Značajan deo mog detinjstva nije se sastojao od isključivo detinjastih stvari. Vrlo rano sam osvestio u kakvoj sredini živim, kao što sam morao da se suočim i sa saznanjem o tome da pored bezbrižnosti igre postoji i stanje u kome se odrasli „igraju rata“, baš poput one satirične scene, u filmu Mi nismo anđeli, gde se otac oprašta od ćerke odlazeći na ratište. Pri tom, on je u maskirnoj uniformi, kamufliran, prikladno uparađen, spreman za tobožnji ratni podvig.
Rat je jeftina, infantilna mimikrija, klackalica za odrasle. Disciplina pripadanja i lažnih podviga, iskazivanja prisilne i pritvorne zrelosti. Povišena ozbiljnost nije garancija nikakvog iskonskog uvida subjekta koji obnaša tu disciplinovanost. Po sredi je farsa primitivnog podražavanja i ugledanja, traženja i nalaženja uzora u zločinačkim i kriminalnim personama, osvedočenim vođama, huškačima i ubicama. Naglo buđenje želje za osvetom, ostavlja mnoge u okamenjenom stanju divljenja „mistici“ podviga koji se sastoji u potpunoj eliminaciji svega što se ne uklapa u pledoaje patriotskog bildunga.
Mimetika rata dovodi do vrhunca ispoljavanja istosti, do automatizovanog delirijuma zavrbovanog kolektiva, gde se ukida sve što nije neprijateljski pogled na bilo koje izdvajanje i razliku. Zato jer je rat podvig deindividualizacije, gde se „ja“ utapa u „mi“ poslušnih jedinica i brigada. Dok mimetizam kod dece služi za učenje ponavljanjem i imitacijom koja uvodi razliku, mimetizam ratnog pohoda, u kome se očekuje da svi budu unifikovano isti, imaju iste snove i težnje, predstavlja epitom trajnog ostajanja u simboličkoj fazi intrauterusnog „začeća“.
Ipak, za one koji nisu pukim oponašanjem novih zakona pripadanja izgubili svoje ja, sećanje na rat još uvek može da izazove dovoljno idiosinkratičnu uspomenu.
Za mene je to iskustvo buđenja za realnost rata bilo skoro kao u pesmi Idemo, od EKV. To jutro početka sukoba bilo je kao san iz pesme. Jednostavno, ugledao sam majčino zabrinuto lice, i odjednom više ništa nije bilo isto.
Baš kao i u pesmi, i u mom suočavanju san o sreći se ubrzo pretvarao u nešto neočekivano, strašno i otkrivalačko. Pesma insistira na grubom buđenju, na ukidanju sna kao i ljubavi koja se snom projektuje, koja se neguje u tankoćudnom zajedništvu. Usled mimetizma sreće koja je do tog trenutka označavala spokojstvo i utehu, saznanje da je svet na mestu. Jer sve je trebalo da bude nežno, prozračno, prijazno i poznato. Trebalo je biti „toplo na jastuku, u polusnu,“ da „miriše na doručak“ i da se čuje „prijatan glas iz druge sobe“. Upravo taj mimetizam vraćanja jutarnjeg spokojstva, stvari koje su osiguravale mirnodopsku bezbrižnost i trajanje, biva grubo narušen vešću koja donosi promenu svega zatečenog. Taj glas, dakako, budi iz sna detinjstva, time što izgovara da je počelo.
Tekst pesme EKV-a insistira takođe na ironijskoj kritici lažne, prolongirane naivnosti vladajuće ideološke mimikrije. Na laicizmu, načinima pretvaranja, eskapizama, kolektivnog glumljenja neznanja povodom ratnih činjenica i nasilnog insistiranja na ostajanju u zatečenoj fazi indolencije. Ironija koja provejava iz stihova: nismo znali da je kocka bačena, nismo znali da su sela spaljena, itd., govori o kolektivnom subjektu koji brani sada već neodbranjivu naivnost, skrivljenu nevinost koja i dalje podseća na detinju „nerazbuđenost“.
