Barbi Marković je najpoznatija književnica iz Srbije za koju Srbija nije čula. Rijedak primjer bilingvalnog književnog autoriteta, Marković je karijeru izgradila u Austriji, na njemačkom jeziku. Nakon prvog romana Izlaženje (2006) koji je skrenuo pažnju kritike, nastupio je nagrađivani roman Superherojke (2016). Prošle godine je objavila treći roman "Die Versschissene zeit" (Spičkano vreme) koji još nije izašao na srpskom jeziku.
Barbi Marković je prozna rijetkost i kulturološki fenomen, ona uspijeva da bude provokativna metodom i odnosom prema književnom tekstu, ali da zadrži pankerski snažan udarac ravno u pleksus, uz emociju nekog novog bluza u srcu pogubljene i zbunjene Evrope.
Živi u Beču i ne pripada balkanskim književnim kružocima. Naprotiv.
Postoji li politički korektan izraz da se opiše politički korektan status Južnih Slovena u Austriji?
Ne znam, haha. Kad se krene u kategorije Slovena i Germana obično razgovor završi u nekom rasizmu.
Pisala si zapažen tekst o jednom starom slovenofilu i freškom nobelovcu? Pošto nisam naišao na prevod tog teksta sa njemačkog, možeš li reći šta je glavna teza?
Handke mi je zapao za oko u negativnom smislu i izvan okvira njegovog apsurdnog zalaganja za srpski nacionalizam – nadobudnošću, neprijatnim seksističkim intervjuima, kao i kultom ličnosti koji ga prati. Napisala sam da sam volela njegove knjige i mislila da je kul, jer mi se pojavio u lektiri istovremeno sa G. Sheltonom, Albaharijem i bitnicima. Volim neke njegove knjige („Nesreća bez želja“ i „Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta “), neke druge poštujem („Kaspar“), a neke smatram sranjem („Ogled o džuboksu“). Napisala sam da me je tada začudilo - donekle razočaralo njegovo pojavljivanje na Miloševićevoj sahrani ali da me sve to zajedno nije naročito interesovalo. Dok me u Austriji u okviru opšte svađe o Handkeu nisu naterali da ipak pročitam „Zimsko putovanje“... Tu sam se užasnula.
Svako ko je imao tu čast da odživi devedesete u Srbiji prepoznao bi taj vokabular i relativizovanje, romantične fantazije o vojnicima i gađenje i skepsu nad ženama, žrtvama i njihovim bolom. On u toj knjizi navodno kreće da otkrije istinu, ali zapravo hoda naokolo poput trola bez interneta, otvoreno ignoriše informacije i glasove koji mu se ne uklapaju u herojski narativ, a austrijska germanistika ga velikim delom pravda (jer ko zna šta se desilo među tim nepoznatim divljim plemenima) i tvrdi da ljudi „nisu čitali“ i „nisu shvatili“.
Foto: Apollonia Theresa Bitzan
Na kraju sam rekla da verovatno ni ja nisam shvatila i da svi moramo još deset godina da se zadubimo i čitamo samo Handkea, dok ne shvatimo i dok ne ispravimo to u svojim glavama. To je otprilike skraćena verzija. Ali tekst nije bio naročito zapažen, osim što su mi patriote rekle da sam izdajnica i da svakako treba da pušim kurce.
Da li tvoj njemački jezik plijeni pažnju kritike svojom „nesavršenošću“?
Ne bih rekla… Navodno ponekad imam interesantne kombinacije, neuobičajene fraze i izraze. Ipak je prisutna izvesna egzotika.
Šta je savršeno?
Čekaj, u nekoj školi sam imala leksikon sa ovakvim pitanjima, odgovaralo je celo odeljenje. Nemam baš pitanja o savršenstvu, ali imam npr: „Šta je neshvatljivo?“ I onda svi pišu: „Neshvatljivo je suprotno od onog što razumeš“, ili „Neshvatljivo je ovo proleće“ ili „Drakule, vampiri i veštice“, ali moj omiljeni odgovor je: „SEGA KLINCI“. Ili „Šta je jezivo?“, pa svi kažu „Kad se puštaš go niz žilet, kočiš jajima“ ili „Jeziva je budućnost!“.
