Moj prvi susret sa religijom bio je onaj adolescentski. Moji roditelji su sa našim tadašnjim kumovima pomislili kako bi zajedničko krštenje mene i kume bio nekako zgodan čin dodatnog povezivanja naših već sprijateljenih porodica. Logično, shodno povodu, nisam pri tom kumovskom krštenju osetio ni promil nečeg nadnaravnog iliti, nedajbože, transcendentalnog. Nečeg što je navodno trebalo da poseti sferu nas, zbunjene mladeži pred oltarom, i shodno svom autoritarnom statusu brzo se povuče natrag u prostor sopstvene nedodirljivosti. Iza vela tajne.
Bio je to događaj, svečano uparađen, ali nekako usamljujujući, oblikovan solipsizmom. Trenutak pred kojim sam osećao dozu treme, nerazumevanja, i sada mi se čini, otuđujućeg stida. Nije mi prijao ceo hijerarhijski odnos, u tom primanju pričesti. Reči koje sam morao, po ritualu, izgovarati, nisu nekako prirodno i prisno sedale na moje usne. To „vaistinu“, to što je navodno trebalo potvrditi činjenicu da sam odjednom zavrbovan kao „rab božiji“. Ne više kao slobodno i samostalno biće sa vlastitim opsesijama, već samo još jedan točkić u kotaču višnjeg nauma koji nas sve ionako nemilosrdno podrazumeva, sputava i oblikuje, izvan sopstvene volje.
Bilo je to ionako doba novoverništva, još i danas vladajućeg. Mnoge do tada građanske i sekularne porodice, one koje su se makar tako vodile i izjašnjavale, naprasno su poverovale u božiji plan, ili su bar počele intenzivno da uveravaju sebe da zaista veruju. Često je to novoverništvo išlo do iritantnih i neslućenih, zadrtih obrazaca, koji bi grdobno štrčali i izazivali nelagodu kod iole nepristrasnog posmatrača.
Na primer, običaj kađenja, dimljenja porodičnog kandila, pred hrišćanske, mandatorne „velike događaje“. Iako je miris tamjana uvek bio prijatan, povod za očevo opsesivno kađenje svih prostorija u kući mi je uporno izmicao. Kao i njegovo insistiranje da ja demonstrativno pristanem da se prekrstim i izgovorim to „što treba“, po bukvici. Valjda kako bih time demonstrirao da sam time usvojio to nešto prisno, toplo, intimno i porodično, što je navodno trebalo da obogati njegovo očinsko, i moje, sinovljevo iskustvo. Da nas dodatno zbliži u zajednici koja je završavala nužno opet u trijadi, njim jednim i jedinim, pristojno raspištoljenim na nebesima koje je uspelo uzurpirao.
Kada sam na fakultetu počeo da se bavim, po sopstvenom mišljenu neamaterski, proučavanjem književnosti, jedan od prvih pismenih radova koji smo imali bio je iz predmeta koji se nazivao „srednjovekovna književnost“. A sastojao se iz proučavanja likova žitija, apokrifnih jevanđelja i Biblije kao (ne samo) tvorevina sa izvesnom književnom vrednošću. Nekako se podrazumevalo, mada je to bilo tek usput, gotovo prećutno nagovešteno, da se svi mi koji smo slušali taj predmet, prethodno upisavši Srpski jezik i književnost, jednostavno osećamo vernicima, pravovernim hrišćanima. I još naravno, dodatno, rodoljubima i patriotama koji su verni svojoj državi i tadašnjem vođi. Tada mi je valjda postala jasna neizbežna i od tad neizbrisiva veza između ljubavi prema bogu i onoj prema državi, naciji i pretpostavljenom plemenu, srpskom, koji su nekako doživljavani organski i u prosto olako izmamljenoj, instantnoj sinergiji.
