UVOD – PARAPOLITIČKO PREDUZETNIŠTVO
Ukoliko bismo pokušali da na današnji apolitični jezik savremenog i od mišljenja ispražnjenog političkog konzumenta i nesubjekta prevedemo jednu plemensku (a kasnije dakako buržoasku) parolu koja je nekada glasila čiji/čija si ti? (od kog si roda), ona bi zasigurno zvučala kao vid te iste plemenske svesti koja u ponešto izmenjenoj varijaciji i spoljašnjoj manifestaciji glasi: nije bitno kakav si, već za koga si.
Reč je o davno formulisanoj i neumrloj karlšmitovskoj sentenci: Ako nisi za nas, onda si protiv nas i njenom odveć lukrativnom uverenju da ne postoji pojedinac i njegova odgovornost, niti mogućnost imaginiranja zajednice koja bi prepoznavala interes u nečemu što je opšte i javno dobro, već samo probitačna pripadnost i odanost – plemenu, naciji, ili stranci. To je ta tačka stapanja tradicionalnog šovinizma i neoliberalnog tačerizma, to je mesto tog jednom prepoznatog i zauvek neraskidivog amalgama toksičnog, sveprisutnog bešćutnog parapolitičkog preduzetništva.
Poznat mi je takav stav. Znam njegove mehanizme odbrane, njegov nepregledan glib i mulj. U Srbiji takav stav znači gaženje po masovnim grobnicama, a suprotstavljanje takvom stavu ravno je borbi sa bagerima koji prekopavajući grobnice grade i sade shopping centre i fudbalske stadione. Oni nepripadajući, oni nesaborni koji se ne prepoznaju u ponuđenim parapolitičkim i suštinski kriminalnim opcijama, oni koji bi da budu izuzeti iz nakaradnog impliciranja i prebrojavanja, jer bi radije da kreiraju ili makar pokušaju misliti druge politike, političke prakse i saveze, kao sasvim nepodobni su izopšteni, egzistencijalno gurnuti na rub, a javno inkriminisani ili prebrisani.
Iskusila sam dakle, mnogo puta, posledice odupiranja tom cunamiju na kom jašu svi koji idu linijom manjeg otpora, a, opet, ne mislim ni da politika ima mnogo veze sa našim pojedinačnim vapajima i afektima, resantimanima, lepim citatima i pozitivnim mislima.
PROKAZIVANJE DEZORIJENTISANIH
Praksa prokazivanja i totalitarna praksa lova na veštice oduvek je svoj siloviti zamah imala perpetuirajući narativ o ugroženosti, neprestanim legitimisanjem, neobuzdanim proizvođenjem i progonom neistomišljenika, što u prevodu na prost i jednouman današnji govor dezorijentisanih, kako ih je imenovao francuski filozof Alain Badiou, znači – progonom onih koji nisu za jednu od dve podjednako loše izborne opcije.
Ta praksa neumorno i u dosluhu sa svim ideološkim aparatima radi na pogon moralne panike koja svoj simbolički i ne tako bezopasan višak isisava na logičkom previdu da ukoliko nismo za jednu opciju koja je naprosto „manje zlo“, onda smo nužno za onu drugu, koja predstavlja apsolutno potonuće, apokalipsu i pad.
Svako ko se odrodio od ovakve postavke stvari, ko ne vidi više ništa logično niti smisleno u tim verbalnim i intelektualnim gimnastikama jer su one suprotne njegovim klasnim interesima, svako ko unosi sumnje i postavlja pitanja, ili svako čije je pamćenje malo dugoročnije od gliste, pretnja je i izdajnik, s tom razlikom što se to izdajništvo rolovano pozamašnom dozom krivice danas bez problema inicira i proglašava mahom od strane onih koji tvrde da su zakleti antifašisti.
Brano Mandić, Slavno je za otadžbinu mreti
Takozvana levica preodevena u ruho liberala lagodno i bez ikakvog otklona po potrebi preuzima desničarske strategije legitimisanja, histerije i paranoje. Nemojmo se, dakle, bojati da po njihovim kriterijumima budemo štetni – to vrlo često samo znači da nismo poslušni.
PODSETNIK – ČEGA JE IME ANTIFAŠIZAM
Postoji samo jedan antifašizam – partizanski i internacionalni. Onaj antifašizam koji je, pre svega, uveo ideju neprivilegovanja porekla kao suštinske determinante, u nastojanju da čoveka više nikada ne svodi samo na ethnos (na to da bude rob svog porekla, predaka ili loze, dakle na kastinski i podanički odnos prema samom sebi) već da otvori jednu malu pukotinu, prostor za ethos ili etiku u ovom datom kontekstu otelotovrenu kroz: 1. klasnu borbu 2. internacionalizam i rodnu ravnopravnost i, 3. (ne manje bitno), permanentnu kritiku i autokritiku.
