Nakon ubistva konzervativnog aktiviste, suosnivača i lidera organizacije Turning Point USA, Čarlija Kirka, reakcije javnosti su i u našem regionu bile brojne i raznolike. Pored začudnog i bizarnog murala koji se pojavio u Beogradu, organizovanja javnih događaja poput paljenja sveća i sličnog, jedna od najčešćih reakcija bila je: „Ubili su onoga koji je bio voljan da debatuje.“ 

Dakle, lamentuje se kako su ubili onoga ko je bio „otvoren“ i „spreman“ da uđe u dijalog sa svojim neistomišljenicima, te da u razumnom smislu sukobi svoje stavove sa onima koji misle drugačije od njega. Reakcija bi u punom smislu mogla da glasi otprilike ovako: ubili su čoveka koji je bio voljan da debatuje (a šta će tek biti sa onima koji su možda znatno manje raspoloženi za debatu). 

Zabrinutost koju ova reakcija implicira sastoji se u tome da se spremnost na debatu posmatra kao vrlina koju bi valjalo da očekujemo od svih, pa i od onih koji nastupaju sa pozicija koje su radikalno suprotstavljene našima, možda čak i neprihvatljive iz mnogih rakursa. A ubistvo čoveka koga krasi ova „vrlina“ debatovanja ukazuje na stepen degradacije političke kulture koji u ovoj reakciji deluje teško prihvatljivo i zastrašujuće. Trebalo bi, dakle, raspravljati sa svima, bez obzira na stepen neslaganja i sadržaje stavova. Važna uloga debate u društveno političkom životu, a posebno u neoliberalnom miljeu, naprosto se pretpostavlja, bez da se propituje šta je uopšte debata i koje sve oblike debate mogu da poprime.

Implikacija zabrinutosti povodom ubistva Kirka, dakle, svedoči o klasičnoj liberalnoj pretpostavci da debata predstavlja jednu od vrhovnih vrednosti i vrlina političke kulture, te jedan od stožera liberalne demokratije i potvrde slobode govora. Prema ovom pretpostavljanju, heterogenost mišljenja treba da dođe do izražaja i time potvrdi da navodno ne živimo u sistemu kontrole i cenzure, niti u nekakvom „totalitarnom“ poretku koji bi težio društvenoj homogenizaciji, harmonizaciji i sličnim procedurama „zatiranja različitosti“. Debata je, čini se, idealno mesto potvrđivanja liberalnog poretka, ono gde se poredak samopotvrđuje u svojoj dobroćudnosti i dopuštanju pluralnosti, bez obzira na moguću žestinu u razmeni argumenata i sličnim nuspojavama sukoba. Ako postoje sukobljena mišljenja, ima li boljeg načina da se ona ispolje od „javne debate“? Čini se da je to jedan od idealnih vidova razrešenja društvenih protivrečnosti i političkih sukoba. 

Politički prostor SAD-a nisu slučajno ispunjavale razne političke debate od kojih se činilo da zavise brojni važni ishodi. Kultura debatovanja i spremnost na debatni okršaj gaje se i kao način pridobijanja naklona javnosti, a odbijanje debate neretko se vidi i kao znak slabosti, političke impotencije i nespremnosti na razgovor. Debatni klubovi su, baš u momentu restauracije kapitalizma, i kod nas postali jedno od rodnih mesta onih koji će u javnosti nastupati kao kulturno-politička elita (od profesora i novinara do političkih analitičara i sličnih figura, pa i samih političara), dajući auru stručnosti onima koji su usavršil veštinu debatovanja.

