Branka Ćurčić i Zoran Gajić iz novosadske Grupe za konceptualnu politiku govore za Normalizuj o situaciji u Novom Sadu i Srbiji nakon krize koju je pokrenula smrt četrnaestoro ljudi u iznenadnom obrušavanju betonske nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
U toku su masovni izlasci ljudi na ulice, što podseća na reprizu prošlogodišnjih majskih protesta nakon dva masovna ubistva, na koje su se nadovezali protesti protiv Rio Tinta i kopanja litijuma u Srbiji. Mesecima unazad, hiljade ljudi širom Srbije su na ulicama. Da li ovakav vid političkog delovanja, iako apsolutno nužan, više uopšte ima svoju svrhu, s obzirom na dosadašnje ishode?
Z: Mislim da ima smisla protestovati i da to treba stalno raditi. No ovo što se događa nakon prošlogodišnjih masovnih ubistava i sadašnje pogibije ljudi u Novom Sadu govori o nečemu što bismo mogli smatrati snažnom demonstracijom slabosti. Mislim da su poslednja dva velika okupljanja jasno pokazala da je stranačka politika jedina politika koju ljudi vide kao moguću i da je ideja protestne organizacije, generalnog štrajka, obustave rada i bojkota poražena.
Ovi protesti su izazvali nelagodu i strah vlasti koja nije u stanju da okupi i na ulice izvede ovoliko ljudi, ali će se lako povratiti jer ljudi ne vide snagu ni svrhu u samom okupljanju i ne traže rešenje na svojoj strani, već ga i dalje očekuju od stranačke opozicije. Utoliko više od kada je ona narodno-parlamentarna i opštinsko-skupštinska.
Da li je u situaciji kada vlast stoji iza nasilja, kriminala i ubistava moguće išta promeniti mirnim protestima? Sada kada jasno imenujemo zločin zločinom (a ne „tragedijom“) i ubice ubicama, i dalje deluje kao da su protesti više pitanje savesti, a ne politike. Da li ste očekivali sukob policije i građana proteklih dana u Novom Sadu?
Z: Mislim da i mirni protesti mogu promeniti situaciju, ali oni moraju biti politički. To znači da ljudi moraju predlagati nešto jedni drugima i samoorganizovati se tim povodom, a pošto je opozicija stalno uz njih, onda bi i opoziciji trebalo nešto predložiti i od nje nešto zahtevati. Po mom mišljenju, prvo što od nje treba tražiti u ovom trenutku jeste izlazak iz svih skupština u koje su ušli. Pokazalo se da se toga režim najviše plaši i da je Bojkot bio dobra ideja od svog prvog pojavljivanja. Ali to je samo naš predlog ljudima koji izlaze na proteste. Stranačka politika bojkota je propala kada su neki opozicionari odlučili da izađu na izbore – u junu ove godine – a to im je olakšala činjenica da ni oni koji su bili za bojkot beogradskih izbora nisu nameravali da izađu iz republičke skupštine.
Slažem se, moralno i pitanje savesti je moguće identifikovati kao važno i aktuelno. Ono kao da zamenjuje politiku i mišljenje politike, ali to ne bi trebalo ignorisati. Kritike moralizma su često i same moralističke, kao što je to slučaj i sa kritikom psihologizma. To je naročito prisutno na akademskoj levici jer ova je tobože naoružana teorijom koja kritički prolazi kroz sve identitetske naslage ideologema kojima ljudi misle svoj položaj i ono što čine. Ja ne bih bio tako oštar prema etičkom pitanju jer ga ne doživljavam iskljičivo kao filozofsko.
Tačnije, siguran sam da ljudi ne misle filozofski kada postavljaju pitanje savesti i morala. Ta pitanja se stavljaju pred druge, a to ne znači nužno da su ona moralistička. Pozivanje na odgovornost je političko pitanje i pitanje savesti u političkom kontekstu postaje političko, samo što tu imamo drugi problem – postoji politički prostor koji stvara država i on biva jedini kada ga ne stvaramo i mi. Zato mislimo da je potrebno otvoriti prostor osporavanja, kritike, predlaganja i rasprave među ljudima, između ljudi i stranaka, između različitih organizacija i inicijativa.
