Rad Ivane Rašić Sajsi MC poznajem još od svojih ranih dana, i vječno bivam fasciniran sadržajnom raznolikošću njenog opusa, versatilnošću koja nadilazi okvire tipskog, uniformisanog… Čitajući njene pjesničke radove u jednom zborniku underground poezije bivao sam fasciniran širinom i krotkošću njene misli, što se podjednako dobro nadovezuje na sve ono što nudi muzici, jedan pejzaž urbane, erotizovane, ali i izuzetno politične stvarnosti koja koketira jednako sa ženskim iskustvom koliko i sa ovom zgusnutom tjeskobom koja pretenduje da nas samelje iz dana u dan… 

Do našeg prvog susreta došlo je mojom smjelošću kao nekog ko se prvi put otiskuje u Beograd sa knjigom “Džimi do you love me?”, kad sam zaželio da objednim sve svoje male heroje, pa sam ni ne pitajući za dozvolu unaprijed, citirao njene stihove na početku. Ivana je srdačno i na obostrano zadovoljstvo prihvatila poziv da bude gost na mojoj promociji, zbog čega sam bio primoran razdrmati stvarnost i izvrištati to sa svijetom, što nas je dovelo do ove za sada male a dirljive zgode u obliku razgovora koji čitate u nastavku…

**Sajsi, pre svega — hvala ti što si pristala da zajedno pročešljamo ovu zamršenu stvarnost izvan okvira. Vjeruješ li u pojam normalizovanja? Imaš li osećaj da čovječanstvo ipak odlazi u nekim boljim pravcima, ili još uvek tapkamo u svom komforu, maštajući o boljem mjestu? Kakav je tvoj pogled na svijet danas — i kakvo breme sve to tebi donosi?**

Al' si mi baš uvalio prvo pitanje, onako u glavu… ako, ako… biću vrlo iskreno pesimistična ili ti realna, čovečanstvo mi je odvatno, nemam uopšte povjerenja u čovečanstvo kao takvo, ono rađa, da bi  jelo svoju decu, vjerujem možda u neke manje društvene saveze motivisane instinktom za preživljavanjem. 

Meni je svet jedno veliko breme sada, jer sam majka, i bukvalno nemam živaca ni za šta osim da dobijem malo radosti od kreativnog rada i da se ispoštuju pravila parkića u koji pođem sa detetom, jer sam sada i mamika, a ovaj univerzum je već dovoljno komplikovan da jedva stižem da dišem, a kamoli bilo šta drugo. Što se mene tiče mogu svi da se nose, pa da nestanemo kao vrsta, al' prvo da snimim još par albuma, onda može potop!

**Tvoja je borba slojevita — ponekad neshvaćena, često marginalizovana, ali uvijek ubojita i krotka, kao riječi kojima smjelo i gotovo beskompromisno barataš. Da li vjeruješ da je javni prostor danas spreman za takvu vrstu seciranja stvarnosti? I koliko si kroz svoje stvaralaštvo, od ranih dana pa do danas, zapravo koketirala s revolucijom? Kreće li ona za tebe uvek prvenstveno iznutra — sa ličnog plana?**

Revolucije kod mene su često iz ličnog poriva ili plana, ali usko povezane sa nadražajima spolja. Da li je javni prostor bio spreman za mene zaista se nikad nisam pitala jer nisam razmišljala o dometima i posledicama svojih delovanja. Nisam ih ni bila svesna, ali kad god bi se desilo neko pomeranje, neka mala revolucija, znala bi da ustuknem, ako bi uticalo negativno na ljude oko mene. Što se mene tiče, neka se meni samo dešava iznutra, neka patim, neka gorim…

**Tvoj posljednji album “Mater” je, barem meni, tvoj možda najsloženiji domet do sada — jer sučeljava krhkost i unutrašnji lom s prkosom, autoironijom i ideološkim koktelom na koji smo kroz tvoju leksiku već navikli. Da li veruješ da umetnik, tekstopisac, mora u sebi zadržati oboje — i lom i otpor — da bi dosegao punoću izraza? Ili pak misliš da se i u tom “nasilnom proboju” krije ranjivost?**

