Kad nam je bila potrebna revolucionarna pravda, nigde je nije bilo. Ta mogućnost nije jednostavno pripadala horizontu očekivanja, duhu vremena koje je zahtevalo drugačije, racionalnije, uzdržanije pristupe. Zapravo, istorijski reprizirajuće tehnike vladanja u domenu mirne primopredaje vlasti, uz zadobijanje poverenja delova stare nomenklature (vojske i policije), svu tu poznatu regaliju ancien regime, skalameriju koju je trebalo nekako lakonski prevesti u “novo doba” tranzicije, prestrojiti je i ponovo ustrojiti, po “mirnodopskim” kriterijumima. Na ceni je bio više manevrizam, i manirizam koji se oslanjao na vrlo proizvoljno tumačenje legalizma, nego što je bio davno prokazani “preki sud” – onaj revolucionarni, dakako – koji uprkos sopstvenoj manjkavosti i ideološkoj “zaslepljenosti”, ipak nije bio toliko slep da ne razlikuje četničke kolaboracioniste od stvarnih oslobodilaca. Sudovi, oni koji bi sudili tragom duge ruke pravde, spore ali ipak dostižne (kako nas je, od malena, pripitomljene i uljuđene, učila ta retorika), morali su biti tek osnovani i pristupačni pravnoj jurisdikciji. Da su ikada počeli raditi, pa onda i suditi, nepristrasno, po prvenstvu zakona, pod pretpostavkom “nevinosti”, spora ruka pravde bi možda danas ipak dosegla vratove onih najodgovornijih koji, sada baš kao i tada, zauzimaju najviše položaje u vladajućoj nomenklaturi.
Blagonaklona pretpostavka demokratske proceduralnosti, osnovna parlamentaristička hipoteza, bio je i ostao samo naivan san o apsolutnoj reprezentativnosti i transparentnosti, o tome da je učešće svrgavanju režima apsolutnog terora i nasilja moguće kroz delegiranje „narodne volje“ u punokrvne demokratske „organe“ konstitutivne „većine“. Bila je to takođe nedokaziva dobra volja, pretpostavka celokupnog napretka, skok pred provalijom koja je zjapila u prostor čiste, „demokratske“ vere. Pre svega zavodljiva i opojna vera u mogućnost takvog jednog skoka. Prosvetiteljski manevri te vere, te volje i tog skoka, bili su zasnovani na trenutno probuđenoj nadi u mogućnost pragmatične efektivnosti i čulima utvrdivog boljitka usled poteza koje je trebalo preuzeti, korak po korak. Svaki bi sledeći korak, po toj logici, ukrupnjavao prethodni, i ubrzo bi smo svi krupnim koracima nezaustavljivo bili unapređeni u donosioce plamena. Usled učestalosti i nepreglednosti tih malih koraka koji bi se vremenom stopili u jednu utabanu stazu i osvetlili pravi put. Mnoštvo minijaturnih koraka istinskih boraca za razgorevanje prosvetiteljskog žara, učinilo bi pozamašnim kapacitet za udruženi kolektivni iskorak, bez straha od ambisa nad kojim je bila rastegnuta tanka linija takve jedne dugotrajne i iscrpljujuće strategije. Prosvetiteljski um, empirijski i aforističan, poslovično vredan i vedar, racionalnošću instruiran, trebalo je tek „okruniti“, kao sveži dah još uvek neartikulisane reči i misli, kao izvesnu retoriku „budućnosti“. I bilo je takve retorike, mada tek u proplamsajima.
Foto: D. Mujan/Nova.rs
Varnica je, kao zamajac i začetak, svetlucala pre svega u obraćanjima prvog demokratskog premijera. Prosvetiteljski spektar kojim se kalila i pripitomljavala neposlušnost onih „nestrpljivih“, u poslovima kovanja „vrućeg gvožđa“, grabljenja jedinstvenih „istorijskih šansi“, zasnivao se na, ispostavilo se, kolokvijalno i grubo ustrojenoj i shvaćenoj „promeni svesti“. Na logici večnog zaostatka, kome je tako stalno potrebno večno hvatanje priključka, večno trčanje ka izvorima progresa koji će se konačno smilovati nad našim nespretnim, mada ujedinjenim „početnim“ koracima i pogledati nas, saučesnički i milosrdno, kao što se gleda nedoraslo dete koje se preigralo demokratije.
