Knjiga "Smeh pod vešalima" gotovo istovremeno objavljena u Srbiji, Hrvatskoj i Kosovu po svom sadržaju predstavlja veoma potresno svedočanstvo na ratne strahote koje su se tokom 1998 i 1999. godine događale na teritoriji Kosova. U podnaslovu autor, novinar Rade Radovanović jasno ukazuje šta nas čeka čitajući knjigu, a to je svega ono što ne želimo da znamo o ratu na Kosovu.
Društvo u Srbiji već dvije decenije živi u mraku, zaluđeno, anestezirano i potpuno otcepljeno od realne stvarnosti, ali i odgovornosti. Rat na Kosovu je finalizacija političkog ludila Vođe, kako ga Radovanović imenuje u knjizi. On, Vođa, Slobodan Milošević odgovoran je za celokupan projekat organizovanog državnog terora koji je sproveden na Kosovu i čija legitimna meta su bili Albanci.
Knjiga predstavlja svedočanstvo o mučenjima, ubistvima, silovanjima, prisilnom progonu i drugim ratnim zločinima koje su srpske vlasti počinile nad kosovskim Albancima između 24. marta i 12. juna 1999, za vreme NATO bombardovanja. Radovanović kao iskusni novinar, poznavalac političkih prilika, senzibiliteta, javni akter u momentu kada se država suočava sa opštim ludilom, vrlo lucidno dekonstruiše koordinisanu i sistematsku kampanju najviših nivoa vlasti u Beogradu, organizovanu sa ciljem da se zastraše, ubiju, i u konačnici proteraju etnički Albanci sa Kosova.
Pred čitaocem je istorijski i politički kontekst rata, i nemogućnost jednog čoveka da doprinese bilo kakvoj promeni, jer je nemoćan, ali je zadrt u obelodanjivanju istine kao jedinog oružja koje ima. Istina je obaveza. Istina je krik. Istina je podtekst ove složene drame koju Radovanović ispisuje. U predgovoru drugom izdanju knjige pokojna istoričarka Latinka Perović, konstatutuje: „U oba slučaja on čvrsto stoji na stanovištu da je samo istina lekovita“.
Što je Kosovo više "branjeno i oslobađano" od „šiptarskih terorističkih snaga“, to je mrtvih i proteranih Albanaca, ali i mrtvih i kidnapovanih Srba, bivalo sve više. Pod komandom odabranih Vođinih ratnika, polovinom devedeset i osme, srpske policijske i vojne snage čine sve masovnije i sve brutalnije zločine nad Albancima. Po planu etničkog čišćenja i razrađenoj proceduri, tenkovskim grantama razaraju sela, pljačkaju i pale kuće, proteruju i ubijaju.
Autor knjige ispred kultnog hotela Moskva, dobija i bratsko upozorenje da ni pod kojim uslovima ne kupuje proizvode Yuhor, „trpali smo leševe u njihove hladnjače“. Nije mu to rekao slučajni prolaznik, već dobro upućena i informisana osoba sa terena
Tokom rata na Kosovu ubijeno je oko 13.500 ljudi. Ove podatke daju razne kosovske institucije, ali najbolje su evidentirani podaci Fonda za humanitarno pravo, predstavljeni u Knjizi Sećanja na Kosovo o svim zločinima na Kosovu nad svim etničkim zajednicama. Prema ovoj organizaciji, ukupno 13.535 ljudi je ubijeno ili nestalo tokom rata na Kosovu. Ova brojka se zasniva na analizi 31.600 dokumenata iz različitih izvora, među kojima je i veliki broj izjava žrtava i svedoka ratnih zločina. Po broju ubijenih 10.812, kosovski Albanci čine najveći broj žrtava, zatim Srbi 2.197, dok Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci čine 526 žrtava.
U trećem licu jednine autor ispisuje strane koje obiluju slikovitim primerima užasa koji se sprovodi na teritoriji Kosova u godini pre i tokom NATO bombardovanja. Autor koristi precizne brojke i podatke, koje se upravo oslanjaju na autentično istraživanje i autoritet relevantnih nevladinih organizacija iz Beograda. Lične priče svojih prijatelja, uglednih intelektualaca sa Kosova koji su bili suočeni sa zastrašivanjem.
Knjiga me je podsetila ne period rata na Kosovu, jedne zbunjene i opijene atmosfere koja je vladala u Novom Pazaru. Ne više od trideset kilometara vazdušnom linijom dok se na Kosovu sprovodila praksa etničkog čišćenja. Ne sećam se straha, ali znam da je opšta šutnja koja se očitovala u društvu, porodici, školi, bila jasno predskazanje da se u našoj neposrednoj blizini događaju strašne stvari. Nije se govorilo glasno. Prve albanske izbeglice u komšiluku su stigle početkom aprila 1999. godine. Mnogo dece i mnogo žena. Muškaraca je bilo vidno malo. Ti koji su kao podstanari došli u naše ulice uglavnom su bili stariji, ćutljivi i neupadljivi. Moja majka znala je albanski jezik, nije ga dugo govorila. Progovorila je kada su nam kod prvog komšije stigle albanske izbeglice iz Kosovske Mitrovice. Ogromna soba bila je puna žena i male dece. Majka je progovorila albanski, jer se raspitivala o svom bratu koji je ostao da čuva porodičnu kuću, u sada južnom delu Kosovske Mitrovice. Nismo mnogo saznali o bratu, ali jesmo o užasima koje su žene preživele i straha koji je vrištao iz njihovih očiju.
