U slučaju srpske političke scene, opsesivna, monomanijska ponavljanja, upućuju jedino na trajanje i opstajanje sličnih ili potpuno istovetnih, prizora nacionalističke posednutosti. Terorom koji košmarno zapliće i meša san i javu, jer je za nacionaliste san samo jedan, a od jave se očekuje da bude produžetak i konačno dovršenje, ispunjenje tog opsesivnog sna. Stoga se mora podsećati da fantazmagorija može biti veoma jak oblik političkog delovanja i trajanja, uprkos svojoj „nerealnosti“ i sukobu sa stvarnošću. Baš zbog toga što se daje prvenstvo projekcijama, iluzijama i fabrikacijama stvarnosti, njenim pervertiranjima, sve mnoge podseća na dugotrajni košmar kome kao da nedostaje razrešenje.
Sve je nalik vertigu u koji se upalo, plutanju usled koga je izgubljen pojam o vremenu i prostoru, o fizičkom trajanju. Takođe, često nam se čini da smo neke izjave političara samo sanjali, da su nam se privideli. U tome i jeste njihov trajni uspeh i apel, jer je na kraju svejedno šta je san a šta java, šta laž a šta obmana, gde prestaje istorija a počinje mit. Privid postaje veći od života, žrtovanje egzistencije esenciji. Izrečeno i učinjeno zato nema više nikakvu drugu funkciju do da održi zacrtane ciljeve dogme neokrnjenim. Ono što nam se učinilo vremenom postaje ono što jedino još jeste, ono što je zaista i učinjeno, bez obzira na materijalne dokaze i prostu empiriju. Svaki dežurni vatromet gluposti, koji se začinje i orkestrira u javnom prostoru, podseća stoga, uvek iznova na sopstvenu tautologiju, primarnu scenu bluđenja nacije.
Pospešeno stalnim ispoljavanjem tog „potisnutog“ sna o konačnom buđenju, himera nacije krupnim koracima, po ko zna koji put, najavljuje svoj epifanijski trenutak, povratak na scenu istorije i sveta. Svaki trenutak je stoga sveden na tu groznicu koja pretvara u život večnu pasivnost, iškekivanje konačnog ispunjenja fantazma. Strah i drhtanje usled iščekivanja eshatološkog trenutka. Slično vernicima uprtih pogleda u horizont, dok čekaju povratak, drugo pojavljivanje Hristovo. Taj fantazam već se odigrava, međutim, u svakom od tih ponovljenih čekanja. Konačno razrešenje se ne zbiva, jer je smisao ponovljenih nacionalnih okupljanja, smisao čekanja na rešenje nacionalnih pitanja, koja se uvek iznova potežu u vremenima kriznim, a sva su vremena u zaustavljenom toku prolaznosti takva, da se tenzija održava neograničeno, bez roka trajanja.
Nacionalizam kao obrazac postojanja i delovanja, kao pogled na svet, ne može da ponudi nijedno rešenje za izlazak iz političkih, ekonomskih i socijalnih kriza, jer je njegovog opstanak zasnovan na njihovom stalnom produbljivanju. Kao što produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, koji protekom vremena dobija odlike okamenjenog kastinskog poretka. Kao što u sopstvenoj bedi imaginacije, nudi jedino sveopštu romantizaciju bede, glorifikaciju zaostalosti, u sopstvenoj parazitskoj lenjosti jedino prezir prema siromašnima kao odveć lenjima.
Kao što umesto vizije društva i zajedništva, nudi prisilno uterivanje jedinstva, doktrinom sabornosti i jednoumlja. To su uvek varijacije istih lažnih dilema, ista paraliza života jer sve drugo mora da stane i sačeka neka druga vremena. Zato već decenijama gledamo iznova parade koje sve liče jedne na druge, pošto svako okupljanje mora da zaliči na reprizu onih nekadašnjih događanja naroda, kao ideal za sve druge reprize.
Dnevnopolitička java je ispunjena dobro poznatim kalupima i matricama, mitskim utvarama. Mitsko vreme se priziva kao izgovor i pokriće za prevaru. Kao u onoj Domanovićevoj obistinjenoj alegoriji Kraljević Marko po drugi put među Srbima. Heroj iz epske pesme se vraća, ali niko više ne želi da poveruje u stvarnost onoga što je delovalo insipirativno samo dok je funkcionisalo kao mit. Dok mrtvo more natapa ustajale obale palanke, pravo na reprize i evokacije imaju jedino dežurna mitska strašila. Bilo da nam se u govoru jednog od tih strašila pričinjava da vidimo ono drugo, koje je isto ili slično govorilo, gestikuliralo, imalo gotovo isti rečnik i mimiku. Ili je zapravo reč o jednom istom čoveku u dve njegove mistične reiteracije.
