Kad se nešto u vilajetu „srpskog sveta“ proglasi svetim, odnosno svetinjom, onda ta stvar postaje obavezujuća tiranija posvećenih tirada i kanonada, vašar moralne nakaznosti. Naročito ako se, recimo, baš sa posebnim pijetetom, o zastavu države Srbije očeše, onjuši je ili jednostavno, grčevitim stiskom vlasnih šapa, ščepa vrhovni gaulajter, na pravom mestu i u pravom trenutku.
Gest vrhunaravnog prisvajanja zastave, kao što imali prilike svedočiti na skorašnjoj sednici UN-a, povodom ustanovljenja dana sećanja na genocid u Srebrenici, vrlo brzo postaje scena dobro poznatog marifetluka i ordinarnog velikosrpskog kiča. Bivajući opet patetična, morbidna ucena, i slineća, vrišteća sadistička prinuda. Prateća klerofašistička sapunica koji podupire vladajuću fantazmagoriju, onu o jedinstvu naroda i vođe, postaje tako još jednom ustoličena kao znak. Za sve razularene, skandirajuće „patriote“, i one koji se tako osećaju. Poziv da se bez ustezanja pridruže orgijama. Sasvim uneređeno i skaredno, predato „višku strasti“. Poput samog fašistoidnog rukovodstva.
Psihoanaliza nas uči da takva nesputana adoracija podrazumeva uvek ćutanje, slepilo, odbijanje i negaciju. U edipovskom scenariju, fetiš kao objekt seksualne želje i obožavanja, zapravo nastaje kao zamena i kompenzacija za neuslišenost tabuisane, incestuozne ljubavi. Erotsko obožavanje prenosi se sa odsutnog/izgubljenog objekta želje na obožavani objekt/predmet, koji tako postaje surogat i posed, ersatz satisfakcija i gratifikacija. Prema toj stvari se onda može usmeriti sva libidinalna investicija, eros i tanatos, kao i nesputano ispoljavati svaki oblik maničnog, posedničkog ushićenja. Bivajući u posedu, fetišist je i posednut. Istovremeno i varan, i onaj koji vara, o prirodi svoje strasti i odanosti. Laža i paralaža.
Naravno, u cirkusu velikosrpskog nacionalističkog delirijuma, u kome vladajuća klika biva demonstrativno uparađena, od glave do pete, u fetiš-zastave, to se zbiva sa posebno perverznim, sadističkim naglaskom i voajerskom ucenom. Pred očima čitavog sveta, a ipak „povlašćeno“, samo za „naše oči“. Sasvim zaverenički i tribalno, oživljavajući i podmazujući egzotični mit o „ludom plemenu“ sa Balkana. Sistematski sluđivanom i izluđivanom od razularene zločinačke vrhuške.
Vlada fetiš-zastave, foto: @milosvucevic
Narcisoidni vođa, taj poglavar nacije, pokazuje nam se tako samo kao ono što on već jeste i jedino može da bude. Kao dežurni, opsesivni fetišista, koji svoju pasiju najpredanije uvežbava i izvršava. Dosledni prekršilac svih moralnih normi, kao i onih distanciranog, suzdržanog ponašanja. Postojećih tabua, dobro poznatih u svetu diplomatije. Obzirnost i protokolarnost nisu nijednog trenutka ni kraj pameti, ovim svevlasnicima nacionalnog sentimenta.
Naš fetišista upravo igra na kartu naše tobožnje „emocionalnosti“ i strasnosti, potpunog izgaranja u pozi mesije. Izgledajući pri tom sasvim bizarno otuđeno i morbidno zadubljen u sopstvenu podlu smicalicu. Loša šmira, trećerazredni nervni slom usled običnog moronluka, zaista. Ali ne i za fetišiste vlasti, one njene najpredanije i najupornije huligane. To, vidite li, „deluje“. Jer on navija, skandira, plače, pati. Slini. Slini uz državne pošasti, „u naše ime“. Sažaljevajući opet, kao i svaki put, isključivo i jedino, samog sebe.