Ono što se, međutim, u toj viziji debate kao vrhunskog izraza demokratije prečesto previđa jeste činjenica da se nijedna debata ne odvija u vakuumu: to da se svaka razmena odvija unutar unapred određenog društveno-političkog prostora u kojem određene ideje i vrednosti obično imaju prevlast u odnosu na sve ostale. Obožavaoci debate obično pretpostavljaju nekakvo neutralno ideološko polje. Međutim, hegemonija određene ideologije igra ključnu ulogu u tome o čemu ćemo i na koji način sprovoditi neku raspravu, debatu i slično. Da li su, na kraju, zaista sve teme otvorene za debatu? Da li zaista u svakom trenutku imamo mogućnost da raspravljamo o svemu? Ima li možda stvari o kojima ne bi trebalo da javno raspravljamo? Da li je situacija u kojoj o nekoj određenoj temi javno raspravljamo možda baš znak degradacije političke kulture i pokazatelj društvene krize, umesto potvrde stabilnosti „demokratskog“ poretka?

![](https://cms.normalizuj.me/assets/d766d27a-04a8-4391-aa14-b7ee3d6d0a01)
Ulay i Marina Abramović, AAA-AAA, Liege, 1977.{.caption}

Ovo poslednje nije teško pokazati. Kada bi se, primera radi, otvorila velika javna debata o tome da li bismo trebali da istrebimo određeni broj pripadnika društva ili neku grupu na temelju rase, etničke pripadnosti, nacije i sl, i kada bi ogroman broj ljudi zaista prihvatio učešće u toj debati, to bi svakako značilo da nismo u dobroj situaciji, da su stvari otišle u nekom mračnom smeru... U tom slučaju bi takva javna debata pre označavala kolaps brojnih civilizacijskih vrednosti koje se tiču sloboda, jednakosti i dobrobiti ljudi. 

Važno je i to na koji način razgovaramo i debatujemo. Klasični oblici cenzure u vidu proste zabrane – iako su i dalje na snazi povodom određenih tema, te doživljavaju intenziviranje koje prelazi i u represiju  (na primer, u slučaju javne osude genocida u Palestini na ulicama zapadno-evropskih zemalja i SAD-a) – u brojnim su tačkama ustupili mesto suptilnijim oblicima cenzure. Neke teme se otvaraju, ali samo na određene, pažljivo uokvirene načine. Neke teme se otvaraju samo u internet-prostorima gde algoritmi u pozadini bitno ograničavaju njihov doseg. Neke teme se pokreću, ali nema nikakve mogućnosti da se desi i njihov širi odjek usled zasićenja antagonizacijom, kriminalizacijom i sličnim procedurama tihe „zabrane mišljenja“. Na kraju, u eri hiperprodukcije sadržaja, neke marginalnije teme nema ni potrebe cenzurisati. One se gube u moru beskorisnih informacija na obručima mejnstrima, te ih najčešće ni ne treba u bitnom smislu zatirati i gušiti.

Druge se teme, pak, podstiču, naglašavaju i potenciraju kao ključne za većinu društvenih problema sa kojima se suočavamo. Ovde možemo pomenuti proliferaciju tema vezanih uz identitetska pitanja, svojevrsnu opsesiju identitetima i specifično liberalno uokvirenje mnogobrojnih problema vezanih uz društvenu „ranjivost“ i „margine“. U takvoj društvenoj atmosferi se onda lako pojavljuju figure koje, čini se, probijaju te okvire i pokreću debate o onome što je „prećutano“. Konzervativizam je u SAD-u već neko vreme upravo poprimio lik takvih figura, javljajući se kao jedno od lica kritike woke kulture. Projekcija hrabre individualnosti spremne na okršaj sa neistomišljenicima se iz konzervativnih krugova otelotvorila unutar debata o pitanjima poput abortusa, prava žena i marginalizovanih grupa, migracije, smrtne kazne, klimatskih promena itd. 

Da li se tu, međutim, radi o istinskom probijanju okvira ili samo o reakciji na ustaljene hegemone matrice unutar istog prostora koji određuje domete svega rečenog? Drugim rečima, da li se u takvim istupima dodiruju neke strukturne odrednice i materijalne osnove problema o kojima se debatuje ili se stvari i dalje odvijaju po logici kulturnog rata i talasanja površine? I da li je desni odgovor na probleme identitetskih politika i liberalizma jedini odgovor? Koji su, na kraju, najčešći dometi „pobede“ ili „poraza“ u debati i da li oni vode nekom dubljem redefinisanju društvenih odnosa o kojima se u debati (barem implicitno) radi?