Hvala što si poslušao album "Mater". Ne znam za druge umetnike, ali meni treba sve, i taj lom, patnja, tuga, očaj, i taj bes, i gordost, ukratko - životno iskustvo, koje ipak moram da proživim koliko god da se tripujem da sam maštovita. Što se tiče nasilnog proboja, to vrišti ranjivost, kamuflira ranjivost, ali ona ipak izbija iz svih pora. Kreneš iz jačine, završiš u slabosti, priznaš slabost - postaneš jak. Svako ima te dve dimenzije u sebi, dominaciju i slabost. Na kraju je mene baš to priznanje slabosti (koje stvarno retko kad pustim da javnost tj. publika vidi) u pesmi "Spavam sa lutkama" oslobodilo tog bola, jer sam to podelila sa publikom, podelili smo i muku. Kada se to desi, to osnažuje i njih i mene!

**Pesma “Pe i Ku (nova mlada mafija)” postala je svojevrsna “navijačka gej himna”, iako su njeni slojevi dublji od pukog poriva da se stvori jedna ultrauniformisana oda queer kulturi. Po meni je to jedan od tvojih najhrabrijih iskoraka — pa me zanima: ko je, van te metaforičke nužnosti, danas ta “nova mlada mafija”?**

Nova mlada mafija je kalkulantsko izabrani stih, namerno napisan, bolje reći preotet od kolega repera, uzeti pojmovi koji se ponavljaju kod njih. To nije moj etos, zvuči kao da ga je napisala devojčica od 15 godina koja želi da repuje. Ali ga uzimam i činim svojim, jer šta uopšte znači nova mlada mafija. Za njih jedno, za mene sasvim drugo. Vera da će novi naraštaji da nam osvetle obraz i izlizani pojam mafija koji sam rastegla u značenju do imbecilnosti. Mladi neće promeniti svet, bar ne mnogo, ali će možda odigrati nešto pametnije, zato se mafija pojavljuje kao odrednica tj. način na koji će rešavati stvari kada se već institucionalnim putem ne može.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/p1YlkM4gUP8?si=rN_ZlkMRmVmGZ2G4" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>

**Nerijetko koketiraš s pankerskom poetikom — tvoj prvi album “Misii nači naaš”, sa tadašnjim eksperimentalnim pank bendom Sajsi, po meni je pjesnički jedan od tvojih najsmjelijih poduhvata, jer su tekstovi disali zarad mladalačke vrištavosti. Kako danas, s vremenskim odmakom i iskustvom, posmatraš taj period? S obzirom na to da si i vrsna pjesnikinja, i da će publika uskoro imati priliku to da doživi kroz tvoju knjigu, po čemu se razlikuje muzički angažman od onog poetskog? Kako razdvajaš ta dva izraza — od pristupa radu do samog ritma teksta? I možeš li nam bar malo otkriti šta pripremaš?**

Dugi niz godina, pa bar prvih 15 godina moje karijere kod mene to nije bilo iskristalisano. To je bio neki moj lični haos i konflikt unutar mene same. Prekruta skoncentrisanost na samo tekst i poruku napravio je od mene uljeza pesnikinju u muzičkom svetu,jer za sve ove godine nisam uzela da se pozabavim produkcijom, da naučim da pravim matrice i ostale stvari, previse sam se oslanjala na moć reči razvijala samo pisanje i performans.  Kod umetnosti kao što je muzika koju ja pravim odnos mora biti 50/50 . Nadam se da sam sada došla do tog balansa. 

