Iva Čukić - žena sa misijom i vizijom čije je polje borbe usmjereno ka kreiranju pravednih, dostupnih i zelenih gradova za sve, arhitektkinja i urbanistkinja koja prostore vidi kao mjesto okupljanja i njegovanja zajednice, borkinja koja kroz primjere dobre prakse dekonstruiše i preusmjerava odnose moći, optimistkinja koja svojim djelom inspiriše na akciju.
Kao jednu od 100 žena prepoznatu od strane Kraljevskog instituta britanskih arhitekata u publikaciji „100 women: architects in practice“ pitali smo Ivu Čukić o njenom radu i miṣ̌ljenju, o tome zašto su zajednice važne, na koji način doprinose boljitku druṣ̌tva.
Završila si arhitektonski fakuktet u Beogradu, projektantski smjer, ali si doktorirala na urbanizmu. Šta je doprinjelo toj odluci?
Nakon završetka Arhitektonskog fakulteta i početka rada u struci, ubrzo sam shvatila da me pitanja koja nadilaze granice pojedinačnih objekata sve više intrigiraju. Tada sam otkrila i Lefevra, Harvija i druge autore koji su se bavili pravom na grad, što mi je otvorilo potpuno novu perspektivu. Počela sam da razmišljam o tome kako gradovi funkcionišu u širem kontekstu, ne samo kao fizički prostori, već i kao mesta gde se prepliću moć, politika i društvene nepravde.
Iako projektovanje nosi svoju draž i nikada ga nisam u potpunosti napustila, urbanizam mi je pružio širu perspektivu – omogućio mi je da sagledam prostor kao dinamičan sistem koji uključuje ekonomske, socijalne i političke odnose. Grad nije samo prostor, već polje borbe za resurse i uticaj, gde oni na pozicijama moći oblikuju pravila igre. Tu sam uvidela moć urbanističkog planiranja, jer ono direktno utiče na naše živote.
Da li se sjećaš u kom trenutku si odlučila (ili shvatila) da tvoj rad ne može i ne treba biti odvojen od društva kao cjeline?
Već vrlo rano tokom svoje projektantske prakse počela sam da uviđam oblike nepravde koji nastaju kao posledica urbanog razvoja, gde privatni interesi dominiraju nad javnim interesom i dugoročnim planiranjem. Primećivala sam kako uništavanje životne sredine, privatizacija javnih prostora i socijalne nepravde, uključujući iseljavanje ljudi, postaju direktne posledice tog pristupa. O tome vas gotovo uopšte ne uče na fakultetu, nego vas posle stvaran život opali po glavi. Meni očigledno (porodično usađena) borba za pravdu i dostojanstvo ljudi, nije dala mira. Zbog toga sam sa prijateljima osnovala Ministarstvo prostora, s ciljem da doprinesemo pravednijem i demokratskom razvoju gradova.
Šta, po tebi, čini osnovu društva? A zajednice? Mogu li se ova dva pojma koristiti naizmjenično ili je suština zdravog društva prvenstveno kreiranje zajednice i osjećaja za istu?
Zajednicu odlikuje snažniji osećaj pripadnosti, solidarnosti i podrške među članovima, dok je društvo šire, heterogenije i manje povezano zajedničkim vrednostima i interesima. Iako su pojmovi blisko povezani, ne znače isto. Zajednice postoje unutar društva, i često su nosioci promena i izvor kolektivne snage jer pružaju ljudima osećaj pripadnosti i direktnog učešća u oblikovanju svoje svakodnevice. Suština zdravog društva leži u kreiranju jakih zajednica koje između ostalog omogućavaju aktivno učešće građana u donošenju odluka koje ih se tiču.
Snaga zajednica je u solidarnosti i bliskim ljudskim odnosima, koji stvaraju otpornije i pravednije društvene strukture. Bez toga, izloženi smo usamljenosti, okrutnosti, okorelosti, a to vodi raspadu. Zato je neophodno negovati zajedništvo i boriti se protiv svega što nas dehumanizuje.
Da li sebe nazivaš društvenom ili urbanom aktivistkinjom, i koje su razlike?
