Još od mog ranog doba, svakako od gimnazijskih dana, pouzdano i sa učestalošću, takvom da danas mogu rekapitulirati decenijski porazni bilans jedne okoštale frazeologije, postojao je izvestan uvrežen manir otpisivanja stvari, pojava, problema i strahova drugih ljudi, sveukupnih društvenih fenomena koji nas se, navodno, nisu direktno do-ticali – prostaklukom koji je zvučao lažno pobunjenički, običnom frazom, „zabole me kurac“.
Mizantropski, cinični bol u muškom spolovilu, koji bi ponekad posetio i ženske subjekte, one koje bi oponašale muške kako bi bile pošteđene ruganja zbog prevelike „ženskosti“, širio se kao opšta zaraza, u godinama sadističkog uspona, vojnih i paravojnih orgijanja po ratištima širom bivše zemlje. Taj gard opore arogancije nas je tobože spašavao i izuzimao iz opšte otuđenosti, dok smo kolektivno kuvani i dinstani u ravnodušnosti, kaljeni za surovi svet patrijarhalnih odmazda. Tako smo lagano, kozerski i onako „usput“ pripremani na atmosferu totalnog nasilja.
Pandemija tog eksponencijalno narastajućeg pseudo-bola (kurčevog), ritualno se utemeljila kao udruženi pokušaj većine da se uklopi u opšte stanje odsutva brige, manjka razumevanja i solidarnosti za sve što narušava usko-skrojen vidokrug svakodnevnih sebičnih težnji i interesa. Izrastao je tako, taj fantomski bol, u kočoperni, neprobojni, falusoidni otpor prema svetu, sličan nekakvom srednjevekovnom viziru kroz koji su mnogi lažno neustrašivi subjekti, tobožnji vitezovi i kavaljeri „novog doba“, pokušavali da odbiju sve pritužbe moralne savesti. Pitanja su jednako pristizala na njihovu i svačiju adresu poput upornih strelica, lomeći se o tvrdokornost sirovih, neotesanih, surovih Ega, padajući iznova, poput očajnog pljuska, pred noge toj kamenoj figuri Pobednika.
Cinizam i samorazumljivi pragmatizam, uostalom, bili su, i još uvek jesu, neka vrsta identitetskog prepoznavanja. To je lupeški sklopljen šićarski pakt o potrebi za surovošću kao nasušnom pitanju poziva/odaziva Časti. Nešto što je krajnje banalno i neophodno, a tobože pršti od autentičnosti života punim plućima. Manjak reči razmenjen za višak paklene akcije. Protivno neurasteničnoj razuđenosti i košmarnoj nepodnošljivosti uvek turobnog Hamleta, a u korist svih uzurpatora prestola kojima reči služe samo kao prigodna retorika. Onih od brega odvaljenih, jednodelnih heroja nacije, kojima život bridi „pozivom“. Sve u korist propagande golog „fizičkog opstanka“ u palanačkom polusvetu masovne grabeži i destrukcije.
Taj sumorni polusvet agilno i adiktivno praktikovanog cinizma sada već hronično, u trajanju od gotovo pola veka (uzmemo li isključivo „poraće“ kao egzemplarni hronotop), svodi svoju primenjenu filozofiju na „uzmi novce i bježi“. To su saveti naslednog iskustva, prisetićemo se, koju simbolički otac „širokogrudo“ deli sinu (ili kolokvijalno dečaku, boys will be boys), u ironično skladanom odgovoru na onovremene hip-hop i rege maksime, u sada već davnoj pesmi grupe Haustor. Beži sine, a prethodno si natrpaj novce, osamostali se, postani ostrvo. Vremenom ćeš, sine, otupeti, plivaćeš u izobilju konzumentskih potreba, trajno samlevenih, iščilelih potreba da doživljavaš i saosećaš. Postaćeš sine, nalik na živi zid i mega-korporaciju, oligarh koji profitira na opštem posrnuću, žrec novih (alter)globalističkih stanja totalnog sebičluka.