Sa druge stane ovaj drugi svet je vrlo podozriv prema  mojoj pesničkoj ličnosti, tako da sam uljez i u poetskom svetu. Tako mi je kako mi je, to je neki moj put, očigledno je tako moralo biti, ja sam vrlo spora učenica. Ovde moram da istaknem da sam zahvalna na šansi da napredujem kroz rad, ovde mislim na sve saradnike od kojih sam učila kroz zajednički proces stvaranja, koji mi je stvarno pomogao da odvojim te dve strane u meni, poeziju i pisanje tekstova za muziku. 

Moj amaterski pristup na početku, podrazumevao je uglavljivanje moje poezije u muziku bez ikakve modifikacije, što jeste dovodilo do specifičnog zvuka, to ima svoju draž, ali ne može se doveka biti nebrušeni dijamant. Posao tekstopisca je veština koja mora da se savlada, dok je poezija potpuno drugi univerzum, oni se oslanjaju jedni na druge i dodiruju, ali nisu ista stvar. Nadam se da će zbirka pesama upotpuniti moj izraz za publiku koja me voli, jer ću se tu dati skroz drugačije, uostalom, moja prva motivacija bavljenja repom jer bila poezija, okrenula sam krug.    

**Čini mi se da sve više tvojih angažmana — slučajno ili namjerno — ulazi u mainstream okvire, što meni lično prija, jer ti uspevaš da kroz njih izazoveš, privučeš i serviraš onu sirovu stvarnost koje manjka pod ovim zvjezdanim nebom. Da li je to bio svjestan potez? Da li si željela da se entitet Sajsi rasprostire kroz sve moguće okvire i čak transcendira nad njima, s distance i sa podsmijehom? Kako vidiš poziciju umjetnika koji je istovremeno neshvaćen — ali i previše eksponiran?**

Uživam, ali uživam u toj ulozi. Moja želja jeste bila, i dalje je, da doprem što dalje, više, dublje, svuda, ali nije nešto čime se bavim da se desi, dešava se prilično organski, što samo pojača dozu ushićenosti kad se javnost uznemiri nekim mojim potezom; volim da se zatalasa, pa se komentariše, jer iznenadi i mene, ne očekujem da će da se desi, to je uzbudljivo. Dopada mi se ovo šta si rekao ,,neshvaćena, a previse eksponirana", to je svet u kome dobro plivam, jer sam zaštićena, a opet dobijem svoju dozu pažnje da nahranim gladan ego…

**Kod tebe je seksualnost pobuna, riječ je poklič, a politika tvar koja se poigrava životima poput udice sa crvima... Kako uspevaš da spajaš te elemente — da erotizuješ političko, ili politizuješ ono erotično — imajući u vidu da je tvoj spektar tema često oslobađajuće tjelesan, van svakog konvencionalnog pojma o telu?**

Sve vezano za telesno, seksualno u pesmama je moj intimni dnevnik, u smislu kako sam ga koristila za oslobađanje od nametnutih stega, ili sa druge strane, kako moje meso može biti ograničavajući faktor da se razume moja bit. Meni je telo jednako bitno kao i duh. Kosa kod žena je političko pitanje. Veličina mojih grudi može biti političko pitanje, dužina ženinih nogu može biti političko pitanje. Takođe, autonomija tela kao takvog, koliko je zaista naše, da li se dajemo, uzimamo, konzumiramo, ko ima prava na njega, kolika su ta prava, sve su to pitanja na koja pokušavam kroz pisanje da odgovorim prvenstveno sebi. Često se desi i da ne dođem do odgovora. To je polje koje mi je zanimljivo, kad su takve teme u pitanju imam osećaj kao da sam pas tragač, cela poenta je da nanjušiš…

**Kad smo već kod tjelesnosti — putevi ženskog oslobođenja deluju kao raskalašan teren kojim neumoljivo koračaš, i grizeš. Da li si kroz svoje višegodišnje iskustvo kao žena i umjetnica ikada osećala strahove da “ne pretjeraš”? Ili da si možda “dovoljno” ili    “previše” nečega? Kako se boriš sa tim tihim demonima koji dolaze i kroz kasniju recepciju, i kroz sudar s širim narodnim masama?**