Debata, zapravo, često može da posluži i kao sredstvo zamagljivanja situacije, kao sredstvo mistifikacije i unošenja sumnje u stvari koje su na određenim nivoima već zadobile jasne obrise. U knjizi White Skin, Black Fuel: On the Danger of Fossil Fascism (2021) Andreas Malm i Kolektiv Cetkin detaljno svedoče o jednoj takvoj situaciji na sličnom tragu i u istom ideološkom prostoru u kojem su operisali ljudi poput Čarlija Kirka. Primer nas vodi u poslednju dekadu 20. veka i raspravu o naučnom utemeljenju teze o vezi klimatskih promena i emisija ugljen-dioksida. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/879267ee-2039-46ae-a3de-e21e67df73c5)
Debata u dimu goriva, foto: Verso books{.caption}

Nakon jednog od najgorih perioda suša u SAD-u 1988. godine i obuhvatnijeg naučnog dokazivanja veza između sagorevanja fosilnih goriva i zagrevanja klime, nastale su institucije koje i danas proizvode saznanja i izveštaje o ovom epohalnom problemu (uspostavljanje IPCC-a 1988., kao i Samit u Rio de Žaneiru 1992. godine). Ono što je trebalo da usledi bila je javna prezentacija rezultata brojnih naučnih istraživanja o trendu, atribuciji i uticaju emisija CO₂. Nije se radilo o tek započetim hipotezama koje zahtevaju dalja istraživanja, koja bi tek mogla da ih opovrgnu ili potvrde, već o poodmaklom naučnom radu koji raspolaže empirijskim istraživanjima i utvrđenim podacima. Prostora za debatu jedva da je na tom planu i bilo – moglo se debatovati o brojnim aspektima problema i o interpretacijama ovih istraživanja (što se među naučnim radnicima_a već uveliko i odvijalo), ali o tome da li problem postoji već odavno nije bilo smisleno razgovarati iz naučne perspektive. Ono što je, međutim, usledilo nakon 1989. godine bilo je upravo fabrikovanje prostora za DEBATU oko pitanja je li fosilno gorivo štetno i zagađujuće ili ipak nije.

U širokim ideološko-političkim mobilizacijama kapitalističke klase okupljene oko fosilnih goriva osnovane su brojne kontra-institucije u akademskom i medijskom polju, poput think tank-ova, konzervativnih instituta i medijskih organizacija sa ciljem da se proizvede što više materijala (medijskih kampanja, reklama i izveštaja) koji bi narušili javno izlaganje rezultata nauke o klimi. Učinak koji je time proizveden omogućio je da se otvori prostor za debatu na nivou na kojem naučna diskusija jedva da je bila moguća. Umesto prezentacije naučnih rezultata, usledila je debata o tome da li bismo uopšte trebali da se bavimo tim rezultatima. Umesto javnog predstavljanja onoga do čega se došlo u nauci, usledilo je deljenje javnog mnenja po modelu „neutralnog“ izveštavanja o sukobljenim mišljenjima. Javni medijski prostor bio je određen logikom balansiranja koja (po ugledu na predsedničke debate) dodeljuje isti vremenski termin nekom naučniku koji bi pokušao da izloži rezultate saznanja do kojih se došlo i nekom predstavniku konzervativnog instituta na platnom spisku multinacionalnih naftnih kompanija popu (tadašnjeg) Exxon-a, Shell-a ili BP-a, jer božemoj svako ima pravo na svoje mišljenje. Ono što je možda manje očekivano je to da su mnoge od tih kompanija koje su finansirale ove kampanje, još od 1960-ih zapravo bile pioniri naučnih istraživanja ovih problema u svoje svrhe. 