U principu ne volim da se nazivam aktivistkinjom, jer verujem da su empatija, solidarnost i briga za druge, kao i za naše okruženje, osnovne ljudske vrednosti koje bi svi trebalo da imamo. Zato što smatram da aktivizam ne bi trebalo da bude posebna etiketa ili nešto što izdvaja pojedince, već prirodna odgovornost svih nas. Vidiš smeće – pokupiš ga; vidiš da neko nekog maltretira – reaguješ; vidiš da neko hoće da kopa i uništi sve zarad ličnog profita, a na uštrb tuđeg zdravlja – staneš na put tome. Svi mi, kao članovi zajednice, imamo obavezu da doprinesemo boljem životu za sve oko nas.
Poznata si po reaktivaciji i aktivaciji različitih prostora (Inex film, Zvezda, Ulična galerija, Magacin) koji za cilj imaju zajedništvo i oplemenjivanje ljudskog duha kroz kreativnost, ali čini se da se u svakom tom procesu provlačio i svojevrsni otpor vladajućoj paradigmi. U kojoj je mjeri otpor nezaobilazna komponenta pri izgradnji zajednice?
Kao što je rekao Fredi Perlman „otpor je prirodan ljudski odgovor na dehumanizaciju, i tu nema šta da se pravda i objašnjava“. Prostori koje pominješ nastali su upravo kao odgovor na dominatnu razvojnu paradigmu koja forsira privatizaciju javnih resursa, ne obazirući se na stvarne potrebe ljudi. Mi smo želeli da pokažemo da alternative postoje, i u tome smo uspeli. Suprotstavljanjem strukturama moći i neoliberalnim politikama, otvaramo prostor za drugačije oblike zajedništva , gde ljudi mogu preispituju postojeće norme i aktivno učestvuju u stvaranju pravednijeg društva.
Još važnije, kroz kreativnost i zajedničke akcije, ljudi ne samo da redefinišu prostor u kojem žive, već i sami sebe kao aktivne učesnike u društvenim promenama.
Za naše čitateljke i čitaoce, možda da približimo koncept Ulične galerije i Magacina?
Ulična galerija i Magacin su prostori koji funkcionišu kao platforme za umetničko stvaralaštvo, društveni angažman i zajedničke akcije – da pokušam u jednoj rečenici da ih objedinim. Ulična galerija, smeštena u javnom prostoru u centru grada, nastala je 2012. kao reakcija na propadanje jednog dela Beograda. To je bila mala uličica pored nekadašnjeg bioskopa Kozara, koja je postala neuređen parking i deponija, nakon što je bioskop privatizovan. Pokrenuli smo inicijativu da joj damo novi život i drugačiju namenu – kao otvorena galerija, ona je postala mesto za izlaganje umetničkih radova, sa fokusom na mlade i neafirmisane umetnike. U proteklih 12 godina, organizovano je nekoliko stotina izložbi i javnih programa, a galerija je inspirisala slične inicijative u gradovima širom Srbije.
Ulična galerija, foto: oblakodermagazin.rs
Magacin je drugačiji, ali jednako značajan prostor, jer funkcioniše kao samoodrživi društveno-kulturni centar. Osnovan je kroz zajedničku inicijativu desetina organizacija i pojedinaca, uključujući Ministarstvo prostora. Magacin nudi besplatne prostore i druge resurse za razne kulturne i društvene aktivnosti, a svi koji dele vrednosti solidarnosti, tolerancije, društvene raznolikosti i slobode mogu da ga koriste ili da postanu deo zajednice. Sistem rada je horizontalan, gde zajednica donosi sve odluke putem Skupštine, što omogućava inkluzivno i transparentno upravljanje prostorom. Danas Magacin generiše hiljade programa godišnje – svi su besplatni i bave se različitim temama, od umetnosti i kulture do obrazovanja, mladih, medija, ljudskih prava i održivog urbanog razvoja. To je dokaz da zajedničko upravljanje može stvoriti održive i pravedne prostore, u kojima se vrednosti zajedništva stalno razvijaju i afirmišu. Za mene je to jedno malo čudo, moram da priznam, jer je sjajan primer zajedništva i kolektivnog rada na očuvanju javnog dobra.
Magacin je kao samoodrživi kulturni centar možda opstao upravo zbog zajednice koju potenciram, ali i zbog toga što funkcioniše po principu horizontale. Koji bi bili tvoji savjeti za one koji imaju želju i potrebu za sličnim inicijativama?