Jednom prilikom, kod tadašnjeg školskog druga i najboljeg prijatelja, naišao sam i na druge „dokaze vere“. Zaintrigiralo me je, mada ne i toliko da sam imao želju da pročitam ta dela, višetomno izdanje knjiga Nikolaja Velimirovića, koje je, kasnije sam saznao, bila „lektira dana“, svakako i tog desetleća u Srbiji. Jednostavno, rečeni vladika (kako ću kasnije saznati, ljubitelj Hitlera, gorljivi ljotićevac i antisemita) i njegovi naivni književni pokušaji, prodavali su se na kilogram i kilometar, verovatno smenivši pisanija Josipa Broza Tita, koje je nekada morala da ima svaka „pravoverna“, maršalu odana, komunistička porodica. Delovalo mi je da je naše vreme naprasno i nesistematski obrazovanih generacija dosta nalik onom komičnom prizoru iz filma Varljivo leto, šezdeset osme, kada polupismeni otac, koji izvesno nema blagog pojma o marksizmu, vidno priseže uz „religiju“ (obaveznu školsku lektiru) toga doba, objašnjavajući sinu da mora da zna markizam jer je on u svemu. Deo svega.
Ilustracija: Normalizuj.me
Ipak, i ta mi je scena ostala u nekako gotovo prosvetiteljski naivnoj i utešnoj uspomeni. Naime, danas se mnogo više slažem sa entuzijazmom povodom Marksovih učenja, no povodom tekućih novoverničkih, dogmatskih pasija i konfabulacija. Marksizam je u svemu, bog nije. Slažem se i sa konstatacijom lika oca iz Varljivog leta, da je marskizam nauka. Marksizam nas na primer, sasvim neuvijeno i antidogmatski uči da je figura boga jedna vrsta ljudske projekcije i kompenzacije. Da za odgovorom o religiji treba posegnuti za antropologijom. Ne naukom o bogu, već onom o čovekolikom biću. Da je religija, iako je postala pasija, uzdigla prigodne antropocentrične izmišljotine, i da stoga njen kultni status odgovara nenaučnom, antiprosvetiteljskom, takozvanim primitivnom stanju civilizacije, kada čovek još nije posedovao apstraktne i konkretne dokaze i alate pameti, ruku i uma, da bi došao do odgovora na pitanja o izvorima sopstvene bede i mizerije, ovde na zemlji, a ne u nekakvom zagrobnom životu. Postojanje boga je dokaz da se još nije dospelo do stvarnih uzroka nehumanih, eksploatatorskih materijalnih uslova potlačenosti i ropstva. Religijska nesvest je dokaz za nepostojanje razvijene klasne svesti, kao ni mogućnosti da se istorija ne posmatra prosto kao još jedan prigodni mit, već kroz klasnu borbu.
Sada se treba vratiti neugodnom pitanju, otkud opet dominacija religije u 21. veku. Nova faza religijskog fanatizma, koja usput, sobom kupi, kao neka vrsta usisivača koji ima jako velik cug, sve najgore što trenutno potonuće u misaoni i nenaučni opskuritanizam izbaci, kao dnevnu poplavu.
Bog je postao prigodna, zgodna poštapalica zvaničnih neoliberarnih, konzervativnih i feudalističkih politika. Ukoliko je srednji vek svoju teoriju univerzuma uvijao u kompleksna, mada pseudofilozofska objašnjenja „nepokrenutog, koji sve pokreće“ (primum movens), današnja laička odanost vladajućim religijima, prosti je i najprizemniji mogući odraz onoga što je još Niče, prezirući sveštenički i popovski pristup molitvama i katehizisu, nazivao „mentalitetom krda.“ I principom osvetoljubivosti onih inferiornih, koji se služe bogom kao zgodnom ucenom kojom šire vladavinu sopstvene moralne i misaone bede.
Vera u boga je postala izvorom nepatvorene gluposti, zatucanosti, uzimanja stvari zdravo za gotovo, i „onakvim kakve jednostavno jesu“, a to znači stupanj ropskog saglašavanja sa „naturalizmom“, sa prirodnošću ropskog stanja čovečanstva, i njemu pratećeg, ropskog duha. Jer kako je to i Lakan primetio, bog nije mrtav, već se samo preselio tamo gde smo ga najmanje očekivali. U naše nesvesno. U naše političko nesvesno, dodao bih. Odakle, nama neosvešćenima i „apolitičnima“ (kao da je apolitičnost uopšte ikada bila neka vrsta stava!), preti kao simptom bolesti „novog doba“, jednako i materije i duha.
