Verujem da sklonost Brazilaca ka individualnim podvizima i lepim potezima, udarcu petom ili chapéu-u, seže veoma daleko, do samih korena Brazila, koje je Seržio Buarke de Holanda (otac Čika, slavnog pevača) istraživao u knjizi Raízes do Brasil (Koreni Brazila) iz 1936 - vremena kada je Brazil opipavao i osluškivao svoju zamršenu istoriju, svoju neobičnu putanju. Koreni zakopani u podsvesti, ali ovoga puta iberijski.

Portugalci su posedovali avanturistički duh. Mornari, trgovci, ratnici, krstarili su morima i kontinentima, gladni začina, metala, dragocenog drveća i robova, u potrazi za počastima i lakim bogatstvima - a to je zahtevalo dozu smelosti i žrtvovanja. Doseljenici koji su se iskrcali u Brazilu bili su ološ portugalske zemlje: lopovi, opsenari, kurve i Novi hrišćani. Svi oni su bili osuđeni u skladu sa građanskim pravom i malo kraljevstvo je jedva čekalo da ih se otarasi - što dalje, na suprotnu stranu velikog tirkiznog okeana, u zemlju šećerana i jeretičkih domorodaca kanibala - u ovu đavolsku koloniju, hvala Bogu. Kolonisti su ismevali upornost i obziran trud.

Amerika, severna, centralna, južna, čitava Amerika je prvobitno bila kontinent gusara, a Brazil centar za trgovinu, koji su osnovali razbojnici i raščinjeni sveštenici.

Prvi Brazilci, belci, emancipovani mulati i domoroci, groze se praktičnih aktivnosti, „egzotičnog voća", kako tvrdi Seržio Buarke. Oni se sramote mehaničkih i produktivnih radova, po njima, posao zaslužuje moralnu osudu. Neka se stide mali privrednici, kontingencije i oprezna promišljenost, moderna religija rada nordijskih sekti, protestantska etika, kalvinizam, Pruska, Holandija, i kasnije anglo-saksonski utilitarizam - svi oni koji rade i poštuju hijerarhiju - naivčine, posao je otac svih mana, otvorite oči: Bog je stvorio robove da oru, da seku trsku i da se iscrpljuju. Jedino dokolica i ekstravagancija poseduju vrednost. Lični prestiž, individualna veličina.

Talenat, urođen, spontan, indolentan - to je ono što se računa, istinska plemenitost. Talenat vam omogućava da se probijete. Kako biste se istakli u masi, neophodna vam je snažna ličnost, uvek slavljena u iberijskim kulturama (portugalskoj i španskoj), „upečatljive formule", izvestan egzibicionizam i genij improvizacije - „gestovi koji apeluju na osećanja i čula", „gestovi čija će telesna, svečana dimenzija pogoditi vid i sluh." Spektakl. „Sve mora biti dobro začinjeno", piše Seržio Buarke. Njegov sin Čiko će pevati o tome da južno od ekvatora nema grehova.

Dribling se oslanja na staro iberijsko nasleđe Brazila. Kultura lepog gesta, razmetljivosti i ličnog prestiža. U srcima navijača, veliki fudbaler je uvek obdaren, lagan igrač, kog su bogovi blagoslovili: driblerski genije poput Garinče, Ronaldinja ili Nejmara. Brazilci preziru radilice, poslušne pčele na treningu, igrače iz dužnosti. Didije Dišan nikada ne bi bio popularan u Brazilu. Sirovi Dunga, još jedan odbrambeni vezni igrač, i dalje nije voljen - iako je sa Brazilom sve osvojio, sve: Kopa Ameriku, dvaput, Svetsko prvenstvo 1994, na kom je čak bio i kapiten. Nikakve plemenitosti ni elegancije nema u ovom čoveku - na Rouz boulu u Pasadeni, na pobedničkom podijumu, južnjački gaučo se suočava sa novinarima, usta iskrivljenih od mržnje, dok u ruci drži pobednički trofej. Brazilci će uvek radije izabrati veličanstvene gubitnike iz 1982. – Zikovu i Sokratesovu bandu, njihovu ekipu cvrčaka, hedonističku i naivnu, metaforu određene ideje koju imaju o Brazilu.

**Poglavlje "Plemenistost bavezuje" iz knjige Pohvala izmicanju, (FMK, Beograd, 2024.)**


Dribling se oslanja na staro iberijsko nasleđe Brazila. Kultura lepog gesta, razmetljivosti i ličnog prestiža

Zašto Brazilci vole driblaju