Još od mog ranog doba, svakako od gimnazijskih dana, pouzdano i sa učestalošću, takvom da danas mogu rekapitulirati decenijski porazni bilans jedne okoštale frazeologije, postojao je izvestan uvrežen manir otpisivanja stvari, pojava, problema i strahova drugih ljudi, sveukupnih društvenih fenomena koji nas se, navodno, nisu direktno do-ticali – prostaklukom koji je zvučao lažno pobunjenički, običnom frazom, „zabole me kurac“. 

Mizantropski, cinični bol u muškom spolovilu, koji bi ponekad posetio i ženske subjekte, one koje bi oponašale muške kako bi bile pošteđene ruganja zbog prevelike „ženskosti“, širio se kao opšta zaraza, u godinama sadističkog uspona, vojnih i paravojnih orgijanja po ratištima širom bivše zemlje. Taj gard opore arogancije nas je tobože spašavao i izuzimao iz opšte otuđenosti, dok smo kolektivno kuvani i dinstani u ravnodušnosti, kaljeni za surovi svet patrijarhalnih odmazda. Tako smo lagano, kozerski i onako „usput“ pripremani na atmosferu totalnog nasilja.

Pandemija tog eksponencijalno narastajućeg pseudo-bola (kurčevog), ritualno se utemeljila kao udruženi pokušaj većine da se uklopi u opšte stanje odsutva brige, manjka razumevanja i solidarnosti za sve što narušava usko-skrojen vidokrug svakodnevnih sebičnih težnji i interesa. Izrastao je tako, taj fantomski bol, u kočoperni, neprobojni, falusoidni otpor prema svetu, sličan nekakvom srednjevekovnom viziru kroz koji su mnogi lažno neustrašivi subjekti, tobožnji vitezovi i kavaljeri „novog doba“, pokušavali da odbiju sve pritužbe moralne savesti. Pitanja su jednako pristizala na njihovu i svačiju adresu poput upornih strelica, lomeći se o tvrdokornost sirovih, neotesanih, surovih Ega, padajući iznova, poput očajnog pljuska, pred noge toj kamenoj figuri Pobednika.

Cinizam i samorazumljivi pragmatizam, uostalom, bili su, i još uvek jesu, neka vrsta identitetskog prepoznavanja. To je lupeški sklopljen šićarski pakt o potrebi za surovošću kao nasušnom pitanju poziva/odaziva Časti. Nešto što je krajnje banalno i neophodno, a tobože pršti od autentičnosti života punim plućima. Manjak reči razmenjen za višak paklene akcije. Protivno neurasteničnoj razuđenosti i košmarnoj nepodnošljivosti uvek turobnog Hamleta, a u korist svih uzurpatora prestola kojima reči služe samo kao prigodna retorika. Onih od brega odvaljenih, jednodelnih heroja nacije, kojima život bridi „pozivom“. Sve u korist propagande golog „fizičkog opstanka“ u palanačkom polusvetu masovne grabeži i destrukcije. 

Taj sumorni polusvet agilno i adiktivno praktikovanog cinizma sada već hronično, u trajanju od gotovo pola veka (uzmemo li isključivo „poraće“ kao egzemplarni hronotop), svodi svoju primenjenu filozofiju na „uzmi novce i bježi“. To su saveti naslednog iskustva, prisetićemo se, koju simbolički otac „širokogrudo“ deli sinu (ili kolokvijalno dečaku, *boys will be boys*), u ironično skladanom odgovoru na onovremene hip-hop i rege maksime, u sada već davnoj pesmi grupe Haustor. Beži sine, a prethodno si natrpaj novce, osamostali se, postani ostrvo. Vremenom ćeš, sine, otupeti, plivaćeš u izobilju konzumentskih potreba, trajno samlevenih, iščilelih potreba da doživljavaš i saosećaš. Postaćeš sine, nalik na živi zid i mega-korporaciju, oligarh koji profitira na opštem posrnuću, žrec novih (alter)globalističkih stanja totalnog sebičluka.

