom svijetu, sviđalo se to nama ili ne, jačih autoriteta od humanističkih principa što su ih promovisale još građanske revolucije i njihovi inspiratori, i liberalno-demokratske države kao univerzalnog čuvara ovih vrijednosti.
Pa ako sam odlučio da se, u ime svega toga, odreknem dijela svojih hejterskih prava, ko draga braćo i sestre može da se miješa u taj pakt između mene i moje domovine?
Negdje sredinom marta ljeta gospodnjeg 2022. objavljena je, bez velike pompe, kao da je riječ o nečemu normalnom i podrazumijevajučem, informacija da će Fejsbuk (pa onda i druge društvene mreže), pazi sad – dozvoliti govor mržnje prema ruskim vojnicima i Vladimiru Putinu. Dopustiće, veli, pozive na nasilje, kad oni misle da su isti opravdani i korisni.
Foto: Radio Slobodna Evropa
Podilazi me, moram da priznam (iako sam strastveni mrzitelj baštenskog patuljka što sjedi na 6 tisuća nuklearnih bombi, makar od doba kad je počeo da maltretira ona sjajnu Tolokonikovu i njene drugarice), neka jeza od ove vijesti. Vjerujem, nakon što sam uzeo u obzir sve okolnosti slučaja, da se još od Bitcoina nije pojavila ovakva tempirana bomba pod poretkom stvari koji poznajemo i živimo. Najprostije rečeno: ko su ove baje da određuju može li neko nekoga da mrzi, i još da poziva na nasilje?
Do sada se znalo - učiš u školi filozofiju i sociologiju, pa posle proučavaš pravne teorije, javno pravo i slične manifestacije ljudskog duha... pa, kad ocijene da si dostojan, dobiješ priliku da sudiš o tome ko koga i na kakav način može da mrzi. Ili se makar pojaviš na izborima, pa ti poštovani narod da šansu da u skupštini svoje domovine usvajaš zakone i kanališeš hejt.
Meščini da ovaj Zakerberg ne zadovoljava niti jedan od postavljenih uslova.
MRAKOVI KLOAKE
Dok zamišljate zadovoljnu facu ovog mlađanog direktora i inovatora, samoproglašenog demijurga, razmislite o pojavi ogoljenoj do suštine: direktor jedne privatne firme (privrednog društva, rekli bi u našoj poreskoj upravi) određuje pravila pod kojima milioni ili milijarde korisnika njegovih usluga može da poziva na nasilje.
Nema sumnje da vam razlozi za ovu odluku, glede Putina i njegove vojske, mogu biti jasni i opravdani, ali vratimo se na prethodni član ovog silogizma. Direktor privatnog preduzeća koji određuje granice sveopšteg hejta, milionima ostrašćenih i sluđenih građana. Stvarno? Može li onda Zakerberg, uz sadejstvo par konvencionalnih medija, da „dozvoli“ (čitaj: ohrabri, napujda) armiju svojih korisnika da hejtuje neku državu koja bi, recimo, odbila da se uklopi u planove njega i njegovih ortaka? Povod je uvijek lako pronaći.
Opšte je mjesto u psihologiji da impulse kao što je mržnja treba pretvoriti u nešto konstruktivno
Običan sam hejter i nemam dovoljno ni mašte ni vremena da objašnjavam u kom sve pravcu ovo može da ode. Ali, svakako nam mora biti jasno da je naš hejt (p)ostao roba kojom danas, u eri opšte slobode izlivanja sopstvenih mrakova u kloaku zvanu internet, mogu da trguju ne samo političari nego i razni gospodari sajber prostora, za svoj interes ili, u najboljem slučaju, u skladu sa svojim uvjerenjima o kojima mi suštinski ne znamo gotovo ništa.
Zato se treba, što veli drug Mandić u tekstu iz koga sam uzeo moto, dobro pozabaviti forenzičkom obradom stvarnosti, i tragati za “mogućnošću obnove koja se zasniva na promišljanju i pokretačkom impulsu”. Lako je, reći ćete, Mandiću da mudruje, ovo je mnogo teže izvesti nego što se čini. Ali, nije da razni recepti nisu svuda oko nas.
Opšte je mjesto u psihologiji da impulse kao što je mržnja treba pretvoriti u nešto konstruktivno. Ima i ona divna pouka hrišćanska, koju često zaboravimo jer hejtujemo (opravdano) licemjerje njenih adepta: treba mrzjeti grijeh u čovjeku, a ne samog čovjeka.
Treba biti pažljiv sa tim hejtom. Em ga razni mogu zlupotrijebiti, em na kraju počneš da mrziš i samog sebe.
Budimo normalni.
Ili, još bolje – normalizujmo se!