Na Vidovdan, 28. juna 2025. godine, Beograd je ponovo postao epicentar građanskog nezadovoljstva. Trg Slavija, simbolično i prostorno srce prestonice, bio je mesto okupljanja hiljada građana, studenata i aktivista koji su, vođeni parolom Vidimo se na Vidovdan, izrazili otpor prema aktuelnoj političkoj i društvenoj atmosferi u zemlji. Ovaj skup predstavlja kulminaciju višemesečnih studentskih protesta koji su započeli kao reakcija na tragediju u Novom Sadu, ali su se tokom vremena razvili u širi pokret s jasnim političkim zahtevima i društvenim porukama.
Iako okupljanje na Slaviji možda nije imalo simbolički naboj ili energiju istorijskog 15. marta, njegova struktura, retorika i brojnost pokazali su da je studentski bunt prerastao u artikulisani građanski otpor. Govori na protestu, podrška akademske zajednice, kao i prisustvo nezavisnih javnih ličnosti ukazali su na pokušaj oblikovanja novog društvenog konsenzusa onog koji se temelji na odgovornosti, izborima i pravu na slobodno izražavanje.
Ovaj analitički osvrt ispituje ključne poruke govornika, simboliku samog datuma, reakcije vlasti, kao i potencijalne političke i društvene posledice događaja na Slaviji. Cilj je sagledati protest ne samo kao trenutak javnog izraza nezadovoljstva, već i kao indikator dubljih društvenih tenzija koje se gomilaju u današnjoj savremenoj Srbiji.
Iako je protest na Vidovdan najavljen i organizovan kao izraz građanskog i studentskog otpora prema autoritarnoj vlasti i urušavanju demokratskih institucija, deo govora koji su se čuli sa bine izazvao je nelagodu, pa i zaprepašćenje kod jednog dela prisutnih. Posebno se izdvojio istup profesora Mila Lompara, čije prisustvo nije bilo puko akademsko, već duboko ideološko i programsko.
Lompar, dugogodišnji promoter narativa o srpskom „duhovnom prostoru“, zagovornik srpskog integracionizma i čovek koji se otvoreno poistovećivao s likom i delom Radovana Karadžića, ratnog zločinca osuđenog pred međunarodnim sudovima uspeo je da sa bine protesta, organizovanog od strane mladih i formalno nestranačkih aktera, iznese poruke koje više pripadaju nacionalističkoj mitologiji nego savremenom demokratskom diskursu. Za mnoge posmatrače, to je predstavljalo ozbiljan ideološki zaokret. Očekivanja da će studentski pokret ostati dosledno pluralan, demokratski i okrenut univerzalnim vrednostima, poljuljana su u trenutku kada je protestna govornica ustupljena osobi čiji je narativ često bio suprotan upravo onim vrednostima koje su studenti do tada isticali: otvorenost, solidarnost, antiautoritarnost i antinacionalizam.
Ne ulazeći u motivaciju organizatora, da li je riječ o taktičkom kompromisu, pukoj nepažnji, ili o neizbežnom ideološkom infiltriranju ostaje činjenica da je deo javnosti doživeo Lomparov govor kao pokušaj da se autentični studentski bunt preusmeri u pravcu političkog projekta koji mnogo više duguje prošlosti nego budućnosti. Jedan od najupečatljivijih, ali i najkontroverznijih trenutaka Vidovdanskog protesta bio je povratak na narativ Kosovskog boja, ne kao istorijskog događaja, već kao arhetipske matrice „krvi i časti“, „odbrane hrišćanstva“ i večite borbe između „Srba i Osmanlija“.
