Misao na webu
CRNA GORA,
nepoćudne misli

Blud nacije, 2. dio

Pol Kle, Duh Strašila, Električni Duh, i Gospodin Smrt
Fašistoidna tanatomanija, opsednutost smrću suverena, uvlači se pod kožu brigom i strepnjom, postaje sastavni deo kolektivnih muka i mora...

Režim dozvoljene jave počiva na potiskivanju. Stalno izmišljanje tradicije služi upravo da bi se ustoličio što veći broj zabrana. Nešto se ne sme i ne valja se. „Zašto? Zato!“ rekao bi Radovan III. Jer se jedino tako valja. Ili je možda dojavljeno sa najvišeg mesta da je to naša vekovna tradicija. Počev koliko od sutra. Uostalom, zna se šta se mora i treba a šta se nikako ne sme i ne preporučuje, na crkvene praznike i crveno slovo.

Obznanjivač zabrana će se, pri tom, pozvati na neke druge zabrane koje su samo izmišljeni predložak, izgovor za teror. Kao što je ona čuvena da nije smela da se slavi slava, koja je već postala aforizam.

Zagovornici današnjeg stanja monopola na teror, koji sprovodi država i crkva, izgovaraju se komunističkim terorom, uvek terorom onih drugih. Oni pri tom predstavljaju dobrovoljno služenje kultu kao vrhunski izraz sopstvene slobode i emancipacije. Ujedinjeni terorom zaboravom, baš kao i terorom sećanja. Po rečima Dubravke Ugrešić:

Jedna od strategija kojom se uspostavlja kultura laži jeste teror zaboravom (tjeraju vas da zaboravite ono čega se sećate) i teror sjećanjem (tjeraju vas da se sjetite onoga čega se ne sjećate!).

Na one nepoćudne misli, snove, primedbe savesti i sećanja, svi će se tek obazreti, sa već viđenim manirizmom. Razračunati se lično sa nepoćudnikom. Tu za stolom, rezolutno, ponosno. Sa smućkanim, otužnim koktelom besa, uvreda i pretnji. U tome je sva dinamika i indignacija čaršije, i tobožnje javnosti.

Senzacionalizam režiranih režimskih novosti, koji podražava taj narodnjački, popularizovani žanr bahatog, navijačkog jezika, liči upravo na varijacije nemuštih skandiranja, sa stadiona i ulica. Gramatika je ukinuta, postoji jedino gramatika intrige. U njoj je sve izmešano, kao u deliričnom košmaru. I sve je normativno, usklađeno sa normama jedino dozvoljene frazeologije. Proslavljanja „uspeha rukovodstva“, kao i sportskih trofeja, takođe poslovično imitira manir odmazde i osvete. Izveštava se o predsedniku koji „sipa istinu“ i „sasipa u lice“ gotovo svakom političaru na planeti, gde god da se zatekne. I kao dežurni kabadahija, siledžija za opštu stvar.

Istovremeno, taj isti vladar, pretvara se u vazala, pred diktatorima sa istoka. Onaj koga nije sramota da klekne i moli za spas nacije. Kako je sopstvenim rečima priznao sopstveno vazalstvo.

Za građanstvo je manje bitna informacija da se dotična scena dominacije pred vladarima sveta nije ni odigrala. To se svakako dogodilo samim postupkom simulacije događaja. Naslovnice stoga vrište uskličnicima, ugledajući se na dobro poznat oksimoron dogme: „mi smo pobednici, čak i onda kad gubimo“.

Sa druge strane, poraz i stalna pretnja smrću su sastavni deo heroike neuništivosti, koja nam se plasira. Fašistoidna tanatomanija, opsednutost smrću suverena, uvlači se pod kožu brigom i strepnjom, postaje sastavni deo kolektivnih muka i mora. Huškači i sejači smrti koja nikad nije njihova, uvek nastupaju u ime mira, smirivanja tenzija koje sami potpaljuju. „O šta će sve srce da mi pati/Samo da se ne zarati“, stihuje kralj Ibi u interpretaciji Zorana Radmilovića.

Još uvek mojom intimnom scenom sećanja provejava i putuje taj maestralno odeven i odigran kostim klovna i vladara, sa nošom na glavi, nalik na karikaturu, slučajno pronađen portret, dečiji crtež. Savršeno zamišljen mizanscen vladarske obmane. Pošto su u laži kratke noge, on mora da se popne na stolicu. Da bi dobio na dodatnoj uverjivosti, kraljevskoj visini i rešenosti.

Svetlostima reflektora, kroz tmušu naših života i smrti, ponovo provejava samo jedan akter. Svi ostali bivaju zamračeni senkom ili nasilno gurnuti u ćošak, da ne remete ponovljive kazališne prizore. Zastava pada preko njihovih života i sećanja, kao preko smetajuće dekoracije koja nije ni potrebna da bi se osetio egzistencijalistički grč. Siromaštvo i priručna estetetika scene rezonira sa životom, evocirajući skučenost ideoloških pustinja i klopki.

Mogli bismo isto tako zamisliti samo jedno vekovno drvo, izvesne likove, Vladimira i Estragona, koji sede pod njim, čekajući Godoa. Ne sećajući se sopstvene prošlosti (ili je tek s mukom nazirući), ni kako i kada su se zatekli na toj pustopoljini. Nesigurni u lični opis i karakterne osobine onog koga svakog dana očekuju. Svaka misao vodi ka Godou. Sa svakim novim danom inscenirana se tako još jednom smrt onog koga mi čekači održavamo u prividu izvesnog razrešenja. Epifanije i eshatologije, koja samo što se nije dogodila. Predstava svakodnevnog umiranja i vaskrsavanja dobija, za to vreme, apsolutni prioritet nad bilo kojom stvarnom smrću, ili životom.

Kada zavesa padne, ostaće samo ćutanje, na mestima gde je nekada još mogao da se začne žamor živih ljudi. Onih koji su se još uvek sećali kako ih je tragično obmanulo i zavelo obećanje novog života. Ona davna, eonima udaljena, početna scena.