Kako navode Malm i Kolektiv Cetkin:

"Utisak laika o debati između istraživača koji su verovali u globalno zagrevanje i onih koji su ga osporavali u potpunosti je proizvela ona klasna frakcija koja je, pre gotovo svih ostalih, znala da nema nikakvog razloga za takvu debatu, ništa više nego za debatu o heliocentrizmu ili zakonima termodinamike. Debata je bila pobedonosni trik, a poricanje ništa više od taktike. Neki od ranih izveštaja su možda bili duboko zakopani u fiokama kancelarijskih stolova i arhivama, ali znanje je ažurirano, a dvoličnost redovno obnavljana. Exxon je, na primer, godinama progovarao dvostrukim jezikom, govoreći jedno u unutrašnjim izveštajima, a nešto sasvim drugo u reklamama i drugim reklamnim materijalima".

Debata je, dakle, ovde poslužila kao zgodno sredstvo ideološke borbe frakcije kapitalističke klase protiv nauke, protiv političko-društvenog rada na smanjenju emisija i, konačno, protiv najširih slojeva stanovništva koji će nositi breme ekološke krize, a sve u odbrani profitiranja od ekstrakcije i distribucije fosilnih goriva. Umesto naučne rasprave, na delu je bio sukob između nauke i kapitalističkih interesa.

Debatu kao proceduru u političkom polju trebalo bi, stoga, procenjivati imajući u vidu i ove inherentne kontradikcije koje možemo istorijski utvrđivati. Ako se uzme apstraktno i bez ikakve veze sa strukturnim uslovljenostima koje određuju svaku proceduru javne rasprave, debata često može odavati utisak jedinog primerenog rešenja situacija sukoba. Ukoliko stvarima pristupamo trezvenije, debata kao politička vrlina gubi auru vrhunske političke procedure i otvara kritički prostor propitivanja njenih uslova mogućnosti. Sve to ne znači da se ne treba upuštati u rasprave ili da treba odbijati svaku debatu, već to da ne treba gajiti iluzije o tome da se ključne stvari razrešavaju na taj način. Moguća razrešenja sukobljenih mišljenja ne brišu realne društvene sukobe.

Ako pogledamo niz tema koje je Čarli Kirk pokretao i povodom kojih se upuštao u debate sa studentima na kampusima američkih univerziteta mogli bismo među njima pronaći i brojne koje ulaze u pomenutu kategoriju: tema o kojima se debata čini pre kao problem umesto puta ka njegovom rešenju. Da li bi debata, na primer, o tome da li neki delovi društva zaslužuju pravo na besplatno lečenje i druge usluge medicinske brige, upućivala na rešenje ili je sama po sebi problem? To da se o tome uopšte raspravlja, mogli bismo iz vizure socijalne pravde pre videti kao pokazatelj ideološkog truljenja javnog života. To da u 21. veku na kampusima neko debatuje o dovođenju u pitanje prava silovanih žena na abortus – o tome da li bi to trebalo da bude dozvoljeno čak i u tim najgorim situacijama – u najmanju ruku je kriminalno.

Turning Point USA, jedna od najbrže rastućih organizacija na univerzitetskim kampusima u SAD-u do ubistva njenog lidera, bavila se, između ostalog, sastavljanjem crne liste profesora i drugih naučnih radnika_ca koji se bave temama poput socijalizma, kritičkom teorijom rase, klimatskim promenama, kao i onih koji su, kako je Kirk izjavio, „bili ushićeni napadom Hamasa od 7. oktobra“. Na koji način ovakve i slične procedure doprinose „dijalogu“ i slobodnim raspravama kakve dolikuju nekom „demokratskom poretku“ na koji se upravo pozivaju oni iz redova profesionalnih debatera poput Kirka? Baš kao što ni debata u liberalnom okviru nije neutralna, ona to nije ni za desni i konzervativni milje koji zapravo koristi liberalne pretpostavke debatovanja.