U filmu Okupacija u 26 slika, jedan od junaka kaže: ovo zlo oko nas je dublje od politike. U romanu Superherojke ima nešto dublje od emigracije. Šta je to?
Klasna borba, neoliberalna stvarnost, kapitalizam, život i smrt. Nasilje. Ne znam šta treba da odgovorim, ali dajem sve od sebe.
Ne ide mi od ruke osećaj pripadnosti takozvanim narodima, fudbalskim timovima, pa čak ni porodicama. Ja samo hoću bolji život, za sebe i Druge
Koji je bio tvoj prvi posao u Austriji?
Prvo sam imala hiljadu malih povremenih poslova na crno. Na primer deljenje flajera. Rad u restoranu s operetama, ne pitaj, odvešću te jednom prilikom. Imala sam druga koji je bio Mocart koji prodaje karte za operu na ulici. Prijavila sam se da vrtim piliće na ražnju, ali me nisu primili.
Šta je bio tvoj drugi posao u Austriji?
Kelnerisanje u Transporteru. To je bilo okej. Šef je bio ljubazan i nije nas terao da se ponižavamo pred takozvanim mušterijama. Bilo je dobrih koncerata, dolazili su ludaci i umetnice. Krali su nam vino, mi smo ih ignorisali kad su hteli nešto da naruče. Jedino što smo zimi u užasno zadimljenom prostoru morali da odlučujemo između grejanja i ventilacije. Svašta sam naučila u Transporteru. Ponekad bismo slučajno zaključali ljude u WC-u na kraju smene… Transporter, svi ga se rado sećaju. Mnogi ljudi za koje sam mislila da su na rubu propasti su se u međuvremenu proslavili. Sad je picerija.
Stvaraš visoko politički tekst, a da ne pišeš traktate, proglase, kolumne. Kako ti polazi za rukom?
Ne bih umela da napišem relevantan politički tekst i dobar traktat, možda je to moja tajna. Takođe granica srama mi je postavljena nisko kad je u pitanju ponavljanje opštih mesta i sažvakanih formula, misli do kojih nisam došla, modernog jezika teorije. U tom smislu nisam ni early adapter ni osoba od tradicije, pa plivam negde u sredini, u malim pričama i vokabularu svakodnevnih ljudi.
Da li si protiv kapitalizma, komunizma ili socijaldemokratije? Protiv čega si zapravo najviše?
Definitivno nisam protiv socijaldemokratije, oko komunizma bismo morali da se dogovorimo da ne zglajza opet u totalitarizam i korupciju… To doduše važi za sve. Kapitalizam je… bojim se da nam je načinio život zanimljivijim, ali je užasan, ubica. Gubim se u ovom apstraktnom pitanju (vidi odgovor na pitanje br. 8)
Za prvu knjigu si koristila predložak, roman Tomasa Bernharda. Za drugu knjigu obilato se koristiš jednim uslovno rečeno dnevnikom multimedijalnog projekta Čitanje gradova, u kojem su sabirani natpisi i reklame sa ulica. Shvatio sam da si u novi roman ubacila tarot karte, da preko njih umrežavaš iskustva i memorije devedesetih. Fali li nešto književnom tekstu danas, pa pokušavaš uvijek nekako da ga digneš, da mu ubrizgaš neki spoljni impuls, plejlistu, dokument, anketu, VR?
Razložimo ovo pitanje na delove.
