Sredinom oktobra održana je sednica Evropskog parlamenta o iskopavanju litijuma u Srbiji i BiH. Jedan od aktivista koji je svojim izlaganjem imao priliku da ukaže na sve rizike i probleme do kojih potencijalno otvaranje rudnika može dovesti je i Aleksandar Matković, naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka, koji za Normalizuj deli svoje stručne uvide i političko-ekonomsku analizu regiona.
Pokušali ste otvorenim pismom objavljenim u listu Danas da pokrenete javnu raspravu povodom pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju, što je rezultiralo pretnjama smrću. Navodite da su neke od poruka bile na nemačkom jeziku, da su uglavnom pristizale kada ste bili na mrežama, što govori u prilog zastrašujuće teze da se Vaše aktivnosti na mrežama prate.
U naučnom sektoru na našim prostorima nažalost nije ništa novo da ljude šikaniraju iznutra. Međutim, ovo je kvalitativno novi čin da ispred multinacionalne korporacije, uz prećutnu saglasnost države, neko preti njenim naučnicima i to na stranom jeziku, na jeziku nemačke autoindustrije, i to nakon dolaska Šolca, nemačkog kancelara. Ovo je novo i nije rezervisano samo za Srbiju, naravno. I u BiH ljudi gube poslove samo zato što su tražili javnu raspravu povodom neke rudarske korporacije. U istočnoj Srbiji se dešavalo da ljudima zapale kuću iz istih razloga. Sve ovo je zaista otišlo korak dalje u odnosu na ono što je bilo pre. Bukvalno imam osećaj kao da smo bili pod apsolutnim naletom stranog kapitala bez ikakve skrupule i da je u ovoj situaciji opasno da ljudi ostanu izolovani jer se to ne dešava samo njima kao pojedincima.
Koliko je Rio Tinto regionalna priča, i da li se tiče samo Srbije i njenog stanovništva koje je, premda izrazito pobunjenički nastrojeno, ipak u talačkoj poziciji?
Pa ja bih rekao da svaka periferna zemlja može proći kroz ono kroz šta mi prolazimo. I mislim da je sukob Rio Tinta i stanovništva Srbije postao faktički najava svega onoga što čeka ostale zemlje u zelenoj tranziciji. Ukoliko dozvolimo da se ova tranzicija svede na svoje trenutno lice – lice korporacija, doći će do eskalacije nasilja i gušenje prostora za kritiku i otpor, makar onaj u građanskom ruhu. I verovatno je to najava i mutacije legalnih sistema.
Kako je kod nas bilo sa ekoterorizmom, tako je bilo i sa članovima „Just stop Oil“ u Londonu koji su dobili po pet godina zatvora za planirane akcije, a gomila zakona koji sužavaju prostor za otpor predloženi su u holandskom i italijanskom parlamentu. Ovi zakoni i hapšenja su se uglavnom dešavali u zemljama centra, što dosta govori o njihovom nivou tolerancije, ali u zemljama periferije, poput Portugala ili Srbije i BiH, gde se tek razvijaju rudnici litijuma i ostalih minerala, najgore tek dolazi.
I ovo je posledica nečeg drugog, a ne samo „zlih“ vlada: vlasnik korporacije „Dundee“ iz Kanade koja planira da kopa zlato na Homolju je „Avala Resources“ u čijoj istražnoj licenci je 75 % udela imao – Rio Tinto. Istovremeno, u BiH, recimo u Kaknju, bušotine sprovodi kompanija „Drillex“ koja radi i za Rio Tinto, i za „Dundee“ i za „Adriatic Metals“ koji kopa u Bosni. U međuvremenu, poznata je priča da kineski „Chinalco“ ima najveći udeo vlasništva u Rio Tintu, dok sâm Rio Tinto sarađuje sa „Ziđinom“ u Boru na istraživanju drugih ruda pored litijuma. Hoću da kažem da sve ove kompanije čine jednu mrežu i povezane su.
Niste time iznenađeni?