B: Nisam očekivala sukob građana i policije prethodnih dana u Novom Sadu. Masovno okupljanje ničim nije odavalo utisak rešenosti i odluke ljudi da nasilno reaguju. Da se drugačije reaguje – da, što je implicirano pozivom na protest: „akcija, a ne [samo] šetnja“. Međutim, šetnja se ipak dogodila, a akciju je preuzela vlast. Potreba da se reaguje drugačije ostala je neartikulisana i sve se završilo odvođenjem mase ljudi pred Gradsku kuću prepunu policije, dovođenje mečki na rupu, iako je to već bilo poznato i postojala najava da će incidente izazvati „ubačeni elementi“. Organizacijska slabost se trenutno prikriva relativizacijom tih elemenata, posebno od strane levice koja teorijski a ne singularno-politički pristupa ovom problemu nazivajući angažovane kriminalce nezadovoljnim narodom koji je odlučio drugačije da reaguje: da reaguje nasiljem kao odbranom od nasilja vlasti. To je jedna fantazmagorija koja svedoči o slabosti organizacije i artikulacije političke akcije, koja ipak i iznova ostaje u spektakularno-medijskom domenu vlasti u koji potpada i partijska opozicija. Mantra o tome da političku artikulaciju može da pruži jedino partijska organizacija pokazuje jasne limite na ovom slučaju. Isto tako, ne vidim da je drugo na pomolu.
Smatrate da je napuštanje skupština najefikasnije institucionalno delovanje i da bi opozicija konačno morala na taj način da delegitimiše vlast, ali to se ne dešava. Konstatovali ste i to da opozicija očigledno ne želi „na ulicu na kojoj borave žrtve i smrt“?
Z: Tako je. Smatramo da je napuštanje skupštine najefikasniji način institucionalne borbe koju vodi stranačka i parlamentarna opozicija u ovom trenutku, a taj trenutak se proteže na čitavu deceniju vlasti režima koji smatramo i javno nazivamo kriminalnim i mafijaškim. Ako su to mafijaši, šta radimo sa njima u skupštinskim klupama?
Gajić, foto: GKP
A čuli smo i odgovor. Narodna skupština je navodno jedini način da nam se opozicija obrati sa nacionalne frekvencije. Kao da su mediji sa nacionalnom frekvencijom potrebni da bi ljudi nešto saznali i čuli. Mi u to ne verujemo već duže vreme. Upravljanje ekonomijom pažnje daleko je složenija tehnika vladanja pa nacionalna frekvencija služi isključivo tome da se dokaže moć, a ova je, najpre, moć isključivanja. Biti na nacionalnoj frekvenciji znači biti legitiman učesnik u borbi za vlast, a ne biti u prilici da pošalješ poruku ili informaciju koja bi mogla pokrenuti ljude. Ljudi se ne pokreću informacijama, već delima i obećanjima, a još češće i efikasnije silom. Ostati ili biti nepokretan (nepokrenut) je takođe delanje i mi vidimo koliko je vlast uspešna u tome. Zato ne prihvatam stavove onih koji kažu da ucenjene i pokorene ne treba kriviti. Nema ničeg emancipatorskog u tome da ih se abolira od političke odgovornosti, jer politika je mišljenje i ono nije stvar privilegija kao što implicitno podrazumevaju oni koji bi da poštede narod od saučesništva u vlasti i zločinu. Drugim rečima, zahtevati odgovornost od ljudi koji glasaju za kriminalnu vlast ne vodi nužno u pitanje savesti i morala u moralističkom smislu, već, naprotiv, savest i moral postaju političko pitanje i politički zahtev – kriterijum odvajanja i udruživanja.
Možemo li konačno makar zaključiti da ljudi nisu apatični i apolitični i da je problem negde drugde?