U pogledu načina debatovanja koji su konzervativci poput Kirka implementirali na kampusima, valja podsetiti da se pre radi o pokušaju ponižavanja i osramoćenja mladih ljudi koji su se usudili da uzmu mikrofon i izjasne se o temama koje su unapred pripremljene. Ovaj okvir je u slučajevima Kirkovih debata postavljen tako da se u izuzetno brzoj razmeni, kontrapitanjima, prekidima, upadima i sličnim procedurama onemogući prostor za adekvatno razvijanje argumentacije i suzi vreme za promišljanje svakog argumenta. Cilj, po svemu sudeći, nije da se zaista dođe do nekog ishoda razjašnjenja problema, već da se u sukobu afirmišu unapred postavljeni stavovi i dodatno utvrde konzervativni tropi. Pažljivom pripremom, pamćenjem određenih statistika, te postavljanjem okvira koji unapred usko određuje granice debate, oni koji debatuju se mame u mrežu kako bi se pokazalo njihovo „neznanje“, „neinformisanost“ ili čak njihova „glupost“ (što je, pored ostalih, bila česta Kirkova kvalifikacija studenata koji su sa njim raspravljali). Ovaj postupak je pre nešto što zaprečuje promišljanje kroz razmenu, nego što otvara prostore za formulaciju neke drugačije pozicije. Ovde je, na prvi pogled paradoksalno, debata upravo ono što unižava mogućnosti istinske razmene i trezvenog pretresanja problema. 

Možda je, umesto liberalnog nametanja ideala debate, došlo vreme da se vratimo nekim drugačijim modelima diskusija, raspravljanja, kritike i samokritike.

Za ozbiljnije promišljanje, brušenje znanja i produbljivanje političkih pozicioniranja oko teških i zahtevnih pitanja potrebna je kolektivna, spora, temeljna i dugotrajna razmena umesto nekoliko minuta brzopoteznih razmena pred kamerama i publikom aficiranom navijačkim nabojima koji proizvode učinke straha od toga da se „ne ispadne glup“.


Obožavaoci debate obično pretpostavljaju nekakvo neutralno ideološko polje. Međutim, hegemonija određene ideologije igra ključnu ulogu u tome o čemu ćemo i na koji način sprovoditi neku raspravu

liberalni trik

Da li je debata vrhovna vrijednost političkog života?

U mesecima za nama, često smo u Srbiji imali prilike da slušamo o problemima ujedinjenosti, jedinstva, sloge i solidarnosti. Navedeni i njima slični pojmovi figurirali su u javnosti u vezi sa studentskim blokadama i protestima, te opštenarodnom pobunom. Dakako, čim se govori o nekoj društvenoj opštosti odmah iskrsne i pojam koji upućuje na neku vrstu jedinstva i homogenosti – da, u pitanju je narod. Radi se o učestalo korišćenom i pomalo izlizanom konceptu, ali on i dalje kruži... Pitanje je da li možemo govoriti o društvenim opštostima na takav način da to ne bude „prazno“, da uspeva da pojasni nešto i da nas orijentiše ka konkretnim praksama jednakosti.

**Konkretna i delatna Vs apstraktna jednakost**

Narod je, dakle, prečesto rabljena i neretko mistifikujuća konstrukcija. Relativno neodređena i razvezana predstava koju imamo pri pomenu naroda veoma je prikladna za različita projektovanja – svako, u zavisnosti od svoje (političke) pozicije može da u to neodređeno polje naroda učitava ono što bi tu želeo da ugleda. Tako se o narodu govori i kada je u pitanju Pionirski park u Beogradu (u kojem su „studenti koji se protive blokadama“), ali i kada se, na primer, radi o stanovnicima manjih mesta koji dočekuju studente, potom o seljacima koji dovoze svoje traktore na proteste koje organizuju studenti, kao i o „domaćinima“ čiji su traktori upotrebljeni kako bi se Pionirski park ogradio.

Kategorija naroda kao da sve to bez nekih većih problema trpi. Radi se, na kraju krajeva, samo o tome da je „moj narod veći i istinskiji od tvog“ ili da „to što ti nazivaš narodom zapravo nije narod“ ili o tome da određena predstava „naroda“ za sobom ne povlači dovoljno „patriotski“ element pa time i nije „pravi“ narod, i tako dalje.