A i kako ne bi bile povezane? Usled evropske i kineske zelene tranzicije, došlo je do masovnog izmeštanja proizvodnje u zemlje periferije, a Balkan je postao posebno zanimljiv zbog rudnih bogatstava koja ne idu u domaće potrebe. I zabrane aktivizma i napadi na sve koji se s pravom bune posledica su toga što je sada u naše zemlje došao krupni kapital, u sprezi sa našim već decenijama korumpiranim vladama i mislim da je ovo novi momenat za sve nas jer je ovako krupni i povezani kapital do sada retko povezivao naše vlade u sličnim nastojanjima. U regionalnom smislu, a i u evropskom kontekstu, to će dovesti do sve jače represije. Jako je bitno u ovom kontekstu upoređivati iskustva i međusobno upozoravati ljude na to da ćemo doživeti istu sudbinu, bez obzira da li je neko građanin Srbije, BiH, Crne Gore, da li je musliman ili hrišćanin, katolik ili pravoslavac.
Veoma ste angažovani i do tančina upućeni u podatke o opasnostima od rudarenja litijuma. Ima li još nekih činjenica sa kojima ljudi u Srbiji i regionu nisu upoznati?
Mislim da nismo osvestili da živimo korporativnu ideologiju na nivou svakodnevnice. Da svaki četvrti građanin ili građanka Srbije radi za strane korporacije, a ova statistika je slična i širom regiona. I da smo to što giljamo za strane interese normalizovali usled tog našeg raspada Jugoslavije. I da kada se vratimo kući, kada upalimo Fejsbuk, Instagram, Tinder, odemo u kafiće u kojima slikamo skupa pića, jedemo sve goru hranu koja je preskupa zbog monopola distributivnih lanaca, udišemo vazduh zagađen izmeštanjem proizvodnje iz EU. Okruženi smo kapitalom koji je od naših života napravio puku refleksiju vlastite ideologije.
Nisam siguran da je sve u informacijama jer mi se hiljadu puta desilo da objavim informacije, npr. mapu radnih kampova po Srbiji. I mislite da je neko reagovao tek tako? Ne nužno. Mislim da ono što nama nedostaje nije nijedan konkretan podatak, jer ih je sve više, nego kako razumeti te podatke i informacije. I povezati to sa iskustvima ljudi i sa njihovim interesima tek posle toga. Adam Tuz, ekonomski istoričar kog često pominjem, je i meni razjasnio sliku svega tek kada je rekao da je Balkan posle 2008. iskusio period koji se može porediti sa tzv. „Velikom depresijom“ po gubicima radnih mesta i društvenoj katastrofi. Mislim da to kod nas nije doprlo do javnosti, ta ideja koliko smo patili svih ovih decenija, kao kolektiv, kao zajednice...
I mnogo informacija će tu cirkulisati, ali retko ko sve ovo povezuje i predstavlja kao kolektivnu patnju. Tek to mobiliše ljude i tek onda imaju interes da reaguju ako su deo zajednice – zajednice koja pati u našem slučaju.
Na šta zapravo ukaziju informacije koje se javno dijele, ali i one kojima se barata iz pozadine?
Nove razlike u Evropi će se definitivno stvoriti, dok njena industrija tone, a ekstraktivistička industrija – rudnici u službi autoindustrije – doživljavaju procvat. Odatle imate čak neke jezive ideje koje sam čuo da kruže po Evropskoj komisiji, a to je da će EU posle toga „iznajmljivati metale“ tim istim perifernim državama na „lizing“ (metals leasing) po nekoj ceni... dakle ono što se iskopalo kod nas će se nama posle davati na najam, u zakup.
I nisam siguran u dve stvari: prvo da smo svesni da smo prošli kroz taj period „Velike depresije“ na Balkanu, ali da za razliku od zapadnih država nismo zapravo to nikada rešili i drugo, da u tako opustošenim privredama, mi dajemo na gotovo da se rudari i da će nam to zapečatiti sudbinu. Opet, ovo nisu toliko nove informacije. Ovo je možda jasnija interpretacija svega što se dešava i moramo biti kristalno jasni sa tim. U zelenoj tranziciji Balkan zaista može da potone do nivoa nasilja i kolonizacije od koje nikada neće moći da se oporavi.
Moglo bi se cinično zaključiti da jedino što industrijski i ekonomski devastirana Srbija danas proizvodi u velikim količinama jeste – otpad. Prema podacima za 2021. godinu, u Srbiji je proizvedeno 11,7 miliona tona otpada, a već naredne, 2022. godine, 174 miliona tona, od čega je čak 95% rudarski otpad. Šta se tačno dešava sa tim otpadom, da li je on biološki aktivan i kako utiče na našu okolinu i zdravlje? Da li bi i zemlje u okruženju trebalo da budu zabrinute?