B: Meni se i dalje čini da ljudi nisu „politični“, ako taj termin, pridev, koristim u smislu kojeg se mi u GKP držimo. I dalje mislimo da nema politike na strani ljudi i da je to već hroničan problem decenijama unazad. Postoji samo vlast, i to takva da ni na njenoj strani nema politike jer nema smernica, predloga – preskripcija, kako bi to rekao Silven Lazaris. No nema više ni upravljanja, vladanje je postalo golo nasilje i kriminal.
U pitanju jeste globalni fenomen, a kod nas on ima svoju inačicu u kretanju iskaza ljudi od „sve je politika“ do „ovo nije politika“ kada pokušaju da se organizuju po određenom pitanju. Nažalost, to je direktan upliv manipulativne vlasti u organizovanje ljudi koju oni internalizuju, jer vlast u Srbiji, a verujem i šire, ne dozvoljava više ni opoziciji da se organizuje, a kamoli ljudima da to učine na autonoman i autentičan način. Ona nastoji da uništi sve što nije pod njenom direktnom kontrolom. U iskazu koji smo od ljudi u akcijama nebrojeno puta čuli, „ovo nije politika“, oni time žele da se odvoje od partijske opozicije koju vlast difamira, ali ne i od same vlasti od koje se očekuje odgovor i rešenje problema. U Francuskoj je već zabeležen fenomen da ljudi u protestu govore da samo žele da ih vlast čuje, da ih uzme u obzir i da ona pronađe rešenje. Kada ovakvi fenomeni dominiraju, kada su ljudi upućeni na vlast bez distanciranja od nje, što je mera njihove emancipacije i političke subjektivacije a potom i organizacije, teško je govoriti o tome da ljudi danas nisu apolitični.
S druge strane, represija u mnogim evropskim zemljama, kao i u SAD-u se intenzivira, posebno imajući u vidu aktuelne proteste protiv genocida u Gazi, što nam govori da je masovni izlazak ljudi na ulice gotovo jedini legitiman a osim toga, po ubilačku mašineriju i režime potencijalno opasan vid političke borbe. Današnji studentski protesti se često porede sa antiratnim protestima 60-ih prošlog veka. Može li se uopšte povući paralela?
B: Nisam sigurna u to s obzirom da povlačenje paralela obično pojednostavljuje stvar o kojoj je reč. Ni svi antiratni protesti 1960-ih nisu bili identični, negde su postojali protesti, sit-ingsi, okupacija administrativnih zgrada univerziteta, a negde i generalni štrajkovi, okupirane fabrike, itd. Njihovo izjednačavanje je najčešće posledica obrade društvenih nauka koja neretko vodi u depolitizaciju. Poređenje sa današnjom situacijom je još teže, a za potrebe odgovora na tvoje pitanje možemo represiju smatrati konstantom. Masovni izlazak ljudi na ulice danas se čini jedino mogućim, obzirom da su putevi institucionalne borbe potpuno zatvoreni. Međutim, koliko je on opasan po državnu mašineriju, zaista je pitanje. Stotine hiljada Izraelaca na ulicama ne deluje da je zabrinulo Netanjahua, čime se pokazuje potpuna odvojenost današnje vlasti od ljudi. U izvesnom smislu, upravljanje je zamenilo ignorisanje ali i represija kada je to potrebno.
Ono što je odlika današnjeg vremena je da je represija proširena i da se ne odnosi samo na direktan sukob sa policijom, već na suzbijanje svakog oblika protivljenja izraelskom ratu u Gazi. Nova definicija antisemitizma koju je na predlog Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust prihvatila velika većina zemalja članica EU i SAD nije pravno obavezujuća, ali je itekako efikasna i ima vanredni uticaj, a naročito u Nemačkoj gde ju je pre par dana usvojio Bundestag pod nazivom Never Again Is Now: Protecting, Preserving and Strengthening Jewish Life in Germany. Njome se praktično svaka antiizraelska retorika, retorika protiv delovanja izraelske države, izjednačava sa antisemitizmom, odnosno, svako protivljenje ratu koji Izrael vodi u Gazi označava vas kao antisemitu. Ako tome dodamo Trampovu izvršnu naredbu iz prvog mandata da je moguće uskratiti finansiranje univerzitetima na kojima „studenti nisu zaštićeni od antisemitizma“ po ovoj definiciji, kao i formiranje službe komesara protiv antisemitizma u Nemačkoj, vidimo da je represija sve suptilnija i da se primenjuje na sve više ljudi, a najčešće na pojedince i bez postojanja masovnih i organizovanih situacija.
