U mesecima za nama, često smo u Srbiji imali prilike da slušamo o problemima ujedinjenosti, jedinstva, sloge i solidarnosti. Navedeni i njima slični pojmovi figurirali su u javnosti u vezi sa studentskim blokadama i protestima, te opštenarodnom pobunom. Dakako, čim se govori o nekoj društvenoj opštosti odmah iskrsne i pojam koji upućuje na neku vrstu jedinstva i homogenosti – da, u pitanju je narod. Radi se o učestalo korišćenom i pomalo izlizanom konceptu, ali on i dalje kruži... Pitanje je da li možemo govoriti o društvenim opštostima na takav način da to ne bude „prazno“, da uspeva da pojasni nešto i da nas orijentiše ka konkretnim praksama jednakosti.

**Konkretna i delatna Vs apstraktna jednakost**

Narod je, dakle, prečesto rabljena i neretko mistifikujuća konstrukcija. Relativno neodređena i razvezana predstava koju imamo pri pomenu naroda veoma je prikladna za različita projektovanja – svako, u zavisnosti od svoje (političke) pozicije može da u to neodređeno polje naroda učitava ono što bi tu želeo da ugleda. Tako se o narodu govori i kada je u pitanju Pionirski park u Beogradu (u kojem su „studenti koji se protive blokadama“), ali i kada se, na primer, radi o stanovnicima manjih mesta koji dočekuju studente, potom o seljacima koji dovoze svoje traktore na proteste koje organizuju studenti, kao i o „domaćinima“ čiji su traktori upotrebljeni kako bi se Pionirski park ogradio.

Kategorija naroda kao da sve to bez nekih većih problema trpi. Radi se, na kraju krajeva, samo o tome da je „moj narod veći i istinskiji od tvog“ ili da „to što ti nazivaš narodom zapravo nije narod“ ili o tome da određena predstava „naroda“ za sobom ne povlači dovoljno „patriotski“ element pa time i nije „pravi“ narod, i tako dalje.

Uz oznaku naroda, takođe, povlačimo izvesnu predstavu jedistvenosti i (barem neke okvirne) složnosti po pitanju interesa i načina života. U tom smislu „narod“ pre funkcioniše kao antikoncept koji čini nevidljivim čitav niz razlika koje kuljaju unutar društvenih odnosa, razlika koje jednim potezom pokušava da obuhvati i usisa. Tako kategorija naroda, u spontanoj upotrebi, primera radi, često na površan način poistovećuje sve ljude koji se bave poljoprivredom: čini nevidljivim da postoje oni koji na svom zemljištu zapošljavaju brojne radnike i radnice i profitiraju na eksploataciji njihovog rada, pored onih koji imaju male obradive površine koje im uglavnom služe radi obezbeđivanja relativne prehrambene autonomije, dok sami i dalje rade u nekoj fabrici u blizini (ili možda baš na zemljištu ovog prvog), kao što postoje i oni čiji traktor košta i preko 100 hiljada evra i oni čiji traktori su daleko jeftiniji. Njihovi interesi i način života (ako izuzmemo to da oboje imaju neke veze sa obradom zemlje) se u suštinskom smislu višestruko razlikuju. 

Pored klasne razlike, a sa njom u vezi, možemo govoriti i o političkim razlikama koje se time neretko previđaju: neko je, uprkos siromaštvu i drugim problemima, uspeo da ostane izvan direktnog domašaja vladajuće partije (jedne od najvećih partija u Evropi), pa svoj traktor (ako uopšte poseduje takvo sredstvo) nije morao da ustupi u svrhe čuvanja parka, a neko je, pod pritiskom ucena ili iz ubeđenja upravo to učinio. Neki traktori su u znak solidarnosti doveženi u gradove kako bi čuvali one koji protestuju od gaženja (dok su ih studenti, takođe solidarno, noćima čuvali na kampusima univerziteta), a neki traktori su morali doći po zadatku, ucenjeni prihodima za vlastitu egzistenciju i ko zna čime još.

Kada je reč o narodu, radi se dakle o apstraktnom jedinstvu koje samo po sebi malo toga govori, a još manje objašnjava. Još jedna slična upotreba ideje jedinstva se, kako su sada već mnogi zaključili i objasnili, odnosila na studentske grupe. Uprkos političkim i solidarnim namerama, studenti su heterogena grupa koju malo toga uvezuje u čvrste okvire. Radi se o ljudima različitih klasa (mada je udeo studenata iz radničkih porodica upadljivo mali) i identiteta, potom o ljudima koji dolaze iz različitih mesta, koji, pored svega toga, studiraju sasvim različite stvari, imaju želju da se bave različitim poslovima itd. Nije nevažno napomenuti i da se radi o tranzitivnoj društvenoj kategoriji, društvenoj grupi kratkog vremena trajanja – dok studira, zbog čega se dodatno otežava politizacija studentskog subjekta.

