Roman Stari bunar predstavlja prvo od nekoliko autobiografskih dela najprevođenije mađarske spisateljice Magde Sabo, koje u srpske knjižare dolazi u odličnom prevodu Marka Čudića. U ovom romanu autorka opisuje rane godine svog detinjstva i poput svih (auto)biografija umetnika i ova je važna za uvid u to kakvo je bilo najuže, pa zatim i šire, društveno okruženje poznate spisateljice, gde je zasejana klica njenog spisateljskog umeća i opredeljenja, odakle je crpla ideje i inspiraciju za zaplete budućih romana kao i za izgradnju likova.

Stari bunar Magda Sabo je napisala na sredini književne karijere, u zrelom dobu kada se obično i javlja izražena potreba za vraćanjem u detinjstvo, povezivanjem stvari, traženjem uzroka i posledica, uobličavanjem svega stečenog i stvorenog u smislenu životnu šemu. U romanu saznajemo da je Sabo od malena volela da promatra i analizira svet, te da je osećala strahovitu potrebu da dokuči uzroke i veze stvari i pojava. Upravo tako, pažljivo razvrstano i raspoređeno prema najvažnijim odrednicama za njen razvoj i pogled na svet, koncipirala je i ovaj roman – od opisa roditelja, prikaza rodnog grada, okruženja, te društvenih i verskih prilika u kojima je odrastala, preko prvih poimanja sebe i za nju važnih relacija (prema životinjama, umetnosti, pozorištu), pa sve do suštinskih a teško uhvatljivih pitanja o vremenu, smrti, sumnji. Naposletku, opisala je i ono za nju najznačajnije – početke pisanja.

Dosta je autobiografskih dela ili onih koja su u većoj ili manjoj meri zasnovana na ličnim iskustvima, ali ređe nailazimo na ona koja formativna iskustva nastala u primarnoj porodici opisuju kao srećna. U tom kontekstu romansirana autobiografija Stari bunar predstavlja izuzetak budući da je odrastanje Magde Sabo uprkos nepogodinim društvenim prilikama i finansijskoj nestabilnosti njene porodice bilo izrazito srećno. Ne samo to, upravo podržavajuća porodična atmosfera puna nežnosti, ljubavi i razumevanja, odigrala je ključnu ulogu na putu autorkinog postanka (vrsnom) književnicom i sudeći po delima Sabo ni najmanje nije osujetila njenu veštinu kreiranja kompleksnih likova i dubokih međuljudskih odnosa u svojim delima. 

Magda Sabo je rođena u Debrecenu koji je u to vreme još uvek pripadao Austrougarskoj,  u osiromašenoj građanskoj porodici. Precima i sa očeve i sa majčine strane zajednički je bio spisateljski dar do te mere da se on nije smatrao izuzetkom već pravilom. Njeni roditelji su takođe nasledili ovaj talenat, ali se nikada nisu ozbiljno posvetili pisanju i po Magdinom mišljenju u tom kontekstu su se bitno oglušili o svoj istinski poziv. Kako navodi i nju su reči oduvek opčinjavale i kada je počela pokazivati sklonost ka pisanju, roditelji su to doživeli kao nešto sasvim normalno. Upravo ovaj rasterećujući pristup, mađarska spisateljica doživela je kao podarenu joj slobodu. 

Sve u porodičnoj atmosferi Sabovih bilo je podsticajno za negovanje umetnosti. Mala Magda je odrastala u nekonvencionalnim uslovima (i vrlo rano postala svesna različitosti svoje porodice u odnosu na druge) gde su čitanje, pisanje, izmišljanje priča i glumački performansi bili svakodnevni porodični rituali. Usled toga je oblikovala mišljenje bitno i za kasnije pisanje da je igra jedina ozbiljna stvar u životu. Kako je kao dete bila veoma bolešljiva roditelji su je pomalo i razmazili, ali prevashodno su je slušali i razumeli, dopuštajući povremene društvene „ispade“ i preko potreban dečiji bunt. Od njih u amanet, zabeležila je, dobila je uvid o važnosti kritičkog razmišljanja i praćenja unutrašnjeg glasa, od majke posebno i interesovanje za bavljenje sudbinama emancipovanih žena. Najvažnije usađeno pak, bila je svest o vlastitom značaju. Uprkos njenom narušenom zdravlju i izazovnoj finansijskoj situaciji u kojoj su živeli, sloga među roditeljima, izuzetna nežnost kojom su je obasipali, te međusobna ljubav i briga, anulirali su sve nepovoljne spoljne faktore pomažući da Magda doživi detinjstvo, pa onda sebe i svet na najblagorodniji način, te da svoju porodicu sa svim manama i nedostacima smatra najsigurnijim i najpoželjnijim mestom na svetu. Volela sam da živim, piše Sabo, dok roditelje opisuje na sledeći način:

*Kakve su samo dve stabljike trske iz bajke bili tata i mama, povijali bi se samo kada je tlo bilo čvrsto i kada nije duvao jak vetar, dok bi na trusnom tlu, u periodima katastrofa i istinskih opasnosti stajali postojano kao klisurine*.