Kakva je to konceptualna politika? Je li politika koncept?
Z: Nazvali smo se tako kada smo još mislili da je za politiku potrebna teorija. Za nas je to bila kritika političke ekonomije, a zapravo istorijski materijalizam sa kojim je počeo naš raskid sa sociologijom i spontanom filozofijom. Bilo je tu i ironije i samoironije kao i referenci na konceptualnu umetnost, te je i mišljenje umetnosti doprinelo našem odvajanju od teorije. Kako god, beše to vreme našeg akademskog infantilizma. Do radikalnog prekida sa mišljenjem da je za politiku neophodna teorija došlo je našim upoznavanjem sa delom Silvena Lazarisa. On nas je uverio u postojanje mnoštva intelektualnosti i da politika može biti mišljena kao mišljenje i kada je ne mislimo kao teoriju ili saznanje. Trebalo bi nam dosta prostora da to elaboriramo, a i poštenije je da preporučimo Antropologiju imena za čitanje.
U nedavno objavljenom tekstu Grupe za konceptualnu politiku povodom gašenja galerije „Remont“ , između ostalog, pišete: „Džavelin košta kao osrednji godišnji projekat nevladinih organizacija Remontovog kalibra. A „hladnim pogonom“ civilnodruštvene borbe za mir plaćeno je oruđe rata.“ Da li je moguć remont civilnog društva i šta bi on podrazumevao?
B: U svetlu svega što ovde govorimo, nisam sigurna da je remont civilnog društva danas moguć, posebno ne ukoliko u samom civilnom društvu ne vidimo odluku koja bi vodila njegovom upostavljanju na drugačijim osnovama. Galerija i nezavisna umetnička asocijacija „Remont“ je napravila neuobičajenu gestu: nakon 25 godina je proglasila kraj svog rada i to iznela u javnost. Za nas ona na simboličan način govori o kraju civilnog društva, a istovremeno o kontinuitetu ratova, o tridesetogodišnjem ratu za nas.
Ćurčić, foto: GKP
Mislimo da je odustajanje hrabra gesta, a da je verovatno još hrabrija da se kaže da strane fondacije više ne rade za nas, za civilno društvo. Kako smo napisali u tekstu, najpre kovid a zatim i ratovi koji su usledili, uticali su na smanjenje budžeta za civilno društvo (otuda slika o poređenju cene jednog protivoklopnog projektila i budžeta za rad jedne organizacije civinog društva) i shodno tome, na centralizaciju fondova. Pojavio se novi fenomen a to su superorganizacije civilnog društva i subgranting šema, što su novine u ovdašnjem civilnom sektoru koje organizacije poput Remonta ili GKP tretiraju kao večite početnike kojima je potrebno mentorstvo umesto saradnje.