Čini se da u međuvremenu ništa nismo naučili o zaista kompleksnim i dalekosežnim poukama naučnog darvinizma. Ko će se, uostalom, baviti sistemskim i dubinskim, analitičnim učenjem i obrazovanjem, budući da se pitanje opstanka mora uprostiti do „dualno-obrazovne“ besmislice. One pomoću koje svaki krimos i delinkvent, poslovični tip iz poslednje klupe, koji je muku mučio sa čitanjem i pisanjem, sa gorljivom čežnjom da avansno isposluje nekakvu navrat-nanos sačinjenu „tezgu“, da to jednostavno „odradi“ (kakav prizvuk derogacije u prostoru rada), ne samo opstane i postane deo vladajuće elite, već i brzinski profitira u polju čovečnosti! 

U ovoj priči nisu problem samo nepismeni heroji zadnje klupe. Treba se plašiti i onih lažno elokventnih, vedrih cinika i mesija novog ropstva, u ime tobožnjih filozofskih finesa i logičkih začkoljica. Dati besprizornosti moralni oreol nekim *ersatz* citatom koji neukima zvuči mudro, nije li to oduvek bio smisao naobrazde za naopak život? Jedan korak i eto o nas već u „nauci“ od usta-do-usta, koju je generacija odrastala uz Tarantinove *Petparačke priče* već savladala kao kultnu bukvicu legendarnih citata-replika. 

Podseća to, doista, na scene u kojima Samuel L. Jackson, u ulozi hitmena svog gazde, Marsellusa Wallacea, baš pred trenutak neumitne egzekucije naivno ranjivih proneveritelja gazdinog novca, „ljubavi“ i „poverenja“, sa „pravedničkim gnevom“ citira kao nauk iz pra-potopskih vremena uvek isti deo o „božijoj“ osveti Jahvea, tog bića utelovljene odmazde, koja neumitno stiže, u prizoru hitmenovog gun-a, one koji pronevere „božju reč“. Citira tako, taj naš omiljeni hitmen, deo o pastiru koji, čuvajući sopstveno stado od nepravde onih sebičnih i tiranije onih zlih, biva blagoslovljen jer uništava one koji se čine jačima, štiteći, načelno, sve vreme one slabije. Ničeov *Übermensch* kao da je već pomolio glavu u ovim bespogovornim ultimatumima, možda iz zlobe, možda iz potrebe da se pojavi, i mitološki dočara izvorni kapacitet onog koji uzima pravdu u svoje ruke. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/619e5ec6-df33-4f65-a649-9913305fe801)

Jer „jači tlači“, jači je tiranin bez izuzetka, on po pravilu mora nepestano da zlostavlja jedne da bi zaštitio druge, da probira „za sve nas“ i „u naše ime“, da odvaja „žito od kukolja“, da „prosijava kroz sito i rešeto“ i tako dalje. Ko se ne bi ložio, i erotski i spoznajno na figuru Jačeg? Taj smo si pristanak sami nekako isposlovali, naše nesvesno se prosto prilepilo uz likove raznih hari kalahana, super-hikova i kojih još sve ne, ne samo stripovskih, karikatura i čudovišnih frikova, antiheroja i superheroja. Podvala jačih, podvala onih u svakom trenutku ciničnijih i ravnodušnijih od nas samim, počinje doista svođenjem uvek kompleksnih i zapravo, kontradiktornih, moralnih maksima, na jednodimenzionalne, prekuvane parole. Izolovane i filtrirane iz onih bajki i basni koje smo nasledili iz feudalnog doba, ali koje su naročito počele da rascvetavaju i granaju sopstvenu kompleksnost tek u moralnom ozračju prvih prosvetiteljskih naravoučenija, maestralnih post-scriptuma, kritičkih, modernizatorskih priloga tekstovima basni, jednog Dositeja Obradovića, npr, sa svešću i željom za opštenarodnu korist i „polzu“.