Nakon mesec i po dana mamin brat će biti u koloni albanskih izbeglica koje su formirale paravojne i kojekakve druge vojne formacije što su imale zadatak da preostalo stanovništvo proteraju u Albaniju. Ujak je stigao do Peći, preko Kule u Rožaje, kod druga u Tutin i na kraju u Novi Pazar. Čitajući knjigu ona me je podstakla da intervjuišem ujaka koji je u devetoj deceniji. Život mu je u Peći spasio oficir od koga je ujak tražio pomoć i pokazao vojnu knjižicu JNA iz koje se videlo da je armiju služio u Trebinju.
Znao si oficira Živkovića? Znao sam, rekao je ujak, dobar je čovek bio. E, moj Alija, šta nam ovo bi?! Ujak je ćutao, a oficir naredi da čeka ispod jednog drveta. Ujak zaključuje, u ratu uvek moraš imati kod sebe vojnu knjižicu.
U knjizi Rade Radovanović o ovakvim događajima piše: „Albanci se ne plaše aviona, bombi, i raketa. Naprotiv željno ih iščekuju. Nadaju se da će ih NATO zaštititi i odbraniti od srpske policije i paramilitarnih bandi koje već godinu dana ubijaju, haraju, proteruju i pljačkaju po Kosovu. Albanci se plaše Srba. Posebno onih u raznim uniformama koje ljude u Prištini izbacuju iz kuća i stanova, trpaju ih u vozove i autobuse i otpremaju prema makedonskoj granici“.
Rade Radovanović, crtež: RSE
Ovakvih primera je mnogo u našim životima, na neke od njih podsetio nas je i Rade Radovanović, jer je pre svega sa pozicije čoveka koji ima dostojanstvo, pribeležio strahote užasa ratnog vihora na Kosovu. Oseća se u njegovim rečima dosta cinizma, nekada prikrivenog vriska čoveka koji nije u mogućnosti da menja političku stvarnost, ali je svestan šta jedan režim, velika politika i nacionalizam rade njegovim prijateljima, u biti njegovoj državi, našoj državi.
Preovladava u tom njegovom javnom angažmanu ogroman osećaj za odgovornost i to pre svega jer je Radovanović novinar edukovan da je istina samo jedna. Radomir Konstantinović jednom je rekao, kako je svaka odgovorna osoba očajna, ima očaja u svakom poglavlju Radovanovićevog svedočenja o smehu pod vešalima i emocija bez kojih ovaj autobiografski roman ne bi mogao da bude ovo što jeste.
Decidno i dovoljno opširno autor knjige piše o zločinima koje su srpske policijske, bezbednosne, vojne, paravojne i koje kakve druge formacije činile širom Kosova. Mesta strašnih pokolja albanskog stanovništva od Suve Reke, Račka, Podujeva, Velike Kruše, Ćuške, Bele Crkve, Đakovice, Pustog sela, Trnja, Vučitrna. Par godina prije zločina na Kosovu, po istoj matrici i ustanovljenoj agendi u Bosni i Hercegovini je sve manje-više identično činjeno. Deluje bizarno, ali istinito: zločine koji su činjeni tokobom razbijanja Jugoslavije mogli su se lako prepoznati kome pripadaju, odnosno ko je izvođač radova. Ni ubijeni, masakrirani, mrtvi nisu imali nikakvog dostojanstva za počinioce. Što bi pobogu neke žene, albanke u dimijama, njihova deca, ili neki starci sa ćulahom na glavi, koji pri tom govore divljačkim jezikom i simbol su zaostalosti i jada, imali išta ljudsko za maskirane pripadnike paravojnih formacija čiji je zadatak istrebljenje gnjida sa kosovske svete zemlje...
Foto: Peščanik
Vrlo detaljno i umešno o tome piše autor ovog složenog i čitljivog dokumentarnog djela. Društvo u Srbiji zarobljeno u raljama ružičasto-srećnih televizija zaboravilo je hladnjaču u kojoj se nalazilo tela 86 Albanaca, ubijenih 1999. godine u vojnim i policijskim akcijama srpskih snaga, koje je naredio tadašnji predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević. U više nego traljavom pokušaju da se uklone tragovi zločina, tela su bačena u Dunav. Ili jedna od najvećih masovnih grobnica iz ratova devedesetih na području bivše Jugoslavije koja je nađena u glavnom gradu, Beogradu, u kojoj je pronađeno 744 tela Albanaca. Izgleda da su grobnice svuda oko nas, samo ih još ne vidimo, dok ih neko ne otkrije.
Autor knjige ispred kultnog hotela Moskva dobija i bratsko upozorenje, da ni pod kojim uslovima ne kupuje proizvode Yuhor, „trpali smo leševe u njihove hladnjače“. Nije mu to rekao slučajni prolaznik, već dobro upućena i informisana osoba sa terena, detaljnije je dostupno u knjizi, u svih 49 poglavlja. U knjizi Radovanović citira Vojislava Šešelja koji kaže: „Ako dođe do bombardovanja od strane NATO pakta, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu biti neće“.
Knjiga Radeta Radovanovića izavala je reakciju, jer je po sadržaju i načinu na koji autor piše uspela da izazove uznemirenost i probudi interesovanje kod šireg kruga ljudi, ne samo u Srbiji, već u regionu. Knjiga nije deo projektnih inicijativa koje imaju zadatak da suočavaju sa istinom, nije naručena od međunarodnih donatora, nije deo medijske i javne kampanje, nije vlasništvo fondova, već ljudska potreba jednog čoveka da posle dvadeset godina od sukoba na Kosovu artikuliše u knjigu.
Da budem precizan, sve što želite da znate o ratu na Kosovu je knjiga "Smeh pod vešalima". I na kraju knjigu ovakvog sadržaja potpuno je logično da objavi izdavačka kuća MostArt Jugoslavija iz Zemuna čiji je glavni i odgovorni urednik Dragan Stojković. Ima je u knjižarama i vredi je pročitati.