Pitanje kraja civilnog društva svakako nije samo ovdašnji fenomen, već globalan. S obzirom na komesarsku praksu protiv „desingularizacije Holokausta“, organizacije u Nemačkoj strepe od ukidanja fondova nemačke države ukoliko sarađuju sa bilo kim ko ima kritičko mišljenje o ratu u Gazi. To je oblik represije koji utiče na naše prakse dovodeći u pitanje naš opstanak. No, da se ipak vratim na našu situaciju, naš utisak je da ni fondacije ni same organizacije civilnog društva nikada nisu otvoreno stale iza onog prefiksa „ne“ u ne-vladinim organizacijama koje po nama predstavljaju prostor za artikulisanje politike civilnog društva. Danas su se stari argumenti državno-socijalističke levice i novi argumenti desnice o „stranoj agenturi“ poklopili, a možda je sviran kraj kada su konačno u Srbiji iz civilnog društva nastale političke partije koje učestvuju u vlasti kao opozicione, što se uklapa u još jedan globalni trend a to je dominacija parlamentarizma, odnosno, partijzma. Uz krize i ratove, politički prostor postaje sve suženiji i siromašniji, a posledica je gubitak mnogih ljudskih i političkih prava. Iz našeg iskustva, jedan od takvih prostora za koji smo se borili je prostor neposrednog učešća u donošenju odluka, ali svaki naš organizacioni napor završavao je u parlamentarnim politikama. Svaki napor, ali ne i mi.
Srbiju definišete kao „kriminalnu krajinu“, a građane kao „žive zakopane“ u zemlji u kojoj vladaju kriminalci u uniformama. Šta danas, u doba nekropolitika i apsolutne kontrole, sem golog života, brani građanin kao nenaoružan civil?
Z: Fejsbuk nastupi su često prilika za egzibicionizam, ali mogu poslužiti i kao mesto testiranja određenih ideja i poetskih slika. Karikaturalno i ironijsko izražavanje iznosi na videlo jezgro problema koji traži svoju razradu i postavljanje pitanja. Prema tome, u pitanju su fikcije kojima se afektivno izražava i iživljava traženo, što može osloboditi prostor za ozbiljniji rad. Ali šta smo mislili pod „krimiminalnom krajinom“? Kada imate zemlju u kojoj vlast krade izbornu volju i to tako što ljude privodi na birališta egzistencijalnim ucenama i pretnjama otkazima (ne samo u javnim i državnim preduzećima), i kada je tako ucenjenih barem dva miliona ljudi (jer vladajuća stranka ima 700 hiljada članova i za svakog je vezano bar još dve punoletne duše) onda situacija nije nimalo naivna i ne može se misliti isključivo u kriminološkim i pravnim kategorijama. „Kriminalnom krajinom“ sam želeo reći da se možda radi o društvenoj formaciji sa novom formom vladanja i načinom proizvodnje. Prema tome, kada javno postavimo pitanje „Šta radimo kada bi dva miliona ljudi trebalo na robiju, sa sve policijom, tužilaštvom i sudijama?“, kriminalnom krajinom aludiram na istorijsku vojno-upravnu pograničnu oblast Habsburške monarhije, a pritom mislim na koncept „novog rata“ Meri Kaldor. Njen „novi rat“ prihvatam kao dobar način da razumem šta nam se dogodilo devedesetih, ali i šta nam se događa danas. Vojno je u ovom ključu kriminalno jer njen „novi rat“ podrazumeva sistemsku i organizovanu kombinaciju rata, kriminala i kršenja ljudskih prava.
B: Mi često govorimo o građaninu koji danas označava još samo civila, odnosno, nenaoružanu osobu, ali korak dalje nalazimo u stvarnosti kada čujemo da izraelski vojnici pevaju „nema neumešanih civila“. Podrazumeva se da su nenaoružani čim su civili, ali je novo da su odgovorni jer su umešani. Međutim, u šta? Umešani su u rat, u vlast ili u terorizam? Ljudi koji žive u Gazi su eklatantan primer targetiranja civila kao legitimnog vojnog cilja, čak više ni kao kolateralne štete, od strane Izraela, ali su i žrtve kriminalne organizacije čak i kada su socijalno zbrinuti od strane vlasti koja ne organizuje slobodne izbore. To što se oni ne održavaju jer je Hamas proglašen terorističkom organizacijom ne diskvalifikuje samo ljude koji glasaju za njega, već, vidimo sa ovim ratom, žrtvuje i one koji nisu i ne bi glasali za Hamas.