Fali li nešto književnom tekstu danas? Ne. Sviđa mi se kako to pitaš, zvuči kao da svi mi koji pišemo pišemo zajedno taj jedan savremeni književni tekst. U tom slučaju je u pitanju raznoliko tkanje u kome su ove moje metode zapravo uobičajene. Ali pitanje je verovatno, zašto to radim, zašto nalazim čudne načine da skupim materijal koji čini podlogu mojih tekstova? Hm. Trudim da tekst obogatim materijalom izvan svog mozga. Jednom sam se rukovala s kritičarem koji je čitao laudatio za neku nagradu koju sam dobila, i da bih ispala skromna, rekla sam: „Želim da moji tekstovi budu pametniji od mene.“ On mi je odgovorio u maniru salonske dame: „Da. Vaši tekstovi su definitivno pametniji od vas.“
Die Versschissene zeit (Spičkano vreme)
Tarot karte
Nesporazum! Kako bih dobijala ikakav materijal iz Tarot karata? Mada zvuči zanimljivo. Za novi roman pod nazivom „Spičkano vreme“ materijal sam skupljala kroz istoimeni table top RPG (role playing game), igru koju sam sama napravila u nebuloznom karikaturnom svetu svog detinjstva – u devedesetim na Banovom brdu. Igru smo igrali pre skoro godinu dana. Za svaku epizodu sam se pripremala kopajući po novinama i svojim dnevnicima, u Beogradu sam slala kolegu Marka Milosavljevića u biblioteku da vidi koje su tog dana (npr. 4. Januar 1995) cene mleka i pljeskavice, kakvo je vreme, šta je na teveu (Biomed, Kleopatra, Probavita, Dnevnik), ko je u čitulji.
Učesnici su igrali decu iz moje zgrade i kao likovi menjali moja sećanja i grešili, učili o nestašicama i blejanju o dizelašima i finim komšijama s pištoljem i džepu od kožne jakne. Od tog materijala nastaje avanturistički roman o devedesetim u Beogradu. Hari Poter na trodonu.
Za takve pristupe nisi mogla imati poveliku lektiru u Jugoslaviji? Gdje se i kako se razvio taj pripovjedački pristup?
Iz očaja što ne umem da pišem, iz nepoštovanja prema uzorima, zbog nekih interesovanja. Takođe, imala sam sreće. U međuvremenu čak imam utisak da je taj ceo put logičan razvoj od prve ideje remiksa. Gledano unazad prepoznaje se neka linija.
Kad su te Beograd i Srbija suštinski izgubili? Pretpostavljam da se to desilo prije tvog odlaska iz zemlje. Postoji li tačka u kojoj se nešto u ženi slomi i ona shvata da kući nije kući?
S tri godine otprilike. Ne sećam se da su me imali. Ništa lično, ne ide mi od ruke osećaj pripadnosti takozvanim narodima, fudbalskim timovima, pa čak ni porodicama. Ja samo hoću bolji život, za sebe i Druge.
To je isto shvatio i Bernhard? A nije mrdnuo iz Austrije.
Slomilo mu se nešto kad je ceo život gledao da su oko njega i pored završetka Drugog svetskog rata sve nacisti.
Imaju li nacije budućnost? Ako je ovo pitanje previše filozofsko, prihvatamo odgovor i na njemačkom.
Ne znam šta da kažem. Volela bih da nađemo neke bolje kategorije, nacije su suviše takmičarski nastrojene. Ali ne bih da se vraćamo na monarhiju. Lepo bi bilo ponovo oduzeti važnost tradicijama i takvim glupim identitetima, ali ljudi se baš lože. To im je bitno.
Jesi li napustila Balkan zbog: nacionalizma, književnosti, mizoginije, muzike, ekonomije. Možeš li sačiniti rang listu?
Balkan navodno počinje u Beču, ali evo liste:
- Mogućnost – otvorila se mala mogućnost.
- Avanturistički duh – krenula glavom bez obzira.
- Germanisika – trebalo je najzad naučiti taj nemački.
- Ekonomija – zapravo ne svesno. Nisam očekivala da ostanem.
Ove ostale neprijatnosti poput mizoginije i nacionalnog zanosa su svuda, manje i više, nema gde da se pobegne.