Nedavno je iz štampe izašla knjiga dnevničkih bilješki Milovana Đilasa od 1989. do njegove smrti 1995. godine, pod nazivom "Raspad i rat" (Vukotić media, Beograd, 2022). One predstavljaju pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda viđene iz ugla revolucionara, partizana, komunističkog ideologa i najpoznatijeg disidenta u Istočnoj Evropi nakon Drugog svjetskog rata.
Đilas u dnevnicima ne zapisuje samo tragične događaje već i svoje napore da se oni preduprijede i zaustave. Dnevnik je, takođe, svjedočanstvo o njegovim razgovorima sa političarima i intelektualcima, člancima koje je pisao i intervjuima koje je davao, predavanjima koje je držao i javnim raspravama u kojima je učestvovao, o posjetama stranih diplomata i putovanjima po Evropi i Americi. To je knjiga o iluzijama srpskih intelektualaca, njihovim ambicijama i porazima.
Memoarski zapisi nam dodatno otkrivaju Đilasovu intelektualnu snagu i ruše predrasude o njegovom prihvatanju ideja srpskog nacionalizma, negiranju crnogorske državnosti i bliskosti sa crkvenim krugovima. Do kraja života je ostao ubijeđeni ljevičar i marksista. Njegovi zapisi će nam umnogome pomoći da detaljnije razumijemo i spoznamo, po mnogima, jednu od najvećih ličnosti crnogorske, srpske i jugoslovenske istorije XX vijeka.
SRPSKA KATASTROFA
Kroz dnevnike se često provlači misao da su Srbi krivci za raspad Jugoslavije, te da će biti najveći gubitnici rata. On hirurški precizno daje analizu trenutne političke situacije u Jugoslaviji i predlaže modele za prevazilaženje krize. Već u uvodnom dijelu analizira ličnost Slobodana Miloševića i svoje mišljenje upoređuje sa stavovima svoja dva intimusa - Matije Bećkovića i Dobrice Ćosića.
Bećković se oduševljava njime, dok je Ćosić oprezniji (iako i on podržava Miloševića) i zapaža da je "slabost i nesreća srpskih demokrata u tome što kadgod moraju da biraju između demokratije i nacije (kako je oni shvataju), odlučuju se za naciju (ustvari za nacionalizam)."
Đilas srpsku politiku doživljava površnom, bezizglednom, dvoličnom i nejasnom.
„Javno za Jugoslaviju, kroz politiku za separatizam i nacionalizam. Bez podrške igde, sem kod Srba koji su - s razlogom uvređeni i poniženi - uspomamljeni i opijeni 'novim' vođom kao spasiteljem. Milošević je spojio interese (strahove) partijske birokratije i nacionalizam: za njega su svi: napolju i četnici i ljotićevci, ovde slični njima i, dakako, deidologizovani - a još vlastoljubivi komunisti. Ta Miloševićeva sinteza nije bez originalnosti kao ostvarenje lične vlasti, ali, po mom sudu, vodi Srbe u nove poraze i bezizlaznosti."
Smatrao je da srpska politika vodi Srbe u katastrofu - "gubitak 2,5 miliona Srba (izvan Srbije) i gubitak Kosova...", kao i da je Srbija postala kočnica demokratskih procesa u Jugoslaviji, koja sa svojim stvarnim separatizmom najupornije i najozbiljnije ugrožava državnu zajednicu.
MATIJA I DOBRICA
U svojim dnevnicima Đilas interpretira razgovore s brojnim istaknutim intelektualcima, najviše piše o Dobrici Ćosiću, a posebno Matiji Bećkoviću, sa kojim se ideološki ni u čemu ne slaže, ali i pored toga pokušava razumjeti i opravdati njegove stavove.