Bilo je trenutaka kada mi nije bilo svejedno. Izložiti se tako da neki delovi društva to vide kao pozivnicu da slobodno udare, jer ih zbog izraza ili moje estetike dovodim do zbunjenosti. Osporavala mi se kreativnost tj. autorstvo kada je moj izgled bio vešto naglašen, nije mi se verovalo da mogu imati oba, to je pravilo probem, pa npr. kada publika koja površno zna šta radim vidi mene na crvenom tepihu, odmah krenu kometari tipa, ko je mene tu doveo, čija li sam ja ljubavnica, pa da sam sponzoruša, žena lakog morala... Vole da mrze žene lakog morala jer misle da su laka meta, meta koja zaslužuje da bude meta. Meni je to iskustvo bilo jako značajno jer je potvrda da se ženi ne veruje, pogotovo ženi koja je sama ili koja se izborila sama…

![](https://cms.normalizuj.me/assets/d1cd2b6c-48ef-4184-b7d5-b15c74107ada)
Foto: Alek Živković{.caption} 

**Jedna od glavnih odlika tvoje poetike su pojmovni konstrukti, autoironija, podtekst, metafore... često doslovno imaš i metu i foru, uz niz vješto maskiranih referenci koje ubacuješ spontano — kao male znakove pored puta. Kako izgleda sam proces stvaranja? Da li ti sve to dolazi matematično, planski, ili u nekom neočekivanom naletu?**

Matematički kod mene nikad nije moglo da funkcioniše, ali divim se ljudima koji imaju tu moć. Sad moram da ispričam jednu priču o kojoj trubim i pričam je svima koji žele da slušaju možda sam i dosadna, ali meni lično je puno pomogla. Ide ovako: te neke 2002. godine kada sam uletela u muzičku priču, kao ja sad tu repujem, mlada sam, naivna i strašno željna da stvaram, jer se otvorila mogućnost da se kreativno izrazim, e tad ja počinjem da pišem u velikim količinama, kao da mi je lično moj tata kupio nepresušni izvor, iz kog samo mogu da sipam i sipam, počinjem da se trošim nenormalno jer me je pucala inspiracija i mislila sam da sam nepobediva. 

To naravno ne može dugo da traje i posle par godina kada je došlo do zamora, setila sam se da su mi starije kolege rekle da usporim, naravno niti sam shvatila niti sam uvažila savet. Nastupi prvih pet godina su bili isključivo fristajl, kada i ako dograbim mikrofon na nekoj dnb žurci, jesam ja pisala mnogo svaki dan, ali nisam vežbala niti učila te tekstove, jer mi je pojam studija bio strašno dalek. Da se vratim na poentu  - na tim žurkama kačiš se na ono šta pušta DJ , nemaš pojma šta to može da bude i ti se snalaziš u trenutku; prvo me je to vozalo najjače dok sam uspevala da pratim bit i budem dobra i prvi veliki pad se desio kada me je inspiracija izdala. 

Ranjeni ego moj napaćeni. Odlična škola za mene, tada sam shvatila da želim da imam pesme koje će ljudi pevati sa mnom i da sve šta odrepujem ode u vazduh, ničeg se ujutru ne sećam, eto me dolazim do poente... Gledam na TV-u neku emisiju o Pikasu i citaraju ga, kaže on: nakon osam sati rada, inspiracija dolazi sama. Tako genijalno, tako istinito. Rešavam da započenm mali projekat koji se zove: tri pesme na dan, pravilo je da moram, ali moram da sednem i iscedim iz sebe tri pesme. Rezultat: na početku je bilo teško, ali vremenom su prvi stihovi, koji su bili loši i usiljeni doveli do sjanih ideja kojih se ne bi setila da sam samo čekala inspiraciju. Nadam se da sam uspela da odgovorim na pitanje. Zato mi se jedan od albuma i zove: Rad, rad i samo bleja…   