Lompar za govornicom, foto: N1 screenshot
U govorima koji su zazvučali gotovo liturgijski, prizivani su Miloš Obilić, Murat, Bajazit, a Kosovo je još jednom postalo sveobuhvatna metafora, ali ne slobode, već stradanja, žrtve, i nacionalne čistoće. Ovo je bila Vidovdanska litija i to u punom smislu te riječi: povorka istorijskog mita, nacionalnog simbolizma, i duhovne restauracije pod maskom modernog političkog otpora. U toj litiji, stari narativi su pronašli novo telo, mlado, naivno, gladno promene, ali ideološki nezaštićeno. Ako se taj obrazac ne prepozna i ne prekine, studentski pokret neće postati nosilac društvene transformacije, već njeno poslednje ognjište, neprohodan put kojim stari duhovi idu u susret još jednoj propuštenoj prilici.
To što se ovakav diskurs čuo na skupu koji su organizovali studenti, mladi ljudi rođeni sredinom dvehiljaditih, generacija za koju se verovalo da je simbol raskida sa nasleđem devedesetih, sa mitovima o herojstvu, i sa politikama smrti izazvalo je osećaj nelagode i razočaranja kod jednog dela javnosti. Upravo ta generacija, koja je odrastala uz internet, globalnu kulturu, Erasmus programe, instagram kulturu, pokazala je neočekivanu spremnost da bez otpora primi narativ koji je godinama oblikovao politiku nacionalne izolacije, verske ekskluzivnosti i istorijskog revizionizma. Ili, preciznije: da pruži prostor njegovim nosiocima i govoriocima bilo iz nepažnje, bilo iz taktičkog kompromisa, ili iz stvarne, a zastrašujuće identifikacije.
Taj trenutak kada je istorijski mit upotrebljen kao savremena politička platforma označava simbolički pomak koji bi mogao presudno oblikovati dalji tok protesta. Umesto da mladi formulišu novu društvenu imaginaciju, oslobođenu bremena prošlosti, deluje da su makar privremeno dozvolili da ih mitovi prošlosti zarobe, da se pod kišobranom univerzitetskog bunta pojavi staro lice srpskog nacionalizma, samo sa drugačijim dekorom.
Latinka Perović je jednom rekla: „Milošević nije trebao Srbiji, Srbija je trebala Miloševiću.“ i ovde je sadržana suština istorijskog obrasca koji i danas, tri decenije kasnije, izgleda nije promenjen. Kao da društvo ne samo da trpi regresivne politike i autoritarne figure, već ih aktivno proizvodi kao da im stvara prostor, traži ih, priziva. U tom svetlu, Lompar se ne pojavljuje kao strano telo u telu studentskog protesta, već kao njegova tiha predispozicija. Ne kao nesporazum, već kao simptom. Umesto da artikulišu novu paradigmu, odjednom se nalaze unutar stare disciplinovane, istorijski opterećene, i ideološki zatvorene.
Zato protest na Slaviji, bez obzira na brojnost i energiju, ostaje u opasnosti da se pretvori u još jednu potvrdu da je težnja ka slobodi u Srbiji često limitirana , i represijom vlasti, koliko i dubinskim kulturnim obrascima u kojima „sloboda“ dolazi sa fusnotom: pod uslovom da ne dira mitove. Jer ako je Lompar ono što studenti mogu da iznesu kao moralni i idejni autoritet, onda je možda najveća iluzija upravo ona da je pred nama neka „nova Srbija“. Možda je pred nama, ista Srbija, samo sa mlađim licima.
Postoji i drugačije tumačenje pojave profesora Mila Lompara na protestu, ono koje polazi od pretpostavke da studenti nisu bili pasivni ili instrumentalizovani, već da su svesno otvorili prostor jednom tipu narativa koji je do sada bio rezervisan za političku desnicu. Da li su time želeli da povrate kontrolu nad „patriotskom pričom“, da je usmere ka novoj generaciji i pretvore u nešto inkluzivno, progresivno, univerzalno?