Zanemaravinjem i guranjem u zapećak učešća klasne svesti, bez uzimanja u obzir suštinskog, dubinskog poraza te svesti u godinama miloševićevske kontrarevolucinarne destrukcije, nije ni moglo doći do postupnog procesa „zajedničkog“ osvešćenja. Prvo je trebalo razvlastiti moći i uticaja lažljivu paradigmu kratkoročne nade u izgledan uspeh, u svetlu ogoljene nejednakosti i klasnih razlika, koja je je počivala na malograđanskim (sitnosopstveničkim) sentimentima i resantimanima, na kameleonskoj sposobnosti Večnog malograđanina da se prilagodi, dodvori, da preko noći promeni uniformu, i stranu. Prvo je trebalo raskrinkati kao utešnu laž priču o tome „kako smo mi već uspeli“, „kako smo već pobedili“.
Kako je vreme odmicalo a početni proplamsaj tek probuđenog, stidljivog entuzijazma počeo da jenjava, promena svesti je postajala sve neuhvatljiviji, apstraktniji pojam, više nalik nekakvom mikrokosmičkom manevru koji je svako sa sopstvenom savešću – napušten i izneveren u osamljeničkoj tami ne-prosvećenog uma – trebalo da izvrši. Pretpostavka je počivala na suviše utešnoj veri u suštinsku dobrohotnost i „osećaj za moral“ takozvanih „običnih ljudi“. Za kritiku tog prosvetiteljskog racionalizma, zasnovanog na opravdanom zagovaranju individualizma, bilo je međutim potrebno ostvariti nagli svetslosni prodor u prostor svesti, rezolutne promene percepcije i iznenadna, epifanijska otrežnjenja od sirenskog zova etnocentričnog kolektivizma, što bi tek tako bio rezultat jednog sveobuhvatnog preporoda u zadovoljstvu – eudaimoniae.
Trebalo je nekako, u polju političke prakse, ma koliko to utopijski zvučalo, ustaliti nesvakidašnji, svetonazorni prodor analysis-a i poesis-a, „nepraktičnog uma“ i po-etičkog suda, uma koji bi umeo da misli dugoročno i bezinteresno, ne posrčući pred trenutnim ucenama, ustupcima i kalkulacijama. Bio bi to i jedan suštinski neprofitan um, neračundžijski, koji ne bi zgrtao kapital na egalitarističkoj potrebi za cenzurisanom raspodelom svesti i svetlosti, već istrajavao na slobodnom i neograničenom pristupu samom izvoru plamena, „znanjima i veštinama“ potrebnim da potreba za stalnom promenom postane neutaživa, jedan oblik nasušne gladi. Samo takav pristup bi verovatno, u daljoj prosvetiteljskoj progresiji načela svetlosti i vatre, doveo do buđenja svih čula, spoznajnih kapaciteta i konačnog preporoda celokupnog bića. Bića koje bi se lišilo svoje začaurene nacionalnosti i provincijalnosti, i okrenulo univerzalističkim pretpostavkama „mišljenja“ (sa „zvezdama nad nama“). Time i samog prosvetiteljskog apsoluta, koji je ništa drugo do konsekvetnost, logička doslednost i posvećena istrajnost takve jedne potrebe da se misli.
Većina političkih aktera, svojim plitkoumnim poimanjem političnosti kretala se, međutim, tih devedesetih, baš kao i sada, u krutim okvirima zadate proceduralnosti i „legitimnosti“, uz oslanjanje na potpuno razrušene i obesmišljene tekovine „ustavnosti“ i „državotvornosti“. One snage koje pretenduju na sopstvenu revolucionarnost, ili bar na zajedničko nasleđe levice, takođe se dominatno kreću u igri privida i nisu još uvek napustili platonovsku Pećinu. One vide konture nekakvog izmaštanog, nepokorenog republikanizma, čuvaju i pronose provizornu „vatru“ demokratskog trajanja, tek blede plamičke i odsjaje koje se odbijaju o stene, u ispraznom, retoričkom zahvatu, u eho komori davno potrošenih, obesmišljenih parola. Kao što je Srbija, danas, zaglavljena u večnoj istosti jednog grčevitog, anksioznog „sada“ koga opsesivno „tumači“ u pokušaju lažnog osvešćenja, uz selektivnu amneziju spram prošlosti i „zaborav budućnosti“, ona ista zavojevačka tvorevina od pre, koja odbija da se priseti kako je u paramparčad razorila socijalističku federativnu republiku, kao zajednicu ujedinjenih naroda, od kojih je svaki bio jedna kresnica, jedna štafeta zapaljena u udruženom revolucionarnom promplamsaju (ako se bar potrudimo da se prisetimo grba bivše nam domovine).