I ovde možemo videti zanimljive razvoje i diferenciranja ove kategorije na političkoj razini: oni koji blokiraju i oni „koji žele da uče“. Čak je bilo reči, što je posebno simpatično, o studentima 2.0, sa njihovim zahtevima (može biti, zahtevi 2.0). U svakom slučaju, opet smo na razini prevelike apstrakcije koja, iako ukazuje na određena račvanja u pravcu nekih konkretnih razvoja, ne daje mnogo materijala za konkretniju analizu i političku praksu. Štaviše, podvlačenje heterogenosti često se koristi kao argument protiv daljeg organizovanja i istrajavanja u ciljevima: studentskim blokadama se zamera njihova sopstvena heterogenost na koju se gleda kao na nemogućnost artikulacije konkretne opozicione političke opcije i „stupanja u političku arenu“, pa to valjda treba da rezultira nekakvom svešću o neophodnosti da se stvari predaju u ruke realno-postojećoj opoziciji. Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda? I može li uopšte biti neke istine u homogenom jedinstvu ili se ono artikuliše samo kada se uspostavljaju jasne razlike? 

Ovde ćemo se vratiti na neke dijalektičke, ali i istorijske poente društvenih pokreta, te podsetiti kako se pokret može misliti kroz vezu jedinstva i razlike. Umesto jedinstva koje maskira, mistifikuje, koje ne dozvoljava da stvarne razlike dođu do izražaja, moguće je govoriti o drugačijem i produktivnijem obliku jedinstva, jedinstva koje nije proizvod analitičke lenjosti ili potrebe za pojednostavljenjem (jer se pretpostavlja pukim prelaskom preko svih razlika i zanemarivanjem svih ograničenja), jedinstva koje neće figurirati kao fetiš koji se ne sme dirati... To je ono jedinstvo koje se aktivnim zalaganjem njegovih činilaca stvara, odnosno ostvaruje kroz praksu.

**Po sebi i za sebe**

Jedna od važnih tačaka u razvoju marksističkih teorija klase svakako je Marksova distinkcija na poslednjim stranicama *Bede filozofije*, ona o „klasa (ma) prema kapitalu“ (ili po sebi) i klasama za sebe. Bez ulaženja u probleme i dublje razrade vezane uz ova mesta, treba napomenuti da su se čitave tradicije promišljanja klasne strukture kapitalističkog društva razvile na klackalici između ova dva određenja. Vrlo grubo i pojednostavljeno: neki su u svojim analizama davali primat onome što se uobičajeno naziva strukturnim pojmom klase, a neki onome što bi upućivalo na jedinstvo, o kojem ovde pokušavamo da govorimo. O čemu se radi? 

Neka vrsta „ujedinjenosti“ se pretpostavlja na nivou svih radnika/ca na osnovu njihovog mesta u proizvodnji – svi oni moraju prodavati svoju radnu snagu zarad sopstvene reprodukcije, kako bi preživeli: kako bi imali da jedu, piju, zadržali krov nad glavom itd. Ta zamrznuta slika jedinstva  na osnovu strukturnog mesta se može rabiti kao osnov analize i razumevanje samih struktura, ali nam ona ne daje ono što je istorijski bilo pokretački osnov za pobune i promene. Ne daje nam ono što E. P. Tompson (Edward P. Thompson) u naslovu svog čuvenog dela naziva *The making of the English Working Class*. Dakle, stvaranje. Na taj aspekt nam ukazuje ovaj drugi momenat „za sebe“: tek kada se na osnovu sličnog interesa, u susretu koji je, na primer, inspirisan istom željom za poboljšanjem uslova rada ili, u radikalnijem smislu, zbacivanjem čitave strukture koja proizvodi takve odnose poput radnik i gazda (kako god ga zvali), tu tek nastaje nešto što može biti delatno i konkretno jedinstvo, (samo)organizacija (tačnije, preduslovi za nju). Jedinstvo koje čini da se stvari menjaju. Jedinstvo koje može da izmeni čitave okvire borbe. Možemo reći i da tek kroz zajedničku borbu i organizaciju nastaje jedinstvo koje čini da stvarne razlike dođu do izražaja.

Studenti, dakako, nisu homogena grupa. Narod nije homogena kategorija. Ali to n
ikako ne znači da se unutar ovih kategorija ne mogu pojaviti delatni i konkretni oblici jedinstva. Plenum na fakultetu kao centralno telo samoorganizovanog pokreta, u koordinaciji sa drugim plenumima, (potencijalno) ostvaruje taj oblik jedinstva u kojem se kolektivno staje iza većinski izglasane odluke i jedinstveno se pristupa njenom izvršenju. Argumenti usmereni na opravdanje teze da plenum ne zastupa sve studente fakulteta, jer mnogi nisu prisutni, apsolutno promašuju, jer plenum je otvoren i za sve one koji nisu tu. Svi mogu da dođu i iznesu ono što smatraju da je važno. To što se mnogi ne pojavljuju ne govori ništa o principu demokratske otvorenosti plenuma za sve studente fakulteta.