Vaš Bilten Stanar je proteklih godina distribuiran uz dnevni list Danas i nedeljnik NIN-a. U prethodnim brojevima postavljali ste istinski politička pitanja, od tematizacije kraha lokalnih samouprava, priznanja Kosova, preko rata u Ukrajini i analize prošlogodišnjih masovnih ubistava u Srbiji. Do kakvih ste zaključaka došli kroz dugogodišnji rad i jedinstvenu političku artikulaciju mnogih neimenovanih (ili neadekvatno imenovanih) problema?
B: Naša namera tematima Biltena Stanar koje si pomenula je bila da u javni prostor unesemo novi diskurs i na taj način reagujemo na neinspirativno ponavljanje opštih mesta koje ne služi drugome do međusobnom prepoznavanju onih koji ih ponavljaju, ali i isključenju svakog drugačijeg pogleda i reči o istom fenomenu. Hteli smo takođe i da se pozabavimo inaugurisanjem lokalne perspektive i na globalna pitanja, kako smo rekli, u ime kojih nam se oduzima reč. I zaista, teme i način njihove obrade, činjenica da je Bilten štampan sa originalnim ilustracijama te je delovao i kao neki oblik umetničke intervencije, po nama je postigao upravo to – kreirali smo prostor govora koji nam drugi mediji i organizacije uskraćuju i time postavili pitanje: ko može da govori? Ispostavilo se da ipak ne može svako, jer smo nakon ova četiri broja, a takođe u kontekstu globalnih promena o kojima smo govorili, izgubili podršku za ovakav rad.
Treba napomenuti i da je Bilten zasnovan na našem uzemljenju koje su lokalne politike (otud i naziv Stanar) kao političko pravo da na neposredan način učestvujemo u političkim procesima. I to je aktivistički deo našeg rada kojim smo se bavili poslednjih deset godina u nastojanju da lokalno organizujemo ljude, posebno u vezi sa odbranom mesne samouprave čiji je klimaks bila naša kampanja za građanske a ne partijske izbore za savete mesnih zajednica. Međutim, u završnici ovog dugog perioda, vidimo da su ovakve lokalne politike postale deo reprezentativnih politika i programa novih političkih pokreta i partija koje danas deluju i iz parlamenta. Lokalne građanske inicijative su postale ustupak vlastima, a ne politički procesi u kojima se ostvaruju prava i slobode građana da se autonomno udružuju, okupljaju, organizuju i nešto predlažu iz svoje, lokalne, perspektive. Mislim da to što nismo bili spremni da branimo ova prava danas čak dolazi na naplatu, jer nema autonomnih politika ljudi koje bi se bez opozicionih vođa i stranačke organizacije suprotstavile sve brutalnijoj vlasti.
Grupa za konceptualnu politiku je imala i dragocenu izdavačku delatnost. Preveli ste i objavili „Teoriju subjekta“ Alaina Badioua, a aktivno sarađujete i sa Sylvainom Lazarusom čiji je rad posvećen mišljenju politike nakon nestanka kolektivnog „mi“. Koliki je njegov uticaj na vaš rad i vaše mišljenje politike i šta delite?
B: Uticaj Silvena Lazarisa na naš rad je veliki. Štaviše, on je kroz godine saradnje i međusobnih poseta postao prijatelj Grupe, a njegova knjiga Antropologija imena koju smo preveli je knjiga koja je obeležila naše živote, slobodno to mogu reći. Kako smo tada rekli, teorijske hipoteze su nas dovele pred tu knjigu, ali nam je njeno čitanje otvorilo potpuno drugačiji pristup i politici i humanistici u najširem smislu. Silven je odmah stupio u kontakt sa nama želeći da napiše predgovor za naše izdanje i da nas upozna. Tako je naše prijateljstvo započelo a nastavlja se i danas. Reč je o čoveku koji je manje pisac a više govornik, istovremeno profesor na Parizu VIII i militant (fr. militant = aktivista) u brojnim političkim situacijama sa ljudima počev od ‘68. Pri prvom susretu je dao pojašnjenje za Antropologiju imena nazvavši je „priručnikom za aktiviste“ u politici, koja zauzima centralno mesto u knjizi. Na našim susretima nismo razgovarali samo o njegovom radu i mišljenju, već smo neretko do detalja zajedno analizirali političke akcije koje smo organizovali sa ljudima, često i u društvu sa drugim aktivističkim grupama iz Srbije.