Avaj, ništa od tog sećanja, tog blagotvornog zaostatka pouka i polzi. Vratili smo se nekako na mitski prapočetak gdje se vuk neumitno sveti prestrašenim ovcama. Pri tom smo zaboravili kako se razvija dalja logika tih maksima, naročito u delu o tirjanstvu kome treba stati nogom zavrat, i to u ime svete ljudske časti i dužnosti, koja je, viđu vraga, univerzalna! Kako samo uvrnuto i prosto preterano! Praktično morbidno, previše zahtevno. 

Zbog toga se ponašamo kao žbirovi i cenzori logičke doslednosti, prepoznajemo i unapred odsecamo jednu za drugom, aforističku „suvišnost“ i „neprimerenost“, odbacujemo razbokorenost kao nepotrebni „začin“, simbolički višak dodat uvek „bazičnoj“, jednoj-te-istoj, krvavoj basni o stadu koje su raščerečili vukovi zato što je skrenulo s utabane staze ugovorene, kupoprodajne, dnevne ispaše. 

Baš zato što smo nahuškani sagom o lažnim neprijateljima, poslušno istrajavamo u tavorenju u kolektivu „istih“. Time činimo greh i prema sebi, ali i prema nepreglednom i neopisivom životu, u svoj njegovoj paradoksalnosti, konačnosti, ali i kosmičnosti. Zločin prema izvornoj inteligenciji prirođenoj ljudima svih nasleđa, godišta i dobi. Svih klasa, a naročito onih potlačenih. Sve se to dešava uz nužno sakaćenje i svođenje čitavog raskošnog bogatstva, nepredvidivosti i avanturizma na pitanje priručnog rukovanja upotrebnim vrednostima od strane onog „jačeg“ i „spretnijeg“, onoga ko se „izbori“ i „snađe“, prvi zauzme busiju, prvi zapamti i usklikne parolu, prvi, bez predumišljaja, opali metak štiteći praznoglavi nauk jednog „usklika s ljubavlju“, jednog vjeruju posvećenog izmišljenim svecima, iz doba pre pismenosti, iz nepismenog, varvarskog nedoba... 

Priklanjamo se i postupamo kao stado vernih ovaca, sledeći onog izrazito neotesanijeg i od nas samih, onog za nijansu uvek surovijeg, istreniranijeg, nabildovanijeg, sa stvarnim i metaforičkim mišićima, onog dubinski zakržljalog, koji u „kriznim situacijama“ zna šta treba uraditi da bi se zaštitio odabrani pašaluk, kartel i posed. Već smo u sferi privatnog, koje postaje košmar za mnoge, za sve, dok se našušna potreba za opštim dobrom svrgava sa trona kao najgori prestup. 

Naravno, zalog ovakvog jednog Nadčoveka je nepatvoreno zlo. On je, u biti, anti-ničeanski jadnik, bednik pun gordosti, onaj koji kipti nezdravim, patogenim nadimanja želuca i provalama zlih resantimana. Onaj koji ne ume više ni da pusti suzu, a kamoli da dubinski zaplače pred prizorom bića umorenog i skrhanog konja, jedne rage koju je čovek „pripitomio“. Bića zlostavljanog bičem običnog sadiste, njegovog trajnog tobožnjeg suverena i vlasnika – te ljudske, suviše ljudske, (a)moralne nule. 

Novi ravnodušni, cinični smutljivac, gorljivo se nadima nad prizorom „izgrednika“ koji su pre-osetljivi („previše osetljivi“), te takvi postaju opasni za postojeći poredak opšte ravnodušnosti, jer unose skepsu i pometnju u unisono sročenu bukvicu epske sage o tome kako se uvek i na svakom mestu mora biti čelično jak i nadčovečno „izdržljiv“. Po cenu toga da te pretvore u još jednu poslušnu, izmrcvarenu ragu koju će tegliti gazdin tovar. Po tu istu cenu, ili izvan svake kupoprodajne pogodbe, revolucionari su nekada budili proletere sveta rečima da nemaju više šta da izgube, sem lanaca. Beše to u davna vremena, reći će skaska. Još jedna „kalahanska“ parola, reći će prevejani revolucionari. Ali ipak nekako sve opet nužno vodi ka takvom obrtu. Ono što zovemo revolucija, neka bude pobuna osetljivih.