Videći neprijatelje i dalje kao slike i igre senki projektovane u lažne prikaze zveri, siluete „demona“ koje treba uloviti ili odstreliti, sa istom neutaživom, „drevnom“ mržnjom, današnja fašistoidna stabilokratija, opijena kojekakvim zorama koje pucaju i zaverama koje se večno začinju, svitanjima i „praiskonima“, vidi zapravo samo još jedan bledi, lažni odsjaj svetlosti, još jedan ugodan prizor za vlastito, dobrovoljno slepilo, tamo gde se svetlo još uvek ne deli od tame, gde su iluzija i simulacija stvarnosti potpuna, a pretnja ugrozom neprekidan izvor straha i terora. Srbija je danas farsa koja živi svoj retrogradni san o povratku u „zlatno doba“ feudalnog apsolutizma. Ove idolatrijske zablude se još uvek beskrajno, nezalečivo prizivaju i zazivaju, kao šamanska mantra i inkantacija, kao kakav zavet i savez lažne svesti, od strane ljudi koji su zatravljeni velikim rečima i praznim parolama o napretku, koji ostaju suštinski „s onu stranu“ spoznaje i pronalaska iluminacijske iskre, trajno udruženi jedino protiv svake varnice koja bi se još mogla začeti van protokolarnih, državničkih bakljada. Tu su i htonični kerberi i čuvari poretka „plamena“, oni koji su instiktivno i „nagonski“ protiv svake vrste iskoraka, svesno preuzete hrabrosti i rizika koja „krađa vatre“ uvek sa sobom nosi. Opijeno trajanje, zapravo stalno agonično dotrajavanje takozvanog nacionalnog bića, ne može da se razabere od svog konstitutivnog, zasnivajućeg delirijuma, od sopstvene opijenosti pohodima i pretenzijama na susedne teritorije žrtvujući živote jednoj vrsti fundamentalizma, i mračnjačkog fatalizma.
Foto: AFP
Nacionalno biće, suštinski antiprosvetiteljsko, u trajnoj zavadi sa svakom vrstom emancipacije, ne može, ni kad bi htelo, da se odrekne stalnih ratobornih, permanentnih ushićenja, proizvođenja „vanrednih situacija“ i talačkih „kriza“, koje su zapravo jedina istrajna izvesnost svakog patriotskog nadraživanja. To stvara stanje permanetnog košmara, u kome tumara, pijan od sopstvenog derneka, jedan mračan i sumoran, nerazbuđen i bunovan subjekt. Jer ako istorija kao učiteljica života ne može da proizvede otrežnjenje i oslobođenje od pukog determinizma, onda je ona samo još gorki nauk o tome kako se sve ponavlja i vraća, u vidu mamurluka, kako je već, znatno pre, rekao jedan Feralovac. Uprkos i na uštrb fluidnosti vode i protoku vremena, koje nikad nije isto sa samim sobom, niti jednako sebi.
„Umazane ruke brzo se peru“, vapio je pesnik. Smerni populista patriotskog usmerenja, kao kakav doppelganger parnjak manihejski zlog nacionaliste, stoji na kormilu takozvane tranzicije, koja je već okončana s onu stranu svakog preporoda i preobražaja, u transendentalnoj ravni večne reprize banalnosti zla, kao konačne pobede loše beskonačnosti. Na političku scenu je odavno stupila dosada, inercija i predvidivost, entropija svake vrste, zaglavljenost u rutinskoj repeticiji. U njenoj pratnji su, gotovo horski, kao u gruboj parodiji antičke tragedije, predskazivači skore propasti i lažni jahači apokalipse koja se već odigrala, kao i zadušne narikače nad smrću logike i „argumenata“ koji su već odavno prognani za scene i iz „dramskih dijaloga“, u sferu pukog pozorišnog rekvizita.
I danas nam se ti „nositelji vatre“, bivši huligani, vođe navijača i njihovi politički imitatori, sadašnji idoli, koji su počeli svoje karijere paleći baklje po stadionima, preteći linčovanjima i sadističkim, mačističkim iživljavanjima i redaljkama, obogaćeni i situirani u novu „elitu“, unapređeni u reprezentativne biznismene, funkcionere, influensere & uspešnike, osmehuju onim istim ciničnim osmesima običnih potpaljivača, zločinaca i piromana. Proročanstvo političke sfinge, o mafiji koja ima sopstvenu državu, ne samo da je već svima poznata mudrost, već i jedna vrsta obistinjene stvarnosti koja samo još priziva sopstvenu sramotu, jer joj ne sme iskreno pogledati u oči, toj „zagonetki“ koju je trebalo posvedočiti sopstvenim životom i žrtvom.
Na kraju, kao i na svom početku, zajednica nacionalno „osvešćenih“ zapravo trajno razara sva četiri dihotomna elementa koji počivaju u temeljima heraklitovske vizije kosmosa. Pa i onaj najzagonetniji, prapočetni i zasnivajući, onaj revolucionarni koji je jedini morao biti ukraden od bogova, u pohodu na svetlost neba, da bi bio donešen među ljude, na sumračnu zemlju – taj zavet vatre naše, nasušne.