Po nama, on je napravio jednu od najznačajnijih savremenih intervencija u sociologiji i antropologiji, ali pre svega u politici. Osim što je reč o emancipatorskom uvažavanju postojanja mnoštva intelektualnosti, on preko iskaza „ljudi misle“, koji je u svakoj situaciji anketom (odnosno razgovorom) potrebno ispitati, oduzima naučniku poziciju prvomislećeg. To je značajna intervencija jer se raskida sa naučnom praksom koja od čoveka čini predmet naučne spoznaje. Nauku treba prežaliti, kako Silven kaže, jer ona opisuje stanje stvari i nikada ne govori o onome šta je moguće za ljude u konkretnim, tačnije, pojedinačnim ili singularnim situacijama.
Druga važna intervencija koju pravi je da politiku smatra mišljenjem kojem nisu potrebne druge discipline poput filozofije ili humanističkih nauka, kako bi je objasnile, već da politika ima sopstveni prostor mišljenja nesvodiv na bilo koji drugi. Ono što je za nas takođe bitno jeste da politika uvek mora da bude organizovana, da je subjektivna, a da se razlikuje politika na strani ljudi od politike na strani države i vlasti. Međutim, on smatra da politike na strani ljudi danas nema, da je nestalo kolektivno „mi“, te da ono što postoji naziva politički subjekt. U vezi sa tim problemom redovno organizujemo online diskusije sa njim i njegovim saradnicima.
Svedočimo i ponovnom dolasku Trumpa na vlast. Šta nas globalno čeka u narednom periodu uz Trumpa, Putina i Netanyahua? Šta znače konstatacije da će od sutra ceo svet više ličiti na Srbiju i Balkan?
Z: Ne radi se o balkanocentrizmu, ali ni i o ponavljanu teze po kojoj se u centru događa ono što se najpre desilo na periferiji. I tu tezu je trebalo pažljivije obrazložiti i razviti da bi bila prihvatljivija. Ako ona i ima smisla, onda se ta teza tiče instrumenata i tehnika primene sile i nasilja. U prevodu, onim čime smo pokorili i opljačkali druge, pre ili kasnije, pokorićemo i opljačkati svoje.
Nemam kapacitet da ozbiljno promišljam geopolitičke teme i probleme, a pitanje je da li bih ga imao i da učestvujem u donošenju državnih političkih odluka. Iz ove pozicije, ljudske i marginalne, manjinske i lokalne, meni se čini da je taj svet – diplomatski i svet „lidera“ – zasićen špekulacijama, lažima i konstruktivnim dvosmislenostima. Ništa oni ne predlažu niti se drže dogovora, pa zato mislim da se ništa neće menjati u smeru koji obećanjima najavljuju. Menjaće se samo racionalizacije i pravdanja nepromenjenog kursa, a ovaj će ostati deregulacija, ekspulzija i špekulacija. Zato mislim da će Tramp razočarati svoje pristalice u Americi, kao što su Putin i Netanjahu već razočarali svoje, pa su ih zbog toga morali uvesti u rat i ratom ućutkati i njihovo i nezadovoljstvo naroda koji ih nije birao. Taj trend će se nastaviti i plašim se da je sada zahvatio i Ameriku.
Prema tome, moja prognoza je teza da sledi globalni rat protiv civila i civilnog stanovništva, odnosno rat razbojnika protiv građana od kojih se uskoro neće očekivati ni legitimacija vlasti. Zato je to mnoge podsetilo na feudalni srednji vek, a druge, opet, na fašizam, s tim što još niko nije rekao da se on ponavlja kao farsa. Inače je taj hegelijanski i dijalektički motiv – tragedija/farsa – krajnje problematičan, tim pre što sada mnogi misle da je on Marksov koncept istorije.