Zašto se baviti Jugoslavijom? Jugoslavijom se treba baviti jer se na toj lokaciji i u tom periodu ukrštaju procesi svetske istorije, koji su odredili 19. i 20. vek. Izučavanjem jugoslovenske prošlosti saznajemo logike koje su dovele do sadašnjosti. 

Kraljevina je bila periferna zemlja, u kojoj su parazitske birokratije organizovale višak eksploatacije za sebe, a pogotovo za strani kapital. Socijalistička federacija bila je uspešna antisistemska država, koja je omogućila masovno blagostanje, organizovala svetski antiimperijalistički pokret i uvela nove oblike socijalističke demokratije – radničko samoupravljanje i društveno upravljanje. Sistemom društvenog upravljanja („samoupravne interesne zajednice”), jugoslovenski socijalizam onemogućio je privatizaciju javnih servisa (zdravstva, školstva, penzijskih sistema, socialne brige), a izbegao je i njihovu etatističku birokratizaciju. 

Jugoslavijom se treba baviti i zato jer je to naša istorija. Da mi teorijski ne izučavamo našu prošlost, drugi će je ideološki iskorišćavati – kao što je to učinio evropski parlament nedavnom resolucijom od 19. septembra 2019, gde opet izjednačava naci-fašizam s komunizmom i poziva „Evropu” da se lati svog civilizacijskog poslanstva i dovede u demokratiju nas, žrtve komunizma, koji pak treba da u sramu i tuzi plačemo nad svojom navodno traumatičnom prošlošću. Jugoslavijom se treba baviti jer su njeni narodi bili meta imperijalizma, a i uspešno su se borili protiv njega i za pola veka onemogućili neokolonijalne napade. Napokon je analiza jugoslovenskih socijalističkih praksi dragocen putokaz za organizaciju izlaska iz kapitalizma, koji postaje sve urgentniji. 

Prema izreci Roze Luksemburg, budućnost čovečanstva se odlučuje u alternativi između socijalizma ili barbarstva. Danas možemo reći: „Budućnost će biti socijalizam, ili je neće biti”. Protivrečja jugoslovenskog socijalizma, spontani procesi obnavljanja kapitalizma već od sredine šestdesetih godina, formiranje grupa s kapitalističkim interesima, konačni slom sistema pod pritiskom svetske neoliberalne ofanzive – sve to treba proučavati da bismo sličnim protivrečjima ovladali, a slične procese i prakse onemogućili u budućnosti. 

Kako se baviti Jugoslavijom? Jugoslaviju valja proučavati kao svaki drugi društveno-istorijski predmet spoznaje: u horizontu integralne društvene nauke. Znači, teorijskom analizom, koja će prevazići pocepanost društvenih i humanističkih disciplina – koja će, dakle, ići protiv sadašnjih institucionalizovanih procesa i praksi na univerzitetima i u istraživačkim ustanovama. O tom naučnom programu pisala je Gulbenkjanova komisija pod vođstvom Imanuela Valerštajna u knjizi ,,Kako otvoriti društvene nauke?”. Sada treba radikalizovati njihove predloge i proizvesti koherentan konceptualni instrumentarij koji će povezati – i reartikulisati sadašnje problematike političke ekonomije, sociologije, antropologije, istoriografije itd. Među velikim prednostima u izučavanju Jugoslavije su i kvalitetna istraživanja i teorijska razmatranja, izvršena već za vreme njenog postojanja, istovremeno s procesima koji su analizirani. Jugoslovenske društvene nauke bile su u špici tadašnje nauke, a isticale su se i izrazitom kritičnošću, koja nije uvek odlika akademije i koja pogotovo sada nedostaje. A sada nedostaje i institucionalna podrška prakticiranju integralne društvene nauke. 