Svi zazori, ustručavanja i bolji običaji padaju, na jedan mig. Ta krpa je njegova, i samo njegova. Kao što svaki zadubljeni narcis, potpuno u vlasti samozaljubljenosti, a ipak svestan da je posmatran i da traje „predstava za narod“, bez trunke nelagode i zazora, demonstrira sopstvene čudovišne kapacitete. Od čovečnosti otuđene nagone, raspojasane karnalne pasije i apetite. Kao što svaki tvrdica, bio on Kir Janja ili Tartif, dakle varalica i licemer, do kraja večnosti, a i duže, gomila svoje stečevine i zasluge. Ipak tvrdica ni sam ne biva primarno konzumentom nezasluženog bogatstva, samo zgrtačem i adorantom.
Katarze bez, Aleksandar Vučić foto: Sputnjik
Uvek je na distanci od potpune satisfakcije, što ga čini frustriranim očajnikom, siromahom misli i duha. Slično tome, „državotvorni“ fetišist, nezasit zastava i vlasti, u vlasti svih nekretnina i privilegija, uživajući u beskrajnom bahaćenju, nikad nije do kraja siguran da mu je ljubav uzvraćena. Stoga je uvek iznova istrajan i uporan da odigra ozbiljnu ulogu askete, koji se lišava svega zarad ljubavnice nacije. I uvek, naravno promašuje. Katarza izostaje, kao i pathos. Drama se odvija u trivijalnom žanru farse i lakrdije. Osim za one slične njemu.
Stoga, svaka prilika je zgodna i prava. Možda će baš ovog puta zadovoljiti. Naročito je zgodno, misli se on, pokazati se i iskazati za opštu stvar, baš na mestu koje podseća na mesto počinjenih zločina, kao i vlastiti udeo u istoriji zla. Sasvim sračunata bestijalnost. Puna slavlja, ponosa, gordosti i strasti. „Divinacije“ i defekacije.
Prizor odglumljenog strasnog prisvajanja, međutim, samo do krajnosti dovodi već prisutne većinske tendencije. Preovlađujuće, i sasvim opsesivno prisutne, u samoj „državi“ i „društvu“ (ukoliko prihvatimo da nešto kao složena društvena organizacija uopšte postoji, pa samim tim i državna organizacija). Zaposednutost prostora zastavama samo je konačna dramatizacija već uspostavljenih odnosa tlačenja razrađenih „kod kuće“. Onih dobro poznatih arčenja, bahatluka, otimanja, grabeži, pretnji, ucena. Onih istih odnosa eksplotacije i sadističke dominacije. Usled doslednog i doslovnog izjednačavanja posedovanja simbola „suverenosti“ i same partijske grabeži, koju ti simboli reprezentuju. Kao legitimna dozvola za prestup, između krpe koja samo služi da bi dokazala u čijim L'état, c'est moi.
Drugim rečima, fetišista, koji orgijaški prisvaja zastavu i njene simbole, pred očima svih drugih vladara i državnika sveta, veruje u omogućeno mu vlastodržje. Njegov vlastodržni fantazam uvek podupire enormni stepen ulizičkog podaništva, sve tantijeme i tapije na život i smrt. Tamo, dole, u sopstvenom vilajetu. Oksimoronski, on je u posedu svih „srpskih života“, ma gde oni bili, zaticali se i nalazili. „U rasejanju“. Rasejani i pometeni koje on hoće da pribere i sabere. Da skupi u dovoljno delikventski i nasilan „svežanj pruća“. Fascio.
Jednako tako, nesvrstani i nadnacionalno opredeljeni čovek, dosledni i osvešćeni antinacionalista i antifašista, tavoreći stalno u nekoj vrsti prinudnog egzila i uzmaka pred fašističkim „ispadima“ vrhuške, usled oživljenih laži zvaničnih narativa, u svakom trenutku može zamisliti sve te „njih“, ponovo sakupjene i sabrane. Sećajući se, na primer govora na Gazimestanu. Pretnji ratom i najave ratova, iz usta tadašnjeg gospodara života i smrti. Istoričari će reći da se stvari nikad ne događaju sasvim isto. Da se istorija ne ponavlja, ali da se rimuje.