Zašto se priklanjamo i postupamo kao stado vernih ovaca, sledeći onog izrazito neotesanog, onog dubinski zakržljalog, koji u „kriznim situacijama“ zna šta treba uraditi da bi se zaštitio odabrani pašaluk, kartel i posed


make my day

Ono što zovemo revolucija, neka bude pobuna osjetljivih

Kad nam je bila potrebna revolucionarna pravda, nigde je nije bilo. Ta mogućnost nije jednostavno pripadala horizontu očekivanja, duhu vremena koje je zahtevalo drugačije, racionalnije, uzdržanije pristupe. Zapravo, istorijski reprizirajuće tehnike vladanja u domenu mirne primopredaje vlasti, uz zadobijanje poverenja delova stare nomenklature (vojske i policije), svu tu poznatu regaliju *ancien regime*, skalameriju koju je trebalo nekako lakonski prevesti u “novo doba” tranzicije, prestrojiti je i ponovo ustrojiti, po “mirnodopskim” kriterijumima. Na ceni je bio više manevrizam, i manirizam koji se oslanjao na vrlo proizvoljno tumačenje legalizma, nego što je bio davno prokazani “preki sud” – onaj revolucionarni, dakako – koji uprkos sopstvenoj manjkavosti i ideološkoj “zaslepljenosti”, ipak nije bio toliko slep da ne razlikuje četničke kolaboracioniste od stvarnih oslobodilaca. Sudovi, oni koji bi sudili tragom duge ruke pravde, spore ali ipak dostižne (kako nas je, od malena, pripitomljene i uljuđene, učila ta retorika), morali su biti tek osnovani i pristupačni pravnoj jurisdikciji. Da su ikada počeli raditi, pa onda i suditi, nepristrasno, po prvenstvu zakona, pod pretpostavkom “nevinosti”, spora ruka pravde bi možda danas ipak dosegla vratove onih najodgovornijih koji, sada baš kao i tada, zauzimaju najviše položaje u vladajućoj nomenklaturi.

Blagonaklona pretpostavka demokratske proceduralnosti, osnovna parlamentaristička hipoteza, bio je i ostao samo naivan san o apsolutnoj reprezentativnosti i transparentnosti, o tome da je učešće svrgavanju režima apsolutnog terora i nasilja moguće kroz delegiranje „narodne volje“ u punokrvne demokratske „organe“ konstitutivne „većine“. Bila je to takođe nedokaziva dobra volja, pretpostavka celokupnog napretka, skok pred provalijom koja je zjapila u prostor čiste, „demokratske“ vere. Pre svega zavodljiva i opojna vera u mogućnost takvog jednog skoka. Prosvetiteljski manevri te vere, te volje i tog skoka, bili su zasnovani na trenutno probuđenoj nadi u mogućnost pragmatične efektivnosti i čulima utvrdivog boljitka usled poteza koje je trebalo preuzeti, korak po korak. Svaki bi sledeći korak, po toj logici, ukrupnjavao prethodni, i ubrzo bi smo svi krupnim koracima nezaustavljivo bili unapređeni u donosioce plamena. Usled učestalosti i nepreglednosti tih malih koraka koji bi se vremenom stopili u jednu utabanu stazu i osvetlili pravi put. Mnoštvo minijaturnih koraka istinskih boraca za razgorevanje prosvetiteljskog žara, učinilo bi pozamašnim kapacitet za udruženi kolektivni iskorak, bez straha od ambisa nad kojim je bila rastegnuta tanka linija takve jedne dugotrajne i iscrpljujuće strategije. Prosvetiteljski um, empirijski i aforističan, poslovično vredan i vedar, racionalnošću instruiran, trebalo je tek „okruniti“, kao sveži dah još uvek neartikulisane reči i misli, kao izvesnu retoriku „budućnosti“. I bilo je takve retorike, mada tek u proplamsajima. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/2baab191-5d83-4497-898c-289d34dee942)
Foto: D. Mujan/Nova.rs{.caption}