Ne postoji univerzalan recept, sve zavisi od konteksta, ljudi i situacije. Međutim, najvažniji savet je da od samog početka uključite zajednicu u proces kreiranja prostora/inicijative i donošenja odluka. Kada svi članovi imaju jednak glas u horizontalnoj strukturi, to ne samo da doprinosi osećaju pripadnosti i odgovornosti, već i dugoročno osigurava održivost i uspeh inicijative.
Pored toga, važno je biti fleksibilan i otvoren za promene, jer su ovakvi prostori dinamični i zahtevaju konstantno učenje i prilagođavanje. Takođe, povezivanje sa sličnim inicijativama i mrežama može biti izuzetno korisno. Razmena iskustava i znanja, kao i zajednički rad na rešavanju problema, može obogatiti vašu inicijativu i pružiti dodatnu podršku u borbi protiv zajedničkih izazova. Na kraju, istrajnost i strast su zapravo pokretačka snaga koja vam pomaže da prevaziđete prepreke i ostvarite cilj.
Ministarstvo prostora, čija si suosnivačica, bavi se upravo pitanjima od izuzetnog značaja za društvo kao zajednicu; da li možeš nešto više da kažeš o inspiraciji za pokretanje Ministarstva, da li i koliko su se stvari promijenile od pokretanja, i na kraju već nezaobilazno ali samoobjašnjivo – zašto Ministartsvo?
Ministarstvo prostora je osnovano kao reakcija na sve izraženiju komodifikaciju i privatizaciju urbanog prostora, kao i na činjenicu da građani bivaju isključeni iz procesa donošenja odluka koje direktno utiču na njih i njihov životni prostor. Inspiracija je došla iz nas samih, hteli smo da živimo u drugačijem gradu. Hteli smo da javni prostori budu mesta društvenosti, hteli smo da napuštene prostore oživimo, da uključimo zajednicu u oblikovanje našeg okruženja.
Vremenom, Ministarstvo je proširilo svoju oblast delovanja, ali osnovna ideja je ostala ista: borba za pravedan i inkluzivan grad. Naš rad se najvećim delom bazira na saradnji sa lokalnim zajednicama i podršci komšijskim grupama da izbore svoje pravo na grad. Do sada smo podržali više od stotinu takvih grupa, svedočili tome da se međusobno udružuju i deluju proaktivno, a sve u cilju opšteg interesa. Rekla bih da smo upravo na to najponosniji, što smo uspeli da politizujemo pitanje razvoja grada - ljudi razumeju da ih se to tiče i da imaju pravo da se pitaju i odlučuju. Naziv "Ministarstvo" izabrali smo namerno… Dosta je zanimljivo kako oni koji prvi put čuju za naziv na njega reaguju, to nikada ne prestaje da nas zabavlja!
Kako doživljavaš Crnu Goru, posebno našu kulturu. Vidiš li u tom smislu obrise nečega što je cjelovito, ili se sve svodi na izdvojene napore pojedinaca?
Ako pričamo o poduhvatima u domenu kulture, posebno savremene, tu ima još posla. Međutim, čini mi se da postoje odlične inicijative, a i mladi ljudi sa svežim idejama, istovremeno i vrlo uporni! Imala sam priliku da upoznam ljude iz DKC Pomorandža, Škart-a, Engaged space 201 koji su sjajni, zatim za scenu vrlo važan Institut za savremenu umjetnost. Takođe, obe smo imale iskustvo rada sa NGVU - Novom galerijom vizuelnih umetnosti koje je bilo neverovatno inspirativno i ispunjavajuće! Mislim da ova galerija svojim konceptom donosi jednu novu energiju i svežinu, a da je dodatna vrednost insistiranje na regionalnoj saradnji i umrežavanju, kao i na ženskom stvaralaštvu. Mislim da je ovo poslednje izuzetno važno jer otvara pitanja o pravima, slobodi izražavanja, jednakosti i socijalnoj pravdi, čime doprinosi širem društvenom dijalogu o promenama koje su potrebne u patrijarhalnim društvima.
Kako bi arhitektonski i urbanistički opisala, na primjer, Budvu? Čega je Budva simbol?