Odrvenjeni govor je nalik na štektanje, baš kao onda, kad je dežurni bandit, šef sadašnjeg šefa države, u jednoj od prošlih iteracija, vitlao i pretio pištoljem po ulici, čupao mikrofone sa skupštinske govornice. Rikošeti progona, „zalutalih“ metaka iz ratne prošlosti još uvek ne jenjavaju, probijajući paravan kojim se simulira mirnodopsko vreme.
Izlivi propagandnog bullshit-a se redovno izručuju sa skupštinske govornice, lijući u svim pravcima. Uvećani i uveličani utkrivanjem u količini izgovorenih sranja. Podsticani gorljivim žarom reprezenata „državotvorne“ soldateske. Mimika zapovednog držanja liči na prizore retoričkog nadimanja svinja iz Životinjske farme, dok batinaši pod kapuljačama opet „na prepad“ jurišaju na fakultete. Vaspitnom batinom na nepoćudno misleće studente. Dok se studentska, građanska i ljudska solidarnost svela tek na izgrede i izuzetke. Dizanje glasa vidno usamljenih aktivista.
Udžbenički je to pokušaj, iz čitanki i legendarnih priručnika „opštenarodne odbrane i društvene zaštite“. Za slučaj da postoji neko ko nikad nije listao tu vrstu literature, sve se svodi na zaštitu u slučajima pretnje. Za pretnju se unapred pretpostavlja da je večna, takoreći mitska. Te stoga mora biti nešto hvale vredno i bogougodno u pretpostavci da smo svi mi kolektivno, kao eksponenti društva i produžeci države, uvek na straži. I dok spavamo i kad smo budni. Da se moramo večno štititi i braniti, biti na bedemima i braniku otadžbine. Današnje deljenje vaspitnih packi, simuliranja demokratskih procedura, naučeno je od tih istih, tih večno pripravnih činovnika vlasti. Obučenih u poslušnosti, navijenih toliko da dišu, hodaju i sanjaju isključivo u okviru unapred propisanih granica vladajuće dogme. Večni đaci ove škole, skloni celoživotnom usavršavanju, ponavljaju svoje opsesivno-kompulsivne pasije, sanjajući neku novu, možda kibernetsku repliku sebe, kao što su androidi sanjali električne ovce.
Strogo zadata lektira opštenarodne sabornosti, iz koje su izostavljeni i prećutani klasici marksizma i klasne svesti, zgodna je kao predložak za redovna postrojavanja, koja zaudaraju na vojničku kasarnu. „Nigde nema bolje“ od domaće vojske i policije. Kome narod da veruje ako neće svojoj državi? Neprovetreni fantazmi neiživljenih, večnih dobrovoljaca i regruta postaju stoga obavezujući igrokaz iskazivanja lojalnosti. Poput štambilja, činovničkog pečata, parafa, žiga etničke pripadnosti. Nešto poput lične karte, koja se bez prava na žalbu koristi kao zbirka podataka protiv svakog od nas, ponaosob. Možeš se izjasniti kao jugosloven i ateista, ali će ti na iskaznici svejedno stajati da si pravoslavac i Srbin. Neko te ima prava i pitati „Jesi li ti kršten?“ Lična karta postaje corpus delicti. Iskaz da se svi klanjamo istom bogu i plemenu, da smo svi bezuslovno prepušteni, na milost i nemilost, organima reda i gonjenja. Da smo dali blanko pristanak za postojeće ustrojstvo stvarnosti, unapred sumnjivi kao dezerteri i prekršioci državnih tajni.
Svako jutro osvane sa nekom novom tajnom i zabranom, potencijalnim prestupom. Na korak od izdaje smo čim progovorimo nesputanim jezikom istine. Sve što kažemo biva krivotvoreno protiv naše volje, i upotrebljeno protiv nas, poput bumeranga.
Svaki otpor postojećoj bedi imaginiranja zajedništva, doživljava se kao lična uvreda upućena jedinoj još živućoj „instituciji“. Poziv na atentat i njegovu likvidaciju, napad na glavu poglavara. Otud „apeli“ na građanina pokornog, da na svakom mestu preuzme inicijativu, da javno i ponosno stane u odbranu farse „državnosti“, njenih fantomskih prinadležnosti. Svako će se usput, po navici, sam već dosetiti šta spada u korpus naredbi i ogrešenja o njih. Nalik na žbira koga će se setiti za dan i državnosti, a i ako ga se ne sete...
Drugi dio teksta pročitajte ovdje.