Ne volim da romantizujem stvari, ali nije bezveze Valter Benjamin jednom rekao da je istina kapitalizma u otpadu. Paradoksalno je da će ovo postajati sve važnija izjava za nas u zelenoj tranziciji – moglo bi se reći da su periferne zemlje istina zelene tranzicije. I ako se pogleda Srbija, onda je otpad stvarno naš najveći proizvod. Ja se tu oslanjam na istraživanja svoje koleginice Milice Lukić, prema kojoj Srbija nema pouzdane podatke o tome ko i koliko opasnog otpada proizvodi, kao ni sisteme za njegovo tretiranje i skladištenje.
Prema Birnovim istraživanjima, Katastar rudarskog otpada je dobio na milione investicija pa nije profunkcionisao, osim što imamo podatke o 41 napuštenoj deponiji u Srbiji. Mislim da je oko 22% celokupnog otpada u Srbiji prošle godine bilo kategorizovano kao opasno i biološki aktivno, a ove napuštene deponije koje Birn pominje su dodatno opasne jer su često na klizištima. Naravno, Ministarstva ćute, živimo u ekonomskom tigru i jedva čekamo nove investicije.
Režimski mediji Vas nazivaju eko-fanatikom, a od nedavno su u frekventnoj upotrebi i optužbe za „ekoterorizam“. S druge strane, strani lobisti za Rio Tinto smatraju da je glavna prepreka da projekat Jadar uspe – „srpski mentalitet“. Kako komentarišete taj otvoreni neokolonijalni sentiment s jedne, i potpunu servilnost vlasti, s druge strane?
Mislim da Rio Tinto ovde igra dvostruku igru. S jedne strane nas izdvajaju da bi se uklopili u teoriju zavere koju Rio Tinto promoviše: to da je na delu „isplanirana kampanja dezinformacija protiv naše kompanije“, što vole da ponavljaju. I onda zaključe da je problem – ne u kompaniji, nego u našem mentalitetu. Onda nas policija malo pohapsi i targetira. I to je reality show za Vučićevu stranku, jer ne sme otvoreno da prizna da se ceo narod buni protiv te korporacije. A s druge strane, ovo je Rio Tintova priča za Evropsku uniju. Oni u novembru žele da dobiju status strateškog projekta od strane Odbora za kritičke sirovine pri Evropskoj komisiji, što će značiti dodatnu finansijsku podršku. I onda se predstavljaju, kada je već problem „srpski mentalitet“, kao „prvi bastion Evropske Unije u Srbiji“. Ne šalim se, ozbiljno koriste tu frazu u vestima. I onda ispadne kako je Rio Tinto tu da širi „vrednosti EU“ i ostale gluposti, iako je do sada Rio Tinta širio isključivo nasilje prema stanovništvu Srbije.
Dakle, reklo bi se da Rio Tinto diktira kako će srpska vlada razumeti situaciju, i to mene zaista podseća na taj neokolonijalni rečnik koji je nekada imao te „prosvetiteljske“ tonove: „Mi smo došli da vas civilizujemo.“ „Otećemo vam zemlju, ali ćemo vas naučiti kako da je koristite.“
Riječ je o istorijski poznatom modelu, možete li ga bliže dočarati?
Prvi je tome dao filozofsku eksplikaciju Džon Lok, u svojoj odbrani kolonijalizma upravo na taj način, rekavši da će Englezi bolje koristiti zemlju, efikasnije, od Indijanaca. Tako nekako i Rio Tinto i delovi EU imaju tu ideju da je ovo „win-win“ situacija. Da se razumemo, nijedan rudnik nikada nije bio „win-win“ za domaće stanovništvo, inače bismo imali Ruandu i Kongo među najrazvijenijim zemljama, a to se nikada nije desilo, nego se sada posle vekova kolonizacije nekadašnje kolonizatorske korporacije vraćaju pod drugim ruhom.