Zborovi u narodu, takođe, mogu biti oblik jedinstva koje se može izgraditi i biti delatno. Na njima se narod može dogovoriti o onome šta bi trebalo da budu njegovi interesi koje će, ovaj put (za razliku od dosadašnje političke pasivnosti oličene u izborima), aktivno zastupati i boriti se za njih. Dakle, umesto predstave naroda koja u svojoj neodređenosti smera na sve i ništa, možemo od same heterogenosti onoga što imenujemo tim imenom očekivati pojavu nečega što se probija  ka artikulaciji nekih interesa iza kojih tek treba aktivno da se stane. 

Usled prethodno natuknute nekoherentnosti interesa i političkih pozicija ne možemo reći da postoji nešto takvo kao što je narod-za-sebe (čak ni, primera radi, u situacijama poput NOB-a, jer znamo da je i tu bilo više sukobljenih strana ), ali odmakom od statične predstave naroda možemo razumeti narodno i(li) studentsko jedinstvo iz drugačije optike, te uvideti da se u ovom pokretu događaju neki – tokom proteklih (neoliberalnih) decenija – gotovo zamrli oblici organizovanja. To da neko može da dođe na zbor i ne samo da govori o lošim uslovima rada i ogavnom tretmanu (lokalne i državne) vlasti, već da se o tome glasa i odlučuje zajedno sa ostalim stanovnicima, te nešto povodom toga zajednički preduzme, nikako nije mala stvar.
Sa druge strane, pojavu razlika, sporova i razilaženja unutar ovih okvira ne treba uvek videti kao narušavanje jedinstva, već pre kao put ka njegovom dostizanju. 

Drugim rečima, „narušavanjem“ apstraktnog jedinstva, tek se otvara prostor za uspostavljanje stvarnih i legitimnih oblika jedinstva na raznim nivoima. Tu postaju moguća i iznenađujuća prekoračenja zdravorazumski shvaćenih okvira interesa određenih grupa: kada studenti u svom četvrtom zahtevu utiru put ka besplatnom obrazovanju, to se ne može ograničiti samo na njihove neposredne interese, već se na taj način njihova borba smešta u okvire borbe za pravednije društvo u celini u transgeneracijskom smislu. Na delu je opšti i javni interes čitavog društva, ne samo poboljšanje uslova studiranja za postojeće studente, već i otvaranje više mogućnosti za studiranje onih koji dolaze iz nižih klasa. Isto važi i za ostale zahteve. 

Nije samo reč o tome da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice i pogibiju šesnaestoro ljudi, već da nam se tako nešto više ne događa u budućnosti. Radi se o nečemu što uključuje sve ljude koji hodaju ulicama ove zemlje i svakodnevno koriste javnu infrastrukturu. Na drugoj strani stoje interesi vlasti, kapitalista i privatnih kompanija (podizvođača i izvođača radova) u direktnoj suprotnosti sa životom ljudi koja je do izražaja došla upravo u tom padu i obrušenju. Jedinstvo u žalosti, zahtevima i borbi upravo znači insistiranje na ovoj suprotnosti i razlici.

Do svega ovoga, naravno, i to treba stalno imati na umu, ne mora nužno da dođe. Jedinstvo o kojem smo govorili se stvara i gradi, ali se i aktivno razara i razgrađuje. Do značajnijih dogovora i odluka ne mora da dođe. Sve to, usled pritiska države, ali i zbog unutrašnjih razilaženja i protivrečnosti, može da izostane. U tom smislu, situaciju treba sve vreme razumeti kao otvorenu, bez ikakve zablude da će stvari prepuštene svojim tokovima i bez aktivnog učešća, dovesti tamo gde nam se sada čini. Jer to i jeste polje politike: neuredno, zbrkano, određeno praksom i organizacijom, ali i nametnutim ograničenjima.

Na kraju, i priča o heterogenosti, kao i ona o jednakosti/jedisntvenosti, mnogo je složenija i produktivnija nego što nam se na prvi pogled čini. Ovo je samo poziv na preispitivanje ovih kategorija s obzirom na trenutno stanje i procese koji se pred nama razvijaju, procese kojima svi u manjoj ili većoj meri, čak i kao pasivni posmatrači, doprinosimo.


Ako nekakvog jedinstva u aktuelnoj pobuni u Srbiji ipak ima, onda je pitanje u čemu se ono ogleda?

Problem jedinstva i homogenosti