Otuda odjek, kao u gluvoj eho komori, ovog prvog masovnog okupljanja, usled aparhtejda, segregacije i zločina na Kosovu, koji je započeo na Kosovu u ovom drugom, kojim se nastavlja secesija i razaranje Bosne i Hercegovine. Mada je ovaj drugi skup kao neka primitivnije kostimirana varijacija na temu, njena referentna tačka je već počinjeni genocid u Srebrenici. Ako je ta repriza već redundantna, predvidiva i dosadna, ona ipak stoga nije manje zla.
Svesrpski sabor 2024, foto: P. Milosavljević
Analogijom i simbiozom siledžijskog fetiša, inflacijom simbola patriotizma, prozvani smo opet svi. Ma koliko prepoznavali okrutni aršin.
„Magijskom pretvorbom“ uzgajane i kapitalizovane mržnje, u liku monomanične, fetiš-želje, svi ti sabrani glasovi počinju se, ponovo i uporno, nadglašavati, utrkivati i nadgornjavati, u blatu sopstvene hajkaške razularenosti. Bivši zločinci, kao i oni nikada osuđeni, mogu se, za to vreme, slobodno posvetiti akademskim predavanjima i katedrama, daljim prekrajanjima istorije, uključivanjima u televizijske programe, i „stručnim“ komentarima na aktuelna zbivanja. Nakon što su abolirali svoje zločine i očistili sopstvenu „čast“ pred nacijom, egzistencijalno zbrinuti i zastavama oktroisani, mogu se zdušno posvetiti aboliranju tekućih genocida i njegovih egzekutora. Bili to Putin ili Natanjahu.
Fetišizam državnosti, zastava i vlasti, unosan je i lukretivan. Jedna vrsta profesionalnog, celoživotnog angažmana. Beneficiranog radnog staža.
Paradni kič fašizma stoga nije fasada jer ništa ni ne prikriva. Fetiš-zastava se, zapravo, uvek i vijorila, u duhu i maniru jedne ustoličene, „državotvorne“ laži. I sama uspostavljena na istrajnoj kulturi laži (Dubravka Ugrešić). Gomilanjem i sabiranjem, zgrtanjem, trofeja i titula, svih apanaža i povlastica, nacionalističko mitotvorsto se pretvara u rukotvorine i rukopise zločina.
Srpskom trobojkom oduvek provejavaju fantomi i prikaze totalitarne prošlosti, koja nije ni prošla. Jer, ako je verovati zastavi, „mi smo“ republika. Ali nikad republika ni bili nismo. Bliže smo, svakako, monarhističkom, feudalnom poretku stvarnosti. Onom, već oličenim žezlom krune na zastavi. Dvoglavi suri orao na toj istoj zastavi, od „pamtiveka“ proglašava, kočoperno, ljutito, nadimanjem prsa sa ocilima, trajno ugroženu „srpsku slogu“.
Kada simboli mračnih želja upisani na zastavi, još jednom „siđu među narod“, i materijalizuju se u svakodnevici, ulica opet postaje prigodan poligon za paradu kiča, ratobornosti, slavljenje kulta primitivne zadruge, teokratsku „sinergiju“ države i crkve. Pod geslom „bog na nebu, vladar na zemlji“. Na ulicama Beograda, Republika srpska i država Srbija su proslavljali takvo jedno, na zastavu već upisano, hegemono i imperijalno „jedinstvo“, demonstrirajući pri tom sopstvene, još uvek neugasle kapacitete za razaranje jedinstvene, Federativne Bosne i Hercegovine.
Legitimitet i legalitet toj pučističkoj mahnitosti u režiji same države, tom dirigovanom nervnom slomu nacije (Peter Sloterdijk), uvek je pružala utemeljujuća zbrka simbola jedne sračunato „neuračunljive“ zastave.