Čini se da u međuvremenu ništa nismo naučili o zaista kompleksnim i dalekosežnim poukama naučnog darvinizma. Ko će se, uostalom, baviti sistemskim i dubinskim, analitičnim učenjem i obrazovanjem, budući da se pitanje opstanka mora uprostiti do „dualno-obrazovne“ besmislice. One pomoću koje svaki krimos i delinkvent, poslovični tip iz poslednje klupe, koji je muku mučio sa čitanjem i pisanjem, sa gorljivom čežnjom da avansno isposluje nekakvu navrat-nanos sačinjenu „tezgu“, da to jednostavno „odradi“ (kakav prizvuk derogacije u prostoru rada), ne samo opstane i postane deo vladajuće elite, već i brzinski profitira u polju čovečnosti!
U ovoj priči nisu problem samo nepismeni heroji zadnje klupe. Treba se plašiti i onih lažno elokventnih, vedrih cinika i mesija novog ropstva, u ime tobožnjih filozofskih finesa i logičkih začkoljica. Dati besprizornosti moralni oreol nekim ersatz citatom koji neukima zvuči mudro, nije li to oduvek bio smisao naobrazde za naopak život? Jedan korak i eto o nas već u „nauci“ od usta-do-usta, koju je generacija odrastala uz Tarantinove Petparačke priče već savladala kao kultnu bukvicu legendarnih citata-replika.
Podseća to, doista, na scene u kojima Samuel L. Jackson, u ulozi hitmena svog gazde, Marsellusa Wallacea, baš pred trenutak neumitne egzekucije naivno ranjivih proneveritelja gazdinog novca, „ljubavi“ i „poverenja“, sa „pravedničkim gnevom“ citira kao nauk iz pra-potopskih vremena uvek isti deo o „božijoj“ osveti Jahvea, tog bića utelovljene odmazde, koja neumitno stiže, u prizoru hitmenovog gun-a, one koji pronevere „božju reč“. Citira tako, taj naš omiljeni hitmen, deo o pastiru koji, čuvajući sopstveno stado od nepravde onih sebičnih i tiranije onih zlih, biva blagoslovljen jer uništava one koji se čine jačima, štiteći, načelno, sve vreme one slabije. Ničeov Übermensch kao da je već pomolio glavu u ovim bespogovornim ultimatumima, možda iz zlobe, možda iz potrebe da se pojavi, i mitološki dočara izvorni kapacitet onog koji uzima pravdu u svoje ruke.
Jer „jači tlači“, jači je tiranin bez izuzetka, on po pravilu mora nepestano da zlostavlja jedne da bi zaštitio druge, da probira „za sve nas“ i „u naše ime“, da odvaja „žito od kukolja“, da „prosijava kroz sito i rešeto“ i tako dalje. Ko se ne bi ložio, i erotski i spoznajno na figuru Jačeg? Taj smo si pristanak sami nekako isposlovali, naše nesvesno se prosto prilepilo uz likove raznih hari kalahana, super-hikova i kojih još sve ne, ne samo stripovskih, karikatura i čudovišnih frikova, antiheroja i superheroja. Podvala jačih, podvala onih u svakom trenutku ciničnijih i ravnodušnijih od nas samim, počinje doista svođenjem uvek kompleksnih i zapravo, kontradiktornih, moralnih maksima, na jednodimenzionalne, prekuvane parole. Izolovane i filtrirane iz onih bajki i basni koje smo nasledili iz feudalnog doba, ali koje su naročito počele da rascvetavaju i granaju sopstvenu kompleksnost tek u moralnom ozračju prvih prosvetiteljskih naravoučenija, maestralnih post-scriptuma, kritičkih, modernizatorskih priloga tekstovima basni, jednog Dositeja Obradovića, npr, sa svešću i željom za opštenarodnu korist i „polzu“.
