Život ne zaslužuje da ga živimo,
ali ja sam vrijedan života.
Artur Kravan
Pomalo mrzim nacije, jer mrzim generalizovanje. Generalizovanje mrzim jer mrzim nepreciznost, nepreciznost jer vodi u zabunu, zabunu mrzim jer izvozi neznanje, a neznanje nerazumijevanje i strah. Ili bar zebnju. Kakogod, tu negdje kreće umišljanje samoodbrane. A tu se već legitimiše svaki rat. Tako nekako.
Kažem da pomalo mrzim nacije, jer je mržnja nekonzistentna koliko i radost. A i konzistentnost je jedan od razloga što pomalo mrzim nacije: svaka nacija opšti sa vezom i kontinuitetom. Zapravo, siluje ih, jer prvu svodi na obavezu, a drugu na čin. Mrzim nacije jer tradiciji oduzimaju ono što ju je načinilo: promjenu. I još je sakate za saosjećanje i ljubav. I pride joj nakaleme osvetu i teror starozavjetnog Boga.
Ono što hoću da kažem jeste da mrzim nominalizam, i da sam zato zamrzio nacije. Crna Gora, izgleda, želi da bude majka, a ne država, odnosno zajednica u kojoj svako pokušava da pronađe nešto za sebe ne smetajući drugome. Mrzim zato nominalizam jer je Tvorac nacije. Važno je zvati se... Ernest. Mrzim nacije jer su nacionalisti rijetka djeca kojoj danas imamo pravo da kažemo da su glupa. A kako opet reći djeci da su glupa? Glupost je sve ono što nam u zajednici smeta da pronađemo (nešto za) sebe. Toliko je jednostavno.
**
Nedavno sam opet mislio o psovanju, i da li psovke mogu da mi poslože misli o nacijama i svemu drugom čime sam okružen, a što nas skupa davi nevidljivim rukama. I o tome koliko ne znamo da je psovanje staro i normalno koliko i ljudski govor, da je kao početak i kraj civilizacije.
Predrag Krstić u knjizi „O čemu govorimo kada govorimo o psovanju“ upravo objašanjava da psovanje ne može da zakržlja, da se opire svakom naporu da se cerebralno ukroti: psovanje preživljava i najteža oštećenja mozga, i, štaviše, neodoljivo i neuništivo prožima sve oblasti i staleže društva, bez obzira koliko se oni trudili da ga iskorene ili kontrolišu, a naročito oda kada ga se formalno odriču. I otuda je svako grizodušje što psujemo ravno gluposti sa stanovišta suštine, iako je formu psovke nerijetko vrlo teško progutati, čak i kada nije armirana opscenim riječima. Jer psovanje računa na tabu koji napada podsvjesno (najčešće ali ne isključivo preko seksualne perverzije, odnosno seksa koji je doživljavan kao savladavanje i unižavanje druge osobe). A zapravo, psovanje iritira jer preispituje; niko ne voli da je s one strane psovke, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što ona nikada posve ne omane.
Kakogod, mislio sam o tome kako je psovka JEBEM TI OCA U VR' GUZICE pomalo arhaična i da ima nekakav status amblema potisnute kolektivne izvitoperenosti. I još sam pomislio da je tzv. usklična psovka NE PRDNJAVI od svih naših psovki najzanimljivija, da u njoj ima nečeg što je najbliže onom stereotipu o Crnogorcima: ležerna nadmenost uparena sa autoritativnom neposrednošću i sumnjivom dobronamjernošću.
Pomislio sam još i kako ova psovka izvire iz one nepodnošljive i nestrpljive potrebe da se prekine ispraznost ili netačnost, neumjesnost ili suvišnost, pretencioznost ili infantilnost nečije misli, gesta ili ponašanja, a da se u istom trenutku sopstvena neizrečena opozitna misao apriori uzdigne do nivoa neporecivosti (nerijetko ogrnute plaštom prezira) – što je opet zanimljivo u kontekstu one slike o Crnogorcima (svih naroda i narodnosti). I još ovo: kako flatulencija, odnosno prdež sadrži, metan i vodonik, zbog čega je zapaljiv, psovka NE PRDNJAVI može se ponekad tretirati i kao pošteno upozorenje na izvjesnost katastrofe.
