Povodom imenovanja [novog umjetničkog direktora](https://www.vijesti.me/kultura/657123/subotic-direktor-cnp-a-vujosevic-labovic-umjetnicka-direktorica) u Crnogorskom narodnom pozorištu imam potrebu da, kao neko ko je zaposlen kao glumac u toj instituciji sedam godina, saopštim da je Crnogorsko narodno pozorište usljed dugogodišnjeg nedostatka vizije i nemanja precizno osmišljenog plana rada svedeno na jedan lokalan, banalan i isprazan nivo. Mi kao institucija gotovo da nemamo kredibilitet u ovom društvu. Crnogorsko narodno pozorište nema jasan stav, nema identitet, niti jasno definisane estetske vrijednosti. Naš repertoar je idejno potpuno haotičan i nemoćan da izvrši bilo kakav ozbiljniji društveni uticaj. Umjetnički direktori nam dolaze i odlaze, neko ima neke reference , neko nema, neko bolje improvizuje, neko slabije, a mi glumci najčešće igramo predstave koje mogu ali i ne moraju ništa da znače. 

Uspostavljen je sistem svejednoće i nezainteresovanosti u kojem se pare dominantno troše na simulaciju pozorišnih događaja, često nam gostuju i režiseri iz drugih zemalja koji koriste priliku da, bez mnogo truda, uzmu dio tih para i naprave površne predstave dok mi ostajemo da ćutke igramo te iste predstave i liječimo frustracije u bifeu. U toj nekontrolisanoj proizvoljnosti prolaze nam godine i pozorišne sezone u kojima se suštinski ništa ne dešava, naše predstave ne gostuju na relevantnim festivalima, naš kolektivni izraz je postao tup i impotentan, a mi kao pozorište na kulturnoj mapi Evrope ne postojimo.

Prethodnih godina bilo je pokušaja da nešto uradimo povodom nagomilanih problema, imali smo sastanke sa upravom i ministrom kulture, pisali saopštenja za javnost, postojala je određena dobra volja da se nešto promijeni na bolje ali, nažalost, mi kao glumački ansambl nikada u tom pokušaju borbe nismo ostvarili jedinstvo. I sada u ovakvoj situaciji koju možemo definisati kao nešto što nepovratno odlazi prema raspadu sistema opet se suočavamo sa dolaskom novog umjetničkog direktora na funkciju bez konkursa, opet se ponavlja ista matrica površnosti, opet se rješavaju stvari bez dugoročnog plana i bilo kakve dublje analize i pitam se, iz čistog nagona za ljudskim i glumačkim samoodržanjem, da li ćemo mi napokon ozbiljno i pošteno da promislimo o tome kako da popravimo ono što se popraviti mora u Crnogorskom narodnom pozorištu ili ćemo nastaviti da robujemo političkim odlukama koje stare probleme zatrpavaju novim problemima i svojom nezainteresovanošću samo dublje guraju već dovoljno napaćeni pozorišni sistem u blato!?

![](https://cms.normalizuj.me/assets/690e8855-19da-49cb-a5e2-b45a547e71ff)
Iz fundusa CNP-a, foto: Normalizuj{.caption}

Da li mi uopšte posjedujemo kapacitet da shvatimo da odabir osobe koja će postati umjetnički direktor nacionalnog teatra nije politička nego nužno mora biti moralna i estetska odluka i od nje u potpunosti zavisi umjetnički izraz kompletnog glumačkog ansambla?! Da li mi posjedujemo sposobnost da razumijemo da dovođenjem ljudi, poput novoimenovane umjetničke direktorice, koji nemaju detaljno osmišljen plan i program rada, reference, adekvatnu biografiju, stručni kapacitet, i prije svega autoritet za tako važnu funkciju ne činimo loše samo nama nego i svim novim mladim ljudima koji će jednog dana zakoračiti u Crnogorsko narodno pozorište? 

Ovako destruktivan sistem pod hitno mora da se promijeni.  Imamo li mi uopšte potrebu da zajedno zaustavimo duboko zabrinjavajući nemar, koji je izgrizao ovu zgradu do kostiju, za koji smo sami krivi jer nedovoljno snažno reagujemo, ili ćemo nastaviti da okrećemo glavu, samozadovoljno primamo plate, plašimo se, ogovaramo jedni druge po hodnicima, gluvo čekamo nove političke odluke i nove direktore i pravimo predstave koje nikoga ne dodiruju i pristajemo nijemo na sve dok na kraju ne umremo. Da li je to put prema kulturi? Da li je to put prema pozorištu? Da li je to put prema životu? Rekao bih da nije. Ako se tražio pravi trenutak u kojem će glumci u Crnogorskom Narodnom Pozorištu izraziti jasan stav povodom nečega onda je to upravo sada. 

Niko ne može spasiti ovu zgradu od propadanja do nas samih. Iskreno želim da vjerujem da nećemo našoj djeci u naslijeđe ostaviti pozorišno mrtvilo nego da ćemo imati dovoljno kičme da se napokon iskreno suočimo sa onim što mi unutar Crnogorskog narodnog pozorišta činimo ili ne činimo a to je za početak sasvim dovoljno. 




Hoćemo li nastaviti da okrećemo glavu, samozadovoljno primamo plate, plašimo se, ogovaramo jedni druge po hodnicima, i pravimo predstave koje nikoga ne dodiruju

Političari postavljaju direktore, a mi ćutke igramo