Uz oznaku naroda, takođe, povlačimo izvesnu predstavu jedistvenosti i (barem neke okvirne) složnosti po pitanju interesa i načina života. U tom smislu „narod“ pre funkcioniše kao antikoncept koji čini nevidljivim čitav niz razlika koje kuljaju unutar društvenih odnosa, razlika koje jednim potezom pokušava da obuhvati i usisa. Tako kategorija naroda, u spontanoj upotrebi, primera radi, često na površan način poistovećuje sve ljude koji se bave poljoprivredom: čini nevidljivim da postoje oni koji na svom zemljištu zapošljavaju brojne radnike i radnice i profitiraju na eksploataciji njihovog rada, pored onih koji imaju male obradive površine koje im uglavnom služe radi obezbeđivanja relativne prehrambene autonomije, dok sami i dalje rade u nekoj fabrici u blizini (ili možda baš na zemljištu ovog prvog), kao što postoje i oni čiji traktor košta i preko 100 hiljada evra i oni čiji traktori su daleko jeftiniji. Njihovi interesi i način života (ako izuzmemo to da oboje imaju neke veze sa obradom zemlje) se u suštinskom smislu višestruko razlikuju. 

Pored klasne razlike, a sa njom u vezi, možemo govoriti i o političkim razlikama koje se time neretko previđaju: neko je, uprkos siromaštvu i drugim problemima, uspeo da ostane izvan direktnog domašaja vladajuće partije (jedne od najvećih partija u Evropi), pa svoj traktor (ako uopšte poseduje takvo sredstvo) nije morao da ustupi u svrhe čuvanja parka, a neko je, pod pritiskom ucena ili iz ubeđenja upravo to učinio. Neki traktori su u znak solidarnosti doveženi u gradove kako bi čuvali one koji protestuju od gaženja (dok su ih studenti, takođe solidarno, noćima čuvali na kampusima univerziteta), a neki traktori su morali doći po zadatku, ucenjeni prihodima za vlastitu egzistenciju i ko zna čime još.

Kada je reč o narodu, radi se dakle o apstraktnom jedinstvu koje samo po sebi malo toga govori, a još manje objašnjava. Još jedna slična upotreba ideje jedinstva se, kako su sada već mnogi zaključili i objasnili, odnosila na studentske grupe. Uprkos političkim i solidarnim namerama, studenti su heterogena grupa koju malo toga uvezuje u čvrste okvire. Radi se o ljudima različitih klasa (mada je udeo studenata iz radničkih porodica upadljivo mali) i identiteta, potom o ljudima koji dolaze iz različitih mesta, koji, pored svega toga, studiraju sasvim različite stvari, imaju želju da se bave različitim poslovima itd. Nije nevažno napomenuti i da se radi o tranzitivnoj društvenoj kategoriji, društvenoj grupi kratkog vremena trajanja – dok studira, zbog čega se dodatno otežava politizacija studentskog subjekta.

I ovde možemo videti zanimljive razvoje i diferenciranja ove kategorije na političkoj razini: oni koji blokiraju i oni „koji žele da uče“. Čak je bilo reči, što je posebno simpatično, o studentima 2.0, sa njihovim zahtevima (može biti, zahtevi 2.0). U svakom slučaju, opet smo na razini prevelike apstrakcije koja, iako ukazuje na određena račvanja u pravcu nekih konkretnih razvoja, ne daje mnogo materijala za konkretniju analizu i političku praksu. Štaviše, podvlačenje heterogenosti često se koristi kao argument protiv daljeg organizovanja i istrajavanja u ciljevima: studentskim blokadama se zamera njihova sopstvena heterogenost na koju se gleda kao na nemogućnost artikulacije konkretne opozicione političke opcije i „stupanja u političku arenu“, pa to valjda treba da rezultira nekakvom svešću o neophodnosti da se stvari predaju u ruke realno-postojećoj opoziciji. Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda? I može li uopšte biti neke istine u homogenom jedinstvu ili se ono artikuliše samo kada se uspostavljaju jasne razlike? 