**Za umetnika, scenski nastup može biti oblik perfekcije — ili potvrda kreativnog haosa, zavisno iz kog ugla ga posmatra. Šta za tebe predstavlja susret s publikom, s obzirom na to da imaš vjernu bazu fanova koja je godinama uz tebe — razigranu, šarenu, glasnu? I kako se nosiš s onom drugom stranom, koja je možda još tvrđa — u osuđivanju, omalovažavanju, ili negiranju nečijeg rada?**

Za mene su nastupi, sama bina i moj performans kruna rada na pesmi. Zanimljivo je pratiti život pesme od samog pisanja, preko studija do bine. Vremenom sam došla do otkrića kako pesma može još više da oživi na nastupu, da se dodaju elementi koji se nisu našli na snimku, da se pojača efekat, jer to bina traži. Sam nastup je kod mene dugo bio fristajl, u smislu ne znam šta će se dogoditi na biti, ništa nije unapred dogovoreno, pa ponekad iznenadim i moje ljude. To može da funkcioniše neko vreme, ali šta je onda kad mi nestane inspiracije. Nemam ništa protiv ni da se tačno zna ko šta i kad radi na bini, da sve bude isprogramirano, nikad tako nismo radili, pa bih pokušala nekad i to, kad se nameste okolnosti. Zbog mog pank nasleđa naši su nastupi dosta bili u tom maniru, jer ja tako volim i tako znam. 

**Nosiš u sebi onu iskru urbanog Beograda — onog koji znaju samo oni koji su ga dotakli i proživeli. Koliko su te baš ti “blokovi koji plaču” usmjerili da nastaviš neprohodnim stazama? Kako danas posmatraš Beograd, s obzirom na sva zbivanja koja si već donekle i sama manifestovala kroz svoje stihove? Da li on i dalje ima potencijal da bude jezgro jedne plemenite borbe — i šta misliš o njenim ishodima?**

Kroz svoju dugu istoriju Beograd je svašta doživeo i preživeo. Plemeniti ljudi će doneti ovom gradu spas i prekopotrebni predah. Očekujem klimaks. Postoje društvene zakonitosti, možemo predvideti, nije toliko komplikovano - što je jača represija, to će bumerang biti oštriji i nemilosrdniji, uništeni simboli Beograda koje su namerno uništili će opet biti vraćeni!

**Kao dijete FPN-a, da li misliš da je svijet oko nas politički neosviješćen? Kakav je tvoj prag tolerancije na takve pojavnosti? Da li te uznemirava činjenica da smo okruženi ljudima koji sve češće dižu ruke od pobune, i pristaju da budu robovi servirane stvarnosti? Kako se boriti protiv te pasivnosti koja nas neumorno guta?**

Moram ovde jedan kliše, najtačniji na svetu: znanje je moć, moć za koju sam mislila da ne mogu da ti uzmu, ali ispostavilo se da rade sve na tome da kroz uništavanje obrazovnog programa i prosvetnog sistema, mogu da svedu na minimum. Znanju su oduzeli vrednost čim smo uleteli u sistem najsurovijeg kapitalizma. Mi ne znamo ni koja su naša prava. Kako se boriti protiv takvog inžinjeringa nemam pojma, ja još pokušavam da razumem kako smo došli do toga. Sad treba objasniti zadnju rečenicu, naime, dok smo se iščuđavali na kršenje najosnovnijih prava, u stilu, pa to tako ne može... dok smo u glavi ušuškani živeli model švedske demokratije, mislili da neće baš kod nas tako proći... dok smo bili u šoku, dok smo svedočili kršenju ustava na svim nivoima, oni su uništili ovo društvo, zato što nam je oduzet glas od nas samih. 

Ne znam kako će ovo ljudi koji čitaju razumeti, ali smatram da nam se desila neka vrsta samoparalize, i ovo sad šta se dešava je jedan bolan izlazak iz tog stanja.. da još malo pojasnim, samoparaliza kao reakcija na okupaciju njega i njegove samovlasti. Trebali smo znati bolje, već smo to imali u prošlosti. Nemojmo biti pristojni u budućnosti!