Antifašizam, ukratko, ne postoji bez prakse antifašizma. Pa, ukoliko naši klasni neprijatelji već ne odustaju od toga da se razmahuju preuzimanjem ovog pojma, moramo prvo razjasniti i u praksi pokazati da on za nas nije samo prazni označitelj, besmisleniji od karanfila ili značke na reveru.
Antifašizam koji u sebe usisava sve, a koji ne stoji ni iza čega, jer se odrekao svojih temelja – klasne borbe, internacionalizma, permanentne kritike i autokritike – odnosno, svoje prakse, ne razlikuje se ni malo od Putinovog pojma „denacifikacije“ i njegove smrtonosne zloupotrebe kojoj svedočimo. Ne postoji, dakle, nikakav crnogorski antifašizam, kao što ne postoji ni srpski. Pojmovi nas ne smeju tek tako zavoditi i mobilisati tamo-amo, ukoliko smo politički pismeni, etički subjekti i nikada nije zgoreg najpre ih definisati, bez hiperbola, personifikacija i opisnih metafora.
Antifašizam nije ono što mi moj predsednik kaže da jeste, jer taj pojam u sklopu buržoaskih parlamentarnih programa jednostavno ni na koji način više nije operativan. On je tek puki ukras, mašna-povodac poklon-paketu nemišljenja koja dobro dođe da zavede i manipuliše.
EGZORCIZAM I LAŽNI SILOGIZAM
Svojevrsni postupak egzorcizma koji se nada mnom kanio sprovesti nedavno nastupio je nakon što sam na krajnje bezazlen i igriv način dovela u pitanje upravo jedan javan primer vulgarnog izjednačavanja antifašizma i same Crne Gore sa likom i delom jednog jedinog čoveka, crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, odnosno izrečene tvrdnje da svako ko se njemu na bilo koji način protivi iskazuje ništa drugo do čistu mržnju prema antifašizmu i Crnoj Gori.
Navedeni (dvojezični) skoro pa naivan status postavljen je kao svojevrsna tautologija (iskaz koji je uvek tačan, bez obzira na okolnosti) – a, ujedno, i lakmus, šah-mat jedne pseudopolitike i pseudomišljenja, koje iz krnjih teza izvlači podjednako krnje univerzalne i civilizacijske istine, hineći da usputno proseje „prave antifašiste“ od ostalog političkog i ljudskog radioaktivnog otpada.
**
To što se manifestuje i predstavlja (i u Crnoj Gori i u Srbiji) kao mržnja prema crnogorskom predsjedniku Milo Đukanović u stvari je suštinski i na prvom mjestu čista mržnja prema antifašizmu i prema samoj Crnoj Gori.
What is manifested and presented (both in Montenegro and in Serbia) as hatred towards the Montenegrin President Milo Đukanović is in fact essentially and first and foremost pure hatred towards anti-fascism and towards Montenegro itself.
Long live the one and only Montenegro.
**
Mržnja ne bi bila mržnja, da nije čista. No, pogledajmo koji primer lažnih silogizama, ne bismo li uočili izvesne sličnosti (i/ili može biti razlike) sa datim iskazom i zaključkom koji nam se nesažvakan gura u usta:
Premisa 1: Svi ljudi imaju oči.
Premisa 2: Mačke imaju oči.
Zaključak: Dakle, mačke su ljudi.
Premisa 1: Kineska zastava je crvena.
Premisa 2: Crnogorska zastava je crvena.
Zaključak: Dakle, kineska zastava je crnogorska zastava.
Premisa 1: Milo je antifašista.
Premisa 2: Milo = Crna Gora.
Zaključak: Dakle, svi koji mrze Mila mrze antifašizam i samu Crnu Goru.
Stvar je, ipak, za nijansu gora. Ne kaže se čak ni svi koji mrze Mila, nego „ono što se manifestuje i predstavlja kao mržnja“... Ono neimenovano a sveprisutno, sama pretnja, i metafizičke aveti.
Moj kratak i ironičan komentar na prethodno navedeni status je za cilj imao puko ukazivanje na legitimno postojanje mogućnosti da je neko antifašista, da ne mrzi Crnu Goru, ali da ne izjednačava te dve stvari nužno sa afinitetom prema politici Mila Đukanovića. Rekla sam da je to krajnje smelo izjednačavanje, dodavši da se sa tim (izjednačavanjem) Crnogorka u meni ne slaže, duhovito pokušavajući da nagovestim svoju benevolentnu poziciju. Na tu repliku sam dobila odgovor u vidu nekog linka (ili fotografije) sve samih desničara i fašista, srbočetnika i putinofila uz otrovan komentar (parafraziram): Jesi li sigurna da se se samo Crnogorka u tebi buni? Da nema još nekog sem nje?