Ovde ćemo se vratiti na neke dijalektičke, ali i istorijske poente društvenih pokreta, te podsetiti kako se pokret može misliti kroz vezu jedinstva i razlike. Umesto jedinstva koje maskira, mistifikuje, koje ne dozvoljava da stvarne razlike dođu do izražaja, moguće je govoriti o drugačijem i produktivnijem obliku jedinstva, jedinstva koje nije proizvod analitičke lenjosti ili potrebe za pojednostavljenjem (jer se pretpostavlja pukim prelaskom preko svih razlika i zanemarivanjem svih ograničenja), jedinstva koje neće figurirati kao fetiš koji se ne sme dirati... To je ono jedinstvo koje se aktivnim zalaganjem njegovih činilaca stvara, odnosno ostvaruje kroz praksu.

**Po sebi i za sebe**

Jedna od važnih tačaka u razvoju marksističkih teorija klase svakako je Marksova distinkcija na poslednjim stranicama *Bede filozofije*, ona o „klasa (ma) prema kapitalu“ (ili po sebi) i klasama za sebe. Bez ulaženja u probleme i dublje razrade vezane uz ova mesta, treba napomenuti da su se čitave tradicije promišljanja klasne strukture kapitalističkog društva razvile na klackalici između ova dva određenja. Vrlo grubo i pojednostavljeno: neki su u svojim analizama davali primat onome što se uobičajeno naziva strukturnim pojmom klase, a neki onome što bi upućivalo na jedinstvo, o kojem ovde pokušavamo da govorimo. O čemu se radi? 

Neka vrsta „ujedinjenosti“ se pretpostavlja na nivou svih radnika/ca na osnovu njihovog mesta u proizvodnji – svi oni moraju prodavati svoju radnu snagu zarad sopstvene reprodukcije, kako bi preživeli: kako bi imali da jedu, piju, zadržali krov nad glavom itd. Ta zamrznuta slika jedinstva  na osnovu strukturnog mesta se može rabiti kao osnov analize i razumevanje samih struktura, ali nam ona ne daje ono što je istorijski bilo pokretački osnov za pobune i promene. Ne daje nam ono što E. P. Tompson (Edward P. Thompson) u naslovu svog čuvenog dela naziva *The making of the English Working Class*. Dakle, stvaranje. Na taj aspekt nam ukazuje ovaj drugi momenat „za sebe“: tek kada se na osnovu sličnog interesa, u susretu koji je, na primer, inspirisan istom željom za poboljšanjem uslova rada ili, u radikalnijem smislu, zbacivanjem čitave strukture koja proizvodi takve odnose poput radnik i gazda (kako god ga zvali), tu tek nastaje nešto što može biti delatno i konkretno jedinstvo, (samo)organizacija (tačnije, preduslovi za nju). Jedinstvo koje čini da se stvari menjaju. Jedinstvo koje može da izmeni čitave okvire borbe. Možemo reći i da tek kroz zajedničku borbu i organizaciju nastaje jedinstvo koje čini da stvarne razlike dođu do izražaja.

Studenti, dakako, nisu homogena grupa. Narod nije homogena kategorija. Ali to n
ikako ne znači da se unutar ovih kategorija ne mogu pojaviti delatni i konkretni oblici jedinstva. Plenum na fakultetu kao centralno telo samoorganizovanog pokreta, u koordinaciji sa drugim plenumima, (potencijalno) ostvaruje taj oblik jedinstva u kojem se kolektivno staje iza većinski izglasane odluke i jedinstveno se pristupa njenom izvršenju. Argumenti usmereni na opravdanje teze da plenum ne zastupa sve studente fakulteta, jer mnogi nisu prisutni, apsolutno promašuju, jer plenum je otvoren i za sve one koji nisu tu. Svi mogu da dođu i iznesu ono što smatraju da je važno. To što se mnogi ne pojavljuju ne govori ništa o principu demokratske otvorenosti plenuma za sve studente fakulteta.

Zborovi u narodu, takođe, mogu biti oblik jedinstva koje se može izgraditi i biti delatno. Na njima se narod može dogovoriti o onome šta bi trebalo da budu njegovi interesi koje će, ovaj put (za razliku od dosadašnje političke pasivnosti oličene u izborima), aktivno zastupati i boriti se za njih. Dakle, umesto predstave naroda koja u svojoj neodređenosti smera na sve i ništa, možemo od same heterogenosti onoga što imenujemo tim imenom očekivati pojavu nečega što se probija  ka artikulaciji nekih interesa iza kojih tek treba aktivno da se stane. 