Sjetio sam se i one parole-psovke na protestu protiv Aleksandra Vučića u Beogradu, prije nekih šest-sedam godina: na jednom transparentu velikim crnim slovima na bijeloj pozadini pisalo je JEBEM VAM MATER. I tada su mnogi primijetili da je ta naizgled duhovita a zapravo smrtno ozbiljna, toboš žovijalna, a u stvari depresivna, besprekorno razumljiva a višeznačna psovka sabrala svu srdžbu i nemoć građana Srbije naspram sulude vladavine još jednog samoproglašenog spasioca tamošnje države i nekakvog srpstva. A onda mi je palo na pamet da bi psovka NE PRDNJAVI bila najprikladniji transparent na nekom našem umišljenom svenarodnom protestu protiv onih koji Crnu Goru već decenijama svode na nacionalno gazdinstvo kojim upravljaju plemenski kamataši.
foto: Noizz.rs
Jeste da psovke tipa JEBEM VAM MATER podrazumijevaju ljutnju i bijes kada napadamo nešto što je naizgled nedodirljivo, što izmiče našoj kontroli, ali psovke kao što je NE PRDNJAVI ipak sadrže nešto dublje: egzistencijalističko razočaranje zbog izrečene / urađene gluposti koja je podstanar svakog zla, kako to kanda misli i Platon.
Valjda mi je otuda na kraju iskrslo i ovo poluidiotsko pitanje za neke mudre optimiste oko nas: ako je civilizacija utemeljena onda kada je čovjek protiv svog neprijatelja umjesto oružja izgovorio psovku, da li je naznaka povratka Crne Gore u primitivizam to što naše blesave neprijatelje očito počinje da boli uvo za naše psovanje ili je dokaz vrhunca naše civilizovanosti to što mimo psovke više ne vidimo nijedno drugo oružje kojim bismo se branili od štetočina?
ATAČMENT
Bio sam oduševljen mnogim nadrealistički neobuzdanim i sadovski maštovitim psovkama sa područja jugoistočne Srbije koje je u knjizi „I ja tebi: izbor iz psovačke frazeologije“ sakupio lingvista i književnik Nedeljko Bogdanović. Knjigu sam čitao prilično davno, i ne znam više u kojoj biblioteci sam je pozajmio, ali sam u kompjuteru pronašao prepis nekoliko žanrovski maestralnih: JEBEM TI ČIVILUK GDE BOG VEŠA GAĆE, ZVEZDU TI JEBEM ŠTO TE NOĆU VODI, JEBO TE ONAJ KO TI MESTO PUPKA NIJE ODREZAO GLAVU, JEBEM LI TI ŽENU POD LEVO KOLENO, JEBEM LI TI POLA BOGA, GROB TI OTVOREN POJEBEM, MUKOTRPNA KUROČEKALICA, JEBO TE ZEC ŠTO VUČE KOLA, JEBEM TI FABRIKU NA KOJU SI IZIŠO, KAJGANU TI BOŽJU JEBEM, JEBEM TE U GRAMATIČKO PODRUČJE, JEBO SVOJE MAJKE MRTVAČKE OPANKE, POVUCI ME ZA KURAC PREKO KURCA, JEBEM TI GROB NEOPEVAN, JEBEM GA KOJ TI SE ZA KVAKU VATA, TRULA MUDA POKOJNOG LABUDA, JEBEM TE OTPOLA A DOPOLA NEK TE JEBE ĆAĆA KOJI TE TAKO BLESAVA NAPRAVIO.