Budva, gledano arhitektonski i urbanistički, predstavlja primer neplanskog razvoja i prekomerne izgradnje koji su drastično i nepovratno promenili njen nekadašnji karakter. Grad je postao simbol nekontrolisanog urbanizma, gde je fokus na kratkoročnom profitu nadmašio potrebu za očuvanjem kulturne i prirodne baštine. Masovna gradnja stambenih i turističkih kompleksa narušila je identitet grada, čineći ga manje prepoznatljivim i vrednim kao autentično mesto, i više kao generički turistički centar. Ovaj primer upozorava na potrebu za promišljenijim i održivijim pristupom razvoju gradova, posebno u prirodno i kulturno bogatim područjima.
Budva, foto: Pobjeda
Ima li popravke, jesu li takvi prostori zauvijek uništeni?
Volela bih da postoji to „jedno dugme“, pa da ove i slične stvari samo nestanu, ali ga nema. Vrlo je važno razumeti da su greške u urbanizmu ili večne ili sumanuto skupe, dakle tu nema „undo“ , to ostaje tu za buduće generacije. I sada je pitanje – da li želimo da generacije koje dolaze ne znaju šta je drvo, šta je reka, da dišu zagađen vazduh zbog neodgovornog razvoja, da ne vide sunce, jer smo došli nebu pod oblake, da vreme provode u kladionicama, jer je javni prostor otet? Pa to bi stvarno bio potpuni čin varvarsta, koji nije pošao za rukom ni mnogima koji su nas vekovima opsedali.
Ipak, postoji prostor za poboljšanje, ali je ključna promena pristupa urbanističkom planiranju i arhitekturi. Potrebno je više pažnje posvetiti održivom razvoju, očuvanju kulturne baštine i uključivanju lokalnih zajednica u proces donošenja odluka.
U kom pravcu bi se male, prirodom bogate države poput Crne Gore morale razvijati?
Održiv turizam, koji se oslanja na ekološki odgovorne prakse i aktivno uključivanje lokalnih zajednica, može imati ključnu ulogu u razvoju koji štiti prirodnu sredinu, integrišući je u turističku ponudu na način koji neguje autentičnost, a ne komercijalizaciju i devastaciju životne sredine.
Pored toga, razvoj održive poljoprivrede i korišćenje obnovljivih izvora energije mogu značajno smanjiti zavisnost od fosilnih goriva i ojačati lokalnu ekonomiju. U urbanističkom planiranju i arhitekturi, važno je opredeliti se za principe zelene gradnje i integraciju zelenih prostora i infrastrukture. Takođe, bitno je očuvati kulturne i prirodne resurse kroz participativne procese koji uključuju lokalne zajednice u donošenju odluka, promovišući socijalnu jednakost, ravnomeran regionalni razvoj i smanjenje migracija iz ruralnih u urbane oblasti. Ima dosta posla, ali i mnogo prostora za stvaranje nečega zaista posebnog.
Postoji li dovoljno razvijena regionalna svijest, mreža, povezanost ljudi iz arhitektonske zajednice i kulture uopšte?
Izuzetno je važna povezanost na regionalnom nivou, s obzirom na naše zajedničko nasleđe, jezik i političko-ekonomski kontekst. Ne mogu a da ne spomenem koleginice iz Expeditio-a, s kojima smo mnogo sarađivali. Još važnije, mnogima od nas su one još u toku školovanja bile uzori. Njihov uticaj je bio neprocenjiv, ne samo kroz praktične projekte, već i kroz širenje svesti o značaju očuvanja kulturnih vrednosti.
Drugo, što se tiče kulture, njena progresivna i emancipatorska uloga je izuzetno važna zbog narativa koji prave otpor nacionalizmu, ksenofobiji, šovinizmu, autokratiji, mitovima, i nude prostor za promišljanje novih odnosa i načina života vrednih življenja. Ali je isto tako ključno i da jačamo odnose i ne dozvolimo da nam se ikada više ponove strašne stvari kroz koje smo prošli. Samo kroz zajedništvo i povezivanje možemo izgraditi solidarna i pravedna društva za sve nas.
Produkciju intervjua podržalo Ministarstvo kulture i medija Crne Gore kroz Fond za podsticanje pluralizma i raznovrsnosti medija