Kada se jednom iskorači iz te primitivne nerazbuđenosti, iz te košuljice stalnog poricanja i negiranja, dešava se upravo ono što se dogodilo u primeru ratnog veterana Gorana Samardžića. On je u inspirativnom govoru okupljenim studentima ispred zgrade RTS-a u Beogradu priznao da je sa svojih 21 godinu bio zaveden huškačkom mašinerijom, dok je „kuhinja“ te zavade bio još uvek nereformisani RTS. Takođe, što je još važnije, on se javno odrekao osnovne ubilačke retorike, podeli na „našu“ i „njihovu“ decu, rekavši da su i srpska i bošnjačka deca naša. Kada se ukine primitivna, tribalna podela na nas i njih, ukida se i primarni motiv za održavanje stanja mrziteljske odmazde, kojim se tovi svaki ratni sukob.
Korisno je prisetiti se da je RTS-ov huškački protokol, crpeo nekrofilnu inspiraciju iz zamišljanja stradanja dece isključivo srpskog porekla. Manufaktura laži istrajno je insistirala na nevinosti stradanja „nejači“ koje su tobožnji mudžahedini „bacali lavovima“. Za potrebe falsifikovanja narativa o nevinim žrtvama, ništa nije bilo dovoljno bizarno. I dan danas, jurišnici i profiteri rata naročito vole da se koriste arhaizmom nejač. Ta propagandna floskula ima funkciju infantilizacije onih koji stradaju. Reći za decu da su nejač, stvara od te dece prostu statističku brojku. Nejač, za razliku od dece, nema nikakvu istoriju, sećanje, intelekt, egzistenciju, osim one horske i nacionalne, onoga što im je dodeljeno zvaničnom propagandom o pripadnosti „nevinom“ kolektivu.
Inscenirana nevinost te dece i tog kolektiva jedna je od temeljnih podvala nacionalističke proizvodnje opšte omraze i odmazde. Svaki nacionalizam profitira iz održavanja odabrane nacije u stanju trajne nevinosti. To je već čuvena, patološka nevinost večne žrtve. Oduzimajući dečiju nevinost, koja po sebi predstavlja izvor idealizma i snova o boljem svetu, i postavljajući čitav kolektiv u položaj življa – što je još jedan opšteprihvaćen dogmatski arhaizam – stvara se i održava klima opšte nekažnjivosti.
Sadašnji protesti studenata sve vreme demistifikuju tu petrifikovanu nevinost dečijeg doba u koju režimska propaganda želi uporno da ih ugura. Svedoci smo stalnih režimskih falsifikata i podvala kad su u pitanju đaci i studenti. Jedna od posebno bizarnih podela koju je uveo ovaj režim jeste ona na studente koje proglašava teroristima, i one druge studente koji samo „žele da uče“, a koji se stavljaju na stranu vlasti. Propaganda se u ovom slučaju služi depolitizacijom studentskih ciljeva, proglašavajući njihove zrele i odgovorne zahteve, plenume i zborove za zaveru „nesavesnih đaka“. Studenti međutim svakodnevno ilustruju da oni koji pripadaju najnežnijem dobu predstavljaju sasvim zrele borce za ustanovljenje demokratskog poretka vrednosti.
Da su današnja deca i studenti zaista prvoborci novog pogleda na svet i stvarnost, dokazuje upravo golub mira koji je predat iz ruku studenta srbijanca u ruke muslimanke, u skorašnjoj poseti studenata Novom Pazaru. Studenti su, sudeći po ovom mirnodopskom, antiratnom gestu, potpuno sazreli jer su shvatili univerzalistički karakter pobune – da nema slobode ukoliko nisu svi slobodni.
Kako bi se trenutni protesti u Srbiji pretvorili u stvarni proces temeljne emancipacije društva, potrebno je da postoji što više ovakvih mirnodopskih pružanja ruku. To je naročito važno u slučaju odbrane prava na detinjstvo, kako se ne bi dogodilo da još jednu mladu generaciju žrtvujemo bogu rata, tom Molohu koji samo čeka sledeću priliku.