Avaj, ništa od tog sećanja, tog blagotvornog zaostatka pouka i polzi. Vratili smo se nekako na mitski prapočetak gdje se vuk neumitno sveti prestrašenim ovcama. Pri tom smo zaboravili kako se razvija dalja logika tih maksima, naročito u delu o tirjanstvu kome treba stati nogom zavrat, i to u ime svete ljudske časti i dužnosti, koja je, viđu vraga, univerzalna! Kako samo uvrnuto i prosto preterano! Praktično morbidno, previše zahtevno.
Zbog toga se ponašamo kao žbirovi i cenzori logičke doslednosti, prepoznajemo i unapred odsecamo jednu za drugom, aforističku „suvišnost“ i „neprimerenost“, odbacujemo razbokorenost kao nepotrebni „začin“, simbolički višak dodat uvek „bazičnoj“, jednoj-te-istoj, krvavoj basni o stadu koje su raščerečili vukovi zato što je skrenulo s utabane staze ugovorene, kupoprodajne, dnevne ispaše.
Baš zato što smo nahuškani sagom o lažnim neprijateljima, poslušno istrajavamo u tavorenju u kolektivu „istih“. Time činimo greh i prema sebi, ali i prema nepreglednom i neopisivom životu, u svoj njegovoj paradoksalnosti, konačnosti, ali i kosmičnosti. Zločin prema izvornoj inteligenciji prirođenoj ljudima svih nasleđa, godišta i dobi. Svih klasa, a naročito onih potlačenih. Sve se to dešava uz nužno sakaćenje i svođenje čitavog raskošnog bogatstva, nepredvidivosti i avanturizma na pitanje priručnog rukovanja upotrebnim vrednostima od strane onog „jačeg“ i „spretnijeg“, onoga ko se „izbori“ i „snađe“, prvi zauzme busiju, prvi zapamti i usklikne parolu, prvi, bez predumišljaja, opali metak štiteći praznoglavi nauk jednog „usklika s ljubavlju“, jednog vjeruju posvećenog izmišljenim svecima, iz doba pre pismenosti, iz nepismenog, varvarskog nedoba...
Priklanjamo se i postupamo kao stado vernih ovaca, sledeći onog izrazito neotesanijeg i od nas samih, onog za nijansu uvek surovijeg, istreniranijeg, nabildovanijeg, sa stvarnim i metaforičkim mišićima, onog dubinski zakržljalog, koji u „kriznim situacijama“ zna šta treba uraditi da bi se zaštitio odabrani pašaluk, kartel i posed. Već smo u sferi privatnog, koje postaje košmar za mnoge, za sve, dok se našušna potreba za opštim dobrom svrgava sa trona kao najgori prestup.
Naravno, zalog ovakvog jednog Nadčoveka je nepatvoreno zlo. On je, u biti, anti-ničeanski jadnik, bednik pun gordosti, onaj koji kipti nezdravim, patogenim nadimanja želuca i provalama zlih resantimana. Onaj koji ne ume više ni da pusti suzu, a kamoli da dubinski zaplače pred prizorom bića umorenog i skrhanog konja, jedne rage koju je čovek „pripitomio“. Bića zlostavljanog bičem običnog sadiste, njegovog trajnog tobožnjeg suverena i vlasnika – te ljudske, suviše ljudske, (a)moralne nule.
Novi ravnodušni, cinični smutljivac, gorljivo se nadima nad prizorom „izgrednika“ koji su pre-osetljivi („previše osetljivi“), te takvi postaju opasni za postojeći poredak opšte ravnodušnosti, jer unose skepsu i pometnju u unisono sročenu bukvicu epske sage o tome kako se uvek i na svakom mestu mora biti čelično jak i nadčovečno „izdržljiv“. Po cenu toga da te pretvore u još jednu poslušnu, izmrcvarenu ragu koju će tegliti gazdin tovar. Po tu istu cenu, ili izvan svake kupoprodajne pogodbe, revolucionari su nekada budili proletere sveta rečima da nemaju više šta da izgube, sem lanaca. Beše to u davna vremena, reći će skaska. Još jedna „kalahanska“ parola, reći će prevejani revolucionari. Ali ipak nekako sve opet nužno vodi ka takvom obrtu. Ono što zovemo revolucija, neka bude pobuna osetljivih.