**Šta je u tvojoj ranoj mladosti najviše obilježilo tvoju stvarnost? Da li su to živi, mrtvi muzičari, da li pak  književnost kao jedan zaseban krajolik ili pak neka istorijska ličnost na koje nerijetko aludiraš u pjesmama?**

U mom slučaju jako je važno napomenuti časopise i fanzine, to je bio moj prozor u svet.  "Vreme zabave" je uticao na mene više nego bilo koja individua, tu sam se srela sa muzičkim i filmskim recenzijama, izveštajima sa koncerata. To je bio moj google, ali profilisan, sa urednicima koji su bili u toku sa svetskim dešavanjima, sve mi je bilo lepo posloženo i servirano, za razliku od interneta danas gde moraš da uložiš ogoman napor da se snadješ i pronađeš. Kroz vreme zabave sam zavolela Lunu Lu. Kroz fanzin "Tri drugara" sam se upoznavala sa pankom, to mi je sve ušlo u dnk i ublažilo subjektivni osećaj da sam jedina tinejdžerka na svetu (znam, vrlo dramatično)…

**I za kraj, jedno malo poetičnije pitanje: Da li će tvoje pjesničke rime prije “poći u vječna lovišta” od onih koje ispraćaš bitom? I da li je baš svaka misao proizašla iz čovjeka — jedno svojevrsno “bezgrešno začeće”?**

Moraću poetično da odgovorim, nadam se da će moje reči putovati kroz prostor i vreme, čak i kroz neke druge svetove, kada me ne bude. Neka prožive umesto mene, sve ono šta ja nisam stigla!


Kroz svoju dugu istoriju Beograd je svašta doživeo i preživeo. Plemeniti ljudi će doneti ovom gradu spas.  Što je jača represija, to će bumerang biti oštriji i nemilosrdniji, uništeni simboli Beograda koje su namerno uništili će opet biti vraćeni
 

red, rad i samo bleja

Sajsi MC: Nemojmo biti pristojni u budućnosti

Odma da se razumijemo pjesniče koji ovo čitaš – nisi poseban, nisi ništa drugačiji od svih svojih silnih prethodnika, nisi ništa drugačiji od onoga od čega prezaš, od onoga što kritikuješ (iako se nadam da bar nešto kritikuješ, makar i ono što najviše voliš, ako ti je duh satkan od klimanja i češanja pri razmišljanju onda ćeš se u ovome tek prepoznati), nisi ništa drugačiji od svih onih silnih debelih stomaka koji ti kliču govoreći kako si baš ti taj odabrani, ili koji te samo dostojanstveno uz kuliranje, tapšanje po ramenu i plaćeno piće blago odjebavaju u tišini. Jednostavno nisi poseban, niti tome treba da težiš jer nametljivost je kako kažu odlika nametljivih, a tvoje nije da se dičiš i priličiš, jer priznaćeš, ukoliko si onaj pravi (a ti to opet nisi!) vjerovatno ti se sere od svih nametnutih kanona, od superstar pojava u književnosti, od svih onih već afirmisanih kroz koje će vječno da pronalaze i tebe, da te uspoređuju tražeći ti uzore, kroteći ti misao po modelu onoga što je već ustanovljeno kao recept za dobru poeziju.
 
Svijest da nisi poseban, sa jedne strane može da te obeshrabri, ali sa druge strane upravo može da ti ponudi krila, krila kakva svi posebni i odveć prepoznati zapravo ne posjeduju jer su im odsječena prvom nagradom, prvim velikim društvom u koje su zapali. No, i ti ćeš pokleknuti, postati bitan, priznaćeš svoju istinu i pustićeš smjelo suzu ukoliko se nađeš pred nekim svojim malim vlažnim snom, pred svojim idolom, smatrajući ga od sebe posebnijim, pri čemu moraš biti na oprezu jer ćeš svakako najebati i ostati u emotivnom krahu onoga trenutka kada shvatiš da taj tvoj idol najčešće nije ništa drugo do obično gramzivo ljudsko biće (kakvo ćeš i ti postati) koje baš poput tebe hodi samo za nekom pjesničkom slavom, napuhano i obraslo oreolom neke vaskolike misije kakva poezija opet nije. Ništa od toga nije stvarno, a to šta je zaista stvarno, to ćeš tek doznati. 

