Sjećam se kao da je juče bilo - upisujem se na fakultet, moja draga bakuta pošla sa mnom, ponosno da me isprati, ruku na srce i da iskontroliše malo proces. Sjela i čeka da predam dokumenta. Vraćaju me, kažu, fali mi uplatnica, siđi dolje, imaš u holu fakulteta da uplatiš.
Silazim, kilometarski red studenata koji čekaju, jer samo jedan šalter radi. Čekam i ja. Poslije nekog vremena, silazi baba ljuto, de si bre više ti, šta radiš tu, čekam baba, što ću činjetdrugo, ma bježi bre budalo jedna, šta čekaš, daj mi to, pomeriteee see, molim vas, molim vas, moram da prođem, izvinite molim vas, samo da predam nešto. Zemljo otvori se, molim ja tebe, dok mi vena na čelu bubri od srama. Budalo jedna, nikad ništa nećeš završiti ovako čekajući u redu, kaže mi ona dok mi daje uplatnicu.
Deset godina kasnije, i dalje čekam u redu. Ovog puta na aerodromu. Prešišala su me već dva momka, jedna žena zrelih godina sa starom majkom, jedna majka sa đetetom, mladi zaljubljeni par. Neke sam propustio, a neki su se besramno ugurali. Meni pored nogu jedna žena gura svoju torbu. Opet mi vena bubri na čelu, ovog puta od ljutnje, na nepristojnost, gramzivost, nestrpljenje, nesolidarnost. Volim ja moju babu mnogo. Volio bih da kažem i da mi je žao što me nije naučila da ne budem budala, ali nije. Nemam to u sebi. Što da se radi.
Dajem sebi za pravo da se zovem ljevičarem, pa samim tim i da mislim, pričam i pišem o nekakvoj pravdi, ravnomjernoj raspodjeli resursa, društvenom dobru. Solidarnost mi je omiljena tema, ipak. Bez nje nema ničega od navedenog. A solidarnosti nema u guranju i grabljenju koje živi od iluzije da će više imati ako nekome uskrati novac, hranu, vodu ili mjesto u redu. Neđe sam pročitao da je korijen svih opresija u iluziji o ograničenosti resursa. Dakle, svega ima dovoljno i u izobilju. Problem je što je kod nekoga izobilje, a kod nekoga pustinja. Jer se neko laktao u redu.
Paradoksalno, posmatrajući one koji nam kroje živote, ipak mi se čini da kod njih solidarnosti ne manjka. Ali među sobom, ne sa cijelim društvom. Brat bratu bracki. Čudno, kako se oni s najviše resursa najlakše mogu dogovorit kako da raspodijele moć. Parče kolača tebi, parče kolača meni.
Mogli bismo glasati da ima više kolača za nas i naše? Može brate, završeno ti je to. Nema guranja, stiže svako na red. Možda Marija Antoaneta nikad nije rekla “Nema hljeba, dajte im kolača”, ali sigurno je tu laž koristio neki laktaroš da se duhovito smije svima koji zahtijevaju “i hljeb i ruže i prava”, dok neko trpa u sebe alavo gadno, bez mjere, siromašnog duha, ali bogate trpeze, vulgarno tumačeći osnovne principe evolucije kao borbu najjačih. A to nam i nije čudno, jer smo prihvatili da nema drugog života do životarenja u kapitalizmu. Kaže fino Marks Engelsu u pismima:
„Zanimljivo je kako Darvin među zvijerima i biljkama prepoznaje svoje englesko društvo s njegovom podjelom rada, konkurencijom, otvaranjem novih tržišta, pronalaskom i maltuzijanskom borbom za postojanje.”
U prevodu - ko preživi pričaće. Tako da nam nije problem takvo bitisanje, no bi sve bilo OK kad bi samo pohlepni bili manje pohlepni u jednom trulom sistemu koji ohrabruje samo i isključivo pohlepu. Onda nam bode oči, ne što nemaju svi, no što nemamo mi ka’ oni. E to nas žulja, ka’ drača u patiku, jeba nam majku. Od toga nam svima bubri vena na čelu, zaboravljajući da većina nas, bez greške, kad ima priliku da ne uzme nekom mjesto u redu, ili da propusti nekoga kome je više potrebno da stigne prije nas, ipak bira svoju guzicu i guzicu svojih.
Zato sljedeći put kad budeš u red, budi budala i budi ponosan na to. U tom redu, ti mirno stojiš, ili se pomjeraš nekome ko je star, bolestan, ko nosi dijete, prkoseći svoj gramzivosti, bahatosti i bezobzirnosti ovog društva.
A možda čak… Veliko možda - budeš najveća budala, pa prkosno odlučiš da ne trpiš samo stoiči i propuštaš one kojima je potrebno i one kojima nije, kao npr ja danas, nego napraviš pukotinu u prostoru i vremenu, otcijepiš jednu stvarnost praveći paralelnu, promijeniš tok svjetskog poretka, ispružiš ruku i iskoristiš kao prepreku rečenicu: “Molim Vas, sačekajte svoj red.”
Nije sramota bit takva budala. Sramota je nešto drugo.