Varnica je, kao zamajac i začetak, svetlucala pre svega u obraćanjima prvog demokratskog premijera. Prosvetiteljski spektar kojim se kalila i pripitomljavala neposlušnost onih „nestrpljivih“, u poslovima kovanja „vrućeg gvožđa“, grabljenja jedinstvenih „istorijskih šansi“, zasnivao se na, ispostavilo se, kolokvijalno i grubo ustrojenoj i shvaćenoj „promeni svesti“. Na logici večnog zaostatka, kome je tako stalno potrebno večno hvatanje priključka, večno trčanje ka izvorima progresa koji će se konačno smilovati nad našim nespretnim, mada ujedinjenim „početnim“ koracima i pogledati nas, saučesnički i milosrdno, kao što se gleda nedoraslo dete koje se preigralo demokratije. 

Zanemaravinjem i guranjem u zapećak učešća klasne svesti, bez uzimanja u obzir suštinskog, dubinskog poraza te svesti u godinama miloševićevske kontrarevolucinarne destrukcije, nije ni moglo doći do postupnog procesa „zajedničkog“ osvešćenja. Prvo je trebalo razvlastiti moći i uticaja lažljivu paradigmu kratkoročne nade u izgledan uspeh, u svetlu ogoljene nejednakosti i klasnih razlika, koja je je počivala na malograđanskim (sitnosopstveničkim) sentimentima i resantimanima, na kameleonskoj sposobnosti Večnog malograđanina da se prilagodi, dodvori, da preko noći promeni uniformu, i stranu. Prvo je trebalo raskrinkati kao utešnu laž priču o tome „kako smo mi već uspeli“, „kako smo već pobedili“. 

Kako je vreme odmicalo a početni proplamsaj tek probuđenog, stidljivog entuzijazma počeo da jenjava, promena svesti je postajala sve neuhvatljiviji, apstraktniji pojam, više nalik nekakvom mikrokosmičkom manevru koji je svako sa sopstvenom savešću – napušten i izneveren u osamljeničkoj tami ne-prosvećenog uma – trebalo da izvrši. Pretpostavka je počivala na suviše utešnoj veri u suštinsku dobrohotnost i „osećaj za moral“ takozvanih „običnih ljudi“. Za kritiku tog prosvetiteljskog racionalizma, zasnovanog na opravdanom zagovaranju individualizma, bilo je međutim potrebno ostvariti nagli svetslosni prodor u prostor svesti, rezolutne promene percepcije i iznenadna, epifanijska otrežnjenja od sirenskog zova etnocentričnog kolektivizma, što bi tek tako bio rezultat jednog sveobuhvatnog preporoda u zadovoljstvu – *eudaimoniae*. 

Trebalo je nekako, u polju političke prakse, ma koliko to utopijski zvučalo, ustaliti nesvakidašnji, svetonazorni prodor *analysis*-a i *poesis*-a, „nepraktičnog uma“ i po-etičkog suda, uma koji bi umeo da misli dugoročno i bezinteresno, ne posrčući pred trenutnim ucenama, ustupcima i kalkulacijama. Bio bi to i jedan suštinski neprofitan um, neračundžijski, koji ne bi zgrtao kapital na egalitarističkoj potrebi za cenzurisanom raspodelom svesti i svetlosti, već istrajavao na slobodnom i neograničenom pristupu samom izvoru plamena, „znanjima i veštinama“ potrebnim da potreba za stalnom promenom postane neutaživa, jedan oblik nasušne gladi.  Samo takav pristup bi verovatno, u daljoj prosvetiteljskoj progresiji načela svetlosti i vatre, doveo do buđenja svih čula, spoznajnih kapaciteta i konačnog preporoda celokupnog bića. Bića koje bi se lišilo svoje začaurene nacionalnosti i provincijalnosti, i okrenulo univerzalističkim pretpostavkama „mišljenja“ (sa „zvezdama nad nama“). Time i samog prosvetiteljskog apsoluta, koji je ništa drugo do konsekvetnost, logička doslednost i posvećena istrajnost takve jedne potrebe da se misli. 