Doznaćeš stvarno onoga trenutka kada ukoričiš svoj prvi rukopis, razdragano pođeš do prve kopirnice, nadahnuto ga dograbiš i stisneš kao da je nešto toliko vrijedno i posebno – to jeste tvoje djelo, ali ono uskoro neće biti tvoje jer možda već na sledećem koraku, već u sledećem kliku, u narednom mejlu ti možeš postati predmet sprdnje nekog od namunjenih glava za kojima od malena skvičiš. Ili se možda desi nešto upravo suprotno, pa te neko od njih povuče za rukav, uvjeravajući te kako predstavljaš važno otkriće, pa ti nabaci neki lagan dizajn, osrednji prelom i prošeta te krugovima gdje ćeš da sijaš samo par minuta, i ne više od toga. 

Ukoliko si isuviše osjetljiv, tebi će sve ovo predstavljati famu, ima da se treseš kao i ja dok čitaš svoje prve pjesme na dodjeli nagrada, da se šepuriš po televizijama par dana, pa shvatiš koliko je to sve besmisleno jer te svi oni oduvijek pitaju samo o inspiraciji i uzorima, a ti toliko toga većeg imaš da im ponudiš, pa ćeš da se odomaćiš po kulturnim centrima, po institucijama, u kojima će neko uz tvoju pomoć po unaprijed ti ponuđenim pitanjima moderirati tvoju knjigu, publika će to čitati, doći će ti svi prijatelji doći, a oni koji ne dođu, njih ćeš da kuneš cijeloga života samo zato što su propustili prvi nastup, doduše uglavnom neplaćen, jer baš u tom trenutku taj isti centar za kulturu možda neće imati odvojen budžet za književnost, ali će te ipak pozvati ili ćeš ti pozvati njih i čuti kako ih toliko raduje što mogu još jednom mladom pjesniku da ponude svoj prijesto (neki će od njih i kupiti tvoju knjigu čisto da te učine za trenutak ponosnim). 
 
Onda ćeš, kada sve to prođe, jedva čekati narednu, misleći kako će uspjeh sam od sebe doći, kako si baš ti predodređen usred nečije riječi da bivstvuješ i stvaraš, pa ćeš vrtjeti nastupe svih tih svojih silnih uzora, pitajući se kada ćeš doći do toga što oni imaju. Onda ćeš knjigu za knjigom, možda i da se propiješ, upašćeš u društva u kojima se priča strogo književno, u kojima ćeš biti redovan samo ukoliko si poslušan, ukoliko si spreman da pristaješ na razne kompromise, ljudi će dolaziti da ti i sami donose svoje knjige na čitanje a tebi će biti krivo jer ćeš se sjetiti svog žala, svoje težine, svog skerletnog slova i činjenice kako ni tebe nije imao ko da podrži, pa ćeš ih sve naprasno lagati kako su i oni dobri pjesnici. Korak po korak, postajaćeš ono o čemu si sanjao, ali i dalje nećeš biti poseban, nikada nećeš biti poseban, čak ni kada te uvrste u radionice pisanja, kada od tebe naprasno načine nekakvog urednika, moderatora, osobu koja počinje da dobija legitimitet da nešto govori, ali ti ćeš u tome uživati jer znaš da si to oduvijek želio, i naravno pazićeš strogo šta i kako govoriš, čisto da ni za trenutak ne izgubiš to što želiš zadržati.