„Srbi nikad nisu imali ovako pametnu politiku. - Na moju primedbu da vode separatističku politiku i da se to može svršiti da 2 miliona i 300 hiljada Srba ostane van Srbije, jer mi ne možemo zauzeti Bosnu, on upada: Zašto da ne? Nas je više... (...) Žao mi je što najviše pišem o Matiji, i to najčešće o njegovom nacionalizmu...“ (26. mart 1990)
Bećkovića smatra srpskim nacionalistom za koga je nacionalizam nešto više od ideologije – „nadahnuće, jezik u svojim korenima, nagon koji naslućuje daleko i nepogrešivo, mada iracionalno kad se postavi u sferu politike i aktuelnih odnosa.“ Ipak, kaže da su razlike, koje su uvijek postojale sa Matijom i Dobricom, prije učvrstile nego poremetile njihove odnose.
„Dobrica: Amerika je najveći neprijatelj srpskog naroda! - Matija: Kad bih se ja pitao - isterao bi Zimermana: nek znaju da ne smeju tako da se mešaju u jednoj suverenoj zemlji... - Nastojao sam da ih razuverim - da nije dobro tako olako se svađati sa SAD. Oni polažu mutnu nadu u Rusiju: nisam protiv zbliženja s Rusima i Slovenima, ali sam protiv orijentacije i naslona samo na jednu stranu. Posle, u šetnji, pokušao sam da ublažim Matijino emocionalno rezonovanje - nisam baš mnogo uspeo, jer sam već otišao, ali sam mu valjda 'kapnuo' kap razboritosti...“ (5. maj 1990)
VOĐA I NAROD
Razmišljajući o Miloševiću i prilikama u Srbiji, Đilas piše kako on, očito, prelazi na nacionalizam, i to tradicionalni. Pišući o Miloševićevoj politici smatra da „druge u Srbiji ni nema“. Izgleda mu neinteligentna, neelastična, jednostrana, megalomanska.
„Nigde van Srbije podrške, a u Srbiji - kod šašavih i besomučnih šovinista i u zamukloj, ućutkanoj partiji. Više to ni kao separatizam nema racionalnih motivacija. I sve sračunato na emocije uvređenog, poniženog i rasutog po Jugoslaviji naroda. To i kad bi uspelo, završilo bi se katastrofom, samootrežnjujućim poniženjima (kao kod Nemaca). Tu više nema ni komunizma ni nepobitnog nacionalizma. I mnogo glupaka i ulizica na površini i u dosluhu s vrhovima - kao uvek pred propašću i rasulom...“ (3. jul 1989)
OTARASITI SE KOSOVA
„Slušajući kako ovde lako izgovaraju, i to univerzitetski obrazovani, da treba pobiti sve Albance, da treba daviti njihovu decu, da su Srbi pogrešili što ih nisu istrebili i slično - pada mi na um da je izgovaranje takvih reči daleko lakše od same zlomisli i da su one, baš zbog svoje površnosti, uvod u zlodela: nađu se uvek oni koji to ozbiljno shvate...“ (12. april 1989)
Đilas često piše o Kosovu i jasno mu je da ga Srbija nepovratno gubi. „Ne može se prihvatiti da Srbi na Kosovu ukidaju autonomiju, a traže u Hrvatskoj. Iluzija da će to iko u svetu podupreti.“(14. avgust 1990)
Tito i Đilas
Na pitanje Momira Bulatovića, koji ga je posjetio februara 1994, što misli o Kosovu, Đilas kaže:
„Što pre se Srbija otarasi Kosova - to bolje (…) Svest Albanaca je prevazišla i autonomiju i republiku - oni hoće da se ujedine. Nemoguće je u današnje vreme držati teritoriju sa devedeset odsto tuđeg stanovništva. Trebalo bi znati minimum na koji oni sada, u prvoj etapi, pristaju i maksimum koji Srbi mogu dati. U etapama, a posle videti - s demokratizacijom i granice mogu izgubiti značaj.“
SUKOBI U HRVATSKOJ I BIH
Đilas uočava pogubnu Miloševićevu politiku i smatra da će, i pored optimizma da rata neće biti, u krvavom raspletu svi narodi platiti visoku cijenu, a da će najveći gubitnici biti Srbi.