Većina političkih aktera, svojim plitkoumnim poimanjem političnosti kretala se, međutim, tih devedesetih, baš kao i sada, u krutim okvirima zadate proceduralnosti i „legitimnosti“, uz oslanjanje na potpuno razrušene i obesmišljene tekovine „ustavnosti“ i „državotvornosti“. One snage koje pretenduju na sopstvenu revolucionarnost, ili bar na zajedničko nasleđe levice, takođe se dominatno kreću u igri privida i nisu još uvek napustili platonovsku Pećinu. One vide konture nekakvog izmaštanog, nepokorenog republikanizma, čuvaju i pronose provizornu „vatru“ demokratskog trajanja, tek blede plamičke i odsjaje koje se odbijaju o stene, u ispraznom, retoričkom zahvatu, u eho komori davno potrošenih, obesmišljenih parola. Kao što je Srbija, danas, zaglavljena u večnoj istosti jednog grčevitog, anksioznog „*sada*“ koga opsesivno „tumači“ u pokušaju lažnog osvešćenja, uz  selektivnu amneziju spram prošlosti i „zaborav budućnosti“, ona ista zavojevačka tvorevina *od pre*, koja odbija da se priseti kako je u paramparčad razorila socijalističku federativnu republiku, kao zajednicu ujedinjenih naroda, od kojih je svaki bio jedna kresnica, jedna štafeta zapaljena u udruženom revolucionarnom promplamsaju (ako se bar potrudimo da se prisetimo grba bivše nam domovine). 

Videći neprijatelje i dalje kao slike i igre senki projektovane u lažne prikaze zveri, siluete „demona“ koje treba uloviti ili odstreliti, sa istom neutaživom, „drevnom“ mržnjom, današnja fašistoidna stabilokratija, opijena kojekakvim zorama koje pucaju i zaverama koje se večno začinju, svitanjima i „praiskonima“, vidi zapravo samo još jedan bledi, lažni odsjaj svetlosti, još jedan ugodan prizor za vlastito, dobrovoljno slepilo, tamo gde se svetlo još uvek ne deli od tame, gde su iluzija i simulacija stvarnosti potpuna, a pretnja ugrozom neprekidan izvor straha i terora. Srbija je danas farsa koja živi svoj retrogradni san o povratku u „zlatno doba“ feudalnog apsolutizma. Ove idolatrijske zablude se još uvek beskrajno, nezalečivo prizivaju i zazivaju, kao šamanska mantra i inkantacija, kao kakav zavet i savez lažne svesti, od strane ljudi koji su zatravljeni velikim rečima i praznim parolama o napretku, koji ostaju suštinski „s onu stranu“ spoznaje i pronalaska iluminacijske iskre, trajno udruženi jedino protiv svake varnice koja bi se još mogla začeti van protokolarnih, državničkih bakljada. Tu su i htonični kerberi i čuvari poretka „plamena“, oni koji su instiktivno i „nagonski“ protiv svake vrste iskoraka, svesno preuzete hrabrosti i rizika koja „krađa vatre“ uvek sa sobom nosi. Opijeno trajanje, zapravo stalno agonično dotrajavanje takozvanog nacionalnog bića, ne može da se razabere od svog konstitutivnog, zasnivajućeg delirijuma, od sopstvene opijenosti pohodima i pretenzijama na susedne teritorije žrtvujući živote jednoj vrsti fundamentalizma, i mračnjačkog fatalizma. 