Belgijske kompanije za pravljenje guma su često dobijale teritorijalne koncesije, imale privatne vojske. Nakon što su uništili gomilu država od Konga do Rodezije (Zimbabve) i ostalih zemalja, one zapravo više i nisu morale da koriste toliko represivne mere da bi postigli isti cilj. Nakon oslobađanja, te zemlje su bile zavisne od tih kompanija, a ukoliko bi se pobunile ili pomislile na socijalizam i pravo oslobođenje od kolonijalnih sila, naprosto bi se vratile na nivo ubistva poput slučaja Patrisa Lumumbe. Kolonizacija se tako nastavila u ekonomskom maniru, pre svega kroz prisilu tržišta, a potom uz tek latentnu prisilu vojske i stranih sila.
Sredinom oktobra održala se sednica Evropskog Parlamenta o iskopavanju litijuma u Srbiji i BiH. Vi ste, uz još četvoro aktivista, imali desetominutno izlaganje i priliku da ukažete na porast nasilja i na sve probleme do kojih potencijalno otvaranje rudnika može dovesti. U novembru sledi i odluka Evropske Komisije da li finansijski podržati Rio Tinto i projekat „Jadar“. Kakvi su sada izgledi da se takva odluka ne donese?
Ako projekat ne bude podržan, biće to velika pobeda ili će nam barem svima dati vetar u leđa. No, ukoliko bude, nastaće haos. Evropska Unija će ugroziti sebe. Ukoliko gledamo iz ugla EU, to znači da će nekoj korporaciji u Srbiji da se slivaju pare evropskih poreskih obveznika, iako je taj projekat povezan sa toliko količinom nasilja – a kako je krenulo, konflikti su neizbežni. Onda će EU političarima postati teško da brane svoje stavove pred sopstvenim glasačima. Jer, ko će ponovo glasati za vas ako zna da ste glasali za projekat u čije ime su ljudi hapšeni, trudnicama upadali specijalci u stanove i šta sve ne? I za Srbiju, čitav cinizam upravljačke strukture u Evropskoj uniji biće potkazan ovog puta na jedan drugačiji način. Naime, za nas u Srbiji to će dovesti do pada interesa za EU koji je već i ovako na niskom nivou. Nije to ništa novo, ali posle ovoga će biti mnogo teže opozicionim strankama koje su pro-EU da zastupaju svoje stavove, kao i EU da objasni svima šta se dešava. Ovo sve može da dovede do takvih političkih konflikata koji mislim da EU birokrate ne uzimaju dovoljno ozbiljno niti su svesni šta sve ovo može da proizvede. Jer, sada po prvi put, Evropska komisija, Vučićev režim, i jedna apsolutno nekredibilna korporacija poput Rio Tinta, blisko sarađuju i ja mislim da je spoj ove tri strukture paklen.
Zajedno sa Majom Solar, Markom Lošoncom, prerano preminulim Ivanom Radenkovićem i drugim filozofima i teoretičarima bili ste deo novosadskog kolektiva Gerusija. Koliko Vas je to iskustvo oblikovalo u teorijsko-političkom, a koliko u aktivističkom smislu?
Hvala puno na ovom pitanju. Gerusija je nekada bila poznata u „underground“ krugovima da se tako glupavo izrazim, ali posle je zamrlo to sećanje. Ta organizacija je odigrala ključnu ulogu da se po Novom Sadu i Beogradu upoznaju određene struje, recimo teorije odbijanja rada, nova čitanja Marksa, zatim Ivanovi marksistički ekonomisti koji nikada ne bi došli do mlađih generacija, pa ni do mene, da nije bilo toga. Svi smo bili studenti filozofije, nezadovoljni tadašnjim apstraktnim pristupom društvenoj kritici i odsustvu istorije, pogotovo ekonomske istorije iz naših kurikuluma. Kod mene je možda svest o ekonomiji došla nešto malo pre priključivanja Gerusiji, preko studentskih pobuna u kojima sam učestvovao 2011. godine na plenumu u Novom Sadu, ali sama Gerusija je bila osnovana još devedesetih i imala je različite faze i aktivnosti do trenutka kada sam ja upisao fakultet. Kada sam video šta nam rade u budžetu fakulteta, na koje sve fore uzimaju studentima novac, shvatio sam da moram da se pozabavim ekonomijom. Za pravu društvenu kritiku danas u kapitalizmu vam je potrebno znanje iz ekonomske istorije i tačka – i to mora postati jasno svakome onog momenta kada se susretne sa bilo kojim dokumentom bilo koje ustanove koje vam regulišu život, kao što je bio slučaj sa studentima. Tu nije bilo puno „filozofije“ pa čak ni za jednog studenta filozofije.