„Svi protiv Srba: Srbi vole slavu, a ne ustežu se od grdnih, bezumnih pogibija: koliko sam mogao zapaziti, Hrvati i Muslimani su im u tome slični. Zašto i ne bi bili, kad su narod i sa sličnim korenima i sa na sličan način izopačenom svešću.“ (2. mart 1991)
Karadžićevo proglašenje srpske Bosne, 10. januara 1992, gleda kao bezizglednost ili nove, još šire pokolje.
Pada mi na um da izjavim da su svi koje pozovu u građanski rat obavezni da bace oružje i dezertiraju, zapisuje Đilas u julu 1991, a godinu kasnije:
„Posle stradanja nedužnih sve će se svršiti bez rezultata - svi će izgubiti, sve će se vratiti gde je bilo. Ovi naši sukobi traže neka nova, meni nedokučiva, objašnjenja...
VRIJEME ŠOVINISTA
Ante Marković će izazvati nova prestrojavanja, nov pokret, a - nadam se i - preokret, zapisuje Đilas.
„Juče Ante Marković osnovao stranku koja istovremeno poziva na jugokoaliciju. To mi se dopada - podržao sam ga u izjavi za Studio B, ali mu predviđam i teškoće kod srpskih i hrvatskih nacionalista (u ove prve treba uračunati i stranku Sl.Miloševića, ako ni zbog čega ono zbog prejakih liderskih ambicija Miloševićevih).“ (30. jul 1990)
Program Ante Markovića ostavio je na Đilasa dobar, racionalan utisak: „Marković je prvi savremeni državnik kod nas“. Smatra da nije bez izgleda, sem možda u Sloveniji i da će izazvati „nova prestrojavanja, nov pokret, a - nada se i - preokret.“
Ipak: „Ovo je vreme šovinista - vreme u kome ludaci izgledaju zaluđenom narodu najpametniji“. (9. jul 1991)
BESMISAO TREĆE JUGOSLAVIJE
Bolje bi bilo da je Crna Gora proglasila nezavisnost i tražila priznanje, pa se onda zbližavala sa Srbijom, konstatuje Đilas 19. februara 1992. i dodaje kako je naziv Jugoslavija za tu zajednicu apsurdan, čim nema u njoj Hrvata
„Treba se osloboditi, čim se radi o politici, sentimentalnih sećanja i tužnih nada. Jer, na kraju, ovo 'ujedinjenje' rade vlade politički potrošene, kao 'potvrdu' da su za Jugoslaviju koju su faktički razbile.“
Interesantno je i njegovo zapažanje kako Matija Bećković smatra da je glavno „otresti se od ostataka komunizma, pa će se posle, nekako, krenuti u ujedinjenje Srba i bezuslovno pripajanje Crne Gore Srbiji.“
CRNA GORA MORA DO DRŽAVE
Na inicijativu tadašnjeg direktora Pobjede, Nikole Ivanovića, 8. februara 1994, Đilasa je posjetio crnogorski predsjednik Momir Bulatović. On mu je kazao kako je odavno imao želju da ga upozna, a neposredni povod mu je bio „sjajan intervju“ koji je Đilas dao Pobjedi. Đilas piše kako je Bulatović otpočeo razgovor ističući teškoće i tražeći njegovo mišljenje.
