Problem đubreta je u središtu svake civilizacije, jer sama po sebi, civilizacija nije ništa drugo do način obrade i uklanjanja đubreta. Razlika između zapadne i naše civilizacije nije toliko u količini koliko u kvalitetu đubreta. Mada izgleda da je i naš život preterano zagađen smećem, u zapadnoj civilizaciji verovatno ima više đubreta. Tamo je i sama civilizacija starija i materijalno produktivnija, prema tome, podignuta je na gomili đubreta, mnogo većoj od naše.
Recimo, u Americi statistika beleži prosečno dva kilograma đubreta dnevno. Ali, to je prvenstveno „suvo" đubre neorganskog porekla: svakakve kutije, kese, omotnice, a takođe novine, reklamni i ostali štampani materijal. To đubre je nesumnjivo napravljeno kao đubre i namenjeno je za izbacivanje ili za sekundarnu preradu. Tamo je industrijalizovana i sama funkcija otpadaka – đubreta kao da i nema, zato što je ono takođe fabrički proizvod.
Naprotiv, naše đubre je prvenstveno organskog porekla, žitko i vlažno. To su svi mogućni otpaci, odresci, satrulili delovi proizvoda. Ako na Zapadu đubre zamotava proizvod, kao omotač, ambalaža koja doprinosi njegovom očuvanju, onda kod nas đubre nastaje prirodnim putem, iznutra, unutrašnjim raspadanjem i truljenjem proizvoda, i to često zbog spoljašnje nezaštićenosti. Naše đubre nije toliko „otpad" nastao posle potrošnje, koliko je „nedoprinos" koji prethodi potrošnji.
Kupus, krompir i ostalo „masovno" povrće, koje čini osnovu ruske dijete, stiže do nas već u stanju poluđubreta, tj. svojim bitnim delom pripada kanti za đubre i smetlištu. To nije najuočljivije u stanu, kuda se donosi najbolje (kupljeno), niti u prodavnici, kuda se dostavlja ono što nije najgore (očuvano) nego na bazi, koja se faktički pretvara u „majku-mokru zemlju", mesto za truljenje i pokopavanje proizvoda. voda. Zapadnjaci češće kremiraju otpatke, odnosno, prepuštaju ih vatri; naši otpaci, po tradiciji, đubre ono mokro tle iz koga su i nikli.
To„živorođeno" đubre, odnosno, trulež koja dominira nad suvom prašinom, jeste nepopustljiva vlast zemlje nad čitavim našim načinom života: ona voli da guta svoju decu, pošto nije uspela da ih istinski degeneriše. Ako čak i životinjska priroda povremeno podleže takvom iskušenju (mačka „koja liže i guta" svoju mačad), onda se ispostavlja da je biljna priroda još više upućena na samu sebe i regresivna. Ma koliko to bilo čudno, upravo „zemaljske" civilizacije umeju da se prema plodovima ponašaju gore nego „gradske", industrijske civilizacije. Jer vlast zemlje i jeste u tome što ona svojim plodovima ne daje da steknu samostalan život u vazduhu, bez veze sa njom, i korenskom težom ih vuku nazad. Naša vlaga i trulež su nehotična, gotovo ritualna žrtva i poklon majčici-zemlji, dok ,,antizemaljske" civilizacije odaju počast drugom božanstvu – suncu, predajući svoje „upokojene" stvari kremaciji.
Razlika između „truleži" i „prašine" kao dve vrste đubreta i jeste u tome što se trulež uvlači nazad u zemlju, a prašina se pušta na volju vazduhu.
Ne bez razloga, magacini povrća i magacini svega živog kod nas se zovu „baze" – oni su „niži od svega", u temelju temelja, najbliži zemlji. Prirodno je što njihov osnovni sadržaj i odlazi nazad, u zemlju. Uzgred, „baza" kao magacin povrća i jeste ono što smo mi uradili sa „bazom" i nad čime se uzdiže naša „nadgradnja" osnove, koja je nabijena sama u sebe i u sebe sahranjena. Zemlja se nevidljivo vije nad svim našim gozbama kao avet groba i sahrane, prodirući u dubinu progutanih pojavnosti. Zemlja je ljubomorna na plen naših usta – zbog svoje nezasite utrobe.
I dok u kantu za đubre bacamo proviziju, koja je satrulila pre potrošnje, mi nehotice vršimo ritual poštovanja zemlje, predajemo joj ono što nismo uspeli da joj otmemo. U staroj Judeji, za najbolju žrtvu smatrano je neoskrnavljeno mlado jagnje, zato je ono i uznošeno Svevišnjem. Naša žrtva je iskonski pokvarena, zato što je i samo kvarenje – namena za žrtvovanje, kad već govorimo o nižem božanstvu.
Preuzeto iz knjige eseja "Blud rada", Stylos, Novi Sad, 2001.