Čini mi se da je pred kraj života Ivan sve više počeo da se interesuje za Jugoslaviju i da je ozbiljno shvatao debate oko razvoja jugoslovenskog socijalizma, pogotovo ekonomske debate. Posle sam i ja nabasao na to kroz političko obrazovanje u Jugoslaviji čime se sada bavim, ali i kroz pisanje o zaboravljenoj „zelenoj tranziciji“ u Jugoslaviji i društvenom planiranju. Tako mi je naročito Ivanov rad ponovo postao bitan i mislim da je gubitak njega kao jednog od svega par marksističkih ekonomista na ovim prostorima nezamenjiv.
Gerusija se razvijala iz studentskog i avangardnog udruženja u marksističku grupu koja je na levici imala ulogu rasadnika teorije i promišljanja koje jednostavno nije bilo dostupno na fakultetu, a rekao bih ni na institutima i slično. I da, sve to smo radili besplatno, makar taj časopis „Stvar“ i imali smo možda jedan projekat koji je bio finansiran, a uključivao je dovođenje ljudi sa strane i seriju predavanja o „radikalnim teorijama“.
Ljudi su atomizirani, razjedinjeni, prepušteni sami sebi, izigranog poverenja, ali spremni da se i dalje bore na ulicama. Gde danas vidite prostore za samoupravu, političko odlučivanje koje se ne svodi samo na glasanje, i autonomiju i kako ih stvarati?
Pa dobro ste ovde pomenuli samoupravu. Samouprava u širem smislu – samoupravljanje – je kod nas podrazumevala transformaciju klasičnih i tradicionalnih tela, od partije, do fabrike, sa krajnjim ciljem da se izbace novčano-robni odnosi i pređe na nov, samoupravni modus proizvodnje. Šta god mislili o tome, neka slična transformacija je kod nas nužna ako išta nameravamo promeniti – premda je toliko toga izgubljeno.
Mislim da je i prelazak na neku formu planske privrede nužan, a delom i radim na tome kroz razvoj jednog mehanizma za kontrolu stranih investicija, kako bi se makar počelo sa zaustavljanjem divljanja stranih investicija i kako bismo ih usmerili ka društveno značajnim ciljevima. No, kao što vidite, to je nemoguće bez jake opozicione partije. A ta partija ne može ojačati jer je većina opozicije modelovana prema Đilasovim ili Vučićevim partijama koje crpe finansije još iz devedesetih ili imaju svoje medijske imperije i slično, i mogu da izdrže da se trkaju non-stop na izborima, kao i da održe hijerarhijsku strukturu partije. Mi to ne možemo. I mi moramo da reformišemo partije, ako hoćemo da preživimo, tako što bismo u zamenu za kadrove i aktivizam dali više moći lokalnim odborima i počeli da se bavimo društvenim problemima na temelju naučnih analiza i slično.
Uprkos teškoj borbi koja predstoji, čini se da u Vama ima optimizma. Gde ga crpite i verujete li u mogućnost revolucija u vreme digitalnog autoritarizma?
Što se tiče optimizma u emotivnom smislu, iako nisam pristalica nikakvog optimizma u politici, imao sam sreće da sam živeo sa čovekom koji je bio partizan, živeo u siromaštvu sa dvanaestoro braće, uspeo da sebe izgradi i postane prvo član SKOJ-a, pa borac KNOJ-a, a potom kontraobaveštajac sa zadatkom da podiže poljoprivredna preduzeća po Vojvodini. Sećam se da je njegovo geslo bilo „moramo uvek biti dostojni sami sebe.“ Ovo je možda previše privatno i pomalo neukusno da delim, ali taj marksistički humanizam – pretpostavljam da je to poreklo te izjave – mislim da je vodio mog dedu kroz ceo život, a to i ja intuitivno osećam kao vodilju, uz sve poraze i mane.