Gospođa ne samo da nije razumela poentu mog komentara, već je svom silinom nastavila da jaše na nepodnošljivo lakoj jednosmislenosti svog lakmus-statusa, ne prezajući od toga da mi automatski sruči svakakve odurne srbočetničke i rusofilske glave, sugerišući valjda, samo njoj znanom slalom logikom, da se u meni bije bitka šizme prave, čistokrvne Crnogorke (koja to valjda može biti samo ako je miloljubiva) i legla četništva koja prebivaju u ponorima mog političkog bića, čekajući prvu priliku da se, eto, baš na njenom statusu, jednom i zauvek razotkriju.
KRITIKA AUTOCENZURE
Sprovedimo, naposletku, i krajnje nužnu samokritiku.
Neka vrsta poraznog osećanja da me žena koja me bar deset godina ima za virtualnog prijatelja i koja je, godinama unazad, mogla sasvim transparentno da vidi moje političke stavove, ni manje ni više nego ugurava u ešalon mojih vlastitih najvećih političkih neprijatelja, ponukala me je da prebrišem svoje komentare, u činu svojevrsne naknadne autocenzure. Taj malograđanski čin sada pokušavam bar delimično da ispravim ovim naknadnim tekstom, utišavajući malograđanski ton u meni koji simptomatično stalno ide u pravcu argumenta da nemam prava da se izjašnjavam jer nisam građanka Crne Gore, mada motivi za moj komentar nisu ni bili na liniji baš nikakvog davanja za pravo sebi da utičem na politički izbor crnogorskih građana (koja budala bi to radila?), koliko reakcija na notornu besmislicu personifikacije i pretvorbe vascelog antifašizma u lik jednog jedinog čoveka, ugroženog, premda permanentno u vlasti i na vlasti, Mila.
Brano Mandić, Poklonjenje mudraca
Ma koliko kriminalna i kompradorska elita volela da veruje da niko ko im ne ljubi skute ne bi trebalo ni da postoji, a kamoli da se usudi da misli, ma koliko bili ubeđeni i pozvani da vam, ako niste ljubitelj Mila, (ili vam se smučio uvek isti teatralno-histerični scenario glasanja) prebrojavaju krvna zrnca, sprovode dubinsku pretragu porodične loze, ne bi li se nekako ustanovio srbočetnički gen koji je razlog za tu vašu anomaliju, ma koliko se ljudi koji sebe doživljavaju antifašistima neće libiti da bezmalo tretiraju DNK kao politički kod mišljenja i političkog vjeruju, tražeći neku nedostajuću kariku kojom umišljaju da bi mogli da vas diskredituju, istina je da tim svojim očajničkim strategijama ta elita jednostavno sama sebi puca u noge, veoma slikovito i dirljivo razbijajući svoju konvertitsku, ulepšanu sliku o sebi samima – sveže namalani billboard antifašizma lišenog svoje suštine. Postavljajući pred nas lažne dileme i lažne dihotomije , oni jednostavno samo poručuju:
nama, da bismo mogli biti antifašisti, stalno trebate vi – putinovci, desničari i velikosrpski litijaši – postojali vi ili ne, jer samo tako i samo pod tim uslovima, samo u uslovima večite pretnje crne ruke koja se nad nas nadvija, možemo, iako krimosi, u svojim očima biti veliki antifašisti i veliki rodoljubi. Tu počinje i završava sva njihova od političkog mišljenja isprana demagogija.
p.s. bonus
Da me je u bilo kom smislu i u bilo kom periodu života zanimala ideja velikosrpstva i nacionalizma koja se odavno uvukla u sve pore srpskog javnog, političkog i akademskog života, imala bih nebrojeno mnogo prilika da u skladu sa tim delujem i da to u svakom mogućem smislu kapitalizujem. Izvesno je, dakle, da pored toliko prilika za domaći oportunizam, pored živog i zdravog četništva u Srbiji, ne bih čekala proleće 2023. da doživim epifaniju i tek tada krenem na džihad protiv antifašizma kao takvog, protiv nezavisne Crne Gore i svega lepog, milog i svetog što se sastalo u liku bezgrešnog i svemogućeg, nekada, doduše, ruku na srce, velikosrpskog, ali već dugo ipak samo ugroženog predsednika.