Dok je nekad, kao „opravdanje“ religijskog potčinjavanja čoveka, bilo neophodno izgraditi čitavu kompleksnu misaonu građevinu metafizike, i transcendencije, onog noumenalnog i nesagledivog, danas je simbol boga ništa drugo do ropski, kvazi-tržišni fetiš. Jeftin i banalan, poput onog već odavno obavezujućeg drvenog krsta, kupljenoj u obližnjoj crkvi i statusno okačenog o retrovizor, kako se niko ne bi doveo u sumnju i zabunu oko verskog opredeljenja vlasnika vozila.
Svedoci smo postsekularne pobožnosti, nabujale nakon sloma svih prosvetiteljskih narativa. Socijalna smrt i smrt društvenosti, koja nas je zaskočila iz strašila kojim se straše deca i odrasli ljudi, a na koje se svela figura boga odabrane, jedino prave i ispravne, državotvorne religije, uvrebala nas je i skolala zajedno sa propašću poslednjeg velikog prosvetiteljskog poraza, onog samoupravnog socijalizma. I umesto da danas imamo potpuno osvešćenu i dekolonizovanu svest radničke klase, koja samostalno upravlja svim sredstvima za proizvodnju, koja bi bila, dakako, jedini vlasnik tih sredstava i demokratski raspolagala njima u kompleksno organizovanoj, solidarnoj komuni, mi, pobeđene i poražene pristalice socijalne pravde, i teorije (r)evolucije, opet smo prinuđeni da razvejavamo „novovekovne“ sujeverice koje se kote i množe nesagledivom progresijom. Poput mećave koja se stuštava na čovečanstvo sa nebeskih visina, i potapa i poslednji glas onog još uvek „vapijućeg u pustinji“, koji želi samo da izusti da stvari sa bogom ne stoje tako kako uporno hoće naša ničim ograničena vera u sopstvene predrasude, i kultove ličnosti.
Bog je svuda. Zato ga i nema. Tako smo bar stopostotno sigurni da smo ga izmislili. Ne postoji bolja „definicija“ od ove. Na svim mestima gde čovek treba da se suoči sa samim sobom, sa sopstvenim neprijatnim odrazom u ogledalu, da prizna sebi sopstvene greške i zastranjenja, pojavljuje se ta figura, koja mu trajno uskraćuje trenutke samorefleksije. Nemogućnost da se reflektuje nad sopstvenim životom, da se on kritički preispita, ono je što stvara jednodimenzionalnog čoveka. I preparirani simbol „tvorca“. Čoveka bez misaone i emotivne dubine, i boga bez svesti o krivici i oprostu. Ma koliko izmišljeni sveti lik dobijao na dubini i autoritetu, gojeći se našim strahovima i sujeverjem. Te pobožne dubine su ionako postale ubožna, konzumeristička laž. Jer on je na svakoj trafici, iskače iz tabloida, gleda nas podcenjivački i ucenjivački, onako kako nas gleda naš vožd. Kao da smo nezreli i nedorasli. Bog je to ubogo ime za trajnu nezrelost i neosvešćenost, čoveka i čovečanstva.
Bog je poslednja figura potpunog nihilizma i mržnje prema životu. Odsustva nade, gašenja potrebe za mogućom utopijom koja bi imala ljudske obrise. Ono ex nihilo zapravo, suviše doslovno upućuje da je on nastao ni iz čega, iz ništavila, i da se u to isto ništavilo treba i vratiti. Kao duh iz boce. Ex nihilo nihil fit. Kako bi se otvorila mogućnost za novog čovek. Koji ne bi morao biti nekakav ničeovski Nadčovek, samoprevazilazeći, već jednostavno čovek koji bi konačno upoznao sopstvene humane kapacitete, prednosti i ograničenja. Koji bi shvatio da se iznenada probudio iz jednog dugog i komatoznog košmara i more, i da je sada spreman da stvara svet po sopstvenoj meri i odrazu, bez strahova koji su ga sputavali i progonili. Da konačno i neopozivo pripadne samom sebi, onako kako nikad nije mogao rigidnom i osvetoljubivom „tvorcu“. Mrzeti boga znači, u konačnici, voleti čoveka.