S tim na umu, počeo bih sa jednim nedavnim mejlom koji sam uputio Darku Suvinu, takođe bivšem partizanu od 93 godine i profesoru naučnofantastične književnosti koji i dalje piše. Nedavno sam mu pisao, ispričao sve i rekao da ovde u Srbiji bacaju bombe na studente, da Vučić nije normalan, da je totalno poludeo, itd. Suvin me je ispravio i kaže: „Ne mislim ja da je on lud. On samo vrlo jasno zna svoje interese.“ To se može reći i za Netanjahua i za Bajdena. Ono što mi percipiramo kao kolaps, apokalipsu ili kako god, zapravo je odjek i posledica onoga što stvarno pokreće ove procese: više klase, pre svega zapadnih zemalja, koje sprovode svoje partikularne interese, ovog puta na račun svojih sopstvenih populacija, a i onih tuđih. Desilo se upravo ono što je dosta marksista i društvenjaka predviđalo: u odsustvu bilo kakvog socijalizma, kapitalističke zemlje sada mogu nekažnjeno da rade šta god hoće. U tom smislu Gaspar Mikloš Tamaš je pred kraj života predviđao „sudbinu goru od fašizma“.
Kuda vodi ta definicija stanja goreg od fašizma?
Dešava se kontrolisani kolaps nižih slojeva i to ga razlikuje od atmosfere „svetskog kolapsa“ koja je bila popularna još u 70-im godinama prošlog veka povodom mogućnosti sukoba nuklearnih sila, vijetnamskog rata, sukoba kapitalizma i socijalizma, hladnog rata, itd. Srednje klase su se i tada zabavljale apokaliptičkim mišljenjem, jer kao „tranzitne“ klase sklonе nestajanju, takvo razmišljanje im je blisko. No, ako mi se dozvoli ovako pojednostaviti, sa nižim klasama je drugačije. Tada su socijalističke zemlje još koliko-toliko držale određene ustanove radničkog obrazovanja, kulture, penzije, stabilne poslove, čuvale ljude makar na masovnom nivou. Danas toga nema, što ne znači da više klase sebe ne čuvaju, čak i onda kada se međusobno bore. Uloga SAD je zapravo sve jača i uprkos retorici o nesposobnom Bajdenu, pojačava sukobe na Bliskom Istoku, izbegava mir u Ukrajini, pokušava da spreči Kinu da razvije bilo kakve tehnologije i podgrejava taj ideologem „kolapsa“, a za taj „kolaps“ krivi sve spoljne faktore osim same sebe.
I sve to rade dok istovremeno uvode zabrane protesta u Italiji, Holandiji, u Engleskoj hapse aktiviste, u Srbiji su uveli taj pojam eko-terorizma, obaveštajne službe upadaju ljudima u kuće, da ne pominjem Nemačku sa propalestinskim aktivistima ili kontrolu akademije u SAD… Sada zapravo postajemo svedoci šta više klase mogu da rade kada ih niko ne kažnjava, i zato će se ovog puta okrenuti i protiv svojih građana: građansko društvo samo po sebi sada se sužava i tu mislim na te zabrane protesta, kontrole protesta, pisanja, mišljenja. Ne mislim da su protesti uvek efektni, ali jedno je to, a drugo je zabraniti ih. Sve ono što će ostati su militarizovane više klase koje su ponekad u sukobu, ali koje preživljavaju pa makar i ratovale. I one vrlo često, makar prema nižim klasama, znaju da kada sve ostalo zakaže, đon je uvek tu. I to je nešto što je bitno, jer mislim da naša glavna karakteristika danas nije kolaps društva, iako se tako može činiti na prvi pogled, nego odsustvo ideje za izgradnju nečega drugačijeg.
Da li u tome vidite strateški problem današnje levice?
Većina levice je nažalost tu zbog odbrane svojih vrednosti, dosta se emotivno reaguje na sve, a retko ko se bakće sa samom ekonomijom i mogućnošću planirane alternative. No, to je nešto do čega ćemo vremenom sigurno doći, jer će nas objektivne okolnosti sve više primoravati na to. Što se više borimo za to da naučimo nešto od socijalističkog planiranja, to će nam biti lakše posle. Ovo je pomalo „kalvinistička“ logika takoreći, gde se od vernika očekivalo da se ponašaju kao da su već spaseni, kao da su već predestinirani za spasenje itd. Donekle tako i mi treba da razmišljamo, da čak i u najgora vremena ne odustajemo jer nikada ne znamo čemu zapravo pomažemo i prevrati su uvek mogući.