![](https://cms.normalizuj.me/assets/9e8a062b-09e3-4dbc-8da0-15447917989d)
Foto: AFP{.caption}

Nacionalno biće, suštinski antiprosvetiteljsko, u trajnoj zavadi sa svakom vrstom emancipacije, ne može, ni kad bi htelo, da se odrekne stalnih ratobornih, permanentnih ushićenja, proizvođenja „vanrednih situacija“ i talačkih „kriza“, koje su zapravo jedina istrajna izvesnost svakog patriotskog nadraživanja. To stvara stanje permanetnog košmara, u kome tumara, pijan od sopstvenog derneka, jedan mračan i sumoran, nerazbuđen i bunovan subjekt. Jer ako istorija kao učiteljica života ne može da proizvede otrežnjenje i oslobođenje od pukog determinizma, onda je ona samo još gorki nauk o tome kako se sve ponavlja i vraća, u vidu mamurluka, kako je već, znatno pre, rekao jedan Feralovac. Uprkos i na uštrb fluidnosti vode i protoku vremena, koje nikad nije isto sa samim sobom, niti jednako sebi.

„Umazane ruke brzo se peru“, vapio je pesnik. Smerni populista patriotskog usmerenja, kao kakav *doppelganger* parnjak manihejski zlog nacionaliste, stoji na kormilu takozvane tranzicije, koja je već okončana s onu stranu svakog preporoda i preobražaja, u transendentalnoj ravni večne reprize banalnosti zla, kao konačne pobede loše beskonačnosti. Na političku scenu je odavno stupila dosada, inercija i predvidivost, entropija svake vrste, zaglavljenost u rutinskoj repeticiji. U njenoj pratnji su, gotovo horski, kao u gruboj parodiji antičke tragedije, predskazivači skore propasti i lažni jahači apokalipse koja se već odigrala, kao i zadušne narikače nad smrću logike i „argumenata“ koji su već odavno prognani za scene i iz „dramskih dijaloga“, u sferu pukog pozorišnog rekvizita.

I danas nam se ti „nositelji vatre“, bivši huligani, vođe navijača i njihovi politički imitatori, sadašnji idoli, koji su počeli svoje karijere paleći baklje po stadionima, preteći linčovanjima i sadističkim, mačističkim iživljavanjima i redaljkama, obogaćeni i situirani u novu „elitu“, unapređeni u reprezentativne biznismene, funkcionere, influensere & uspešnike, osmehuju onim istim ciničnim osmesima običnih potpaljivača, zločinaca i piromana. Proročanstvo političke sfinge, o mafiji koja ima sopstvenu državu, ne samo da je već svima poznata mudrost, već i jedna vrsta obistinjene stvarnosti koja samo još priziva sopstvenu sramotu, jer joj ne sme iskreno pogledati u oči, toj „zagonetki“ koju je trebalo posvedočiti sopstvenim životom i žrtvom. 

Na kraju, kao i na svom početku, zajednica nacionalno „osvešćenih“ zapravo trajno razara sva četiri dihotomna elementa koji počivaju u temeljima heraklitovske vizije kosmosa. Pa i onaj najzagonetniji, prapočetni i zasnivajući, onaj revolucionarni koji je jedini morao biti ukraden od bogova, u pohodu na svetlost neba, da bi bio donešen među ljude, na sumračnu zemlju – taj zavet vatre naše, nasušne.



Srbija je danas farsa koja živi svoj retrogradni san o povratku u „zlatno doba“ feudalnog apsolutizma. Ove idolatrijske zablude se još uvek beskrajno, nezalečivo prizivaju i zazivaju, kao šamanska mantra i inkantacija, kao kakav zavet i savez lažne svesti

Ono što zovemo revolucija, neka bude pobuna osjetljivih

Pronevjera plamena