Mislićeš, vidi me, koliko sam samo daleko dogurao, a ustvari nećeš biti apsolutno nigdje, iako će tvoj ego samo rasti i rasti, do bujanja, upravo zbog toga što će svi oko tebe klicati samo tebi (ali onom tebi ućutkanom, onom tebi skrajnutom, nekom lažnom tebi kojeg si stvorio samo da bi im se približio) što će tvoje prazne sale od tri prijatelja zamjeniti neke prepune sale gdje ćeš vidjeti glave među kojima je možda baš sva sila mladih, budućih, onih koji će proći identičan put kao ti, ukoliko se usput ne sapletu ili ne daj Bože, nešto izlanu, nešto se usprotive ili otvore usta ne bi li pokazali prkos i neki tračak protivljenja i muda. A vjeruj mi, baš takvi, sa mudima, oni neće dobro proći i ti ćeš to znati, pa ćeš ih sam savjetovati kako treba da budu smjerni, odmjereni, oprezni, nenametljivi, da stoički poput tebe trpe, ćute, pregovaraju, drkaju tiho na svoje idole i guše sopstveno mišljenje na koje do prve nagrade ili prve knjige, kao da ni nemaju pravo, ne bi li se uzverali i oni, baš poput tebe, do te tačke na kojoj si sada. 

Neki će ti od njih možda i povjerovati, pa ćeš ih povući za rukav i sprovesti kroz krugove, možda ćeš i ti o njima pisati, predstavljati ih svoj svetini, postati njihov pjesnički Bog, a ovi drugi sa mudima postaće nešto manji pjesnici, čitaće po kafanama i ostati underground, sve dok ne otupe od ciroze jetre ili kakvog mentalnog rascjepa. Jer ono što te niko nikada neće naučiti jeste da poezija ne konači u punoj veseloj sali, već upravo u onome što u sebi nosiš. Poezija nije u koljenima koja krvare otupjela od klečanja pred institucionalnim, i u tome ćeš se gadno prevariti, jer pazi, postaćeš upravo onaj na kog će neko onanisati, a *ovi sa cirozom* od tebe će se možda gnušati. Postaćeš upravo onaj koji će tapšati drugog po ramenu, koji će biti rezervisan prema nečijem djelu, samo ukoliko ne korespondira sa njim, postaćeš onaj koji će ući u sve komisije, žirije, sve svijetle i velike krugove, dobijati grdne honorare dok ćeš se smijati onom prvom koji nikada nisi ni dobio, a onda?

Onda ćeš sa sopstvenim uspjehom, sa stranicama svoje prve knjige već onako poraženo i plačno obrisati svoje tanano pjesničko dupe, ukoliko ne shvatiš koliko je sve što jeste i postoji oko tebe samo uzastopni ciklus zadrvljenog pakla u kojem propadaš samo ukoliko želiš tu da zaigraš. 

Možda ćeš iznenada postati i naprasno lud pa ćeš početi da kritikuješ sve oko sebe, postaćeš osoran, zadojen mržnjom, neko čije će mišljenje postati relevantno samo onda kada ga prećutiš; postaćeš onaj koji će se istom onom djetetu koje juri u kopirnicu i stiže do prvog konkursa smijati, samo jer ćeš spoznati kako si postao ono što ti nije trebalo, da si ušao u mašineriju kakvoj ne priličiš, jer si bio isuviše osjetljiv da se izboriš sa svim onim izmaštanim i blijedim, jer poezija je, shvatićeš, oduvijek ležala u stavu, a ne samo u lirici. Tada ćeš sjesti i pisati, ali na kraju opet naprasno shvatiti... Onoga trenutka kada u svojoj pjesničkoj mladosti (jer pjesnik je uvijek mlad) kažeš – ko im jebe svima mater, tek onda se možeš pjesnikom nazvati. 

Možda će onda baš tvoj glas, sve one stišane da nadvisi.


Možda će onda baš tvoj glas, sve one stišane da nadvisi...

Sajsi MC: Nemojmo biti pristojni u budućnosti

Pismo budućim pjesnicima i samom sebi