„Na moju primedbu da Milošević sada ne ugrožava crnogorsku državnost, M.B. je raširio prste leve ruke i zaljuljao ih – u smislu: i tako i tako, a kasnije je rekao da Milošević ugrožava državnost C.G. – Između Crne Gore i Srbije rampa: ne propuštaju pšenicu, robu – iako Milošević to poriče… Čuo je da sprema novi ustav u kome bi Crna Gora dobila autonomiju kao i Vojvodina, Kosovo i srpske krajine. (…) Na kraju: Šta biste nama u Crnoj Gori preporučili? - Ja: insistirajte čvrsto, nedvosmisleno na državnosti.“
Govoreći o Miloševiću, Momir Bulatović je ubacio: „Ja mislim da on nije nacionalista. - Ja: I ja mislim: on je autoritarac, čovek vlasti - nacionalizam mu je sredstvo...“ Bulatović je prema njegovim zapisima na to mudro ćutao i lukavo se smješkao.
AMFILOHIJEVA MRŽNJA
„Amfilohije je veliki 'grešnik' za zaoštravanje odnosa u Crnoj Gori, jer je uvrteo sebi da ukine crnogorsku državnost i da priključi Crnu Goru Srbiji. Za to treba da mu posluže vera i crkva, čime ih stavlja u položaj političkog pokreta. I njegov antikomunizam, zagrižljiv i s mržnjom - nije to za prelata, to je za provincijskog agitatora...“ (2. novembar 1993)
Đilas u par navrata krajnje negativno komentariše aktivnosti Srpske pravoslavne crkve i njenu ulogu u ratovima. On referiše i na pomen Milanu Nediću koji je održao patrijarh Pavle: „Sreća za Srbe što Hitler ili bar general Bader nisu bili pravoslavci...“ (6. februar 1994)
Znajući Bećkovićev odnos sa novopostavljenim mitropolitom, jer mu je „ne samo samišljenik nego i prijatelj“ on ipak ne želi da mu saopšti svoje mišljenje o Amfilohiju, ali zapisuje:
„Vladika Amfilohije, uprkost učenosti, kao političar ne samo što pravi greške, nego i seje seme suprotno onom koje bi želeo. Pre svega, iz svake druge njegove reči izbija primitivna, parterna i patološka mržnja na komunizam garnirana sitničavim i jednostranim primerima. Eto, npr, kuka za vladikom kojeg su partizani pogubili negde u Sloveniji na kraju rata, a što je taj vladika propovedao sa okupatorima tokom rata i na kraju se s Nemcima našao na drugom kraju Jugoslavije, ostavivši presto Svetog Petra i Njegoša - to nije greh i greška i treba to prećutati!
Sveštenik koji nije iznad političkih strasti i zađevica nije pravi sveštenik i samo može crkvi da nanese štetu. I šta znači ta nekulturna animoznost protivu bezbožnika? Pa današnji svet ne bi bio što jeste - potonuo bi u mrak i tehničko zaostajanje da nije i bezbožnika: bezbožništvo je jedna od neizbežnih vera modernog vremena.“ (15. decembar 1991)
Amfilohije sa Arkanom na Cetinju, 1991.
I pored jasnih i nedvosmislenih stavova koje je imao prema crkvi uopšte, a posebno episkopima Srpske pravoslavne crkve, na Đilasovoj sahrani opijelo je držao mitropolit Amfilohije, prema, kako piše u pogovoru knjige, želji njegovog sina Alekse i pjesnika Matije Bećkovića.
Da li je to bila i želja Milovana Đilasa, ostaje nepoznanica.
Milovan Đilas je od maja 1954. godine stanovao u Palmotićevoj ulici broj 8 u Beogradu. Umro je 20. aprila 1995. i sahranjen je u roditeljskoj grobnici u rodnom selu Podbišću.
Pred sam kraj života, u svom dnevniku je zapisao: „Povodom ratnih zločina: znam ja da i Hrvati i Bosanci vrše zločine nad Srbima i jedni nad drugima. Ali mene tište najviše zločini koje vrše pripadnici naroda kome i ja pripadam: osećam se krivim i jetkim na svoj narod što nema snage da to obuzda, da bude bolji nego što jeste - premda to možda nije ni moguće...“