Usled prethodno natuknute nekoherentnosti interesa i političkih pozicija ne možemo reći da postoji nešto takvo kao što je narod-za-sebe (čak ni, primera radi, u situacijama poput NOB-a, jer znamo da je i tu bilo više sukobljenih strana ), ali odmakom od statične predstave naroda možemo razumeti narodno i(li) studentsko jedinstvo iz drugačije optike, te uvideti da se u ovom pokretu događaju neki – tokom proteklih (neoliberalnih) decenija – gotovo zamrli oblici organizovanja. To da neko može da dođe na zbor i ne samo da govori o lošim uslovima rada i ogavnom tretmanu (lokalne i državne) vlasti, već da se o tome glasa i odlučuje zajedno sa ostalim stanovnicima, te nešto povodom toga zajednički preduzme, nikako nije mala stvar.
Sa druge strane, pojavu razlika, sporova i razilaženja unutar ovih okvira ne treba uvek videti kao narušavanje jedinstva, već pre kao put ka njegovom dostizanju. 

Drugim rečima, „narušavanjem“ apstraktnog jedinstva, tek se otvara prostor za uspostavljanje stvarnih i legitimnih oblika jedinstva na raznim nivoima. Tu postaju moguća i iznenađujuća prekoračenja zdravorazumski shvaćenih okvira interesa određenih grupa: kada studenti u svom četvrtom zahtevu utiru put ka besplatnom obrazovanju, to se ne može ograničiti samo na njihove neposredne interese, već se na taj način njihova borba smešta u okvire borbe za pravednije društvo u celini u transgeneracijskom smislu. Na delu je opšti i javni interes čitavog društva, ne samo poboljšanje uslova studiranja za postojeće studente, već i otvaranje više mogućnosti za studiranje onih koji dolaze iz nižih klasa. Isto važi i za ostale zahteve. 

Nije samo reč o tome da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice i pogibiju šesnaestoro ljudi, već da nam se tako nešto više ne događa u budućnosti. Radi se o nečemu što uključuje sve ljude koji hodaju ulicama ove zemlje i svakodnevno koriste javnu infrastrukturu. Na drugoj strani stoje interesi vlasti, kapitalista i privatnih kompanija (podizvođača i izvođača radova) u direktnoj suprotnosti sa životom ljudi koja je do izražaja došla upravo u tom padu i obrušenju. Jedinstvo u žalosti, zahtevima i borbi upravo znači insistiranje na ovoj suprotnosti i razlici.

Do svega ovoga, naravno, i to treba stalno imati na umu, ne mora nužno da dođe. Jedinstvo o kojem smo govorili se stvara i gradi, ali se i aktivno razara i razgrađuje. Do značajnijih dogovora i odluka ne mora da dođe. Sve to, usled pritiska države, ali i zbog unutrašnjih razilaženja i protivrečnosti, može da izostane. U tom smislu, situaciju treba sve vreme razumeti kao otvorenu, bez ikakve zablude da će stvari prepuštene svojim tokovima i bez aktivnog učešća, dovesti tamo gde nam se sada čini. Jer to i jeste polje politike: neuredno, zbrkano, određeno praksom i organizacijom, ali i nametnutim ograničenjima.

Na kraju, i priča o heterogenosti, kao i ona o jednakosti/jedisntvenosti, mnogo je složenija i produktivnija nego što nam se na prvi pogled čini. Ovo je samo poziv na preispitivanje ovih kategorija s obzirom na trenutno stanje i procese koji se pred nama razvijaju, procese kojima svi u manjoj ili većoj meri, čak i kao pasivni posmatrači, doprinosimo.


Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni u Srbiji ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda?

Da li je debata vrhovna vrijednost političkog života?

Problem jedinstva i homogenosti