Sabo, ukazujući na važnost detinjih iskustava beleži kao značajne i događaje iz rane mladosti svojih roditelja o kojima je slušala, a za koje smatra da su ih bitno odredili, te opisivanjem njihovih ponašanja prema njoj i onoga čime su nju učili, pokazuje kako su uspeli da prekinu lanac pogrešnih postupaka sopstvenih roditelja, te da svoju kćer podižu ne mareći za mišljenje (malograđanske i konzervativne) sredine i da je vole saveznički, s poštovanjem, kao prijatelja. Sve to je uticalo da Magdu za roditelje vezuju samo najlepša osećanja.

Prisustvo njih dvoje organski se vezivalo za uživanje koje bi uvek iznova proklijalo u meni.

*Detinjstvo - kovčeg ili riznica*

Tove Ditelvsen, savremenica Magde Sabo, u svojoj autobiografiji je detinjstvo opisala kao biblioteku duše iz koje će do kraja života crpsti znanje i iskustvo, a svoju porodicu kao razlog umora jer se sudara sa njom kad god pokuša da se slobodno kreće. Junakinja romana Da li je majka mrtva spisateljice Vigdis Jurt smatra da kada bi čovek u mladosti razumeo koliko je detinjstvo presudno, nikada se ne bi usudio da ima decu. Ani Erno navodi da je glavno osećanje ponešeno iz porodičnog doma i najranijih godina, a koje čitav potonji život pokušava da prevaziđe – stid.

Nasuprot njima koje su kroz svoja dela opisale teška i traumatična detinjstva, Magda Sabo ima sasvim drugačiji pogled na isto, a time uslovljeno i na sebe, svet i život sam. Kao metaforu za detinjstvo, Sabo koristi pojam iz naslova romana – stari bunar. U detinjstvu taj bunar je bio objekt straha za njene roditelje koji svojoj jedinici nisu dozvoljavali da mu se približava kako ne bi u njega upala, dok je za nju on predstavljao predmet velike znatiželje. Sumirajući svoja sećanja na papiru shvatila je da radi upravo ono što joj je kao maloj bilo zabranjivano – naginje se nad bunarom, odnosno detinjstvom. To naginjanje i „pad“ u njega, u zavisnosti od toga šta ćemo tamo zateći, može biti dvojako. Na njegovom dnu Tove Ditelvsen je videla detinjstvo dugo i uzano poput kovčega, detinjstvo od kog se čovek jedino smrću može spasiti; Magda pak bistru vodu koja je za nju značila izvor života, zdravlja i unutarnjeg cvetanja.

Pa iako su u romanu Stari bunar opisi privrženosti roditelja malenoj Magdi, njihovog beskrajnog razumevanja, dopuštanja slobode i izuzetnog pedagoškog pristupa (posebno očevog) na granici sa idealizacijom, ovo delo je lišeno patetike. Ne može se reći ni da se opisi njenih roditelja, konkretno opis majke, uklapa u lik iste dugo zastupljen u književnosti – onaj koji pothranjuje mit o savršenoj, nesebičnoj osobi uvek spremnoj na žrtvu (u tom kontekstu su  književna dela (među njima i dela u ovom tekstu pomenutih autorki) koja istu predstavljaju na realniji, a time i suroviji način, pravo literarno osveženje). Ideja Magde Sabo u Starom bunaru nije bila da sebe, a ni svog oca i majku prikaže kao bezgrešne naprotiv, njen osvrt na sebe malu nije sentimentalan – samokritičan je, duhovit, sa izvesnom dozom ironije. Što se roditelja tiče, sve ono što bi se moglo smatrati pogrešnim u vezi sa njihovim postupcima (primera radi, njihovo prezaštićivanje Magde – nad njom se nadvijala aura njihovih strahova – koje je bilo na granici sa sputavanjem) za samu Sabo je zanemarljivo ili drugačije primljeno upravo zbog razumevanja, ljubavi i pažnje koje su vladale u njihovom domu.

Uvreženo je i mišljenje da kvalitetna umetnost nastaje samo iz boli. Magda Sabo je od najranijeg detinjstva redovno posećivala pozorište i došla do sličnog zaključka – da je za nastanak umetnosti potrebna trunčica tame i neizvesnosti. Pa ipak, spokojna porodična atmosfera joj nije uskratila izvore mraka i dubina preko potrebnih za stvaranje naprotiv, iz svog bunara ona je bezbednije crpla sve što joj je bilo potrebno.

*ja sam volela – u sigurnosti svog doma – da patim ili da strepim.*

Roman Stari bunar predstavlja ne samo bitan izvor informacija o mađarskoj spisateljici i potporu pri razumevanju njenih dela, već (bilo da je u potpunosti zasnovan na istinitim (objektivnim) činjenicama ili ne) i važan podsetnik o tome kakav značaj porodica ima na svakog, pa i na umetnika i koliko je srećno odrastanje, razumevanje, ljubav i podrška roditelja nemerljiva, presudna i najdragocenija stvar za pojedinca, a samim tim i za društvo u celini. 



Stari bunar, Magda Sabo (izdavačka kuća Štrik, 2024. Beograd)


Srećno djetinjstvo umetnika – oksimoron ili Atlantida?