BILJКA ZLA
Pažljivim osmatranjem najzad sam uspeo da utvrdim kako i kojim putem veče stiže u Beograd. Mrak se u moj grad ne spušta ni sa Zvezdare, ni sa Gardoša, ni sa Topčiderskog brda. Mrak izlazi iz mračne vode naše severne reke, penje se, hvata se grada kao mokra, blatnjava, zla biljka. Mrak plazi odozdo nagore, a obratnim putem, sa grebena grada, nadole, spuštaju se ostaci svetlosti i, polako ali sigurno, proverenim puteljcima cure, curkaju, cede se kao ceđ, penušava i iskorišćena, i rastapaju se u crnim dunavskim blatištima. Pena, prljava pena, to je sve što od dana još tada ostaje.
Ali, evo i proširivanja problema. Pena - šta je to? I to sam nepobitno utvrdio. Ta večenja pena je sve što se od dana, i u taj dan baš, i u taj čas i hip zauvek odvrglo od tela i duha varoškog i u blatištima se zaustavilo da nešto sačeka, tu, tu baš u blatištima, na konačnoj crti razgraničenja svetlosti i tame, tu na graničnoj crti grada i negrada; da sačeka, valjda, da bude prevezeno preko velike, crne, severne vode. (Rukopis, 1959.)
ZID OBIČAN
Podgorica je polurazrušen grad. Razrivena je od starosti, od bombardovanja, od miniranja. I tako se sad pomaljaju utrobe kuća, osipaju se zidovi, para se staro tkanje. Nikada nisam mogao bolje da vidim, da osetim, da napipam kamenu iznutricu grada, do te, jedne, negde već pomenute, pretople večeri. Išao sam kao opčinjen od zida do zida, pipao, zagledao, čudio se. Nigde ni dva ista zida, ni dva ista zidanja, ni dve iste ruke. Negde je tkanje zida bilo sitno, a preko njega prevukla se istanjena mreža maltera kao vez. Negde su, pak, komadi bili veliki i grubi, kao odvaljeni od stene, a malter je bio star, pocrneo, iskidan, jedva se video; kao da je desna ruka levu bezuspešno popravljala.
Negde je, naprotiv, malter bio obilan, izbijao je napolje, obilazio je, oblizivao je svaki kamen. Bio je, kako zidari kažu, stariji od kamena; kao da je desna ruka levu ruku bogato darivala. Negde je kamen bio crn, a malter beo, krupnozrn; negde je kamen bio skoro beo, a malter crn, ili crveno-žut, zarđao. Кoliko ideja, koliko pronalazaka, koliko energije duha, i to samo na jednu prastaru temu: sazidati zid jedan običan. (Vrednost kamena, 1956.)
Stara Varoš, Podgorica
PREDEO
Postoji u Gradskom muzeju u Prokuplju jedna veoma instruktivna fotografija koja pokazuje širu panoramu grada u poslednjim danima turske uprave. Izgleda prosto neverovatno koliko se, samo za sto godina, promenio gradski i prigradski pejzaž ovog našeg lepog gradića. Tursko Prokuplje se nalazilo u tragično opustošenom okruženju, tako reći bez ijednog drveta, ako izuzmemo nekoliko ubogih topola pored reke. Pejzaž je pre mogao da podseti na pejzaže centralne Azije nego Na današnji prirodni okvir reke Toplice. Samo sto godina docnije, jedna tradicionalna ratarska kultura koja je tu prevladala, pretvorila je okolinu Prokuplja u punu pitominu. Fotografija je poučna, pre svega, zato što veoma ubedljivo pokazuje do koje mere mogu sudbinski biti povezani čovek i pejzaž; dejstvovanja idu u oba pravca, a promene nabolje ili nagore mogu biti i brže i burnije no što bi se to pomislilo. (Životna sredina Srbije, 1972.)
PRAG КUĆNI
Neću da kažem da se tu, baš na kućnom pragu, sučeljavaju dva sveta. Ne želim ni da tvrdim kako čovek, prekoračivši svoj prag, uvek pomalo postaje nešto drugo, kako je više tada svoj, no što je trenutak-dva pre toga bio. U svakom slučaju, važan je to čin, izuzetna je ta radnja prag prekoračiti! U dobroj staroj arhitekturi, i u lepim mudrim gradovima, tamo gde i pragovi kućni imaju šta da kažu, ova se zami sao sama od sebe objašnjava. Šartr, uzmimo ga za primer; ili, uzmimo Кorčulu svejedno! Na svakih desetak koračaja, prijateljski, bez emfaze, dočekuju vas kućni pragovi. Čini se da se to pomalo otvaraju srca ovih starih kuća, očekujući upravo ono što nam i jedna lepa davnašnja pesmica obećava: A on sreću pa u vreću /preko praga pa u kuću.
Кad bismo još mogli znati ko je taj, on, i šta je u njegovoj vreći? (Preko praga, 1957.)
Korčula
FINESA INTONACIJE
Grad se odslikava u svim slojevima naše svesti: odslikava se u književnosti, filozofiji, nauci, modi, u svakodnevnom ponašanju, u svakoj izgovorenoj ili napisanoj reči. Do pre neku godinu izgledao bih savršeno neuračunljiv, u očima nekog svog kolege, kada bih mu savetovao da prisluhne zvuk reči, na ulici, recimo, i da u finesama intonacije ili akcentovanja potraži svoju urbanističku inspiraciju...
Pa ipak, pošto sam ostao pri svome, isto bih i danas rekao. Prvo, proučiti sve pisce koji su o gradu pisali. Vezati se za reči što ih opsesivno prate (Кrležine uzgredne metafore kad god se dodirne zagrebačkog okoličja! npr.) - pa tek kada bar neke od tih reči zauvek ostanu u nama, prihvatiti se našeg dela posla... Izgledali bismo savršeno neuračunljivi, rekoh, itd. Međutim, danas smo, verujem, već stigli dotle da se sa rečenim jednostavno možemo pomiriti. (Grad- velika životinja, 1980.)
Iz knjige Gradoslovar, 1982.