Da li su nam potrebne ,,jugoslovenske studije” i zašto jesu ili nisu? Vrlo sam skeptičan prema paradigmi „studija”. Boris Buden razvio je kritiku programa „jugoslovenskih studija”, s kojom se slažem. Dodao bih da je pristup u smislu „studija” problematičan i na drugim područjima – u studijama kulture, memorije, rodnim studijama, različitim etničkim studijama, itd. Šematski rečeno: „studije” uzimaju predmet proučavanja iz ideoloških diskursa, a onda ga obrađuju eklektičkom metodologijom, napabirčenom iz raznih disciplina, često čak iz druge, tj. iz američke ruke. „Studije” su nastale na čvorištu, više na početku nezavisnih procesa, koji su kristalizovali u jedinstveni institucionalni blok. Na jednoj strani trebalo je „pripitomiti” radikalne antikolonijalne i postkolonijalne pokrete, pokrete diskriminisanih i nadeksploatisanih grupa, trebalo im je oduzeti političku oštricu i teorijsku osnovu – i integrisati ih u već postojeće ideološke aparate. Tako su nastale različite „nativne”, ,,rasne”, „manjinske” i druge identitetske studije. 

S druge strane, već je 1950. godine Klod Levi-Stros postavio epistemološki zahtev da društvene nauke integrišu i „pogled nativaca”. To je, doduše, jedna kasna reakcija na odsutnost teorije ideologije u antropologiji i akademskoj sociologiji. Kliford Girc je onda razvio antropološku teoriju, koja polazi od the native’s point of view, od stanovišta domorodaca, i uneo kulturalizam u društvene nauke. U postmodernizmu to je poprimilo katastrofalne razmere. Masivno su počeli uvoziti koncepte individualne psihologije u društvenu problematiku, time su depolitizovali društvene sukobe i redukovali ih na kategorije individualnog psihizma. Upotreba psihoterapevtskih i psihoanalitičkih termina (trauma, melanholija, tugovanje itd.) uvlačila je čitave društvene grupe u prisilnu psihoterapiju, onemogućavala je materialističku i istorijsku interpretaciju tih „trauma”, te „melanholije”, onemogućavala političko osvešćivanje – i time blokirala političku mobilizaciju. 

Kod nas, i šire na periferiji i poluperiferiji, ekspanziji „studija” uveliko pomaže masovni uvoz američkih akademskih praksi, pod pritiskom institucionalne hegemonije angloameričkih akademskih aparata. Uvoze nam ideološke konstrukcije, nastale iz američkog folklora, pa onda po fukoovskim mehanizmima stvaraju nove korpuse „znanja”, tj., nove dispozitive gospodstva. U savremenom kapitalizmu, jedan od osnovnih mehanizama gospodstva su identitetne politike – pa tako cvetaju i identitetske studije. Opšte govoreći, kad god iskrsne ozbiljan problem, čija bi politizacija ugrozila temelje kapitalističkog sistema, pacifikuje se filantropijom nevladinih organizacija (koja je komplement državnoj represiji), i uvedu se odgovarajuće „studije”. Sada npr. studije migracija. 

Naučna politika Evropske unije – koju nekritički preuzimaju evropske periferne države – vrši jaku ideološku represiju nad društvenim naukama. Za ozbiljne istraživačke projekte nema više novca, a integralni teorijski pristup iziskuju „saradnjom” institucija pod dominacijom institucija evropskog centra. Proučavanje Jugoslavije traži integralan pristup, koji u sadašnjim istraživačkim i akademskim institucijama nije moguć. Ko bi se ozbiljno latio tog poduhvata, trebalo bi da usporedo s integralnom naukom uspostavi i alternativne institucije.

*Preuzeto iz zbornika* [Jugoslavija - zašto i kako](https://muzej-jugoslavije.org/wp-content/uploads/2020/07/2019-Jugoslavija-za%C5%A1to-i-kako.pdf) *(Muzej Jugoslavije, Beograd, 2019)*

Proučavanje Jugoslavije traži integralan pristup, koji u sadašnjim istraživačkim i akademskim institucijama nije moguć. Ko bi se ozbiljno latio tog poduhvata, trebalo bi da usporedo s integralnom naukom uspostavi i alternativne institucije