Ako je to bio cilj da se inkluziivni nacionalizam gradi na temeljima kosovskog mita i srpskog integracionizma, onda se radi o veoma rizičnom ideološkom eksperimentu. Jer u praksi, takvi mitovi gotovo po pravilu odbacuju inkluzivnost. Oni zahtevaju čistoću, kontinuitet, večnost, i žrtvu. Teško je na tom terenu govoriti o različitosti, pluralizmu, pravima manjina ili sekularnosti bez da se mit istopi ili iskrivi do neprepoznatljivosti.
Postoji i dodatni problem: svaki pokušaj „preuzimanja“ mitoloških narativa od desnice neizbežno jača njihov legitimitet. Time se ne potkopava hegemonija mita već se ona potvrđuje. Ne pravi se alternativa, već samo druga verzija iste priče. U tom svetlu, ako je cilj bio da se „patriotizam“ otme manipulantima i redefiniše kao građanski osećaj za zajednicu, pravdu i odgovornost onda je neophodno jasno distanciranje od mitoloških temelja i ideoloških figura koje ih simbolizuju. U suprotnom, studenti rizikuju da ne redefinišu patriotski narativ, već da postanu njegovi novi nosioci s istim zastavama, ali drugim rukama.
Narativ koji profesor Milo Lompar nosi sa sobom jeste nesumnjivo otrovan. Utemeljen na kosovskom mitu, srpskom integracionizmu, duhovnom ekskluzivizmu i istorijskom revizionizmu, taj narativ više zatvara nego što otvara, više izdvaja nego što povezuje, više ukopava nego što oslobađa. Ali upravo u tome leži njegova snaga: on nudi jednostavne odgovore na složena pitanja. I zato Srbija, ili bar njen veliki deo, taj narativ treba. Treba ga da bi objasnila svoje neuspehe kao izdaju, svoje gubitke kao žrtvu, svoju stagnaciju kao dostojanstvo. I studenti, možda nesvesno, možda taktički, možda iz potrebe da povežu generacije, pružili su mu prostor.
Omogućili su mu da se interpretira ne sa margine, već sa same bine pobune. U tom trenutku, protest je napravio ključni obrt: umesto da otvori novo značenje politike, on je dozvolio da se stara priča ponovo čuje ovoga puta sa mladim licima u publici. I time je, možda nehotice, pokazao da se u Srbiji promena često ne dešava kao raskid, već kao reciklaža. Da ono što je otrovno postaje deo svakodnevne političke ishrane, jer bez njega sistem, pa ni bunt, izgleda ne može da funkcioniše.
Jedna stvar mora biti potpuno jasna Aleksandar Vučić neće raspisati izbore pod pritiskom protesta, niti će ustupiti pred studentskim zahtevima bez izražene institucionalne potrebe ili političkog interesa. Bez obzira na moralnu snagu studentskog bunta, broj ljudi na ulicama ili medijski pritisak, režim koji gotovo deceniju funkcioniše na logici kontrole i kalkulacije neće pristati na naglu redistribuciju moći. To, međutim, ne znači da borba gubi smisao. Naprotiv najvredniji resurs koji studenti i opoziciona scena trenutno imaju jeste vreme. Vreme da se ne iscrpe u kratkoročnim simboličkim gestovima, već da strateški grade pokret: organizaciono, logistički, programski i, što je najvažnije, kadrovski.
Jer izbori će doći redovni ili vanredni, pre ili kasnije. Ali pitanje je: hoće li u tom trenutku postojati dovoljno snažni i kredibilni akteri koji mogu da prepoznaju energiju građana i pretoče je u političku ponudu? Protest bez političkog izraza ostaje moralni čin, ali bez političkog efekta. A Vučić to zna. On može da čeka. Može da igra na zamor materijala, na pad motivacije, na frakcije i ideološke pukotine, što se već naziralo i na Slaviji.
Zato studenti, ako žele da njihova pobuna ima dugoročnu vrednost, moraju razumeti da je njihova najjača karta upravo ono što vlast nema , vreme koje ne trebaju koristiti za pripremu ozbiljne infrastrukture koja će u trenutku izbora biti spremna.