Draga deco! Nikada ne bacajte hleb, a kad ga vidite na ulici bačenog, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer osim pustinja u kojima ljudi umiru bez vode, ima i straćara u kojima umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan i biće mu lakše da ga uzme s ograde nego sa zemlje.
Nikada se nemojte plašiti da ćete biti smešni, a ako vidite čoveka u smešnom položaju: 1) nastojte da ga iz njega izvučete, a ukoliko je to nemoguće – 2) uskočite i vi u njega kao u vodu, udvoje se glup položaj deli na pola – svakome po pola – ili se pak potrudite da ne vidite smešno u smešnom!
Nikada ne govorite da SVI tako rade: svi uvek rade loše čim se na ovo tako rado pozivaju. Ali ako vam kažu: „Tako NIKO ne radi“ (ne oblači se, ne misli, itd.) – odgovorite: „A šta sam onda ja?!“
Nikad se ne pozivajte na „nije moderno“ već samo na „nije plemenito“.
Ne ljutite se odveć na roditelje, imajte na umu da su oni bili VI i da ćete vi biti ONI.
Osim toga, oni su za vas roditelji, a za sebe – JA. Nemojte ih svoditi na roditeljstvo.
Ne stidite se da u tramvaju ustupite mesto starijem. Stidite se ako ga NE ustupite.
Ne ističite se među drugima u materijalnom pogledu. I drugi su vi, takvi kao vi.
Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljna je svest o njoj. Posle pobede – pružite ruku.
Ne govorite pred drugima ironično o najbližima (čak ni o kućnom ljubimcu); svi drugi će otići – svoj će ostati.
(1937/38)
Preuzeto iz časopisa Agon